Do otkrića antibiotika, čaj od žalfije je korišćen kod upala grla, ždrela, promuklosti, upala unutrašnjih organa, za vaginalna ispiranja, kod tuberkuloznog znojenja, gljivičnih infekcija.

U medicinskom smislu žalfija je antibiotik širokog spektra.

Primenjuje se i za regulaciju znojenja, kod toplotnih talasa u klimaksu, kod poremećaja menstruacije, za jačanje nerava, za pročišćavanje jetre, kod reumatizma.

Žalfija se koristi u vidu čaja, tinkture, etarskog ulja, objašnjava nutricionista Ivana Mišić.

– Za unutrašnju upotrebu, kašika čaja žalfije se prelije šoljom vode i kuva 3-5 minuta,

– Za spoljašnju primenu (ispiranje, dezinfekcija) se ne kuva, već se čaj žalfije prelije ključalom vodom, poklopi i ostavi da odstoji pola sata, posle čega se procedi i ispira nekoliko puta dnevno

Etarsko ulje žalfije je odgovorno za njena antiseptična svojstva, pa je zato bitno ne kuvati čaj i poklopiti, da etarsko ulje ne bi isparilo.

Kod unutrašnje primene čaj se kuva, da bi isparile komponente koje mogu delovati konvulzivno, ako se koriste u velikim dozama.

Seme susama je jedno od najupotrebljavanijih semena u ljudskoj istoriji. Susamovo ulje upotrebljava se za pripremu kuvanih obroka i salata, kao i za proizvodnju margarina. Samo seme se koristi kao dodatak ishrani, u raznim jelima, poslasticama i pekarskim proizvodima. Nama je najpoznatiji beli susam, koji dobija vrlo bogatu aromu kada ga propržimo, a postoje još i braon i crni susam.

Prema istraživanjima, crni susam je još bolji i korisniji za naše zdravlje od običnog belog susama. Sadrži još veću koncentraciju korisnih hranljivih sastojaka i izuzetno je koristan za naš organizam. Crni susam se takođe može koristiti u ishrani, baš kao i druge varijante semenki.

Seme susama je bogato bakrom i manganom, kao i gvožđem, kalcijumom, vitaminima A, E, B1 i B6, te cinkom i dijetalnim vlaknima. Susam sadrži i biljne smole koje mu daju karakterističan miris, kao i dva veoma važna sastojka iz grupe lignana, a to su sezamin i sezamolin. Jedna od najznačajnijih strana susamovog semena je to što obiluje fitosterolom, sastojkom koji po hemijskom sastavu podseća na holesterol i baš zbog toga deluje na redukovanje njegovog nivoa u krvi, te je vrlo koristan u prevenciji karcinoma.

Prednosti crnog susama

Crni susam ima visoku koncentraciju biljnih masti i sadrži i do 60 procenata više kalcijuma od oljuštenog belog susama, koji najčešće koristimo. Seme crnog susama ima jači ukus i izuzetan je izvor bakra, cinka i magnezijuma. Bogat je antioksidansima, lignanima sezaminom i sezamolinom i masnim kiselinama. Crni susam sadrži i veći udeo gvožđa nego običan susam.

Semenke crnog susama su cele, neoljuštene semenke susama, a o njegovim prednostima nad običnim susamom posvedočio je japanski naučnik Kikuči, profesor laboratorije za ishranu u Cukubi, ističući njegovu efikasnost u lečenju bubrega i jetre. Od crnog susama se najčešće priprema bogato ulje, a koristi se najviše u kuhinji i medicini Dalekog Istoka.

Za šta je dobar crni susam?

Naučne studije su pokazale da je seme susama izuzetno delotvorno protiv upala izazvanih reumom i artritisom. Odličan je i kao antioksidans i čistač organa za varenje, te se preporučuje čak i osobama sa osetljivim stomacima, kojima malo teže pada. Susam i proizvodi od susama štite i jetru, želudac, creva, bubrege i bešiku, a dobri su i za primenu kod osteoporoze, karijesa i slabe kose.

Susam je odličan za ublažavanje simtoma menopauze, zato što sadrži pomenute lignine, koji se u organizmu pretvaraju u materije slične hormonima. Zbog toga su odlični kao zaštita od tumora koji su povezani sa hormonima, poput karcinoma dojke, ali i drugih hormonskih tegoba, kao što su one koje se javljauju u menopauzi.

Crni susam, kao i običan, može da se koristi na razne načine i od njega se mogu praviti razne ukusne poslastice, umaci, namazi i jela. Može da se koristi kao dodatak jelu, koji daje specifičnu aromu i izuzetnu hranljivost.

Sumak nije mnogo poznat u našim krajevima, ali je jedan od začina koji postaje sve popularnji. Jedinstven je po svom kiselkastom ukusu i crveno-bordo boji.

Sumak se dobija od sušenih crvenih plodova istoimene biljke koja pripada porodici indijskog oraha. Važno je imati u vidu da postoji sorta ove biljke koja je otrovna. Razlika je u boji bobica – kod otrovne sorte bobice su bele boje.

Ono što je specifično kod sumaka je kiselina koju dodaje jelima, koja ne može da se nađe ni u jednom drugom začinu. Ukus podseća na kiselinu limuna i limete. U Iranu ga koriste podjednako kao i so i biber. Često se sumak koristi umesto limunovog soka, jer ističe postojeće arome jela ali sa blažom kiselinom od limunske.

Sumak se uobičajeno posipa posle pripreme jela, ređe u samom kuvanju kako se ne bi umanjio ukus začina. Posipa se po jelima od mesa, kuvanim jelima, salatama, sosu, prelivu, marinadama, sendviču….zaista nema ograničenja, a dobra vodilja je da sva jela u koja biste dodali sok od limuna, možete da dodate sumak.

Sumak je često jedan od sastojaka začinske mešavine za’atar.

Odakle dolazi?

Iako je rasprostranjen u kuhinji zemalja Bliskog Istoka, sumak uglavnom potiče iz Afrike i Severne Amerike. Odatle je došla do Irana, Turske i Jemena. Postoje podaci da je korišćen i pre 2000 godina u Grčkoj, i to pre svega zbog medicinskih svojstava.

Medicinski se koristio protiv upala, kao antiseptik i tonik.
Ružičasta limunada sa sumakom se koristila kod groznice
u Severnoj Americi su starosedeoci koristili ovaj začin za pravljenje piva.
Sumak na potažu od bundeve
Sumak na potažu od bundeve
Korišćenje i čuvanje
Najčešće se sumak prodaje kao usitnjen začin ili začinska mešavina.

Važno je da bude u zatvorenoj posudi i da se čuva na tamnom mestu na sobnoj temperaturi.
Preporučuje se kupovina manjih količina zbog svežine.
Ovaj začin se najčešće posipa po jelima – povrće, salate, grilovano meso, riba, hleb. Može se dodavati u marinade, mešavinu maslinovog ulja i sirćeta, deserte, sladole i piće.
ukoliko se kupuje mešavinu, obratiti pažnju da li ima i soli u mešavinu, pa prilagoditi količinu soli koja se dodaje jelu.

Izvor: hrana-pice-price.com

Odličan izvor mangana, gvožđa, kalcijuma, bakra i cinka, a stručnjaci preporučuju da se ovaj začin dodaje kafi, voćnim sokovima, žitaricama, pecivu…

MEĐU ZAČINIMA koji istinski daje posebnu aromu i miris cimet (Cinnamomum verum) zauzima jedinstveno mesto.

