U prirodi svako zašto ima svoje zato, pa tako i pruge na zebri. One su tamo postavljene sa veoma dobrim razlogom i mogu da stvore pravu optičku iluziju.

Zebre imaju veoma prepoznatljiv dezen, da li ste se ikada zapitali zašto ih je majka priroda tako dekorisala?

„Postoji nekoliko objašnjenja, a najpoznatija je hipoteza da je grabljivcima toliko teško da razlikuju pojedinačne zebre od grupe, odnosno, obrazac može čak da izazove optičku iluziju kretanja u suprotnom smeru“, piše na stranici Zoo vrta iz Ljubljane, a prenosi metropolitan.si.

Najnovija istraživanja pokazuju da obrazac takođe zbunjuje muve cece i da je odlična odbrana od njih. Pruge se stapaju sa okolinom i takođe služe kao kamuflaža.

Prema drugoj teoriji, pruge imaju čak i termoregulatornu ulogu.

Da li su zebre u osnovi crne ili bele?

„Naučnici su otkrili da zebre imaju crnu kožu i crnu pozadinu dlake, a bele pruge i beli stomak su samo dodatak“, napisao je pre izvesnog vremena Nacionalni institut za biologiju, ističući da nema ne postoje dve zebre koje imaju iste pruge.

Baš kao i ljudski otisci prstiju, funkcionišu potpuno isto, svaki je jedinstven, tako je i sa zebrastim prugama.

Svaka zebra ima svoj obrazac, a kada se spoje u gomilu, iscrtava se fascinantan prizor, koji u velikoj meri zbunjuje predatore, jer nisu u stanju da razlikuju jednu životinju od druge, prenosi Danas.rs.

U sumnjičavom svetu, mnogi od nas se nerado odlučuju na interakciju sa nepoznatima. Ali razgovor sa ljudima koje nismo sreli nikad pre, čak i u letimičnim kontaktima, može nas učiniti pametnijim i srećnijim.

Kao i mnogi drugi koji su odrasli u Americi osamdesetih, vaspitali su me tako da se plašim neznanaca.

„Neznanac znači opasnost“ bila je glavna maksima tih dana.

Roditeljska zabrinutost i prirodna nepoverljivost čovečanstva prema neznancima bili su podgrevani senzacionalističkim izveštavanjem medija i strmoglavim padom društvenog poverenja, koje je procvetalo u pravu pravcatu moralnu paniku.

Policajci, nastavnici, roditelji, verske vođe, političari, medijske ličnosti i organizacije za socijalnu pomoć deci prevazišli su razlike i radili zajedničkim snagama na širenju poruke – kontakt sa neznancem može da vas dovede u opasnost.

Iako nema sumnje da neki ljudi zaista imaju traumatična iskustva sa neznancima, „neznanac jednako opasnost“ nije imalo nikakvu statističku osnovu.

Tada, kao i sada, većina seksualnih i nasilnih zločina nad decom (pa i odraslima, ako ćemo pravo) čine ljudi koje žrtva poznaje: rođaci, komšije i porodični prijatelji.

Otmice koje su izveli nečlanovi porodice – među koje spadaju i one kada je dete oteo neko ko mu je potpuno nepoznat – čine svega jedan odsto slučajeva sve nestale dece prijavljene Nacionalnom centru za nestalu i iskorišćenu decu u Sjedinjenim Državama.

Ali delovalo je stvarno i stoga je postalo stvarno.

Neznanac se povezao sa opasnošću i ostao od nje neodvojiv.

Da li je ovaj način razmišljanja, međutim, mogao kod mnogih od nas da utiče na naše kasnije interakcije u životu?

Neki društveni naučnici veruju da je učenje dece da je bukvalno svako na svetu kog ne poznaju opasan moglo da bude aktivno štetno.

Politički naučnik Ditlind Stole, sa Univerziteta Mekgil u Kanadi, tvrdio je da su decenije slanja ove poruke mogle da naškode sposobnosti jedne čitave generacije da veruje drugim ljudima.

To je problematično – poverenje je ključno za funkcionisanje mnogih društava.

„Koliko društvenih ili ekonomskih prilika propuštamo prosto zato što se plašimo da pričamo sa nepoznatima?“, zapitao se Stole.

Iako ne zagovaram ideju da nepoznati ljudi prilaze deci, ili obrnuto, zaista verujem da, kao odrasli, treba da porazmislimo o prednostima bezbednog razgovora sa nepoznatima.

Nekoliko godina sam istraživao zašto ne razgovaramo sa nepoznatima i šta se dešava kad to učinimo za svoju knjigu Moć neznanaca: Prednosti povezivanja u sumnjičavom svetu.

Taj trud me je odveo u društvo antropologa, psihologa, sociologa, političkih naučnika, arheologa, urbanih dizajnera, aktivista, filozofa i teologa, plus stotine nasumičnih neznanaca sa kojima sam razgovarao gde god sam išao.

Iako je etikecija da se ćuti u javnom prevozu, možda će vam razgovor sa nepoznatom osobom putovanje učiniti zanimljivijim

Otkrio sam sledeće: propuštamo mnogo plašeći se neznanaca.

Razgovor sa nepoznatima – u pravim uslovima – dobar je za nas, dobar je za naše zajednice, mesta i gradove, naše države i naš svet.

Razgovor sa nepoznatima može da vas nauči raznim stvarima, da vas produhovi, učini boljim građanima, boljim misliocima i boljim osobama.

To je dobar način života.

Ali je i više od toga.

U svetu koji se rapidno menja, postaje beskrajno složen i besno polarizovan, to je i način preživljavanja.

Više od 6.000 godina, ljudi su živeli u gradovima – obliku društvene organizacije koji karakteriše preobilje nepoznatih ljudi.

Ali tek su nedavno psiholozi počeli da proučavaju šta se desi kad razgovaramo sa svim tim bezličnim neznancima kojima smo okruženi svaki dan.

Psihološkinje Gilijan Sandstrom, sa Univerziteta u Saseksu u Velikoj Britaniji, i Elizabet Dan sa Univerziteta u Britanskoj Kolumbiji, 2013. godine su objavile rezultate eksperimenta, u kom se 30 odraslih ljudi smeškalo i ćaskalo sa svojim baristom u kafeteriji u Torontu, a drugih 30 se trudilo da njihova transakcija bude koliko god je moguće kratka i efikasna.

„Ljudi su neverovatno pesimistični u vezi sa skoro svakim aspektom razgovora sa nepoznatima“, napisala je Sandstrom, ali taj pesimizam deluje neosnovano.

Učesnici studije koji su imali interakciju tokom naručivanja kafe poverili su se da imaju snažniji osećaj pripadanja i popravljeno raspoloženje za razliku od onih koji nisu razgovarali sa neznancem.

Autorke su zaključile: „Sledeći put kad vam je potreban mali podstrek, mogli biste da razmislite o razgovoru sa baristom Starbaksa… stoga iskoristite ovaj već unapred dostupan izvor sreće.“

Sakupljanje hrabrosti da povedete razgovor sa neznancem možda deluje teško, imajući u vidu da se to ne uzima zdravo za gotovo u slučaju većine nas.

Bihevioralni naučnici Nikolas Epli i Džulijana Šreder sa Univerziteta u Čikagu zamolili su svakodnevne putnike do posla da pričaju sa neznancima u javnom prevozu, taksijima, čekaonicama – mestima na kojima društvena norma u Čikagu nije razgovor.

Razumljivo, većina učesnika je predvidela da ove interakcije neće proći dobro.

Ne želeći da prekrše društvenu normu, brinuli su se da se neznancu neće dopasti upadica i da će ih odbaciti, i da će njihova putovanja do posla tada biti još neprijatnija nego što već jesu.

Kad su učesnici izašli u svet i zapravo otpočeli interakciju sa drugim ljudima, međutim, otkrili su da su neznanci iznenađujuće predusretljivi, radoznali i prijatni.

„Putnici do posla izgleda da su mislili da razgovor sa neznancem predstavlja značajan rizik od društvenog odbijanja“, napisali su Epli i Šreder.

„Koliko smo mi mogli da primetimo, to nije predstavljalo nikakav rizik.“

Upravo suprotno, učesnici koji su razgovarali sa neznancima preneli su da su ti razgovori bili prijatni, zanimljivi i trajali duže nego što su predvideli, i da su učinili njihov put do posla mnogo prijatnijim.

Epli i Šreder dodaju da ovo ukazuje na „duboki nesporazum u vezi sa društvenim interakcijama“, zaključivši da su „ljudi možda društvena bića, ali da možda nisu uvek dovoljno društveni za vlastito dobro“.

Da ovi rezultati ne bi bili pripisani poslovičnoj srdačnosti Amerikanaca sa Srednjeg zapada, Epli i Šreder su sproveli isti eksperiment u istorijski manje prijateljski nastrojenom okruženju i tražili od putnika da ćaskaju sa nepoznatima u javnom prevozu u Londonu – što je mogućnost na koju mnogi Londonci gledaju sa mešavinom prezira i užasa (mesto gde se čak i kontakt očima izbegava).

A opet su Epli i Šreder dobili iste rezultate.

Razgovori su prošli izuzetno dobro.

U međuvremenu je rezultat ponovljen i u drugim zemljama uz učešće raznovrsnih učesnika.

Nalazi tih studija izuzetno su ujednačeni: mnogi ljudi se plaše razgovara sa neznancima, ali kad to učine, na kraju se obično osećaju dobro: srećnije, manje usamljeno, optimističnije,, saosećajnije i sa jačim osećajem pripadanja vlastitoj zajednici.

