Razvod, kao sve učestalija sekvenca savremenog društva, inicirao je stvaranje organizacije koja ima za cilj da zaštiti decu i omogući im što bezbolniji prolazak kroz ovaj trenutak. U pitanju je Centar za negu porodice, čiji stručni tim pomaže roditeljima da se usaglase, formiraju sisteme, naprave dogovore i stave dečije potrebe u prvi plan i na pravi način.

Mi smo sa timom Centra za negu porodice razgovarali i pitali ih (skoro) sve što bi moglo zanimati roditelje koji se odluče na rastanak, u nadi da ćemo ovaj emotivno i mentalno težak period za svakog člana porodice olakšati kroz nekoliko saveta i podsetnik da u ovome niste sami/e.

Za početak, verovatno sve znima šta je zapravo Centar za negu porodice.

„Naša misija je da se tokom i nakon razvoda očuva podstičuće i stabilno okruženje za dete. Kroz višegodišnje iskustvo rada na ovoj temi uvideli smo uobičajene izazove i teškoće kroz koje roditelji i deca u razvodu prolaze i koliko im često nedostaje adekvatna podrška. Uzimajući u obzir osetljivost i kompleksnost ove teme oformili smo multidisciplinarni tim koji je sačinjen od različitih profila stučnjaka koji mogu da odgovore na složene potrebe dece i roditelja u razvodu. Naš tim čine master socijalna radnica Jovana Stojanović, specijalne pedagoškinje Mara Ćirković i Bojana Kalanović i naši saradnici Dijana Petrović, psiholog i REBT terapeut, Zorana Kovačev, pedagog i savetnik TA pod supervizijom, kao i savetnik iz oblasti prava advokat Đuro Škarić“, navode oni.

Pitali smo ih i da li u radu sa roditeljima pokušavaju da nađu rešenje koje bi pomoglo da se izbegne razvod, ali i kada stručni tim smatra da je razvod neizbežan.

„Deo naših aktivnosti usmeren je na savetovanje roditelja o tome koje mogućnosti imaju za rad na međusobnom odnosu i očuvanju zajednice. Ali, kada ništa od toga ne da rezultat, važno je imati podršku i za razdvajanje. Mi prvenstveno radimo sa onim osobma koje su donele odluku da se razvedu, u postupku razvoda su ili su se već razvele, a potrebna im je podrška da očuvaju svoju porodicu. Naša ideja je sačuvati porodicu, čak i onda kada ona promeni oblik, jer, kako volimo da kažemo, razvodi se brak, a ne porodica“, ističu.

Šta treba raditi tokom razvoda?

„Bezbedonosno uputstvo za hitne slučajeve u avionu – da masku najpre stavite sebi, kako biste mogli da je zatim stavite vašem detetu, važi i za ovu kriznu situaciju. Kada je u pitanju pomaganje vašoj deci da prebrode razvod, trebalo bi da najpre brinete o sebi, kako biste bili tu za vašu decu. Važno je zadržati smirenost i detetu obezbediti što više stabilnosti i strukture kroz nastavak disciplinovanja, jasnih granica i zdravog vođstva u vaspitanju. Detetu treba objasniti da i dalje ima porodicu i oba roditelja, iako više neće živeti zajedno, kao i da ga oba roditelja vole i da će uvek biti tu za njega. Potrebno je uveriti dete da ono ni na koji način nije krivo za razvod i dati mu do znanja da je u redu da voli drugog roditelja i da i dalje uživa u vremenu provedenom sa njim. Budite spremni da detetu odgovorite na moguća pitanja i dajte mu dozvolu da oseća i da ta osećanja izrazi na zdrav način.

A šta ne?

U odnosu sa bivšim partnerom važno je očuvati bar minimalnu komunikaciju i deliti informacije koje se tiču deteta – o školskim obavezama, dečijim rođendanima, lekarskim pregledima… Uvek bi trebalo izbegavati svađe kada su deca prisutna ili mogu da vas čuju, ne govoriti ružno o drugom roditelju pred decom, kao i raspravljati o stvarima koje se tiču odraslih u njihovom prisustvu (o odlascima na sud, alimentaciji, činjenici ko je koga prevario…) Dete nikada ne bi trebalo staviti u poziciju da bira sa kojim od roditelja će živeti, niti tražiti da prenosi poruke bivšem supružniku, da npr. čuva tajne od drugog roditelja ili ga ispitivati o drugom roditelju. Iako vam u ovom periodu sigurno nije lako, ne očekujte i ne dozvolite da vas dete teši. Mnogi od ovih saveta su izazovni, ali budite svesni da je za svako prilagođavanje na nove okolnosti potrebno vreme i da uz podršku roditelja deca najčešće uspešno prebrode razvod.

Slogan Centra za negu porodice je „odvojeni zajedno“. Zanimalo nas je čega zavisi da li će porodica funkcionisati i posle razvoda i na koji način njihova pomoć pomaže partnerima u ovome.