Da je poseban pokazuju i rukopisi na sanskritu napisani 2.800. godine pre Hrista. Cimet je zasigurno jedan od najstarijih začina za koji su znali i stari Kinezi, Egipćani i Feničani.

Od Evropljana prvi su ga, pre pet vekova, otkrili Portugalci kada su zauzeli Cejlon. Urođenici sa ostrva uzimali su ga kao lek protuiv zamora i za jačanje energije. Čak su ga i pušili i koristili kao mirisna ulja. Cena cimeta je u to doba bila neverovatno visoka, poput zlata, pa su Holanđani i Portugalci vodili stogodišnji rat da bi ga se domogli. Pri kraju 19. veka cimet je prestao da bude engleska ekskluziva i proširio se po celom svetu.

Što se tiče vrednosti cimeta, najviše se ceni onaj koji se gaji na Madagaskaru, kao i na Cejlonu i Sejšelima. Naravno, cimet uspeva gde god postoje tropski uslovi, pa ga imaju i Indija i Indonezija.

Iako postoje stotine vrsta i podvrsta biljke cimeta, kao začinske se koriste dve, cejlonski i cimet kasija, poznat kao kina-cimet koji potiče iz Burme. U Evropi se upotrebljavaju obe vrste.

Cejlonski cimet u prodavnice stiže u vidu štapića, ima nežniju i prijatniju aromu, sa ljutooštrim, slatkopeckavim ukusom. Sadrži i od jedan i po do četiri procenta eteričnih ulja. Kina-cimet miriše oštrije, a ukus mu je peckavo ljut. Kada je reč o hemijskom sastavu ne razlikuju se.

Zbog lekovitih sastojaka ovom biljkom se ozbiljno bavi i zvanična medicina. Uzimanjem samo pola kašičice cimeta dnevno dijabetičari mogu u znatnoj meri da smanje nivo šećera u krvi, jer njegovi sastojci kompleksa katehina i epikatehina aktiviraju insulin i sa njim zajednički deluju, tvrde američki stručnjaci sa Harvard univerziteta.

Pročitajte i: Koji čajevi odgovaraju vašoj krvnoj grupi
Eksperimentalno je dokazano da cimet snižava i nivo masti i lošeg holesterola, ima fungicidno dejstvo, odnosno uništava gljivice i sprečava njihov rast.

U cimetu ima i salicilata koji snižavaju temperaturu i deluju protivupalno. Nedavna istraživanja pokazala su da cimet može da se koristi i kao alternativa tradicionalnim konzervansima hrane, jer njegova esencijalna ulja poseduju i antimikrobno delovanje.

Uz to, predivan miris ovog začina podsticajno deluje na rad mozga, pri čemu žvakanje žvakaće gume od cimeta naročito poboljšava pažnju, radnu memoriju i vizuelni doživljaj.

Cimet je odličan izvor mangana, gvožđa, kalcijuma, bakra i cinka, uglavnom nedostajućih minerala u većini namirnica. Od vitamina sadrži vitamin C, K, pirodoksin (B6) i riboflavin (B2).

Imajući sve ovo na umu, stručnjaci preporučuju da se ovaj začin dodaje različitim namirnicama koje se koriste u svakodnevnoj upotrebi, kao što je kafa, voćni sokovi, žitarice, tost…

CIMET I MED, ELIKSIR ZDRAVLJA

Smatra se da cimet i med u kombinaciji mogu izlečiti mnogo toga, kao i problem debljine. Namaz meda i cimeta na krišku hleba za doručak drastično smanjuje mogućnost srčanog udara. Svakodnevna upotreba ove dve namirnice podiže imunitet i štiti organizam od bakterija i virusa. Dovoljno je da se ujutru u čašu vode razmuti pola kašičice meda i sasvim malo cimeta i to popije. Upućeni tvrde da se na ovaj način postiže savršena vitalnost.

Med pomešan sa cimetom rešiće problem hroničnog kašlja i začepljenih sinusa. Čaša tople vode sa dve kašičice meda i kašičicom cimeta može da izleči i hronični artritis.

Pročitajte i: Oduševiće vas: 10 novih upotreba jabukovog sirćeta u službi lepote i zdravlja
Takođe, kombinacija meda i cimeta rešava sve probleme u stomaku, od preteranih vetrova, lošeg zadaha, pa čak i čira na želucu. U zemljama Dalekog istoka žene vekovima, da bi ojačale matericu i zatrudnele, mešavinom od pola kašičice cimeta i jedne kašičice meda mažu desni više puta tokom dana. Mešajući se sa pljuvačkom, navedena smesa ulazi u krvotok i odlazi na željena mesta postižući očekivanu delotvornost.

ZA PRODUŽENU MLADOST, PROTIV ANEMIJE

Za produženu mladost i vitalnost takođe treba piti čaj od cimeta. Četiri kašičice meda, jedna kašičica cimeta i tri šoljice vode zajedno se kuvaju kao čaj, a zatim se pije od tri do četiri puta u toku dana po četvrtina šoljice.

Istovremeno, čaj od cimeta pomaže i u lečenju anemije, a priprema se tako što se u litar vode stavi sto grama cimeta, najbolje u štapićima, i kuva na laganoj vatri dok se količina vode ne prepolovi. Onda se u to doda još jedan litar vode i kilogram šećera. Zatim se sve kuva dalje dok se celokupna količina ne svede na jedan litar. Lek je tada gotov i može da se pije kao sok ili tri puta po jedna kašičica dnevno.

ČUVANJE

Cimet se čuva u čvrsto zatvorenim staklenim teglama na hladnom, tamnom i suvom mestu. Mleveni cimet se koristi najduže do pola godine od momenta kupovine, dok u štapićima zadržava svežinu i do godinu dana. Vek trajanja može da se produži ukoliko se tegla sa cimetom drži u frižideru.

Izvor: novosti.rs

Istorijat i rasprostranjenost

Žalfija se od davnina pominje u Kini, Persiji i Evropi. Ona je jedna od najstarijih medicinskih biljaka. Navode je svi antički medicinski pisci. Poznato je da je od sveg lekovitog bilja Karlo Veliki najviše cenio žalfiju. To se vidi i po onom njegovom strogom istorijskom zakonu, Kapitularima, u kome je odredio da  sva državna imanja moraju gajiti stotinak raznih vrsta lekovitog bilja od kojih je na prvom mestu bila žalfija. Samoniklo raste u oblastima Mediterana i Male Azije.

Botaničke i morfološke karakteristike

Žalfija  je višegodišnja, polugrmovita biljka. Raste do  visine 30-60cm. Ima jak koren. Donji delovi stabljike su drvenasti,  a gornji zeljasti. Stabljika je uspravna i četverouglasta. Listovi su uski, oblika elipse, sitno naborani sa  dugačkim  peteljkama;  na  stabljici  su   nasuprotno   poredani.

Cvetovi su veliki, tamnoljubičasti i skupljeni  u cvasti poput klasova. Cvet je dvousnat, a čaška i venčić imaju žlezdaste dlačice.

Hemijski sastav

Žalfija sadrži najviše ugljikohidrata (46,3%), celuloze (16,0%) i proteina (10,2%), zatim 1-2,5% eteričnog ulja i drugih organskih jedinjenja. Sadrži značajnu količinu gvožđa je (184 mg/100g), ali kalcijuma (180 mg/100g). Bogata je u vitaminu A (2395 IU).Najzastupljenija komponenta eteričnog ulja žalfije je a-tuјоn (29,9%), a zatim kariofilenoksid (26,5%), kamfor (24,9%), 1,8-cineol (24,7%), b-tujon (13,7%), b-kariofilen (10,1%), humulenoksid (9,6%) i dr.