Nekoliko eksperata, kao i pripadnika javnosti koji razgovaraju sa neznancima, reklo mi je da kad to rade zapravo se osećaju bezbednije, zato što im to pruža afirmaciju da su ljudi oko njih dobronamerni.

Ipak, i dalje ima mnogo razloga zbog kojih ljudima nije prijatno da pričaju sa neznancima.

Ljudi prijavljuju da se brinu da će prekršiti društvene norme, strahuju da će biti loši u razgovoru ili da neće imati šta da kažu, ili ih hvata nervoza od razgovora sa nekom drugom grupom i mogućnosti da će biti napadnuti ili da će reći nešto pogrešno.

Razgovor sa vašim baristom može biti jedan od lakih načina da započnete da se otvarate pred neznancima

Mnogi faktori su se zaverili da nas spreče da pričamo jedni sa drugima.

Pametni telefoni su nam svakako olakšali više nego ikad da izbegnemo interakciju sa ljudima u našem neposrednom okruženju.

A mogli bismo da budemo i prirodno nespremni da priđemo nekom ko nam ne deluje od poverenja, čak i ako ga nikad nismo sreli.

Više volimo da sarađujemo s nekim ko liči na nekoga kome smo verovali u prošlosti nego nekome ko izgleda kao nepouzdani bivši poznanik.

I zato ne predstavlja veliko iznenađenje što kad se ti strahovi pokažu neosnovanima, ljudi osete olakšanje.

I sam sam ga osetio kad sam imao pozitivne interakcije sa nepoznatima.

„Mislim da osetite olakšanje samo zbog osećanja da su nam prodali priču da je svet zastrašujuće mesto“, kaže Sandstrom.

„I onda proćaskate sa nekom nasumičnom osobom, to dobro prođe i vi pomislite: ‘Možda svet na kraju i nije toliko loš’.“

To nije mala stvar.

U vreme kad se toliko mnogo ljudi oseća usamljeno, otuđeno, isključeno, nepovezano, pesimistično, ovi rezultati su istovremeno korisni i umirujući.

Interakcija sa neznancima, čak i u prolazu, može nam pomoći da izgradimo ili obnovimo socijalne mreže, ponovo nas poveže sa našim zajednicama i pojača poverenje u ljude oko nas.

Kao što je izjavio jedan od studenata koji je učestvovao u jednom od skorijih eksperimenata Gilijan Sandstrom:

„Osećao sam se kao da sam zaboravio kako da se sprijateljim s ljudima, ali ova studija me je podsetila da je većina ljudi srdačna, a vi samo treba da im se otvorite.“

Kao beli strejt muškarac, bio sam od starta svestan da bi moje interakcije sa neznancima mogle biti manje opterećene nego što su za ljude koji nisu beli strejt muškarci.

I zato, dok sam radio istraživanje za svoju knjigu, pazio sam da pričam sa što raznovrsnijom grupom ljudi koji imaju običaj da pričaju sa neznancima.

Uprkos njihovom raznovrsnom poreklu i iskustvima, oni uglavnom mogu da kažu da su imali iste pozitivne efekte koji mogu da se nađu u istraživačkoj literaturi.

Ali nikako ne želim da tvrdim da su te interakcije iste za svakoga, i ni na koji način ne otpisujem strahove ljudi koji su imali traumatična iskustva sa neznancima.

Uz to, kategorički savetujem muškarce u mom položaju da povodu računa o ovome dok i sami pokušavaju da ćaskaju sa neznancima.

Sandstrom daje još neke savete u vezi sa razgovorima sa nekim koga ne poznajete; prvo im postavite otvoreno pitanje da ih navedete na razgovor a onda im odgovorite nečim što vam je zajedničko – postoji razlog zašto se obično razgovara o vremenu.

Ali ako ste u prilici, vredi isprobati.

Razgovor sa neznancima može da utiče na vas na dublje načine nego što možete da zamislite i da donese mnoge zdravstvene prednosti.

Budiste svesni kako biste mogli da delujete nekom ako razmatrate da zapodenete razgovor sa nepoznatom osobom
Posle razgovora sa neznancima možemo postati pametniji, upućeniji i saosećajniji, kaže profesorka sa Harvardskog univerziteta i dobitnica „granta za genije“ Mekartur Danijela Alen.

Kad je predavala na Univerzitetu u Čikagu, Alen su kolege iznova upozoravale da se kloni siromašnih gradskih četvrti.

Ona veruje da je taj „strah od nepoznatih loše utucao na intelektualne i socijalne sposobnosti velikog broja njenih kolega“.

Ona je odbila da ostane po strani i postigla je neke od svojih najcenjenijih dostignuća upravo u tim delovima grada.

U međuvremenu je posvetila karijeru stvaranju veza između ljudi i grupa koji inače nemaju interakcije među sobom.

„Pravo saznanje o tome šta se krije izvan nečije bašte leči od straha“, piše Alen, „ali samo ako razgovaramo sa nepoznatima možemo da dođemo do takvog saznanja.“

Ako razgovarate sa nepoznatima, dobijate uvid u zapanjujuću složenost ljudske vrste i bezbroj varijacija ljudskog iskustva.

To je kliše, ali dolazite u priliku da svet posmatrate tuđim očima, a bez toga je mudrost nemoguća.

Ali, nije lako.

Zateći ćete se kako neprestano morate da preispitujete vlastite pretpostavke o svetu i vašem mestu u njemu, što ume da bude teško i da dezorijentiše, ali i da ushiti, pa čak i da vam bude zabavno.

Tako i napredujemo kao pojedinci i ostajemo na okupu kao društva.

Tako se upoznajemo, a samo poznajući jedni druge možemo da se nadamo da ćemo živeti zajedno.

Ironično je da nakon što sam odgojen da se plašim nepoznatih, sada nalazim da su upravo oni izvor nade.

Kad ove interakcije dobro prođu – a uglavnom je tako – pozitivna percepcija neznanca može da preraste u bolji utisak o ljudima uopšte.

Za mene – i za mnoge cenjene eksperte i potpune neznance sa kojima sam pričao – sve se svodi na pitanje podataka.

Kad bih sve svoje percepcije o čovečanstvu zasnivao na onome što je dostupno preko mog telefona ili laptopa, imao bih fantastično negativan pogled na većinu ljudi.

Bio bih paralisan od mogućnosti da je „neznanac jednako opasnost“ i osećao bih da je potpuno opravdano što izbegavam te prostake, paranoike, histerike, kriminalce, šarlatane, divljake i demagoge.

Umesto toga, međutim, izašao sam u svet i razgovarao sa ljudima.

Svoj doživljaj sveta u velikoj meri zasnivam na njima, a kao posledica razgovora sa neznancima, moj pogled na svet postao je malo optimističniji.

„Čovečanstvo mi se u celosti više dopada zbog toga što pričam sa neznancima“, kaže mi Alen.

Kao crnkinji u Americi, njene interakcije umeju da budu mnogo komplikovanije od mojih.

Ali, ipak, kad je u pitanju razgovor sa nepoznatima, ona kaže da „pozitivne strane u ogromnoj meri nadmašuju negativne“.

Centar za nestalu i iskorišćenu decu u Virdžiniji, u SAD – istorijski jednom od vodećih eksponenata poruke o tome da su „neznanci jednako opasnost“ – 2018. godine je konačno penzionisao taj izraz.

Kao što mi je Kal Volš, rukovodilac centra, objasnio u to vreme: „Pokušavamo da osnažimo decu da donose bezbedne i pametne odluke, a ne da ih oštetimo za čitav život.“

Njihovu odluku sledile su druge dobrotvorne organizacije koje se bore za bezbednost dece širom sveta.

Šta mogu da kažem?

To je dobar početak.

Izvor: danas.rs

Plave zone su lokaliteti na kojima stanovnici žive do 100. godine, a ujedno se smatraju i najsrećnijim ljudima na svetu.

Ljudi koji žive u regionima Japana, Kostarike, Italije, Grčke i Kalifornije imaju neke od najdužih životnih vekova na zemlji i takođe su među najsrećnijim ljudima na svetu. Grupe na Okinavi, poluostrvu Nikoja, Sardiniji, Ikariji i Loma Lindi imaju sličan način života koji doprinosi njihovoj dugovečnosti.

Oni su bili predmet bezbrojnih istraživanja, a naučnici su u njihovom načinu života tražili smernice za dug i srećan život.

Norveško istraživanje pokazalo: Ovo je spisak namirnica koje mogu da vam produže život za 10 godina
Pokazalo se da većina ljudi u plavim zonama sledi jednostavne jutarnje rutine s kojima biste i vi mogli da započnete dan.

Od toga šta jedu i piju, do toga kako da pristupe svakom jutru iz mentalne perspektive, oni se kunu u određene navike.

Imajte zdrav doručak

Većina ljudi koja živi u plavim zonama uživa u bogatoj i raznovrsnoj ili biljnoj ishrani. Oni uglavnom jedu više celih namirnica, voća i povrća, a manje crvenog ili prerađenog mesa, šećera i skrobnih ugljenih hidrata nego u zapadnjačkoj ishrani.

Studije su pokazale da sleđenje mediteranske ishrane, koja se bazira na konzumiranju celovitih žitarica, maslinovog ulja, pasulja, orašastih plodova i ribe, može da pomogne u smanjenju rizika od niza bolesti. To uključuje Alchajmerovu bolest, bolesti srca, moždani udar i razne vrste raka.