„Funkcionisanje porodice nakon razvoda zavisi prvenstveno od komunikacije između bivših supružnika. Takođe, način na koji se roditelji nose s emocijama nakon razoda, veoma utiče na njihovu sposobnost da brinu o deci i međusobno sarađuju. Naš model rada sa roditeljima podstiče dijalog kako bi par mogao da ublaži bol i stres, da radi zajedno na očuvanju svojih resursa, zaštiti svoje dete i da, ukoliko je njihova odluka konačna, napreduju ka saradničkom roditeljstvu“, objasnili su nam.

Kako roditelj koji ne može da razdvoji partnera od deteta može da prevaziđe ovaj problem i bude samo roditelj?

„Razdvajanje uloge partnera od roditeljske uloge je jedno od ključnih pitanja i njegovo razrešenje određuje tok procesa razvoda i najvažnije je za uspostavljanje konstruktivne komunikacije roditelja tokom i nakon razvoda. Kod nekih porodica ovo se dešava spontano, roditelji shvataju i prihvataju da kao partneri ne mogu da funkcionišu, ali su svesni potrebe da kao roditelji pristojno komuniciraju i dogovaraju se oko deteta. Sa druge strane, u nekim porodicama roditelji imaju teškoću da prihvate da brak nije uspeo, osećaju se iznevereno, povređeno, ljuti su, besni, možda krive onog drugog za kraj. Drugog roditelja vide kao „neprijatelja“ kome treba doskočiti, koga treba posramiti, diskreditovati, kompromitovati, kazniti. U ovakvom haosu osećanja, teško se može uspostaviti bilo kakva konstruktivna komunikacija među roditeljima, koja je detetu preko potrebna“, ističu, ali i dalje objašnjvaju na koji način ovo može da se reši.

„Razrešenje ovog problema kreće, pre svega, od toga da roditelj napravi realan uvid u svoje ponašanje, da shvati da ima problem u sagledavanju drugog roditelja. Ono što može da pomogne jeste dodatna edukacija roditelja o potrebama dece čiji se roditelji razvode, kao i načinima kako roditelj može pružiti detetu podršku. Ako to ne daje rezultate, postoji mogućnost uključivanja u individualnu psihoterapiju kako bi se roditelju pomoglo da takav uvid napravi i radi na sebi“.

Kako bi trebalo da izgleda roditeljstvo posle razvoda i šta su dužnosti oba roditelja?

Roditeljstvo nakon razvoda braka treba da izgleda isto kao i kada su roditelji u zajednici. Roditelji bi trebalo zajednički da promišljaju o potrebama svog deteta i da zajednički donose najznačajnije odluke koje se tiču deteta. Oba roditelja imaju pravo da učestvuju u životu deteta, da budu upoznata sa svim informacijama koje su važne za dete, da učestvuju u donošenju odluka, kao i da imaju obaveze oko deteta (praćenje razvoja deteta, zaštita njegovog interesa, izdržavanje). Sama raspodela odgovornosti i obaveza zavisi od svake pojedinačne porodične situacije, kao i od načina vršenja roditeljskog prava za koji su se roditelji opredelili – samostalnog ili zajedničkog. U praksi često nailazimo na želju roditelja da provode podjednako vreme sa detetom. Međutim, po našem mišljenju, dok god je kontakt između deteta i roditelja redovan i kontinuiran, nije ključno koliko sati ili dana će u toku jedne nedelje provesti, već je mnogo važnije na koji način provode vreme kad su zajedno, koliko je roditelj suštinski prisutan u životu deteta i responzivan na njegove potrebe. Dakle, pričamo o kvalitetu, a ne kvantitetu odnosa.

Kako objasniti detetu da mama i tata više nisu zajedno?

„Idealno bi bilo da odluku o razvodu i dogovor o tome gde će i sa kim će dete živeti i kako će provoditi vreme s roditeljima, detetu roditelji saopštite zajedno, u skladu sa njegovim uzrastom i stepenom razumevanja trenutne situacije. Odgovorite detetu na sva pitanja i dozvolite da sa vama podeli svoja osećanja. Izbegavajte nepotrebne detalje i ulaženje u razloge prekida i partnerskog odnosa. Važno je da dete zna, da iako roditelji neće živeti zajedno, oni ostaju i dalje tu za njega, kao i da ono nije krivo za razvod. Ukoliko nije moguće da roditelji odluku o razvodu detetu saopšte zajedno, onda tu odluku jedan roditelj može saopštiti i sam, ali bez okrivljavanja i ogovaranja drugog roditelja. Uvek imajte na umu da vaš bivši partner – detetu nije bivši roditelj, kao i da ste bivšeg partnera ipak vi izabrali za detetovog drugog roditelja. S tim u vezi, potrudite se da učinite sve kako biste uspostavili i održali bar minimalnu komunikaciju sa drugim roditeljem. Važno je očuvati odnos deteta sa roditeljem sa kojim ne živi i uliti detetu osećanje da je voljeno od strane oba roditelja, pa čak i po cenu opravdavanja nedovoljnog prisustva drugog roditelja u životu deteta. Na taj način ne činite uslugu bivšem partneru, već štitite vaše dete od osećaja da je možda ono krivo ili manje vredno zbog odsustva drugog roditelja“, navode.