Lekovitost

Lekoviti delovi žalfije su  listovi i mlade  grančice. Dobar  je  antiseptik,

antioksidant,   antispasmolitik,   astringens,  digestiv,  diuretik,   hipertensiv,

febrifug, laksativ, antiinflamatorik, antimikronial. Leči  promuklost,  jača nerve, otklanja nadutost, pomaže kod svake vrste prehlade, katara i influence.  Žalfija  deluje  na  čišćenje krvi  i  time  oslobađa organizam  od uzročnika  mnogih  bolesti. Ima i protivupalno dejstvo, pa se preporučuje   kod  svih  zapaljenja, od  zapalenja  ždrela,  preko unutrašnjih organa, do bešike i vaginalnih upala.  Reguliše znojenje,  podiže tonus,  leči  obolele od reumatizma i antibiotik je širokog spektra.Efikasan je regulator hormona lek za čišćenje jetre, za bolesti  bubrega  i protiv noćnog znojenja. Efikasna je za  održavanje  zdravlja  desni  i  zuba. 

Upotreba

Žalfija se koristi u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji, ali i u kulinarstvu za pripremu pikantnih jela od mesa.

Narodna imena

Kadulja, kuš, lekovita slavulja, krstašica, žalfija. Kadulja, prava kadulja, ljekovita kadulja, kuš, salvija ili žalfija, sve su to nazivi za jednu od najstarijih ljekovitih biljka. Ima  još naziva možda  manje  poznatih:  kalaver,  džiger,  kadilja, kaloper, krstašica, žajbel, kaduna, žalkinja, slavulja, krastatica.

Istorijat i rasprostranjenost

Nekoliko vekova pre otkrića Amerike Asteci su poznavali i upotrebljavali vanilu. Smatra se da potiče iz Meksika. Vanilu su 1.520. godine u Evropu doneli španski konkvistadori. Uzgaja se u tropskim regijama: Madagaskar, Indonezija, Kina, Meksiko, Gvatemala,  Zimbabve, Uganda, Polinezija i dr. 

Botaničke i morfološke karakteristike

Vanila je višegodišnja, tropska puzavica iz porodice orhideja. Penje se uz drveće ili potporne stubove. Divlje izraslo, čak do 25m dugo, mesnato stablo brojnim vazdušnim korenjem prijanja se uz oslonac. Ima 15-23cm  dugačak i 1cm širok mahunasti plod. Odlikuje se harmoničnim, izuzetno prijatnim mirisom.

Hemijski sastav  

U hemijskom sastavu vanile količinski dominiraju ugljikohidrati (7,1-30,0%) i celuloza (15,3-30,0%). Fermentisani plod sadrži 1,48-3,8% vanilina, koji čini  90% eteričnog ulja. Bitne komponente arome su i are p-hidroksibenzaldehid (9%) i p-hidroksibenzilmethileter (1%), eugenol, cinamat,  kapronska kiselina i dr. Utvrđeno je da ekstrakt vanile sadrži 65 isparljivih komponenti i to: 25 kiselina, 15 fenolnih jedinjenja, 10 alkohola, 4 aldehida, 4 heterociklična jedinjenja, 2 hidrokarbonata i 1 keton.

Lekovitost

Vanila je poznata kao afrodizijak, stimulant, tonik, antioksidant, antikancerogenik, sedativ. Ima pozitivne efekte u lečenju Alchajmerove i Parkinsove bolesti.

Upotreba

Vanila ima primenu u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj  industriji (parfemi, losioni, kreme, tonici i dr), a nezamenljiva je u kulinarstvu za pipremu poslastica.

Narodna imena

Vanilija

Istorijat i rasprostranjenost

Samoniklo raste u sredozemlju (Thymus vulgarisL) i  u Španiji  (T. zygis Loefl.ex L), a u Srednjoj Europi se uzgaja  kao kultura.

Botaničke i morfološke karakteristike

Timijan je sličan majkinoj dušici, ali je viši i stabljika mu ne puzi po zemlji, nego raste uspravno do 30cm. Listovi su uži, cvasti nisu tako zbijene. Najbolja je  droga gornja polovina biljke u cvetu, jer ima najviše eteričnog ulja. Mlade grančice su četvorouglaste, kratke i gusto obrasle beličastim dlačicama, dok su starije  oble, gole i drvenaste. Lišce je sitno, sedeće ili na kratkoj dršci, u celini duguljasto, skoro igličasto, nadole jako povijeno, kruto, od gore skoro golo, a na naličju obraslo finim, mekim, sivim dlačicama i posuto mrkim kvržicama. Cvast ima oko 5 ružicastih, 3-6mm dugačkih cvetića na kratkim drškama. Čašica je cevasta, kratko maljava, zelena ili malo ružičasta do ljubičasta i dvousnata: donja ima dva igličasta, a gornja tri tupa zuba. Krunica je ružičasta; donja je usna opuštena i trozuba. Timijan je aromatičnog mirisa na fenole, laganog gorkastog ukusa.

Hemijski sastav

Ovaj začin sadrži 1-2,5% eteričnog ulja, 63,9% ugljikohidrata, 9,1% proteina, značajnu koncentraciju kalcijuma (1890 mg/100g), magnezijuma (220 mg/100g), a od vitamina vitamin A (3800 mg/100g).

Eterično ulje timijana je crvenkastosmeđe boje, jakog, fenolnog, “medicinskog” mirisa. Selektificiranjem  se dobija  prozirno ulje. Sastojci eteričnog ulja su: timol (45-48%), p-cimen (18,5-21,4%),  γ-terpinen (16,5%),  β-kariofilen (1,3-7,8%) paracimol, timolmonometil-eter, linalol, borneol, geraniol, betapinen i dr. Odnos komponenti eteričnog ulja ovog začina ovisi od porekla droge, od klime, načina sabiranja.

Lekovitost

Lekovita je cela biljka, a bere se  u cvetu. Timijan deluje spazmolitski sekretomotorički, sekretolitički, antiseptički. Efektan je antioksidant, antireumatik, aperitiv, astringens, afrodizijak, balzamik, karminativ, diuretik, nervin, stimulant  i dr. Ova droga ima i svojstva dezificijensa, jer na određene bakterije deluje baktericidno. Pogodan je za smirivanje svih vrsta kašlja i bronhitisa. U slučaju delovanja sekretolički i sekrotomotorički izlučuje se dobrim delom preko pluća i tada nastaje dodatni antiseptički učinak. Dobro deluje na probavne organe; potpomaže pravilnu probavu i  ublažava grčeve. Upotrebljava se i kao rubefacijens za utrljavanje kod reume. Protiv crevnih parazita (trihoficalusa, duodenalne ankilostome i oksiura) upotrebljavaju se timijan, njegovo eterično ulje, a naročito timol. Timol je izvrstan konzervans. Preparati na bazi timijana  ne smeju  da se upotrebljavaju duže vreme, jer dugom upotrebom dovode do hipertireoze.

Upotreba

Timijan se koristi za izradu galenskih preparata:  sirupus thymi compositus, sirupus thymi  bromatus, tinctura thymi, extractum thymi fluidum. Eterično ulje ulazi u sastav voda i pasta za usta, lekova protiv vrenja. U kulinarstvu timijanom treba začinjavati sva izrazito masna jela, sve vrste mesa i ribe i teške sosove.

Narodna imena

Manja mažurana, manji sanseg, timas, timljan.