Uživajte u šoljici kafe

Ljudi koji žive u ovim regionima piju oko dve do tri šolje kafe dnevno svakog dana.

Studije su pokazale da tri šoljice kafe dnevno pomažu u smanjenu rizika od dijabetesa i gojaznosti.

„Naši nalazi sugerišu da bi kofein mogao barem delimično da objasni obrnutu povezanost između konzumiranja kafe i rizika od dijabetesa tipa 2.

U međuvremenu, polifenoli – prirodni antioksidansi u ovom napitku su takođe povezani sa manjim rizikom od demencije.

Pronađite svoj ikigai

Svi ljudi u plavim zonama prate neku varijaciju japanske tehnike za srećan život – Ikigai.

Radi se o otkrivanju šta daje svrhu vašem životu – razlog zbog kog ustajete svakog jutra iz kreveta.

Istraživanja su pokazala da ljudi koji osećaju da imaju više svrhe imaju tendenciju da duže žive.

Reci nešto lepo osobi koju prvu sretneš

Slično tome, način na koji se ponašate prema ljudima na početku dana može vam dati podsticaj za sreću.

Autor Dan Bautner koji je skovao termin „plave zone“ rekao je da svako jutro počnije tako što kaže nešto lepo prvoj osobi koju sretne, piše The Sun.

Ukoliko pripremate na pogrešan način, jedna namirnica može izvazati teške infekcije, koje čak mogu dovesti i do smrtnog ishoda.

Za sve ljubitelje ribe ova činjenica će biti iznenađujuća jer jedna vrsta može biti jako opasna i može dovesti do fatalnih posledica. Namirinica poput dimljenog lososa ili pastrmke, može biti kontaminirana potencijalno smrtonosnim bakterijama listerije.

Listerija može izazvati listeriozu, retku infekciju koja može biti fatalna za ljude u grupama visokog rizika. Listerioza je posebno opasna za trudnice, osobe sa zdravstvenim problemima ili imunosupresivima i osobe starije od 65 godina.

Takođe može kontaminirati drugu hranu, uključujući prethodno kuvano meso, školjke, meke sireve i paštete, između ostalog. Kako toplota ubija listeriju, oni koji su u opasnosti treba da obezbede da je sva hrana pravilno pripremljena, upozorava Agencija za standarde hrane.

Profesor Saher Garbija, vršilac dužnosti zamenika direktora za gastrointestinalne infekcije i bezbednost hrane u Izvršnom odboru za zdravlje i bezbednost Ujedinjenog Kraljevstva (UKHSA), rekao je:

„Infekcija listerije kod većine ljudi obično je ili neprimećena ili može izazvati vrlo blage gastrointestinalne bolesti. Međutim, može imati ozbiljnije posledice za neke ljude, posebno one sa već postojećim zdravstvenim stanjima koja izazivaju oslabljen imunitet, a posebno su u opasnosti trudnice koje imaju 20 puta povećan rizik od razvoja listerioze. Nažalost, ova bolest može dovesti do pobačaja, mrtvorođenja ili teške bolesti kod novorođenih beba. Trećina zaraženih slučajeva kod trudnica u 2019. dovela je do mrtvorođenosti ili pobačaja u Engleskoj i Velsu“.

Ozbiljnije infekcije kao što su teška sepsa i meningitis mogu se razviti kod osoba sa oslabljenim imunološkim sistemom ili kod osoba starijih od 65 godina. Ljudi sa rakom, transplantacijom organa, HIV-om ili uzimanjem oralnih steroida su samo neke od drugih ranjivih grupa.

Stopa smrtnosti od teške listerioze, koja pogađa ljude sa većim rizikom, iznosi 20 do 30 odsto, prema podacima Svetske zdravstvene organizacije.
Simptomi na koje treba obratiti pažnju

Za većinu ljudi listerioza je blaga bolest koja prolazi sama od sebe.

Obratite pažnju na sledeće simptome:

– Visoka temperatura – 38 ili više

– Bolovi

– Jeza

– Osećam se slabo

– Dijareja

Znaci ozbiljnije infekcije uključuju:

– Ukočen vrat

– Konfuzija

– Gubitak ravnoteže

– Konvulzije

Trudnice mogu imati:

– Bol u stomaku

– Beba se kreće manje nego obično

Pravilna priprema hrane

Ova bakterija je posebno opasna tokom posta, kada se uglavnom jede riba, jer je jedan od oblika njene konzumacije dimljena ili sušena riba, a posebno je rizična. Ali iako je bakterija listerije široko rasprostranjena u životnoj sredini i može kontaminirati hranu na niskim temperaturama, ona se uništava kuvanjem.

Stoga je veća verovatnoća da će namirnice koje ne zahtevaju kuvanje nositi smrtonosne bakterije ili one koje nisu bile podvrgnute jakoj toplotnoj obradi.

Prethodne epidemije su bile povezane sa hladnim mesom i gotovim sendvičima.

U 2019. godini došlo je do značajnog izbijanja listerije u bolnicama NHS izazvane kontaminiranim sendvičima, što je dovelo do smrti sedam osoba.

„Postoje određene namirnice koje su rizičnije. Savetujemo trudnicama i ugroženim osobama da temeljno kuvaju dimljenu ribu pre nego što je jedu. Ljudi ne moraju da izbegavaju ove proizvode, ali treba da obezbede da se rizici smanje što je više moguće“, dodao je profesor Garbija, a prenosi avaz.ba.

Čitanje odštampanog teksta poboljšava razumevanje mnogo više nego čitanje bilo koje vrste digitalnog teksta, pokazala je jedna nova studija.

Istraživači Univerziteta u Valensiji analizirali su više od dvadeset studija koje su obuhvatile čitanje u periodu od 2000. do 2022. i koje su uključivale skoro 470 hiljada učesnika.

Njihov zaključak je da čitanje štampe može poboljšati sposobnost razumevanja nakon dužeg perioda vremena šest do osam puta više nego čitanje digitalnog materijala.

„Povezanost između frekvence digitalnog čitanja iz zabave i razumevanja teksta je blizu 0″, rekao je Ladislao Salmeron, profesor sa gorepomenutog univerziteta i jedan od autora studije.

„Moguće da je to zbog toga što je lingvistički kvalitet digitalnih tekstova često niži od onog koji se tradicionalno nalazi u štampanom tekstu“, dodao je on.

Primer za to je tekst na društvenim mrežama, koji je u razgovornom stilu i kome fali kompleksne sintakse i zaključivanja.

Salmeron je dodao i da ljudi mnogo pliće gledaju digitalne tekstove od štampanih, gde je ujedno češće i da samo pregledaju tekst, bez detaljnog čitanja.

To znači da se čitalac ne upušta puno u samu naraciju, niti skroz razume kompleksne odnose u informativnom tekstu.

Istraživanje, koje je objavljeno u izdanju Review of Educational Research, takođe je pokazalo da, iako postoji negativna povezanost između ditigalnog čitanja i razumevanja kod učenika osnovnih škola, to postaje pozitivnije za učenike srednjih škola i studente.

Čitanje je zdrava i korisna navika

Salmeron ukazuje da bi to moglo da bude zato što mlađa deca teže mogu da savladaju distrakcije poput poruka koje im stižu, što je često u digitalnom čitanju.

„Znamo da nam sposobnost regulisanja spoznaje raste tokom adolescencije. Zbog toga deca nisu baš sposobna da regulišu pažnju tokom digitalnog čitanja.“

Autori istraživanja takođe su zaključili da deca koja čitaju preko ekrana imaju manju šansu da usvoje akademske termine u periodu kada se prebacuju iz čitanja iz zadovoljstva u čitanje kako bi nešto naučili.

Oni nisu skroz protiv čitanja sa ekrana, samo su došli do zaključka da to ne donosi iste benefite kao čitanje sa štampanih materijala.

Povezanost između čitanja sa ekrana i male sposobnosti razumevanja prisutna je bez obzira na vrste tekstova koje se čitaju.

To znači da čak i oni koji listaju Vikipediju neće poboljšati ovu sposobnost na nivou onih koji se posvete nečem odštampanom.

Izvor: The Guardian

Test ličnosti koji otkriva ono što ste duboko u sebi zakopali.

Dobro pogledajte ovih osam portreta i izaberite ono lice koje vas najviše uznemiruje, koje ne biste želeli da sretnete kada ste sami na ulici noću, koje kod vas izaziva mučninu i strah. Onda pročitajte objašnjenje sa rednim brojem osobe koju ste izabrali.

Sondijev test osmislio je 1935. godine Leopold Sondi, mađarski psihijatar. Njegova šikzal-analiza (“schicksalsanalyse”) smatra se trećom školom dubinske psihologije, pored Frojdove psihoanalize i Jungove analitičke psihologije.

Cilj Sondijevog testa bio je da istraži najdublje potisnute impulse osobe na osnovu odbojnosti koju oseća kada vidi određena lica na fotografijama.

Pažljivo pogledajte i analizirajte svih 8 portreta, pređite na rezultate.

1. SADISTA

Ako ste izabrali ovu sliku, psiholozi kažu da je vrlo verovatno da potiskujete neka neprijatna iskustva iz ranog detinjstva, i to verovatno povezana sa autoritativnim ponašanjem, potrebom za dominacijom. Verovatno ste potisnuli svoja ponižavajuća i uvredljiva ponašanja ka drugima. Ljudi koji su izabrali ovu sliku najčešće su pasivno-agresivni prema ljudima koji bi trebalo da im budu autoritet.