Koje sve negativne efekte rastanak i odsustvo jednog roditelja može da ima na dete?

„Sam rastanak roditelja, odnosno razvod sam po sebi ne predstavlja najveći izvor emocionalnih teškoća kod dece, već su to narušeni odnosi između roditelja. Konflikti roditelja koji negativno utiču na decu i stvaraju najveći izvor stresa jesu oni koji su dugotrajni, česti, visoko emocionalno obojeni i koji uključuju međusobno neprijateljstvo (podizanje glasa, uvrede, verbalnu agresiju), kao i oni koji se tiču rasprave o deci i pred decom. Na decu negativno utiče i potpuni prekid komunikacije između roditelja. Naravno, najveći negativni uticaj ima porodično nasilje. Deca koja su u dužem periodu izložena disfunkcionalnim roditeljiskim odnosima usvajaju negativni primer partnerskog odnosa kao nešto uobičajeno, razvijaju različite negativne obrasce ponašanja u budućim partnerskim vezama i mogu razviti različite emocionalne i ponašajne probleme zavisno od uzrasta – popuštanje u školi, mokrenje u krevet, teškoće sa kontrolom besa, pa sve do bolesti zavisnosti i problema sa mentalnim zdravljem u odraslom dobu“, akcentuju oni.

A da li postoje situacije kada je detetu bolje bez uticaja jednog roditelja?

„Ukoliko dođe do potpunog odsustva jednog od roditelja u životu deteta po razvodu, deca najčešće okrivljuju sebe i donose zaključak da ih je roditelj zapravo napustio zato što su oni loši ili bezvredni. Ovakvo životno iskustvo može ostaviti trajne posledice po buduće samopouzdanje osobe i njene odnose sa drugim ljudima. Situacije u kojima je detetu bolje bez ikakvog uticaja roditelja su veoma retke i ekstremne, a odnose se na grubo zanemarivanje potreba deteta, zlostavljanje deteta ili na vršenje dugotrajnog negativnog uticaja na dete na druge načine, te se prekidom svakog kontakta deteta i roditelja čini manja šteta od one koju je roditelj svojim ponašanjem detetu naneo. Međutim, odluku o prekidu kontakta u ovako ekstremnim situacijma donose stručnjaci i institucije specijalizovane za to“, podvlače.

Koje sve greške roditelji u Srbiji prave kad odluče da se razvedu?

„Uprkos teškoćama i izazovima koje nosi razvod, najveći broj parova ipak na kraju, nakon što prođe određeno vreme i dođe do uspostavljanja emocionalne distance među partnerima, uspe daa se uspešno prilagodi na novonastale okolnosti i bude oslonac i podrška svojoj deci. Po našem iskustvu, najčešće greške koje roditelji prave jesu one koje se tiču međusobne komunikacije među roditeljima i nemogućnost da se trenutne emocije i nezadovoljstvo ostave po strani i napravi dogovor, pa se konflikt između partnera dalje produbljuje. Dešava se da roditelji ponekad izbegavaju da razgovaraju sa decom o razvodu jer je ta tema i njima samima previše uznemirujuća ii bolna ili misle da na taj način dete štite neprijatnih emocija. Takođe, često iz potrebe da se dete u kriznom periodu dodatno zaštiti i manje opterećuje, detetu se dopuštaju aktivnosti koje inače ne bi bile prihvatljive – npr. više vremena za ekranom ili u izlascima sa društvom. Optimistično je to da je danas veliki broj parova zainteresovan da se dodatno edukuje, da potraži stručnu pomoć i da se potrebe dece mnogo više osluškuju.“, objašnjavaju.

Pitali smo ih kako bi po njihovom mišljenju trebalo da funkcioniše idealan primer zajedničkog roditeljstva.

„Pronalaženje ravnoteže u dogovorima i vaspitavanju nije lako ni za roditelje koji su u braku, a naročito je izazovno za one roditelje koji decu odgajaju u dva domaćinstva. Zajedničko (saradničko) roditeljstvo nakon razvoda podrazumeva sposobnost roditelja da svoja lična osećanja i interese ostave po strani, da zajedno učestvuju u procesu sagledavanja potreba deteta, donošenja odluka i postizanju ciljeva koje donose dobro njihovom detetu. Ono podrazumeva saradnju roditelja radi ostvarivanja najboljeg interesa svoje dece. Saradnja roditelja obezbeđuje očuvanje zdravog, bliskog odnosa deteta sa oba roditelja, doprinosi da se dete ne oseća napušteno od strane bilo kog od roditelja i umanjuje ukupan stres koji deca imaju kada se roditelji razvode. Sa druge strane, saradničko roditeljstvo pruža roditeljima osećaj da podjednako učestvuju u životu deteta, kao i osećaj sigurnosti, jer dele odgovornost za dete sa drugim roditeljem“, navode.

Evo kako bi to izgledalo u praksi:

„Uz uspešno saradničko roditeljstvo, oba roditelja mogu biti uz dete, na primer, tokom značajnog sportskog turnira. Ili, ako je detetu, dok je u tatinoj kući, potrebna mamina pomoć oko matematike dete neće oklevati da je pozove. Ili, najjednostavnije, roditelj kome je potrebna bilo kakva pomoć oko deteta (da se pričuva, odvede na trening, popriča s njim, materijalno pomogne…) prvo će se obratiti drugom roditelju“, kažu oni.