Istorijat i rasprostranjenost

Susam je bio poznat pre 5.000 godina; pominje se u zapisima  napisanim klinastim pismom. Potiče iz tropske Azije i Južne Afrike. Gaji se   najviše u Kini, Indiji, Sudanu i u  zemljama tropskih i toplih temperaturnih zona.

Botaničke i morfološke karakteristike

Susam je jednogodišnja biljka. Dostiže visinu do 2m. Plod su čahure, koje sadrže veliku količinu semena.Seme je žute boje.

Hemijski sastav

Seme sadrži 45-61% ulja. Bogato je u proteinima (19,1-25,3%), ugljikohidratima (5,2-9,8%) i pepelu (2,9-5,3%),  a  od  mineralnih materija     

sadrži značane koncentracije kalcijuma (351 mg/100g) i fofora (226,4 mg/100g).

Lekovitost

Susam je poznat kao laksativ, diuretik, tonik, afrodizijak, demulcent,  tonik. Deluje i na saniranje dijabetesa, anemije, diareje, dizenterije, katara creva, cistitisa.

Upotreba

Susam se upotrebljava u prehrambenoj (proizvodnja margarina, peciva, prerađenog povrća i dr) i farmaceutskoj indusriji, a u kulinarstvu kao dodatak pecivima, kolačima, hlebu, jelima od mesa i povrća.

Narodna imena

Sezam

Istorijat i rasprostranjenost

Nije poznato tačno geografsko poreklo šafrana, mada se smatra da mu je domovina istočna Grčka. U kulinarstvu se šafran koristi od X veka pre Hrista. Upotrebljavan je kao lek i boja od davnina; spominje se u Bibliji, a veličali su ga još u Mezopotamiji pre 5.000 godina. Bio je omiljeni začin Feničana.  Stari Grci i Rimljani koristili su ga za parfimisanje kupki. 

Odavno se uzgaja u Iranu, Indiji, Maloj Aziji.  U današnje vreme gaji se i u mnogim evropskim zemljama: Španija, Francuska, Grčka, ali i u SAD i dr. Najveći su proizvođači Španija i Iran. Iako se stoljećima šafran pokušava uzgojiti u kontinentalnim krajevima Evrope, u Njemačkoj, Švajcarskoj, Austriji i  Engleskoj, danas se u vrlo malim količinama proizvodi još jedino u Mundu, malom švajcarkom selu u kantonu Wallis, gde se na 1.200m nadmorske visine, na tradicionalan način, godišnje proizvede tek nekoliko kilograma ovoga začina.

Botaničkei morfološke karakteristike

Šafran  je livadska  biljka iz porodice perunika. Za začin  se koriste vrškovi tučka (stigme). Svaki cvet ima samo tri vlaknasta tamnonarandžasta tučka. Šafran je intenzivno mirisan, blago gorkastog okusa, intenzivne narandžaste boje. Pravi šafran je tamnonarandžaste boje, bez beličastih vlakana.

Hemijski sastav

Šafran sadrži krocin ili polihroit, crvenu bojenu materiju, likopen, beta-karotin, oko 1% eteričnog ulja, masno ulje, vosak i druge organske materije. Pikrokrocin, glukozid alkohola baziranog na safranalu (4-hidroksi-cikloheks-1-ene-karbaldehid) je odgovoran za gorak ukus. 

Eterično ulje je bezbojno. U eteričnom ulju je utvrđeno nekoliko terpenskih aldehida: safranal, 2,2,4-trimetril-cikloheksa-1,3-dien carbaldehid,  kao i drugi terpeni (pinen, cineol).

Lekovitost 

Ustanovljeno je da šafran preventivno deluje na kancer i da je efektan u saniranju depresivnog  stanja  i  ateroskleroze. Dobar je  antiinflamatorik, citotoksik  i antigenotoksik, afrodizijak, karminativ, ekspektorans, sedativ, stimulant.

Upotreba

Šafran je najskuplji začin na svetu, jer je potrebno 75.000 cvetova da bi se dobilo pola kilograma praha. Kvalitet šafrana se procenjuje prema njegovoj moći bojenja jela. Jača mogućnost otpuštanja boje znači i veći kvalitet začina. Šafran se svrstava u četiri kategorije kvaliteta: Mancha šafran  se  odlikuje    izrazito  crvenom  bojom;  smatra   se   najkvalitetnijim  na tržištu; Coupe je izuzetno redak i nema ga u prodaji u nekim značajnijim količinama; Rio i Sierra šafrani su svetlije boje,  slabije  arome i ukusa, pa su stoga manje cenjeni. Danas se šafran, uglavnom, koristi u kulinarstvu. Često je nazivan “kraljem začina”, a njegova jedinstvena aroma određuje pikantan ukus tradicionalne španske paelleiz Valencije, talijanskogrižota, jela od jagnjetine i piletine, francuske riblje čorbe, indijskih slatkih sosova i dr.

Narodna imena

Benduška, brnduša, žavran, žunfran, zaferan, zafran, krok, pitomi šafran, pravi žafran, safran, caforan, cafran, crljeni žufran, čafran.

Istorijat i rasprostranjenost

Ovaj začin je poreklom iz područja Mediterana. Raste na čitavom priobalnom području Mediterana, Americi, Srednjoj Aziji, Kini. U starom veku ruzmarin je bio posvećen grčkoj boginji Afroditi. Ruzmarin je uvek uživao veliki ugled kod naroda već od najstarijih vremena, a neki običaji u vezi njegove upotrebe održali su se do danas.

Botaničkei morfološke karakteristike

Ruzmarin je grmolika, trajna biljka mirisnih, zimzelenih listića.Listovi su naspramni, sedeći, čvrsti, kožasti, vrlo uski, dugi 2-3cm. Gornja strana listova je tamnozelena, a donja je sivobele boje. Između ogranaka, razvijaju se pršljenasto na maloj peteljci maleni, ljubičastoplavi cvetovi. Miris cvetova i grančica je jak i nalik na kamfor, dok je ukus ljut, pomalo gorak i aromatičan.

Hemijski sastav

Ruzmarin sadrži 1,5-2,5% eteričnog ulja, 47,4% ugljikohidrata, 19% celuloze, 6,0% mineralnih materija, 4,5% proteina, holin, flavonoide, saponozide i druge supstance. 

U sastav eteričnog ulja ulaze: α-pinen (10-41,6%), 1,8-cineol (19,3-50%), kamfor (2,4-25,0%), borneol, limonen, linalol, izobutilacetat, 3-oktanon, terpinol, vernemol i dr.

Lekovitost

Eterično ulje ruzmarina dobija se iz cvetova i listova. Stimuliše limfni sistem. Pospešuje razmenu materija u tkivima i time ublažava bolove u mišićima i zglobovima. Eterično ulje ruzmarina ubrzava cirkulaciju  pa  deluje stimulativno na rast kose. Koristi se za negu masne i oštećene kose.

List ruzmarina se upotrebljava u mešavinama čajeva za draženje kože, stimulisanje  rasta kose,  kao  aborativ,  karminativ  i  dr.  Delotvoran  je  u lečenju epilepsije, nadimanja, niskog pritiska. Dobar je tonik za srce. Olakšava disanje, stimuliše funkciju bubrega i probavnog sistema, ubrzava metabolizam.

Ruzmarin sadrži sastojke, koji se bore protiv  slobodnih  radikala  veoma  štetnih  za  mozak. Aktivna supstanca kornozik kiselina (CA) štiti mozak od moždanog udara i neurodegeneracija  (Alchajmerova  bolest),  koje  nastaju delovanjem slobodnih radikala.