2. EPILEPTIČAR

Ako ste izabrali ovu sliku, potiskujete veliki bes sa kojim ste se borili u ranom detinjstvu. Impulsivni ste, lako i preterano planete i jako vas je lako iziritirati, a na prvi pogled delujete kao izuzetno mirna i staložena osoba.

3. KATATONIČAR

U podsvest ste potisnuli svoju hiperaktivnost u detinjstvu. Danas imate problema da ostanete u kontaktu sa realnošću, preterano bujnu maštu. Imate uvek strog stav da biste izbegli da pokažete svoje ranjive strane.

4. ŠIZOFRENIČAR

Potisnuli ste osećaj teške apatije. Najverovatnije ste potisnuli i osećaj teške ravnodušnosti prema drugima i okrutne izolacije sa kojom ste se suočili u ranom detinjstvu. Spolja delujete kao druželjubiva ličnost, međutim u suštini se osećate kao večni usamljenik. Verujete da vam drugi uopšte i nisu potrebni pa su vam odnosi sa drugima pretežno površni.

5. HISTERIK

U sebi ste potisnuli neverovatnu želju da po svaku cenu budete u centru pažnje. Duševna hrana vam je bezuslovno odobravanje okoline, a odlikuju vas površne i nestabilne emocije, narcizam i egzibicionizam. Spolja delujete kao skromna osoba sa sklonošču ka duhovnom svetu. Međutim, veoma vodite računa o spoljašnjosti i o tome kako se predstavljate svetu. Verovatno imate neko neuobičajeno zanimanje ili makar hobi.

6. DEPRESIVAC

Ono što ste potisnuli jeste dubok osećaj krivice, neadekvatnosti i inferiornosti, koji vas muče od ranog detinjstva. Spolja delujete kao veseljak i optimista, ali čim stvari poprime neočekivani klovn, vraćate se u svoj oklop od melanholije. U suštini, bez maske klovna ste sumnjičavi i mrzovoljni.

7. MANIJAK

Suštinski ste previše entuzijastični, otvoreni prema drugima, razbacujete se novcem i precenjujete svoje mogućnosti. Teško se kontrolišete pa to vaše ponašanje lako može da preraste u maniju. Spolja, izgledate kao prosečan čovek baš zato što pokušavate da sakrijete svoje ekscentričnosti. Ideal ste diskrecije i samokontrole – ali samo spolja.

8. DISOCIJATIVNI POREMEĆAJ

Ako ste odabrali ovu sliku, potisnuli ste želju da vas društvo prihvati kao člana suprotnog pola, a ne onog u kome ste rođeni. Verovatno ste u detinjstvu potisnuli neki problem identiteta, možda čak i polnog. Zato, da biste to prikrili, funkcionišete tako što preterano naglašavate karakteristike pola u kom ste rođeni.

Izvor: danas.rs

„Alana Forda“ je krajem šezdesetih godina osmislio Maks Bunker, pisac teksta i tvorac likova koje bi posle crtao Roberto Raviola, poznatiji kao Magnus. „Alan Ford“ je strip koji je doživeo izuzetan uspeh u svetu baš zbog socijalne satire, ironičnog odnosa prema sadržaju špijunskih priča i njihovim junacima.

Lučano Seki, alijas Maks Bunker, koji je osmislio i dan-danas piše strip Alan Ford, dočekao me je u svom milanskom studiju rečenicom da kasnim i da se on već spremio da ide.

U Milanu je bio praznik, ja nisam kasnila, tu je došlo do neke zabune, ali on je gunđao baš kao Broj Jedan, a iskreno pomalo i podseća na njega, što sam mu i rekla. Tu se onako nasmešio ivicom usana pa čak i pristao na jedan selfi. Odlučio je da ipak on diktira pravila snimanja te da ostane da sedi. I tu nije bilo mnogo mesta za diskutovanje.

S obzirom na činjenicu da skoro nikada ne daje intervjue, Maks Bunker je napravio izuzetak. Pitala sam ga da li je istina da će se 2024. godine završiti avanture slavnog stripa, kako su to najavili mnogi italijanski mediji.

„Ma uopšte nije istina da Alan Ford više neće izlaziti i srećan sam što mogu to da vam kažem. To je bio nesporazum. Proslavili smo 650 brojeva koji su do sada izašli i neko je rekao da ću prestati da pišem Alana Forda samo zato jer sam rekao da radim na novom stripu. Neću prestati dok sam živ, a nemam nikakvu nameru da idem u penziju iako imam 84. godine. Šta bih radio u penziji, moj mozak super funkcioniše, u stanju sam da napišem priču za dva dana“, ističe Bunker.

Priznaje, ipak da će format stripa biti promenjen jer je zastareo.

„Znate, imamo veliki problem sa papirom jer je poskupeo. Košta tri puta više nego ranije i mi moramo da podignemo cenu stripa a ljudi odmah počnu da se bune i govore: Jao koji lopovi, poskupeli! Otkrivam vam da će se taj Alan Ford zvati Veliki Alan Ford iz dva razloga, prvo što će imati veliki format, drugo što je zaista postao Veliki, odrastao je“, objašnjava tvorac kultnog stripa.

Likovi poput Broja Jedan, Boba Roka, Alana Forda, ser Olivera, Grunfa, Super Hika i ostalih uspeli su da se održe više od 50 godina. Nakon 80.000 ispisanih stranica Maks traži novog crtača Alana Forda jer nam otkriva da mu je ovaj sadašnji potreban za novi projekat.

„Stalno pišem. Pisao sam i pre nego što ste vi došli. To je novi strip – Petra. Za njega mi treba osoba koja je do sada crtala likove Alana Forda, ali mislim da sam našao osobu koja će na odličan način nastaviti da crta omiljene junake. Alan Ford nije u krizi, nikada nije ni bio. Započeo sam pisanje tog stripa, a ja ću ga i završiti. Opisujem realnost kakva jeste, nema ulepšavanja! Ne želim da se bavim nekom pozitivnom stranom. Moji likovi preživljavaju prave drame. Ja ulazim i u psihološka pitanja, postavljam pitanje zašto je nešto takvo, često pišem i o autouništenju. Ne nedostaje ni seksa, korupcije, politike, droge, dakle realnost“, otkriva Bunker.

Maksu Bunkeru ni danas ne nedostaje ideja za nove avanture svojih likova, iako je ovaj strip 2019. godine proslavio 50 godina postojanja. Na pitanje koji mu je od likova iz Alana Forda najomiljeniji neće da odgovori, kao roditelj kojeg pitaju koje mu je dete najdraže.

„Na to pitanje je nemoguće odgovoriti. Ja imam troje dece i nema tu koje mi je omiljeno, svakog od njih bih istukao. Nikad nisam voleo matematiku i na tim časovima sam crtao i pisao, sa deset godina. Ne nedostaje mi ideja za nove priče, imam strašnu imaginaciju. Mogu da kažem da su likovi koji nose priču Broj Jedan i Bob Rok. Broj Jedan ima, ne zna se koliko ima godina, on je večan a nije kao neki starac koji ne zna gde se nalazi. Kad kaže: ‘Aaaa ja se sećam…’ seća se nekih praistorijskih stvari. Besmrtan je, a i pravi je šef. Alan Ford je lepotan, Jeremija je hipohondar i tako dalje“, kaže Bunker.

Ističe i da mu pomoć nije potrebna,

„Mi sve radimo ovde gde se vi nalazite, imamo mašine za štampanje, ovde sve nastaje. Nikada mi niko nije pomagao i to ne želim ni da čujem! Sve sam radim, totalno sam nezavisan. Ja sam pomogao mnogim osobama koje nisu znale odakle da počnu, meni pomoć nije potrebna“, dodaje tvorac Alana Forda.

I dok na pitanje zašto u stripu nema mačaka koje on obožava u stvarnom životu, Maks Bunker mi odgovara da je to zato što je mačka vrlo posebna životinja koja voli život u kući, oko njih nema mnogo obaveza ali su vrlo usmerene same na sebe i ističe da je njegov mačak Poldo veoma simpatičan.

I dok mi poklanja specijalni broj Alana Forda sa svim naslovnim stranama koje je potpisao za mene, u torbu mi gura svoj roman jer piše i kriminalističke romane, ali pod pravim imenom Lučano Seki i kaže mi da ga sakrijem od sekretarice.

Ovaj neobični, genijalni čovek, iako nerado priznaje, ipak ima sve karakteristike Broja Jedan: pomalo je gunđalo, oštar i direktan i istinski vođa velike porodice Alana Forda.

Izvor: RTS

Međunarodna federacija fudbalskih asocijacija (IFAB), koja je nadležna za odobravanje izmena pravila fudbalske igre, mogla bi početkom sledeće godine da potvrdi da će se u fudbalu, osim crvenih i žutih, koristiti i narandžasti kartoni. Predložene izmene biće testirane i na stručnom nivou.

IFAB se sastaje u Glazgovu u martu sledeće godine i jedna od tema biće uvođenje narandžastog kartona. Prema nekim informacijama, taj predlog će najverovatnije biti prihvaćen. Narandžasti karton će biti dodeljen igračima za nedolično ponašanje, a to će značiti da igrač koji ga je dobio mora da napravi pauzu od nekoliko minuta. Pretpostavlja se deset, posle čega bi mogao da se vrati na teren.

Narandžasti karton sudija ne bi pokazivao na terenu, već bi se pokazivao publici preko elektronskih ekrana na stadionu.

Testiranje novih pravila moglo bi da počne u Premijer ligi već sledeće sezone, prenose engleski mediji.