Interesovalo nas je da nam objasne iz dosadašnje prakse sa kojim tipovima roditelja je najteže sarađivati, a sa kojima najlakše sprovedete svoju misiju u delo.

„Iz našeg, zaista dugogodišnjeg iskustva, naillazili smo na različite tipove roditelja, manje ili više saradljive. Ukoliko je roditelj zdrav, i bez drugih objektivnih teškoća, najteže je sarađivati sa roditeljima koji imaju problem da odvoje roditeljsku od partnerske uloge, o čemu smo već ranije pričali. U tom slučaju, roditelj na drugog roditelja gleda kao na „neprijatelja“, kao na suprotnu stranu, a ne na svog saradnika, što on zaista bi trebalo da bude. Sa druge strane, nikad ne propustimo priliku da pohvalimo sve one roditelje koji umeju da naprave realan uvid u sopstvene potrebe i teškoće i da na njima rade, koji su sposobni da stave potrebe deteta na prvo mesto i da zarad interesa i dobrobiti svog deteta, uspešno komuniciraju i sarađuju sa drugim roditeljem. Kada roditeljski par nakon razvoda braka funkcioniše kao tim, onda će olakšati detetu tranziciju iz jedne strukture porodice u sada novu strukturu, kao i amortizovati najveći broj negativnih posledica koje razvod može imati po, pre svega, psihološki i emotivni razvoj deteta. Roditeljima koji uspeju da ostanu na nivou roditeljskog zadatka i kada oni sami prolaze kroz ličnu krizu, svakako treba čestitati“, podvlače.

Na kraju, podelili su ključni savet svakom roditelju koji prolazi kroz razvod.

„Razvod je veoma kompleksan, uglavnom visoko stresan proces za sve članove porodice i teško da ga možemo svesti na samo jedan savet. Međutim, ono što treba da bude glavna ideja vodilja roditeljima je da će razvod kao i svaka druga kriza proći. Oluja osećanja, promena i izazova će jednog dana stati, ali je važno ono što ostane iza te oluje. Tu, pre svega, mislimo na način na koji su roditelji pružili detetu podršku, kako su mu organizovali život nakon razvoda, koliko su mu olakšali, a koliko otežali taj proces, i kako se to odrazilo na dalji razvoj deteta. Stvaranje ili održanje zdravog, sigurnog i podstičućeg porodičnog okruženja za dete je glavni imperativ svakom roditelju pre, tokom, i nakon razvoda“, zaključuju oni.

Izvor: nova.rs

Generacije su sve slabije, svake godine. To je primetilo i preko 800 učitelja koje smo anketirali još pre osam godina, tvrdi Ranko Rajović, autor NTC programa i osnivač MENSE Jugoslavije, danas Srbije.

Moramo nešto da menjamo. Prvi problem su nove tehnologije. Rajović kaže da ne može dete da provodi tri sata uz ekran i bude razvojno na nivou koji je očekivan za njegov uzrast. Kao drugi problem navodi nedostatak kretanja.

“Dete od šest ili sedam godina treba dnevno da pređe 15 do 20 kilometara. Toliko smo mi prelazili kad smo bili deca. Koje dete u gradu pređe makar 2-3 kilometra? A mozak se razvija upravo kretanjem.” – kaže Rajović, ističući da pored ova dva razloga – višak vremena pred ekranima i manjak kretanja, postoje još neki, ali su ova dva suštinski najveći “krivci” što su nam generacije svake godine, na svim poljima, sve slabije.

On apeluje na roditelje da vode decu u šume i parkove, da im dozvole da se penju na drveće i igraju kao mi kad smo bili deca. Dodaje da detetu ne treba sto aktivnosti, već park, šuma i raspust na selu.

“Moramo decu da učimo da misle. To je jedina priprema za budućnost. Oni provode pet sati dnevno u školi i za to vreme ne bi trebalo da uče stvari napamet, već da uče da misle. A da bi to mogli, moraju da se kreću. Tu je važna uloga i vrtića i škole i roditelja. Svih nas.” – objašnjava Rajović.

Rajović napominje da je problem koji današnja deca imaju, a mi kao deca nismo imali – hiperpažnja.

“Deca uče pet, šest minuta i ne mogu dalje, moraju da naprave pauzu. Posle pauze, ponovo, ista stvar. A kad im date video-igricu, može i dva sata. Mi imamo duboku pažnju i možemo da učimo dva-tri sata. Deca danas to ne mogu.”

Na pitanje kako to promeniti, Rajović kaže da je ključ u nama, roditeljima i vremenu koje provodimo s decom. Savetuje da se od najranijeg uzrasta uključe društvene igre. Najpre Ne ljuti se čoveče, a kad dete nauči broji – karte ili šah.

“Moramo da učimo dete da svojim mozgom nešto savlada, a ne da mu damo video-igricu u kojoj se 1000 slika promeni i dete to prati. To nije prirodno.