Ruzmarin  se  koristi  za  izradu  novih  tipova  neuroloških  lekova, koji   deluju  kroz   mehanizam  nazvan  redoks-hemija,  kod   koje  se   elektroni prebacuju sa jednog molekula na  drugi  kako  bi  aktivirali  imuni  odgovor organizma. Takvi lekovi sa lekovitim  sastojcima ruzmarina su neškodljivi.

Antimikrobno delovanje ruzmarin ispoljava prema gram-negativnim mikroorganizmima: Escherichia coli i Pseudomonas aeruginosa i prema gram-pozitivnim bakterijama: Staphylococcus aureus, Staphylococcus epidermidis i Micrococcus luteus. Ovaj začin je dobar analgetik, antimikobial, antioksidant, antireumatik, antiseptik, antispasmolitik, afrodizijak, astrigens, karminativ, kordial, citofilaktik, diaforetik, digestiv, diuretik, fungicidal, antihipertenziv, nerving, paraziticid, rubefaciens, stimulant, stomahik.

Upotreba

Koriste se cvetovi, izdanci u cvetu, a najčešće listovi ruzmarina. Ima primenu u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji, ali i u kulinarstvu.

Narodna imena

Rozmarin, rosmarin, rožmarin, rusmarin, ruzmarin, ruzman, zimorad.

Istorijat i rasprostranjenost

Peršun je poreklom iz zemalja oko istočnog dela Sredozemnog mora, odakle se raširio po svim zemljama Južne Evrope. Karlo Veliki je naredio da se gaje mnoge biljke, među kojima i peršun, koji je veoma brzo postao nezamenljiva komponenta mnogih jela.

Botaničke i morfološke karakteristike      

Peršun je dvogodišnja, zeljasta, aromatična biljka. Plodovi su maleni, 2mm dugi, duguljasto jajoliki ili kruškoliki, sivkastozeleni. Koren je 20cm dug, širine 2cm bledožute do crvenosmeđe boje. List i koren se odlikuju karakterističnim, aromatičnim mirisom i ukusom.

Hemijski sastav

Peršun sadrži 4-6% eteričnog  ulja, a seme 2-7%, masno ulje, aleuron, tanin, glukozid apiin, ugljikohidrate (8,0%), proteine (3,7%). Od mineralnih materija značajna je koncentracija kalijma (800 mg/100g) i kalcijuma (200 mg/100g). 

Svež peršunov list sadrži znatnu količinu vitamina C (200 mg/100g). Zavisno od varijeteta peršuna kvantitativno dominantna komponenta eteričnog ulja je miristicin 60-80%.

Lekovitost       

Zbog prisutnog apiola i miristicina peršun je dobar spazmolitik. Zbog sadržaj aprola je i diuretik i abortiv u većim količinama, jer ima specifičan učinak na uterus. Eterično ulje je delotvorno kod dismenoreja.  Odstranjuje  tečnosti u trbušnoj oblasti, nogama i grudima. Listovi peršuna su efikasno sredstvo protiv bola i upala. Stimuliše rast kose. Delotvoran je kao antimikrobial, antireumatik, antiseptik, astringens, karminativ, diuretik, depurativ,  febrifug, hipotenziv, laksativ, stimulant, stomahik, tonik.

Upotreba

Koristi se cela biljka-koren, listovi, seme peršuna u svežem i u osušenom stanju u prehrambenoj i  farmaceutskoj industriji i u kulinartvu.

Narodna imena

Majdonos,  petrusin, ak, peršin, petrusimul,  petrusim,  zelen,  patesimul, petroželj, petrusilj, ak, ač, pršun. 

Istorijat i rasprostranjenost

Paprika je poreklom iz Srednje i Južne Amerike. Najstariji istorijski podaci o proizvodnji paprike pronađeni su u Peru-u. Pronađene su gravure  plodova paprike i posude sa njenim plodovima od pre više hiljada godina.

U Evropu je paprika preneta u XVI veku; prvo je gajena u Portugaliji, a zatim se brzo proširila i u ostalim evropskim državama. U Srbiju je paprika preneta u XVII veku.

Danas su najveći proizvođači paprike u Aziji, Evropi i Americi.

Botaničke i morfološke karakteristike

Paprika je jednogodišnja, a u tropskim krajevima višegodišnja, zeljasta biljka. Ima jako razgranat i žiličast koren. Stablo je razgranato visine 30cm-1m, a može dostići i 2m. List je gladak, jajast sa zašiljenim vrhom, svetlo do tamnozelene boje. Veličina lista je u korelaciji sa veličinom ploda.Cvet je dvopolan, izrasta pojedinačno, a nalazi se u pazuhu lista.  Bele je do žućkaste, vrlo retko ljubičaste boje. Plod paprike je šuplja bobica različite  veličine.  Oblik ploda je kupast ili loptast. Boja paprika može da bude: bela, bledožuta, žuta, žutozelena, tamnozelena, narandžasta, svetlocrvena i tamnocrvena. Seme paprike je pljosnato, bubrežastog oblika, tanko, glatko i bledožute boje.

Hemijski sastav

Hemijski sastav paprike obuhvata: ugljene hidrate, proteine, masti, eterična ulja, mineralne materije, celulozu, karotine, vitamine. Od ugljenih hidrata najviše sadrži šečere iz grupe monosaharida i disaharida. Glukoza čini 90-98% sadržaja monosaharida. Količina eteričnih ulja zavisi od koncentracije prisutnih alkaloida. Od vitamina paprika sadrži značajne količine vitamina C (100-300 mg/100g), vitamina B1 (60 mg/100g) i vitamina B2 (30 mg/100g). Sadrži i vitamin A, B6, E, pantotensku i nikotinsku kiselinu, vitamin H. Vitamin A je u formi provitamina kao β-karotin i kriptoksantin. Bogat sadržaj mineralnih materija ukazuje na visoku fiziološku vrednost paprika u ishrani ljudi; najviše sadrži kalijuma (150-250 mg/100g), fosfora (20-46 mg/100g) i dr. Pored makroelemenata paprika sadrži i  važne mikroelemente: baker, cink, kobalt, mangan i dr.

Lekovitost

Lekovitost paprike potiče od kapsaicina; deluje antiseptički, u  probavnom sistemu sprečava  razvoj  bakterija trulenja, poboljšava apetit i  varenje hrane (pospešuje lučenje želudačnog soka). Pozitivno utiče na sluzokožu creva i njihovu peristatiku. Povećava nivo histamina u krvi, čime podiže imunitet organizma posebno prema reumatskim obolenjima. Utiče na površinsku kapilarnu cirkulaciju zbog prisutnosti jedinjenja citrina; povećava se elastičnost i propustljivost kapilara, što je korisno u lečenju arterioskleroze. Zbog značajnog sadržaja kalijuma paprika ima i određena diuretska svojstva i antikancerogeno dejstvo. Sokom od paprike leče se razni upalni procesi kao što su upala grla ili počeci infektivnih oboljenja. Takođe, sokom paprike može da se spreči opadanje kose tretmanom spolja.

Upotreba

Paprika se koristi sveža i osušena u prehrambenoj industriji, a u kulinarstvu  za pripremuraznih jela sa mesom, čorbi i salata.