Ljudska percepcija je nešto što se proučava već vekovima, a još nemamo konačan odgovor na to kako ljudska bića tumače svet iz fizičke stvarnosti koja nas okružuje. Test Rubenova vaza daje odgovor na to.

Na našu percepciju utiču razne stvari, od boja do mirisa, ipak prema psiholozima je jasno dokazano da ne možemo istovremeno da opazimo isti vizuelni stimulus kao pozadinu i figuru.

Pred vama je jedan od najklasičnijih geštalt testova koji se koristi – Rubenova vaza. Reč je o testu danskog psihologa Edgara Rubena iz 1915. godine, kojim je dokazao da mozak može da radi samo jednu stvar u istom trenu.

Dakle, kada gledate ovu sliku vaš mozak ili vidi dva lica ili vazu – nemoguće je videti oba u isto vreme. U suštini, vaš um mora da odluči koja je boja figura i pozadina. Ako pretpostavite da je beli deo figura, a crni deo pozadina, videćete vazu. Ako posmatrate crni deo kao figuru, a beli deo kao pozadinu, videćete dva lica.

To je bila osnova.

Popularna psihologija razvila je dalje ovaj test.
Potrebno je samo da pogledate fotografiju brzo, i odgovorite. I, šta ste prvo videli, lica ili vazu?

Lica

Prema tumačenjima psihologa vi ste ekstovertna osoba. Orijentisani ste na ljude i često se okruženi njima. Samo je važno da znate da li ste okruženi ljudima koji vam daju ili crpe energiju. Osim toga imate simao za detalje. Šira slika nekada može da vam promakne. Upravo zbog detalja, lako donosite odluke.

Vaza

Ako ste prvo videli vazu, vi ste sebi na prvom mestu. Više volite da vreme provodite tako što ćete analizirati sebe, nego druge. Imate prijatelje, ali samo nekoliko njih. Nova poznanstva su pravo mučenje za vas. Ipak, vi se ne zamarate detaljima, jako ste spontani i spremni da nekada učinite neočekivano, tačnije, da promenite život iz korena.

Izvor: citymagazine.danas.rs

Većina demokratskih vlada sveta izbore smatra građanskim pravom. Međutim, više od 20 država uvele su svoje građane obavezu izlaska na izbore. U nekim se ide toliki daleko da se uvode sankcije za one koji ne glasaju.

Države u kojima postoji obaveza izlaska na izbore: Australija, Argentina, Belgija, Bolivija, Brazil, Kongo, Kostarika, Edvador, Egipat, Grčka, Honduras, Liban, Lihtenštajn Luksemburg, Meksiko, Nauru, Paragvaj, Peru, Samoa, Singapur, Tajland, Turska, Urugvaj.

Obavezno glasanje je u nekim državama SAD, jednom švajcarskom kantonu i u tri regiona Austrije.

Većina demokratskih vlada smatra učešće na nacionalnim izborima građanskim pravom. Neki smatraju da je učešće na izborima i građanska odgovornost građana. U nekim zemljama, gde se glasanje smatra obavezom, glasanje na izborima je postalo obavezno i regulisano nacionalnim ustavima i izbornim zakonima. Neke zemlje idu toliko daleko da uvode sankcije onima koji ne glasaju.

Obavezno glasanje nije nov koncept. Neke od prvih zemalja koje su uvele zakone o obaveznom glasanju bile su Belgija 1892, Argentina 1914. i Australija 1924. Postoje i primeri zemalja poput Venecuele i Holandije koje su praktikovale obavezno glasanje, ali su ga ukinule.

U zemljama u kojima je glasanje obaveza, oni što ne glasaju moraju da navedu legitiman razlog za svoju uzdržanost kako bi izbegli dalje sankcije, ako one uopšte postoje.

U nekim državama postoje novčane kazne. a iznos se razlikuje od zemlje do zemlje, u Australiji se na primer, kreće od 20 do 50 dolara, u Argentini od 50 do 500 pezosa.

Moguće su i kazne zatvorom, ali do sada nije dokumentovan nijedan takav slučaj u praksi i to se predviđa ukoliko se, ni nakon opomene, ne plati novčana kazna.

Neke zemlje mogu kazniti one koji ne izađu na izbore, ukidanjem određenih građanskih prava.

U Belgiji će građanin koji ne glasa na četiri izbora u roku od 15 godina, biti lišen prava glasa. U Peruu glasač mora da nosi karticu sa pečatom nekoliko meseci nakon izbora kao dokaz da je glasao. Ovaj pečat je potreban za dobijanje nekih administrativnih usluga.

U Singapuru se birač briše iz biračkog spiska sve dok ponovo ne podnese zahtev za uključivanje i ne podnese legitiman razlog zašto nije glasao. U Boliviji se glasaču daje kartica posle glasanja kako bi mogao da dokaže učešće. Ukoliko ne poseduje tu karticu, onemogućeno mu je da prima platu tri meseca nakon izbora.

Takođe, u Belgiji je teško dobiti posao u javnoj upravi ako ne glasate na izborima.

Druge zemlje, poput Grčke, nemaju zvanično propisane mere kojima sankcionišu one koji nisu glasali. Međutim, građani se mogu suočiti sa nekim od administrativnih prepreka u dobijanju, na primer, vozačke dozvole.

Izvor: nova.rs

Predstavnici država članica EU i Evropskog parlamenta postigli su dogovor o pravilima koja regulišu upotrebu veštačke inteligencije, saopštio je evropski komesar za unutrašnja tržišta Tijeri Breton.

Evropa se pozicionirala kao pionir novih globalnih standarda nakon postignutog dogovora o pravilima koja regulišu upotrebu veštačke inteligencije (AI), navedeno je u njegovoj izjavi objavljenoj na sajtu Evropske komisije.

On je istakao da je na pregovorima Evropskog parlamenta, Evropske komisije i Saveta Evrope o veštačkoj inteligenciji uspostavljen obavezujući, ali uravnotežen okvir za velike modele AI („modele AI opšte namene“), koji podrazumeva transparentnost za sve modele opšte namene, kao i oštrije zahteve za moćne modele sa sistematskim uticajem na evropsko jedinstveno tržište.

Sporazumom su se strane obavezale da poštuju ljudska prava i da izbegnu masovno nadgledanje u Evropi, navedeno je u izjavi.

Breton je istakao da su razvijeni alati za promovisanje inovacija i da je Evropa usklađena kada je reč o testiranju visokorizičnih AI sistema u uslovima stvarnog sveta, odnosno van laboratorije, uz neophodnu zaštitu.

U izjavi je navedeno da je dogovoren čvrst okvir za sprovođenje Zakona o veštačkoj inteligenciji, što podrazumeva nadzor tržišta na nacionalnom nivou, novu kancelariju EU za AI, kao i oštre kazne za kompanije koje se ne pridržavaju pravila.

Sporazum je postignut nakon skoro 15 sati pregovora između i skoro 24-časovne debate prethodnog dana, javio je prethodno Rojters.

Poslanici EU nisu mogli da se slože oko toga kako da regulišu sisteme kao što je ChatGPT, u okviru pravne regulacije koja ima za cilj da zadrži veštačku AI pod kontrolom.

Izvor: nova.rs

Čišćenje fuga često zna da bude Sizifov posao. Naročito je teško skinuti fleke i tačkice koje ostaju od masnoće i plesni koja se na ovim prostorima često hvata.

Kako je najbolje pravilno očistiti fugne jer se tu nakupljaju bakterije, gljivice i ostala prljavština?

Kad hemija i ribanje ne pomaže

",Slučajno sam prosula ovaj odmašćivač po podu i otkrila da čisti moje fugne, a da ih nisam ni ribala“, rekla je ekspertkinja za čišćenje Azur MekKanel u videu koji je podelila na svom TikToku.

Uz video koji prikazuje njen savet za čišćenje, uputila je ljude da jednostavno sipaju odmašćivač na pod, ostave ga minut, a zatim obrišu krpom. Iako je Azure slučajno otkrila prednosti odmašćivača na svojim fugama, spomenula je da ga morate razrediti za druge svrhe čišćenja.

Na tržištu trenutno postoji velik broj odmaćivača koji mogu da pomognu u sređivanju fugi.

Ako imate puno fugi za čišćenje, druga TikTokerka želi da bude sigurna da koristite najbolju moguću tehniku ​​brisanja.

Tanja otkrila je da stavlja malu kantu za smeće u svoju standardnu ​​kantu za brisanje, zatim dodaje vodu u kantu za brisanje, a mešavinu deterdženta i ključale vode u manju kantu za smeće unutra. Nakon toga izvlači krpu u kantu za brisanje, ali je ponovo umače u čistu mešavinu sapuna i vode.

„Na ovaj način koristite samo čistu vodu za brisanje podova. Ova metoda je puno bolja alternativa jer ne umačete u prljavu vodu, već u čistu“, objasnila je Tanja, piše Blic.

Akvafaba je jedno od najvećih kulinarskih otkrića specijalnih vrsta kuhinja, naročito veganske i vegetarijanske kuhinje, ali ovom tečnošću su oduševljene i osobe sa alergijom na jaja. Akvafaba je tečnost koja je veoma ekonomična i pristupačna zamena za jaja u svim receptima.

Šta je akvafaba?

Akvafaba je tečnost koja se dobija kuvanjem mahunarki. To je zapravo proceđena voda u kojoj se kuvao grašak, pasulj, sočivo, soja, bob, leblebija i druge mahunarke. Kao zamena za jaja najčešće se koristi leblebijina voda, jer ima neutralan ukus i miris.