A šta ako je dete već tinejdžer, kako to da promenimo?

Moramo puno da razgovaramo, kaže Rajović, da tražimo nove metode.

“Roditelji mogu da se edukuju, dovoljno je da posete sajt Saveza učitelja ili sajt NTC učenja. Ipak je lakše ranije i na vreme decu usmeriti fizičkim aktivnostima i skloniti od virtuelnog sveta. Ako su već u tinejdžerskom uzrastu, teže je, ali nije nemoguće. Treba puno priče i strpljenja, da im pokažete da postoji nešto i izvan virtuelnog sveta.” – tvrdi Rajivić.

Dodaje i da su deca koja su previše okrenuta virtuelnom svetu agresivna, nesigurna i ne mogu da uče, te zbog toga imamo dupli problem.

A. Cvjetić

Izvor: Zelena učionica

Margo Mačol Bisnau je za svoju knjigu "Odgajanje preduzetnika", intervjuisala 70 roditelja koji su podigli veoma uspešne ljude. Nju je zanimalo kako su oni pomogli deci da ostvare svoje snove. Bila je to raznolika grupa različitih rasa, religija, prihoda, porodičnih struktura i obrazovanja.

Iako mnogi od ovih mladih ljudi nisu bili sjajni đaci, mnogi od njih su procvetali kad su našli svoje sfere interesovanja i ljude koji su ih stimulisali. Evo šta piše Margo o svemu tome.

Četiri stvari koje su roditelji najuspešnijih ljudi uvek radili kada su njihova deca bila mala

Podržavali su strast svoje dece

Svaka uspešna odrasla osoba sa kojom sam razgovarala imala je neku strast tokom odrastanja. Sa izuzetkom umetnika, koji su zadržali svoju praksu kad su odrasli, mnogi od ovih lidera su imali karijere koje nemaju nikakve veze sa onim što su voleli kao deca.

Pa zašto je bilo toliko važno da roditelji podstiču bilo koju strast koju imaju njihova deca?

Pošto je određena aktivnost bila nešto što su sami izabrali, bili su uzbuđeni što će naporno raditi na njoj. Naučili su šta je hrabrost i upornost i postajali su prilično vešti. Ova iskustva su ih naučila da veruju u svoju sposobnost da će uspeti, i to kad budu uložili celog sebe u nešto.

Iako mnogi roditelji nisu razumeli strast svog deteta, podržali su ih, jer su videli koliko njihovu decu to raduje. Najuspešniji ljudi su znali da će njihovi roditelji uvek biti tu za njih, bez obzira na to čime se bave.

Učili su svoju decu da prihvate neuspeh

Najuspešniji preduzetnici koje sam profilisala u svojoj knjizi su oni koji preuzimaju rizik.

U svom istraživanju otkrila sam da su ljudi koji su najspremniji da rizikuju, oni koji nisu bili kažnjavani ili učeni da se plaše neuspeha kada su bili mali. Ovaj pristup me podseća na citat Bili Džin King koji volim: „Mi to ne zovemo neuspehom, mi to zovemo povratnom spregom.“

Roditelji su ih uvek učili da je dobro takmičiti se, boriti se za uspeh i pobediti, ali je dobro i izgubiti. Nedostaci su prilika za učenje, rast i razvoj osećaja otpornosti.

Roditelji koje sam intervjuisala uvek su navijali za napore svoje dece, a ne samo na njihova dostignuća, piše cnbc.com.

Podsticali su radoznalost i autonomiju

Deca koja su motivisana da budu radoznala uče da će, ako nastave da istražuju, smisliti način da poboljšaju, prošire ili ponovo izmisle nešto što vole i o čemu mnogo znaju.

Roditelji su buduće preduzetnike u mojoj knjizi učili da pitaju: „Zar mora biti ovako? Kako da to učinim boljim?“ Uz ova pitanja su često počinjale najuspešnije kompanije.

Mnogi roditelji su mi rekli da ne žele da njihova deca budu zadovoljna nečim „jer je to tako“.

Kako su njihova deca postajala sposobnija, roditelji su se odupirali iskušenju da učine ili poprave stvari umesto njih. Umesto toga, davali su svojoj deci alate da sami rešavaju probleme.

Podsticali su kod dece empatiju i saosećanje

Većina preduzetnika u mojoj knjizi rano su naučili da saosećaju sa drugima i odrasli su u želji da rešavaju brige i probleme ljudi oko njih i u njihovim zajednicama.

Odgajani su sa iskrenom željom da poboljšaju živote ljudi. Roditelji im nikada nisu govorili da je cilj da zarade što više novca, iako je to često bio rezultat.

Ovaj osećaj saosećanja je ono što ih je navelo da žele da stvore umetničko delo, proizvod ili uslugu koja bi ljudima mogla doneti osećaj lakoće i radosti. Baš ta osnova im je pomogla da izgrade uspešne karijere i živote.“

Izvor: nova.rs

Iz najbolje namere da pomognu svojoj deci, roditelji čine neke stvari kojima mogu samo da pogoršaju situaciju, i zato pedijatri savetuju sledeće...