Narodna imena

Za ljutu papriku: ljutika, paparata, paprata, paprica, meunka, paprica, pasji džumbir, peca, peverun, piper,piperka, specija, turski popr, crveni piper, čuška, čušpa. Za sortu širokog i mesnatog ploda: babura, boošara, bobošarka, bobuška,  baburača, buarača, dolma, tolundža. Za papriku sitnog ploda: adamova jabuka, džinka, crešnjarka, a sa sitnim dugim plodom:  menđuraša, feferon, mesečarka i dr.

Istorijat i rasprostranjenost

Origano je pominjao  Plinije kao odlično sredstvo za poboljšanje varenja. Poznavali su ga stari Egipćani i koristili za lečenje i dezinfekciju. Origano uspeva u mediteranskim i evropskim zemljama umerene klime.

Botaničke i morfološke karakteristike

Origano је višegodišnja, zeljasta biljka, sa horizontalnim rizomom, aromatičnog mirisa i ukusa. Stabljika pri osnovi delimično leži na zemlji, a ostalim delom je uspravna, visoka 20-80cm, tamnozelena, često ljubičasta do mrka. Listovi su sa lisnom drškom. Liska je jajasta, na licu i na naličju sa utisnutim žlezdama. Jedan do tri cveta, složeni u grupe, zajedno grade cvasti u vidu metlice. Čašica je zvonasta sa pet trouglastih zubaca. Krunica je svetlo do tamnocrvena, katkada prljavobela. U mediteranskom području raste više divljih vrsta, pod zajedničkim nazivom-origami, s pretežno belim cvetovima. 

Hemijski sastav

Origano sadrži 0,3 do 4,0% eteričnog ulja, ugljikohiodrate (53,9-64,4%), celulozu (11-15%), proteine (11-11,7%), lipide (6,4-10,2%), minerale i vitamine. Bogat je u kalcijumu (1576-1700 mg/100g), manganu (4667 mg/100g) i kalijumu (166-1700 mg/100g), a  sadrži i značajnu koncentraciju vitamina A (6903 mg/100 g) i vitamina E (1690 mg/100g). Kvantitativno dominantna komponenta eteričnog ulja origana je timol (do 65,7%), zatim karvakol (do 42%) i γ –terpinen (do 33,14%).

Lekovitost

Ovaj začin je dobar sedativ, sekretolik, karminativ, digestiv, stomahik, analgetik, antireumatik, antispasmolitik, antitoksik, antiviral, baktericid,  diaforetik, diuretik, ekspektorans, febrifug, fungicidal, rubefaciens, stimulant. Jak je antiseptik, a njegovo eterično  ulje (5%) u tinkturi od ruzmarina upotrebljava se za utrljavanje spolja u lečenju reumatizma i  obolelih zglobova.

Upotreba

Koriste sevrhovi grančica u cvetu nakon sušenja i usitnjavanja, u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu u jelima od testa i mesa.

Narodna imena

Vranilova trava, crnovrh, mravinac, džodžan, bakina dušica, vranilovka.  

Istorijat i rasprostranjenost

Nana je bila poznata 1.000 godina pre nove ere u starom Egiptu. Koristili su je   u medicinske svrhe stari Egipćani, Grci i Rimljani. Raste kao samonikla biljka u Centralnoj i Južnoj Evropi. Kao kultura uzgaja se u Severnoj Africi, Evropi, Zpadnoj i Centralnoj Aziji.

Botaničke i morfološke karakteristike

Nana  je trajna, zeljasta biljka, a raste kao divlja i pitoma. Stabljika nane je visoka do 50cm, razgranata, četrovouglasta i dlakava. Stabljika, lisne drške i nervi su modroplavi  ili  ljubičastocrvenkasti, naročito u proleće kad biljka niče iz zemlje. Listovi su dugački 3-9cm, jajasto kopljasti, tanki, s gornje strane tamnozeleni, a s donje svetlozeleni. Lisne drške su dugačke do 1cm. Po obodu su nejednako zupčasti. Cvetovi su sitni, ljubičastocrveni i udruženi u višespratne pršljenove na gornjem delu stabljike i ogranaka. Nana ima intenzivan, prijatan miris, naročito list, koji sadrži najviše eteričnog ulja.

Hemijski sastav

Osim eteričnog ulja svojstvenog, prijatnog mirisa, koje osvežava i hladi, zbog prisutnog mentola, u listu ima ugljikohidrata (8%), proteina (4,8%), tanina, gorkih i drugih korisnih sastojaka. Komponente eteričnog ulja su: mentol, menton, isomenton, mentil acetat, mentofuran, trans-karveol,  α-terpinen, limonen, pulegon, cineol,  β-kariofilen i dr. Zavisno od podneblja kvantitaivno učešće pojedinih komponenata u eteričnom ulju nane je  u širokom dijapazonu; sadržaj mentola na području Irana je 3,6%, a u regiji Severne Indije 64,0%.

Lekovitost

Lekoviti delovi sulistovi, ali i cela biljka. Nana je delotvorna kao analgetik,  antimikrobial, antiseptik, antispasmolitik, antiviral, astringens, karminativ,   kordial,   ekspektorans,  febrifug,  hepatik,   nervin,  stomahik. Deluje kao lek protiv nadimanja i grčeva, protiv otežanog varenja, deluje umirujuće na nervni sistem, potpomaže lečenje žuči. Nanino ulje ima slaba anestetička svojstva i prijatan miris, koji osvežava, zbog čega se upotrebljava i protiv gađenja i povraćanja. Rastvor eteričnog ulja u etanolu upotrebljava se spolja protiv bolova, koji su posledica neuralgije, reumatizma i prehlade. Mentol blago iritira  nerve u koži, pri tome lako isparava i zbog toga hladi.

Upotreba

Nana se upotrebljava  u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji, za izradu kozmetičkih preparata i u kulinarstvu.

Narodna imena

Bela nana, dimljus, janješka metica, ljuta nana, merka, metva, metvica,  nane, nanejag, paprena metva, paprena metvica, paprena nana, pitoma nana, poprova meta, crna nana. 

Istorijat i rasprostranjenost

Domovina ovog začina su  Molučka ostrva, Java, Kalimanan, Sumatra. Smatra se da je u I veku n. e. Plinije opisao muskatni oraščić. Arapi su u VI veku doneli ovaj začin u Konstantinopolj, a od XII veka je poznat i u Evropi.  Francuzi su tek u 1770. godine  preneli nekoliko sadnica na ostrvo Mauricijus. Uzgaja se u Zapadnoj Indiji, Brazilu, Africi i u postojbini.

Botaničke i morfološke karakteristike

Muskatni oraščić je plod tropskog drveta visokog 10-20m. Lišće mu je kožnato, duguljasto, tamnozelene boje. Cvetovi su mali, bledožuti. Plodovi su narandžastožuti, slični breskvi. Unutar njega su dva začina: muskatni oraščić i muskatni cvet. Sazrevanjem ploda  mesnati deo puca i vidi se semenska ovojnica, koja obuhvata smeđu koru u kojoj se nalazi seme ploda, odnosno muskatni oraščić. I macis  i seme koriste se kao veoma atraktivni začini.  Muskatni oraščić je  jajastog  oblika, dužine 2-3cm i prečnika 1,5-2cm. Površina mu je mrežasto naborana. Prijatnog je mirisa, a ukusa ljutkastog.

Hemijski sastav

Semena jezgra muskatnog oraščića sadrži 5-15% eteričnog ulja, 47,8% ugljikohidrata, 30-40% lipida, 20-30% skroba i amilodekstrina, fitosterole, smole, bojene pigmente, saponozide, azotne i druge materije, a macis (odstranjeni arilus) 6-10% eteričnog ulja, 3-4% ukupnog šećera i drugih organskih materija.        