Akvafaba je sastavljena od skroba i proteina, ali ima i sve što sadrži jedno jaje. Pored svega, bitno je istaći da je niskokalorična, nema holesterol, niti masnoće.

Akvafaba je veoma interesantna i u ishrani bez glutena, jer se skrob mahunarki rado koristi u mnogim bezglutenskim receptima.

Akvafabu možete napraviti sami ili kupiti gotovu tečnost u prodavnicama zdrave hrane. Pasterizovanu leblebiju iz tegle ili konzerve ne treba dodatno kuvati, jer je voda po otvaranju ambalaže već spremna za upotrebu.

Kako se pravi akvafaba?

Procedura pravljenja akvafabe jeste jednostavna, ali može se reći da duže traje. Koliko grama leblebija, toliko mililitra aquafaba tečnosti ćete dobiti.

Priprema:

Sirovu leblebiju potopiti tokom noći. Ujutru promeniti vodu u dodati tri puta veću količinu vode od količine leblebije. Kuvati otprilike dva sata na tihoj vatri.

Kada je leblebija skuvana, procediti tečnost nekoliko puta dok se ne ukloni sva pena.

Tečnost koju ćete dobiti treba da bude gusta. Kada je protrljate između dva prsta treba da ima lepljivu teksturu sličnu teksturi belanceta (uz napomenu da ova tečnost ima manju gustinu).
Kako zameniti jaja u receptu?

Akvafaba od leblebije je odlična zamena za jaja u receptima. Naročito je koriste osobe sa alergijom na jaja, posebno na belanca, jer se mućenjem dobija smesa identična umućenom belancetu. Takođe je pogodna za posna jela i može zameniti jaja u receptima u istoj razmeri.

Akvafaba se koristi i u slanim i u slatkim receptima. Može se upotrebljavati umućena kao šne ili samo kao voda koja ima ulogu povezivanja ostalih namirnica.

Takođe jaja možete zameniti čia semenkama, sojinim proteinom, bananom, kikiriki puterom i sokom od jabuke, lanene semenke.

Izvor: citymagazine.danas.rs

Ako vam se desilo da vam se pokvari rajsferšlus, onda sigurno znate da ponekad uopšte nije jednostavno vratiti ga u pređašnje funkcionalno stanje.

Stvari naročito mogu da se zakomplikuju kada ispadne klizač i potrebno je da ga vratimo među zupce ali tako da nijedna strana sa zupcima ne štrči.

Kao i u slučaju mnogih drugih problema, i rešenje ovog se može pronaći na TikToku. Naime, na profilu @sewersclub objašnjeno je kako da se na jednostavan način popravi rajsferšlus, a za ovu svrhu vam je potrebna samo jedna viljuška.

Kako se popravlja rajsferšlus uz pomoć viljuške?

Sve što treba da uradite je da klizač stavite na dva srednja zubca viljuške, tako da spoljni deo klizača gleda ka dole. Zatim strane za zupcima provucite kroz klizač istovremeno, da nijedna od njih ne bi štrčala.

Zupci će se spojiti, pa vam ostaje samo da izbacite viljušku i zakopčate rajsferšlus kako biste se uverili da on funkcioniše kako treba.

Neki ljudi se kunu da im ovo ublažava simptome prehlade.

Mnogima je ovih dana potreban lek protiv prehlade? Mnogi se kunu u kombinaciju belog luka i meda. Hashtag #HoneyGarlic ima 40 miliona pregleda na TikToku, a poklonici ga nazivaju „tečnim zlatom“ i „novim omiljenim začinom“. I med i beli luk su godinama hvaljeni zbog svojih zdravstvenih dobrobiti, pa su neki sada počeli kombinovati te dve namirnice.

„Shvatila sam da možete ublažiti simptome prehlade tako da u teglu stavite beli luk i med te da ih ostavite da fermentišu zajedno“, objasnila je blogerka McKenzie Wheeler za Good Morning America.

„Kad beli luk fermentše, njegove dobrobiti rastu“, poručio je Rhian Stephenson, osnivač stranice o zdravlju Artah, u intervjuu za Vogue.

Dokazano je da med ima antioksidativno, antimikrobno, protivupalno, antikancerogeno i antimetastatsko delovanje, prema National Library of Medicine. Dugo je hvaljen kao sredstvo za suzbijanje kašlja i grlobolje.

S druge strane, beli luk, kada se žvaće ili zgnječi, proizvodi jedinjenja sumpora, kao što je alicin, koji pomaže pojačati odgovor belih krvnih stanica, koje se bore protiv bolesti, te dialil disulfid i s-alil cistein, koji imaju antivirusna, protivupalna i antifungalna svojstva.

„Beli luk jača imunološki sistem kako bi sprečio ili smanjio težinu bolesti, uključujući običnu prehladu“, istakla je dr Raj Arora za Vogue.

Blogerka Wheeler preporučuje da dva-tri oljuštena režnja belog luka stavite u teglu i prekrijete medom, a zatim pomešate slatki nektar. Lagano zatvorite teglu i stavite je na hladno i suvo mesto. Svakodnevno otvarajte i zatvarajte teglu kako biste izbegli stvaranje pritiska tokom fermentacije, a „lek“ će biti spreman za konzumiranje za tri-četiri nedelje. Možete ga nakapati preko salate ili povrća ili njime namazati hleb.

Izvor: nova.rs

Ne zaboravljaju sitne detalje.

Emocionalno najinteligentniji ljudi imaju retku sposobnost da priznaju i svoje i tuđe emocije. Njihove navike je 20 godina proučavao stručnjak Harvi Dojčendorf i uvideo šta je ključno za kvalitetne međuljudske odnose, odnosno šta ljudi sa jakom emocionalnom inteligencijom nikada ne rade kada razgovaraju sa drugima.

Ne fokusiraju se samo na sebe

Svako voli kad dobije priznanje za nešto što je dobro uradio i čime se ponosi. Ako to drugima iskazujete iskreno, ostavićete vrlo pozitivan utisak — ta osoba će vas staviti u kategoriju iznad svih ostalih koji nisu primetili njihov trud i uspeh.

Ne nameću svoje mišljenje drugima

Kada se raspravljate sa nekim, on će prirodno zauzeti odbrambeni stav i postaviće barijere. A to će blokirati vaše napore da ga ubedite u nešto. Umesto toga, dozvolite drugoj osobi da oseti da kontroliše situaciju tako što ćete je podstaći da govori dok vi aktivno slušate.

Ne kažu: „To nije moja odgovornost“

Najbolji ljudi na poslu neće proći pored problema, neće se praviti da ne vide situaciju gde mogu da pomognu – samo zato što to nije u opisu njihovog posla. Oni su uvek spremni da podele svoje vreme i znanje. Oni svoju ulogu vide kao ključni deo veće celine i često traže način da doprinesu organizaciji, piše CNBC.

Ne gube vreme s bilo kim

Mentalno čvrsti i samosvesni ljudi druže se sa drugima koji misle pozitivno, sa kojima dele zajedničke ciljeve i težnje. Podržavaju jedni druge. Negativni ljudi, s druge strane, samo će vam oduzeti energiju. Kada ste u njihovoj blizini, potrudite se da se isključite i ograničite interakciju.

Ne dozvoljavaju da im nešto skrene pažnju dok drugi govori

Da li ste ikada razgovarali sa nekim ko je rasejan, pogled mu šeta na sve strane okolo, ko gleda na sat dok vi pričate? Verovatno ste osetili da niste važni toj osobi. Zato neka sagovornik zna da ste usredsređeni na njega tako što ćete se okrenuti direktno prema njemu, osmehnuti se i uspostaviti kontakt očima.

Ne zaboravljaju sitne detalje

Kada nekoga upoznajete, ponovite njegovo ime i izgovorite ga par puta tokom razgovora. Zapamtite stvari koje su važne, kao što su imena partnera, dece, kućnih ljubimaca ili omiljenih mesta za odmor. Ako to učinite i pomenete ih u pravo vreme kada ga sledeći put vidite, istaći ćete se. A kako se vaš odnos produbljuje, možda nije loše i da zabeležite važne datume (npr. rođendan ili godišnjicu), a zatim pošaljite čestitku ili čestitate telefonom.

Ne prave uvredljive i neukusne šale

Ako postoji bilo kakva mogućnost da je sagovorniku neka šala uvredljiva, nemojte to izgovarati. To je jedan od najbržih načina da odbijete ljude jer ukazuje na ogroman manjak svesti i osetljivosti.

Ne pričaju samo oni tokom razgovora

Emocionalno inteligentni ljudi se trude da slušaju i razaznaju više o situaciji. Oni postavljaju pitanja koja drugoj osobi daju priliku da se bolje izrazi i razume kako se ponaša i oseća. Vaša pitanja mogu otvoriti put za smisleniji razgovor i rešenje.

Izvor: nova.rs

Jutjub je pre mesec i po dana predstavio više od 20 novih opcija i nadogradnji za svoj video servis. Jedna od tih novina o kojoj do sada nije bilo reči je promena u načinu prikazivanja pregleda i lajkova videa.

Korisnici su do sada navikli da su ovi brojevi statični, odnosno kad god otvorite video ispod njega videćete podatke o broju pregleda, kao i broju lajkova koji je dobio, ali bi ovi brojevi se ne menja tokom reprodukcije.