Za roditeljstvo ne postoji priručnik, pa mnoge neočekivane stvari mame i tate moraju sami da shvate i reše. A onda, kako bi doneli što bolju odluku za svoje dete često se informišu na pogrešnim, neadekvatnim mestima ili kod ljudi koji nemaju dovoljno znanja da im daju pravi savet.

Takođe se dešava da roditelje bude sramota da postave neko pitanje jer misle da je prosto ili da se podrazumeva da znaju kako da postupe, pa onda odgovor traže na Internetu, na neproverenim sajtovima.

Iz tog razloga, pedijatri - saradnici prestižnog roditeljskog portala Parentrs.com mole roditelje sledeće:

1. Prestanite savete da tražite na Internetu

U trenutku kada počnu da prepoznaju određene simptome kod svog deteta, roditelji se prvo obraćaju "dr Guglu". I naravno da postoje određeni sajtovi koji vam mogu pružiti korisne informacije, ali nijedan od njih ne može da postavi dijagnozu vašem detetu, a onda i savetuje adekvatno lečenje.

2. Prestanite da dolazite kod lekara za svaku sitnicu

Osim u zaista hitnim slučajevima, kada su u pitanju teške povrede ili ekstremno visoke temperature, nema potrebe da nakon što se pojavi prvi simptom odmah trčite lekaru. Čak i kada niste sigurni i ne možete da prepoznate i ocenite ozbiljnost simptoma ili povrede, uvek radije prvo pozovite odabranog lekara ili neku od specijalizovanih službi kao što je "Halo Beba" u Srbiji.

3. Prestanite da dajte deci antibiotike na svoju ruku

Prirodno je da želimo da naše dete što pre ozdravi, ali lekari napominju da antibiotici nisu uvek pravi izbor. Postoje slučajevi, kao što su bakterijske infekcije, kada je opravdano detetu dati antibiotik. Međutim, u većini slučajeva antibiotik nije potreban.

Prehlada i kašalj se ne leče antibioticima, samo im treba dati vremena da prođu. Šta više, čestim davanjem antibiotika samo može da se izazove kontraefekat i da dečijem organizmu postane teže da se bore sa bakterijama.

4. Prestanite da odbijate da vakcinišete dete

Ironični, isti oni roditelji koji na prvi simptom dovode dete kod lekara su oni koji se plaše ili su oni koji odbijaju da vakcinišu dete, kažu lekari. Postoje mnoga istraživanja koja su dokazala da vakcinacijom možete da prevenirate mnoga teške i smrtonosne bolesti.

5. Prestanite da dozvoljavate deci da neograničeno budu ispred ekrana

Naravno da su razni monitori od telefona, preko kompjutera do televizora deo svakodnevnice naše dece, i nije stvar u tome - zabraniti im! Ne treba im zabraniti, nego im treba obezbediti barem jednak broj sati igre napolju i druženja uživo sa drugom decom.

6. Prestanite da krivite dete da se razbolelo jer je izašlo bez jakne

Vaše dete neće dobiti virus ukoliko izađe do auta ili do prodavnice bez jakne, to je samo jedan od mitova koji nikako da se "razbiju". Virusne bolesti šire se prenošenjem bakterija. Deca dodirnu kvaku, sto, stolicu, ručku u prevozu... A posle diraju nos, usta ili oči, objašnjavaju lekari.

7. Prestanite da izbegavate sistematske preglede

Svi mi živimo brze živote, i jedva uspevamo da "uštinemo" malo slobodnog vremena, i onda kada treba da uradimo stvari koje nisu hitne, kao što su sistematski pregledi, mi ih izbegnemo. Međutim lekari smatraju da je to velika greška.

Kada bi češće dovodili zdravu decu na preventivne preglede, izbegle bi se mnoge bolesti, posebno one koje nisu vidljive okom, kao što su bolesti srca, krvnog pritiska ili deformiteti kičmenog stuba, recimo.

Takođe, ukoliko bi deca kod lekara dolazila zdrava, to bi za njih bilo prijatno iskustvo, a onda se ne bi plašili i osećali nelagodnost da dolaze u ordinaciju ni onda kada su bolesni.

8. Prestanite da koristite štapiće za uši

Vi možda mislite da pomažete svom detetu u održavanju higijene, ali zapravo samo mu dublje gurate vosak u uho. Deca često dolaze kodlekara žaleći se na bol u uhu izazvan velikom količinom voska koji stoji duboko u ušnom kanalu i ppvređuje i druge osetljive delove unutrašnjeg uha.

Najbolje je samo nakon kupanja, obrisati detetu uši peškirom, nikakvo drugo čišćenje nije neophodno jer će se uvo samo od sebe očistiti.

9. Prestanite da paničite zbog povišene temperature

Viskoka temperatura nije bolest po sebi, nego alarm da se organizam sa nečim bori. Samo kada se radi o novorođenčetu ili visoku temperaturu ne možete da spustite danima, onda treba da se hitno javite lekaru. U svim drugim slučajevima ona je samo jedna od stvari koju treba da napomenete lekaru tokom pregleda, kako bi on mogao da postavi što tačniju dijagnozu.