Eterično ulje sadrži veliki broj komponenti, a kvantitativno dominantna je sabinen (43,0- 50,7%), a u značajnoj koncentraciji su: α-pinen (13,2-19,9%), β-pinen (8,0-18,8%) i terpinen-4-0l (4,7-17,8%).

Lekovitost

Muskatni oraščić je analgetik, antioksidant, antireumatik, antiseptik, antispazmolitik, afrodizijak, karminativ, digestiv, prostaglandin inhibitor,  tonik. Olakšava varenje, deluje protiv diareje i mučnine, a ima i antidepresivno dejstvo. Preventivno deluje na sprečavanje akumulacije holesterola, fosfolipida i triglicerida, a time i na hiperholesterolemiju i aterosklerozu. Odlikuje se i inflamotornim delovanjem. Preporučuje se  za poboljšanje apetite, cirkulacije, za lečenje reumatizma, za eliminaciju umora i iznemoglosti.

Upotreba

Muskatni oraščić se upotrebljava  u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji i u kulinarstvu za pripremu raznovrsnih poslastica.

Narodna imena

Muskat, morsko orašće, orašak, muškatnjak, macis, oraščić.

Istorijat i rasprostranjenost

Mirođija  je poreklom sa Bliskog  i Srednjeg istoka, a uzgaja se u južnim krajevima Evrope. Ova začinska  biljka  uspeva i kao samonikla; raste u šumama i šikarama, po međama, od ravničarskih do brdskih regiona.

Botaničke i morfološke karakteristike

Mirođija  je jednogodišnja biljka s tankim, vretenastim korenom. Stabiljka je uspravna, okrugla, izbrazdana i šuplja, visine i do 1,20m. Listovi su  3-4 puta perasto razdeljeni. Donji listovi stabljike imaju šuplje peteljke, a gornji su sedeći. Na vrhu stabljike nalaze se sitni cvetovi, izrazito žute boje. Cela biljka i plod imaju svojstve, prijatan,  aromatičan miris i ukus.

Hemijski sastav

Zreli plodovi mirođije sadrže 3-4% eteričnog ulja, 15-20% masnog ulja, oko 18% azotnih jedinjenja i oko 6% pektina. Sveže lišće mirođije je bogato kalcijumom (1784 mg/100g) i kalijumom (3308 mg/100g), a sveže seme sadrži manje kalcijuma (1516 mg/100g) i dvostruko manje kalijuma (1186 mg/100g).

Kvantitativno dominantan  sastojak eteričnog ulja mirođije je limonen (do 70%), a zatim karvon (oko 30%).  Sastav eteričnog ulja mirođija, između ostalog, kao i kod ostalih začina, zavisi i od varijeteta te biljke. Kod var. Dulce  koncentracija limonena je 50-80,0%, dok je kod  varijeteta var. Vulgare 40-68,0%, a slično je i u pogledu kvalitativnog i kvantitativnog sastava unutar jednog varijeteta zavisno od niza vanjski faktora u toku uzgoja.  Eterično ulje je skoro bezbojna, lako pokretljiva tečnost intenzivnog i prijatnog mirisa na mirođiju.

Lekovitost

Plod mirođije se, na žalost, vrlo malo koristi, iako je plod daleko lekovitiji od listića. Lekovit je zreo plod, ređe vrhovi grančica u cvetu. 

Mirođija je dobar antispasmolitik, baktericid, karminativ, digestiv, hipotensiv, stimulant, stomahik. Deluje protiv upala, bakterija, protiv nadimanja. Poboljšava rad želuca, smanjuje arterijski pritisak,  poboljšava laktaciju, stimuliše apetit. Primenjuje se kod bubrežnih bolesti, upale mokračne bešike, nesanice, hipertenzije, upale disajnih puteva.  Za prevenciju gripa preporučuje se žvakanje semena mirođije.  Umiruje kolike. Ovaj začin povoljno utiče na povećanje LDL-holestrol i na redukciju HDL-holesterola.

Upotreba

Mirođija ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu,  naročito u pripremi jela sa povrćem i raznih salata i sosova.

Narodna imena

Anita, dil, kopar, koper, kopra, kopr,  kopric  mirodija,  mirodija, smrdilj, mirudija, slatki janež.

Istorijat i rasprostranjenost

Majoran je poreklom iz Severne Afrike. Bio je poznat kod starih Egipćana, Grka, Rimljana. Proširen je  po Sredozemlju i Južnoj Evropi.  

Botaničke i morfološke karakteristike

Majoran je, uglavnom, jednogodišnja biljka, ali  u veoma toplim krajevima  traje dve i više godina. Raste u formi maloga grma visine 20cm-1m. Stabljika je četvorougaona, razgranata. Listovi su maleni, do 3cm dugi, eliptični, celovitog ruba, sive boje, baršunasti i s kratkorn peteljkom. Cvetovi su beli ili bledoružičasti, a razvijaju se u pršljenastim cvastima. Miris majorana je jako aromatičan i prepoznatljiv, a ukus topao, malo gorak.

Hemijski sastav

Majoran sadrži eterično ulje (0,7-3,5%), proteine (14,3%), celulozu (22,1%), pepeo (6,3-24,0%), tanin, gorke materije i dr. Etrično ulje je žuto ili žutozelenkasto, sasvim posebnog, blagog i aromatičnog mirisa. Sadrži 1,8-cineol (0,1-58,0%), terpinen-4-ol (10,9-30,0%), terpinolen  (13,0-19,0%),  kao i  γ-terpinen, terpinol, linalol, β-kariofilen, timol i dr.   

Lekovitost

Za lek se upotrebljavaju cvetovi i cela biljka majorana. 

Majoran ublažava glavobolju i povoljno deluje na nervni sistem. Eterično ulje se koristi  za masažu gihta, protiv reumatizma, ukočenih zglobova nakon duže bolesti, kod napornih fizičkih aktivnosti, otvrdnuća žlezda ili kvržica na grudima. Čaj od majorana izvanredno pomaže u lečenju crevnih grčeva kod dece. Jači čaj koristi kod odraslih osoba za lečenje žutice, teškoća s jetrom, sluzi u grudima, nadutosti i poremećene funkcije  želuca. Odlikuje se antioksidativnim dejstvom. Spolja se daje u obliku lekovite masti ili alkoholature kao nervinum, protiv zapaljenja kože i za lečenje rana.

Upotreba

Majoran ima primenu u prehrambenoj industriji i u kulinarstvu. Koristi se za začinjavanje salata, mesa i jela od živine i od divljači.

Narodna imena 

Babina duša, mažuran, majuran mirišljavak, majeran, mačurana, mazurana, sanseg.

Istorijat i rasprostranjenost

Majčina dušica je bila  poznata  još kod starih Egipćana; koristili su je kao komponentu u sredstvu za balzamovanje zbog njenih svojstava konzervansa. Raste u Srbiji, Grčkoj, Severnoj Africi, Malti, na Novom Zelandu i dr.  

Botaničke i morfološke karakteristike    

Majkina dušica je trajna, grmolika biljka, visine 20-30cm. Njeno gusto busenje se sastoji od poleglih, vrlo tankih (oko 1mm), razgranatih i delimično sraslih sa zemljom, tamnocrvenih izdanaka iz kojih rastu uspravni ogranci, koji su obrasli  uskim  elipsastim (dugi 0,5-1,5cm, široki do 6mm), sivozelenim listićima na kratkim peteljkama (3mm). Na listićima su žlezdaste dlačice pune eteričnog ulja. Cvetovi su roza do lila boje (oko 5mm dugi), dvouglasti, dlakavi, kratke drške. Formiraju cvast. Ovaj začin ima aromatičan, ugodan miris, a ukus topao, gorkast.