Kompanija je počela da testira novi, dinamički prikaz praćenja ovih podataka tako da se broj pregleda i lajkova menja u realnom vremenu. Za sada se ova opcija testira samo među delom korisnika, dok su neke dostupne od oktobra, ali se o njoj do sada nije pisalo. U poslednje vreme dinamički brojač pregleda i lajkova postao je dostupan mnogo većem broju ljudi, pa su o tome počeli da pišu i tehnološki mediji. Ovi brojevi se takođe menjaju kada je video pauziran, a brojač se prikazuje na veb verziji Jutjuba, kao i na aplikacijama za mobilne uređaje koje pokreću Android i Apple telefoni i tableti.

Mnogima će ovaj način brojanja pregleda i broja korisnika koji su dali palac gore biti zanimljiv, ali nisu svi oduševljeni. Jedan korisnik na Redditu je prokomentarisao da ga animacije takve konstantne promene broja tokom gledanja videa ometaju i kvare mu iskustvo gledanja, a slične komentare dali su i neki drugi korisnici kojima je ova opcija postala dostupna.

Tehnološke kompanije često testiraju nove funkcije pre nego što te funkcije postanu dostupne svim korisnicima. Iako možemo očekivati da će brojač pregleda i lajkova videa postati dostupan svim korisnicima ovog video servisa, s obzirom na to da ni mediji ni korisnici nisu toliko oduševljeni, postoji mogućnost da Jutjub na kraju odustane od njega ili da takav brojač će biti dostupan samo kao opcija, korisnici mogu sami da ga aktiviraju ako žele, a ne da se automatski aktivira, prenosi Zimo.

ČETVRTA subotu u novembru obeležava se godišnjica Holodomora, jednog od najstrašnijih zločina u modernoj istoriji – namerne gladi u Ukrajini koju je izazvao sovjetski lider Stalјin.

Jedna od najvećih masovnih tragedija u istoriji

Jedna od najvećih masovnih tragedija, koja se relativno retko pominje, jeste Holodomor, masovna glad izazvana lјudskim dejstvima u Ukrajini koja je trajala od 1932. do 1933. Iako je jedna od najvećih masovnih tragedija 20. veka, ova tragična epizoda lјudska istorija je relativno slabo poznata široj javnosti.

Vreme je da prvo navedemo gole brojke, da pokažemo razmere masovne tragedije. Oni sami po sebi pokazuju kolika je tragedija i kakav je to zločin. Ali priče iz njih pokazuju razmere izdaje, tragedije, nesposobnosti, osvete, kukavičluka i lјudske ravnodušnosti prema patnji drugih lјudi, bilo komšijskih ili stranaca.

Ogroman broj mrtvih

U zavisnosti od procena, u Holodomoru je stradalo između tri i deset miliona lјudi. Niko ne zna tačan broj jer su vlasti u Savezu Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR) zabranjivale bilo kakvo pominjanje sve do neposrednog raspada te države. Sama reč Holodomor znači „ubijati glađu“.

Ujedinjene nacije, u zajedničkom saopštenju 25 zemalјa, uklјučujući Ukrajinu, SAD i Rusiju, pominju između sedam i deset miliona žrtava Holodomora. Procene savremenih istoričara kreću se od tri do sedam miliona. EU i dalјe karakteriše Holodomor kao zločin protiv čovečnosti, a ne kao genocid.

Iako nije moguće tačno prebrojati sve žrtve, jer evidencija nije ni vođena, demografski uticaj se jasno vidi iz podataka da je porast stanovništva Ukrajine od 1926. do 1939. godine iznosio 6,6%, a Rusije i Belorusije. 16,9% i 11,7%. Bila je to era demografskog rasta širom Evrope, a Ukrajina, kao žitnica Evrope, imala je posebno dobre uslove za rast stanovništva.

Glad nije bila ograničena samo na ukrajinski deo SSSR-a, južni regioni Rusije su takođe gladovali. Ali glad u Ukrajini nosi obeležja genocida.

Žitnica Evrope

U narodu se smatra da je Ruska imperija, čiji je deo bila Ukrajina, bila nerazvijena pre dolaska socijalista na vlast. Međutim, istorijski podaci pokazuju znatno drugačiju sliku.

Činjenica je da je industrijalizacija došla relativno kasno, ali je do 1913. godine Rusko carstvo postalo peta po veličini privreda na svetu, sa sve većim udelom u svetskoj industrijskoj proizvodnji. Od 1913. do 1917. proizvodnja industrijske opreme se utrostručila. Da revolucija nije izbila 1917. godine, ona bi, sudeći po trendovima, postala četvrta ekonomija.

Rusko carstvo je bilo najveći svetski izvoznik žitarica, prinosi zasejanih površina po hektaru su u kontinuitetu rasli, a predvodnik ovih uspeha bila je upravo Ukrajina, koju su zbog izuzetno plodnog zemlјišta i pogodne klime zvali „žitnica Evrope“. za uzgoj žitarica.

Posle sloma Ruske imperije i početka revolucije, u Ukrajini su se, pored socijalista, pojavile i nacionalne snage koje se bore za uspostavlјanje nezavisne Ukrajine odvojene od Rusije. Počinje ukrajinski građanski rat u kojem se bore nacionalisti, imperijalisti, anarhisti itd., ali na kraju socijalisti pobeđuju i preuzimaju vlast 1921. godine.

Kako je Stalјin Ukrajinu oterao u masovnu glad

1929. godine počeo je program kolektivizacije širom SSSR-a, uklјučujući i Ukrajinu. Iako formalno dobrovolјni, selјaci su na različite načine bili primorani da se učlane u „kolhoze” (kolhoze) i „sovhoze” (državne farme).

Prvi petogodišnji plan, program ekonomskih cilјeva osmišlјen u Moskvi, zahtevao je od selјaka, kolhoza i sovhoza uvođenje novih useva, sa kojima selјaci često nisu bili upoznati i nisu imali nikakvog iskustva u uzgoju.

Posebno su prisilјavani oni za koje se smatralo da su kulaci, odnosno bogati selјaci. U to vreme biti bogat selјak značilo je ne imati krov od slame, nego od cigle. U isto vreme kada je počela kolektivizacija, sprovodila se i dekulacija, prinudno oduzimanje zemlјe i druge imovine od „bogatih“ selјaka. Životinje, koje su u to vreme bile glavna imovina selјaka, bile su zaplenjene, pa su umesto da krave i druge domaće životinje predaju socijalistima, mnogi su počeli da ubijaju ove životinje. Vremenom je eliminacija kulaka postala državna politika.

Sama procena šta je i ko je kulak bila je nejasna, pa je često korišćena subjektivna procena koja je služila da se eliminiše svako ko se suprotstavio novoj socijalističkoj vlasti.

Hrana se izvozila dok je Ukrajina gladovala

Posledice kolektivizacije bile su pogubne, vreme je bilo loše, a selјaci (ne samo bogati kulaci) su pružali otpor. Otpor selјaka se često pretvarao u oružane pobune, koje su brzo ugušene. Skrivanje pšenice i druge hrane je strogo kažnjavano, a selima su patrolirali članovi partije, tražeći i kradući hranu kako bi ispunili kvote koje su im dodelјene.

U godinama pre gladi, članovi Komunističke partije oduzimali su hranu selјacima da bi je izvozili van SSSR-a. Razlog je bio politički – trebalo je pokazati svetu da komunizam radi i proizvodi viškove hrane.

Krađa hrane za izvoz nastavila se i u godinama najveće gladi, iako su lјudi širom Ukrajine i drugih delova SSSR-a umirali od gladi. Moralo se održati percepcija u inostranstvu da socijalistički SSSR proizvodi višak hrane. Glad se nije smela priznati.

Zatvaranje granica i propagandni rat

Selјacima je najpre zabranjeno da putuju u gradove, da bi sakrili pravo stanje od gradskog stanovništva. Kasnije niko nije smeo da putuje van svog sela, a za vreme najveće gladi niko nije smeo da putuje ni van Ukrajine. Cela država je bila izolovana od ostatka sveta, granice zatvorene, a sve informacije koje su izlazile bile su strogo kontrolisane.

Novinarima, diplomatama i drugim stranim zvaničnicima bilo je zabranjeno da govore i pišu o tome šta se dešava u Ukrajini. Neki od njih su čak znali za ogromnu lјudsku tragediju koja se odvija, ali su ćutali da ne bi ostali bez posla i naklonosti socijalističke vlasti. Dopisnik američkog Nјujork tajmsa Volter Duranti došao je u Moskvu odmah posle revolucije, gde je radio 14 godina, a da nije pominjao ništa u vezi sa masovnim umiranjem od gladi.

Zaista, tokom najgore gladi 1933. godine, on je negirao bilo kakvu glad u Nјujork tajmsu i optužio drugog novinara koji je pisao o gladi u Ukrajini da laže. Tog drugog novinara je kasnije ubila sovjetska tajna policija NKVD-a, a Duranti je dobio Pulicerovu nagradu za posebno novinarsko dostignuće u izveštavanju iz SSSR-a.

{vembed Y=yPplN7PSUE4}

Opšta masovna glad

Razmere gladi bile su zastrašujuće. Kako im je sva hrana pokradena, a hrana iz kolhoza i državnih farmi išla u Moskvu za izvoz, selјaci su bili primorani da kradu ili gladuju. Ironično, krali su sa zemlјe koja je bila njihova samo nekoliko godina ranije.

Ali kada su vlasti primetile da kvote neće moći da ispune ni uz iznude od selјaka, a sami selјaci nisu bili zainteresovani da rade na zemlјi koja nije njihova istim intenzitetom kao ranije na svojoj zemlјi, stroge kazne su uvedene. Skrivanje hrane od partijskih funkcionera i krađa makar i jednog semena kažnjavalo se smrću ili deset godina zatvora. Bez obzira na pol i godine, isto je važilo za muškarce kao i za decu i žene.