Izvor: bitiroditelj.com

Dr Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač je Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, postavio je temelje NTC sistema kreativnog učenja. Smatra da su za dečiji bes i razmaženost glavni krivci roditelji koji su mu dopustili i pružili sve, a kao najveću njihovu grešku naveo je – prezaštićivanje.
– Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja – rekao je dr Rajović u intervjuu za Radiosarajevo.ba, inače jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

Ističe da je najbitnije da im roditelji omoguće normalan razvoj, te da moraju da suzbiju strepnju koja vodi do preterane zaštite naslednika.

– Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.”

Posebno podvlači da roditelj jednostavno ne razvija biološke potencijale deteta.
– Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.

Kao slikovit primer dr Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.

– Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje – šta će vam to? Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi”.

Doktor upozorava da je vrlo tanka linija između zaštićivanja i prezaštićivanja.

– Edukacija roditelja je jako važna. I danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika, a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 posto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 posto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 posto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.

Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano – u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, alarmira Rajović.

– Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje, a svesni smo kako se brzo menja, i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.

Doktor Rajović pojašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro i zašto, kao i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.

– Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju.
Detetov glavni posao bi trebalo da bude igra. Naime, česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro. Ne smemo, kaže, doktor Rajović terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.

– Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo- to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.

Šta dovodi do razmaženosti deteta?

Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora, savetuje dr Ranko.
– Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete.”

Zašto dolazi do izlivanja besa?

Dete koje nema drugog načina da reši problem, rešava ga plačem ili izlivima besa. Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah. I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.

– Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su igrice. Veliki broj dece satima sedi i igra. Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina. To je kao da se dete drogira. Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i kreću problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Granice se moraju postavljati, jer bolje je sprečiti, nego lečiti.
Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.
– Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija. Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država – zaključio je dr Rajović.

Izvor: ordinacija.tv

Poslednjih godina roditelji i staratelji imaju tendenciju da deci daju digitalne uređaje da ih smire. Ali ovo je velika greška, prema studiji sprovedenoj na Univerzitetu Eotvos Lorand u Mađarskoj.

Prema studiji, ako roditelji redovno koriste digitalne uređaje da smire svoju decu, to dovodi do problema s regulacijom emocija, što može izazvati poteškoće u upravljanju besom kasnije u životu.

"Izlivi besa ne mogu se izlečiti digitalnim uređajima. Deca moraju da nauče kako da upravljaju sopstvenim negativnim emocijama. Tokom ovog procesa učenja potrebna im je pomoć roditelja, a ne pomoć digitalnog uređaja", rekla je autorka studije dr Veronika Konok.

Ona je objasnila da dete ne može naučiti kako da reguliše svoje emocije pomoću digitalnih uređaja.

"Često viđamo roditelje kako koriste tablete ili pametne telefone da odvuku pažnju svom detetu kada je dete uznemireno. Deca su fascinirana digitalnim sadržajem, tako da je ovo lak način da se zaustavi bes i kratkoročno je veoma efikasan. Međutim, ako ljudi svesno koriste digitalne uređaje kao neprikladne alate za lečenje besa, mentalno zdravlje i dobrobit dece će se pogoršati", upozorila je profesorka Kerolajn Ficpatrik s kanadskog univerziteta Šerbruk.

U istraživanju je učestvovalo više od 300 roditelja dece uzrasta od dve do pet godina. Popunili su upitnik u kome se procenjivala upotreba medija i dece i roditelja.

Prema nalazima, kada su roditelji koristili digitalne uređaje da regulišu emocije, deca su godinu dana kasnije pokazala slabije veštine upravljanja besom i frustracijama.

Studija je objavljena u časopisu Frontiers in Child and Adolescent Psychiatry

Izvor: b92.net

Autizam je neurorazvojni poremećaj. Kada dete ima poteškoće u socijalnom funkcionisanju i interakciji sa drugim ljudima, nerazvijanje govora i komunikacije, kao i neobična ponašanja uz ograničena interesovanja za uobičajene vršnjačke aktivnosti, onda možemo posumnjati da se radi o autizmu. Simptomi i znaci poremećaja mogu biti ispoljenji u različitom stepenu i obliku kod različite dece, a postoje različiti uzroci poremećaja, te govorimo o poremećaju autističnog spektra.

Kako nastaje autizam?

Izvesno je da je autizam znatno češći kod dečaka nego kod devojčica. Jasan uzrok za nastanak ovog poremećaja nije poznat. Međutim, u pitanju je grupa srodnih poremećaja sa mnogo različitih uzroka. U najvećem broju najverovatnije se radi o kombinaciji genetskih faktora rizika sa faktorima rizika iz okruženja. Specifičan gen/geni još nisu potvrđeni.
Među roditeljima često možemo čuti da nakon primanja vakcine, najčešće MMR sa ulaskom u drugu godinu, oni primećuju karakteristične osobine ovog poremećaja kod deteta. Međutim, ne postoje jasni naučni dokazi da nijedna vakcina na bilo koji način može da uzrokuje pervazivni poremećaj.

Kako i kada roditelj može uočiti simptome autizma?