Hemijski sastav

Majkina dušica sadrži 44,0% ugljikohidrata, 24,3% celuloze, 13,2% ukupnog pepela, 6,8% proteina, 4,6% lipida i dr. Sadrži 0,5 (divlja) do 2,5% (kulivisana) eteričnog ulja.

U eteričnom ulju majkine dušice količinski dominantna komponnta je α-pinen (36,4%), a u većim koncentracijama su zastupljeni  i β-ocimen (do 34,8%), 1,8-cineole (do 30,3%), α-kadinol (do 28,6%), kariofilenoksid  (do 27,2%) i borneol (do 27,1%). 

Lekovitost

Lekoviti sastojci nalaze se isključivo u listu i cvetu majkine dušice. 

Majkina dušica ima svojstva analgetika, antireumatika, antiseptika, antispazmolitika, antitoksika, antivirala, baktericida, karminativa, diaforetika, diuretika,  ekspektoransa, fungicidala, rubefacienta, stimulanta, tonika. Ima svojstvo da zaustavlja razvoj mnogih patogenih klica, a neke i uništava. Delotvorna je u lečenju disajnih i probavnih organa kao i urinarnog trakta.

Upotreba

Koristi se u prehrambenoj industriji i u proizvodnji pića (likeri), a vrlo često i u kulinarstvu za pripremu jela od divljači i živinskog mesa dinstanog u vinu,  za pripremu marinada, sosova, marmelade,  kobasica, svežeg sira, salata.

Narodna imena

Babina duša, babja dušica, bakina dušica, bukovica, vreskovina, vrisak, divlji bosiljak, dušicina, dušicka, materina dušica, materka, tamjanika 

Istorijat i rasprostranjenost

Lovor potiče iz Male Azije. Bio je poznat i pre 776. godine p.n.e. kada su ga dobijali kao nagradu pobednici na olimpijskim igrama. Uzgaja se u svim zemljama Južne i Zapadne Evrope, Severne Afrike, Bliskog istoka, na Kavkazu i na Krimu. Samonikli lovor raste kao žbun ili niže drvo na Mediteranu.

Botaničke i morfološke karakteristike

U prirodi je lovor grm ili krupno, višegodišnje, zimzeleno drvo visine 10-15m sa kožastim listovima. Listovi su na kratkoj dršci, okruglasto duguljasti, zašiljeni, dužine 8-12cm i širine 3-5cm. Na rubovima su talasasti, a na licu glatki. Plod lovora je jajasta, crnoplava i spolja naborana debela koštunica. Duga je do 15mm i široka do 11mm. Miris mu je intenzivan, aromatičan, a ukus veoma aromatičan, pomalo  ljutkast, opor i gorak.

Hemijski sastav

Plod sadrži oko 30% masnog i 0,8-3,0% eteričnog ulja, šećere, skrob, a  list  gorke materije i tanin. 

Količinski dominantna komponenta eteričnog ulja je 1,8-cineol (45,5%), zatim metileugenol (10,0%) i terpinacetat (9,1%).

Lekovitost

Lovor deluje kao antireumatik, antiseptik, baktericid, diaforetik, digestiv, diuretik, fungicid, sedativ, stomahik, antitoksik.

Pozitivno utiče na dobro raspoloženje. Lišće i plod su delotvorni u lečenju  histerije, kolika, neurastenije želuca, prehlada. Lovorovo ulje se  koristi se za lečenje bolova u ušima, modrica, istegnuća. Eterično ulje od lišća služi kao karminativ, a upotrebljava se i kao sredstvo za draženje kože. U lečenju dijabetesa pokazao se efektan čaj od lovora kao i za odstranjivanje soli iz zglobova.

Upotreba

Kao začin, koristi se uglavnom list lovora, ali i plodovi (seme). Lovor se koristi u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji i u kulinarstvu kao dodatak jelima od mesa, divljači, riba, zatim kao dodatak varivima, sosovima, marinadama, paštetama  i salatama.

Narodna imena

Davorika, zelenika, javorika, lavor, lorber, lavorika, lorbar, lorbek, lovorik, lorika.

Istorijat i rasprostranjenost

Kurkuma potiče iz Južne Indije i Indonezije. Od pre 4.000 godina   kurkuma se koristila kao začin u Aziji. Zauzimala je značajno mesto i u verskim hinduističkim obredima. U biblijskim vremenima potrebljavala se i kao začin i kao miris. U srednjem veku su kurkumu nazvali “indijski šafran”, zbog lepe narandžaste boje, a zbog znatno niže cene “sirotinjski šafran”. Uspeva u Indiji, Kini, Australiji, na Karipskim ostrvima, Peruu i dr. Veoma je omiljen začin na Dalekom i Bliskom istoku.

Botaničke i morfološke karakteristike

Kurkuma je višegodišnja biljka. Visoka je  60-100cm. Koren je krtolast rizom čvrste, smeđe kože i žutonarančastog mesa. Izrasline iz korena imaju izgled prstiju. Listovi su kopljasti i okružuju grupe bledožutih cvetova. Kurkuma ima blago sladak, ljutkast i malo gorak ukus, a  mirisa je aromatičnog, koji podseća na narandžu, đumbir i biber.

Hemijski sastav

Kurkuma sadrži 1,4-5,6% eteričnog ulja, koje se sastoji, najčešće, od mono- i sekveterpenoida. Eterično ulje iz lista kurkume sadrži i mircen (40,2%), p-cimen (23%), 1,8-cineol (13,2%) i druga aromatična jedinjenja. Žutonarandžasta boja ovoga začina potiče od kurkumina i dezmetoksikurkumina.

Lekovitost

Kurkuma deluje antiseptično, antiinflamatorno, antitumorno.  Snažan je antioksidant. Ovaj začin je dobar   anelgetik,  baktericid,  digestiv, diuretik, hipotenziv, insekticid, laksativ, rubefaciens, stimulant.

Deluje kao snažno protivupalno sredstvo. Štiti jetru, kardiovaskularni sistem snižavajući nivo «negativnog» holesterola i sprečava agregaciju trombocita. Delotvorna je u lečenju bubrežnih bolesti i dijabetesa.  Dokazano je  preventivno i kurativno delovanje ekstrakta kurkume na Alzheimerovu bolest. Delovi Indije, gde se puno koristi kurkuma, imaju vrlo nisku incidenciju Alzheimerove bolesti.

Upotreba

Kurkuma ima  primenu u proizvodnji prirodnih boja i parfema, u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji te u kulinartvu. Jedan je od najviše korišćenih začina u istočnjačkoj kuhinji. Najčešće se koristi za pripremu pirinča (pulao) kome daje predivnu, zlatnožutu boju i prefinjen miris i ukus, a istovremeno neutrališe sluzasta i slatka svojstva pirinča. Obavezan je sastojak u pripremi svih vrsta mahunarki, jer potpomaže varenje i usvajanje proteina i sprečava pojavu nadutosti. Ovaj začin  je osnovni sastojak mešavine začina za kari; boja karija potiče upravo od kurkume. Koristi se za pripremu majoneza, senfa, raznih sosova, pilećih pečenja i dr. Ako se povrće kuva na ulju u kome je proprženo malo kurkume ili karija, njegova hranljiva i nutritivna vrednost značajno će porasti.

Narodna imena

Žuti koren, turmerik.