Ljudi su bili očajni. Kora drveta i kuvane kosti mlevene su u prah koji se jeo pomešan sa malo vode, jeli su se mravi i crvi. Pacovi, miševi i vrapci postali su poslastica.

Zastrašujuće scene

Oni novinari koji su u to vreme uspeli da otputuju u Ukrajinu, obično simpatizeri komunističke vlasti, izveštavali su o izgladnjeloj deci, nabreklih stomaka, sa rukama i nogama kao grančicama, koje su majke dizale da pokažu na prozore na tramvajskim stanicama u nadi da će neko od putnika da ih uzme i spasi.

Groblјa su bila puna leševa, više poluskeleta. To su bili oni koji su umrli od gladi, a vlasti u svakom selu su bile dužne da ih pokupe i sahrane na groblјu. U prošlosti su porodice same odvozile mrtve na groblјe. Razlog zašto nisu sahranjeni nije to što na groblјima nije bilo prostora, već što oni koji su ih doveli na groblјa nisu imali snage da iskopaju rupu. Oni koji nisu umrli od gladi bili su na ivici, a trošenje energije na sahranjivanje mrtvih samo bi ih približilo istoj sudbini.

Koliko god to sve zvučalo strašno, nije bilo ni približno najgore od onoga što se dešavalo.

Kanibalizam

Bilo je i slučajeva kanibalizma. Što je još gore, izgleda da je bilo prilično rasprostranjeno. Više od 2.500 lјudi osuđeno je za kanibalizam, a koliko je on bio rasprostranjen svedoči i to što su vlasti napravile plakate na kojima je pisalo: „Pojesti svoje dete je varvarski čin!“

U trenucima masovne gladi, dobrota umire, prevladava instinkt preživlјavanja, a nezamislivo postaje normalno.

Prvi su umrli oni koji nisu krali, koji su delili hranu, koji nisu hteli da jedu leševe, koji nisu želeli da ubijaju. Bilo je uobičajeno da jedan supružnik izgladnjuje sebe kako bi bilo više hrane za drugog supružnika i decu. Nažalost, bilo je neophodno da se i preživeli supružnik i deca hrane lešom pokojnika. Koliko god groteskno zvučalo, nije najgore.

Roditelјi su nekada bili prinuđeni da jedno dete zamene sa drugom porodicom. Došlo je do razmene, dete za dete. Nijedan roditelј nije želeo da ubije jedno od svoje dece da bi nahranio drugo – bilo je lakše ubiti tuđe dete.

Čedomorstvo

Ali ni to nije bilo najgore. Nekada su roditelјi morali da biraju koje će dete da žrtvuju, odnosno ubiju, da bi preživeli, kao i oni sami, jer su ostala deca zavisila od njih. Zbog toga su i postojali pomenuti plakati.

Iz Moskve je naređena čistka partijskih lјudi jer nisu mogli da ispune potrebne kvote. Uhapšeno je 37.797 članova Komunističke partije, od kojih je 719 strelјano, a 8.003 lјudi poslato u gulage (koncentracione logore u SSSR-u).

Za vreme gladi Stalјin je citirao Lenjina: „Ko ne radi neće jesti!“ Prema procenama, mnogi delovi Ukrajine izgubili su četvrtinu stanovništva za dve godine gladi. Mihail Gorbačov, poslednji predsednik SSSR, rođen u Ukrajini, napisao je u svojim memoarima da je 1933. godine umrlo pola sela u kome je rođen.

Genocidna namera

Istoričari osporavaju da li je to bio genocid. Naime, da bi nešto bilo genocid, mora postojati namjera, planiranje sa krajnjim cilјem masovne smrti određene nacionalne, etničke i vjerske grupe lјudi.

U slučaju Holodomora, to znači da postoje sporovi oko toga da li je glad izazvana samo katastrofalnim neuspehom komunističke politike poput kolektivizacije, prisilnog oduzimanja zemlјe i životinja od selјaka, apsurdnog petogodišnjeg plana kojim birokrate iz Moskve je nametnuo selјacima koje useve da sade, a izvoz hrane bi pokazao navodni prosperitet komunističkog sistema.

Postoji osnovana sumnja da je Stalјin namerno pogoršao glad kako bi kaznio Ukrajince zbog nacionalnog pokreta koji se sukobio sa komunistima tokom revolucije, ali zbog Stalјinove želјe da kazni Ukrajince zbog neispunjavanja potrebnih kvota za polјoprivrednu proizvodnju, jer je Ukrajina bila žitnica. Evrope za vreme Ruskog carstva.

S obzirom na zabranu putovanja između sela i van sela, a kasnije i putovanja van Ukrajine, većina istoričara se slaže da Holodomor ispunjava sve uslove genocida. Vest o gladi nije mogla biti potpuno obuzdana u granicama Ukrajine, pa su neke zemlјe i organizacije bile spremne da pošalјu pomoć u vidu hrane, što su vlasti SSSR-a odbile pod argumentom da u zemlјi ima viška hrane. . I zaista, tokom gladi iz SSSR-a je izvezeno milion tona pšenice.

Sela širom Ukrajine su ostala prazna, a da bi ponovo naselili zemlјu, vlasti u Moskvi su tamo naselile stanovništvo iz Rusije.

Zavet ćutanja

Nakon što je glad prestala, lјudi su se trebali ponašati kao da se ništa nije dogodilo. Zabranjeno je istraživanje gladi i svako javno pominjanje o njoj. Tek osamdesetih godina prošlog veka otvaraju se arhivi i istina je polako izlazila na videlo, ali Holodomor ni do danas nije poznat i ne pominje se u većini udžbenika istorije.

Jedini razlog zašto se masovna glad u SSSR-u tretira kao genocid samo u Ukrajini, iako je glad bila rasprostranjena u delovima Rusije, jeste taj što genocid po definiciji uklјučuje planirana masovna ubistva na nacionalnoj, etničkoj i verskoj osnovi.

Ako bi se u definiciju genocida uklјučila politička osnova, onda bi to bio genocid na nivou SSSR-a od strane komunističkih vlasti nad onima za koje se smatralo da nisu ideološki čisti, posebno prema selјacima koji su se opirali kolektivizaciji i drugim politikama koje je sprovodila komunistička vlast. .

Izvor: index.hr

Umesto u luksuzni hotel, Korejci idu u zatvor kada su pod stresom. Ili je to barem glavna ideja hotela „Inside Me“ koji se nalazi u Hongčeonu u Južnoj Koreji, koji izgleda kao zatvor.

Ljudi plaćaju oko 80 evra dnevno da bi bili lišeni slobode i zatvoreni u ćeliju bez ikakvih ovozemaljskih dobara.

U maloj sobi od 5 kvadratnih metara, koja je toliko mala da nema mesta ni za krevet, možete ostati 24 ili 48 sati. Spavate na prostirci na podu, a jedina pogodnost u kojoj možete uživati je neometan pristup WC šolji i lavabou.

Dva puta dnevno dobićete obrok – obično neku kašu na bazi ovsene kaše i pirinča, a vaše jedina zanimacija biće gledanje kroz prozorčić u sobi, piše Punkufer.

U ovaj zatvor ne možete uneti mobilni telefon, kompjuter ili bilo koji drugi elektronski uređaj. Ne možete čak ni knjigu poneti sa sobom. Glavni cilj je udaljiti se od svakodnevnih pokretača stresa i provesti vreme u tihoj kontemplaciji bez ikakvih spoljnih uticaja.

Ko najčešće dolazi u ovaj neobičan hotel nalik zatvoru?

Najčešći gosti zatvora „Inside me“ su studenti i zaposleni iz različitih kompanija koji su svakodnevno izloženi visokom nivou stresa sa kojim inače teško izlaze. U lažnom zatvoru oni se oslobađaju tog stresa i pronalaze privremenu utehu u tišini i izolaciji.

Ovu lažnu kaznenu ustanovu otvorio je advokat Kvon Jong-suk iz kompanije „Happiness Factory“ u Južnoj Koreji još 2013. godine i do sada je kroz nju prošlo nekoliko hiljada ljudi.

Izvor: danas.rs

Među stanovnicima Jugoslavije postojala je tvrdnja da je Josip Broz Tito jednu pesmu strogo zabranio jer je bila previše depresivna.

Reč je o pesmi „Pluća su mi bolna“ koju je napisao Dragiša Nedović 1950. godine, kada je bio u izuzetno teškom stanju zbog tuberkuloze.

„Bole me pluća, nemam više zdravlja, jer su mi poslednji dani veoma blizu. Živeću danas, a možda i sutra, a onda zbogom zauvek, živote. Nije mi žao svog jadnog života jer nikada nisam osetio sreću. Samo bol i patnja, gorke suze prolio sam. Nikad u životu nisam srećan nisam bio“, navodi se u tekstu.

Ovu pesmu je prvo snimio Zaim Imamović, a potom Velibor Spužić Kvaka.

{vembed Y=zk5QxHLQIP8}

Tito i Centralni komitet navodno su zabranili prodaju ploča i izvođenje ove pesme uz obrazloženje da ona navodi ljude na samoubistvo. U tom periodu u Jugoslaviji je zabeležen povećan broj samoubistava.

Zabrana je trajala oko 10 godina, dok je Jovanka Broz nije naručila na jednoj proslavi. Ovu pesmu joj je otpevala Nada Mamula.

Izvor: n1info.rs