Kim (Carum carvi lat.)
Istorijat i rasprostranjenost
Kim potiče iz Azije. Poznavali su ga i upotrebljavali arapski lekari, odakle je, verovatno, u XIII veku prenesen u Evropu. To je najstariji začin u Evropi. Pronađen je u ostacima hrane iz kamenog doba, ali i u egipatskim grobnicama. Uzgaja se u Holandiji, Skandinavskim zemljama, Egiptu i dr.
Botaničke i morfološke karakteristike
Kim je dvogodišnja, zeljasta biljka visine 50-90cm. Ima razgranatu stabljiku, a listovi su nekoliko puta perasto razdeljeni. Začin su zreli plodovi kima, odnosno merikarp zrelog ploda, koji je duguljasto srpastog oblika, tamno do sivosmeđe boje, aromatičnog i blago ljutog ukusa.
Hemijski sastav
Plodovi kima sadrže 3-7% eteričnog ulja, 30% masnog ulja, 49,9% ugljikohidrata, 19,8% proteina i dr. Od mineralnih materija najzastupljeniji su kalijum (1351 mg/100g) i kalcijum (689 mg/100g), a od vitamina vitamin A (336 mg/100g).
Kvantitativno dominantne komponente eteričnog ulja su karvon (50-85%) i γ-terpinen (27,44%), a značajne su i p-cimen, kuminal, limonen i β-pinen. Eterično ulje kima je bistra, bezbojna, lako pokretljiva tečnost, svojstvenog mirisa, gorkog i aromatičnog ukusa. Starenjem postepeno postaje žute boje.
Lekovitost
Kim je delotvoran kao karminativ, stomahik, za otklanjanje svih probavnih smetnji vezanih za metabolizam i flatulenciju. Eterično ulje je karminativ, stomahik, laktogen, ekpektorans, tonik, afrodizijak, antiseptik, diuretik, astrigens. Po fiziološkom dejstvu slično je anisu i moraču-pojačava lučenje mleka, a efektno je sredstvo i u lečenju leukemije.
Upotreba
Seme kima se koristi u prehrambenoj, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji i u kulinarstvu za jela od mahunastih plodova i kupusa, za hleb i pecivo, kao dodatak krem sirevima, jelima od mesa divljači. Svež list se koristi kao dodatak salatama, kremovima od sira ili sveže barenom povrću.
Narodna imena
Bela cemena, divlji kumin, karun, kimelj, kimijen, komin, kmin, kimin, koprov, kuminak, pitomi kim, poljski kim.