Autizam se javlja rano i roditelji već tokom prve godine mogu primetiti neke simptome i znake poremećaja. Međutim, zbog velike varijabilnosti u ispoljavanju simptoma pouzdana dijagnoza je moguća tek oko drugog ili trećeg rođendana. Važno je da za pouzdanu dijagnozu postoji veći broj ispoljenih karakterističnih simptoma, a ne samo jedan ili dva.
Postoje neki rani “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:
• Beba ne brblja i ne gestikulira sa oko 12 meseci,
• Dete ne izgovara nijednu reč smisleno sa oko 16 meseci,
• Dete ne koristi fraze od dve reči smisleno sa oko 2 godine,
• Ne odaziva se na poziv po imenu do kraja prve godine,
• Prestanak ili gubitak govora na bilo kom uzrastu,
• Majci se čini da dete ne prepoznaje njeg glas od 6. meseca pa na dalje,
• Dete ne razmenjuje vokalizaciju sa roditeljima posle 6. meseca,
• Dete ne gleda ljude u oči,
• Dete se ne smeje, ili
• Dete deluje odsutno i kao da vas ne čuje šta mu govorite.

Kod neke dece su ovi navedeni simptomi blagi ili neprimetni tokom prvih godina, ali postoje neki kasni “znaci za uzbunu” na koje roditelji treba da obrate pažnju:

Dete ne pokazuje interesovanje za vršnjačke aktivnosti,
• Dete ima poteškoća da stekne prijatelje i uglavnom nema nijednog najboljeg druga,
• Dete ne inicira komunikaciju sa drugima, uglavnom pasivno stoji pored druge dece,
• Dete se ne igra igre pretvaranja i ne igra društvene igre,
• Detetov govor deluje kao da govori robot, jezičke konstrukcije su neobične,
• Preokupacije određenim predmetima, njihovom teksturom, mirisom i slično,
• Stalno insistiranje na istim stvarima, rituali oko hrane, kupanja, ili
• Druge ljude doživljavaju kao stvari ili kao “alat” za zadovoljenje svojih potreba.

Kako se poremećaj dijagnostikuje?

Danas ne postoji specifičan medicinski test za otkrivanje ili dijagnozu autizma. Dijagnoza se zasniva na posmatranju ponašanja deteta u određenim situacijama, psihološkom testiranju i proceni razvoja, pedijatrijskom i neurološkom pregledu, uz primenu strukturisanih intervjua sa roditeljima. Tim za dijagnozu ovog poremećaja čine dečiji psihijatar, pedijatar, neurolog, psiholog i defektolog-logoped.

Kakav je značaj ranog otkrivanja?

Rano uključivanje deteta u intenzivne tretmane pokazuje značajno bolje socijalne i akademske ishode u kasnijim periodima života.

Kako se poremećaj leči?

Lečenju poremećaja pristupa se na sistematizovan način koji uključuje specijalnu edukaciju akademskih veština, trening socijalnih veština, logopedski tretman usmeren na govor i jezik, i lečenje pridruženih psiholoških, neuroloških i pedijatrijskih poremećaja. Lečenje se sprovodi primenom raznih edukativnih, bihejvioralnih i psihoterapijskih tehnika, i primenom lekova kada postoje pridruženi poremećaji.

Da li se i kome roditelji mogu obratiti ako misle da njihovo dete ima problem?

Često se dešava da prođe i po par godina, a da poremećaj ne bude dijagnostikovan, jer dete bude pogrešno dijagnostikovano od stane samo defektologa, logopeda, ili pedijatra/neurologa. Najčešće se dešava da deca budu dijagnostikovana kao disfazija, odnosno usporeno usvajanje govora i jezika. Veoma je važno reći da je dečiji psihijatar neophodan u procesu postavljanja prave dijagnoze i zato roditelji treba da se uvek prvo jave dečijem psihijatru kada postoji bilo kakva sumnja o poteškoćama u razvoju govora i jezika, socijane interakcije i/ili komunikacije.

dr sci med Dejan Stevanović, dečiji psihijatar
Klinika za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu

Izvor: ordinacija.tv

Majčinstvo može biti zahtevno, ali i divno iskustvo. Svaki osmeh ili zagrljaj deteta čini sve izazove vrednim truda.

Međutim, nisu svi stvoreni ili spremni za ove izazove. Terapeutkinja i majka petoro dece, Ketrin Agranovič, otkrila je četiri osobine koje ženu čine neverovatnom majkom.

Svesna je svojih slabosti

„Dobra majka je svesna svojih slabosti, ali pre svega voli svoju decu. Stalno traži promene koje bi mogla da napravi kako bi poboljšala živote svoje dece“, kaže terapeutkinja za „YourTango“.

Primer je u rastu i razvoju

Žena koja stalno ulaže u svoj lični razvoj biće dobra majka, tvrdi Agranovič.

„Samo usavršavanje dovodi do toga da se dinamika njenog domaćinstva razvije u miran, harmoničan tok. Taj mir i smirenost ulivaju osećaj sigurnosti u njenu decu“, objasnila je ona.

Zadovoljava svoje potrebe i sebično je nesebična

„Dobra majka ruča sa prijateljima, bavi se svojim intelektualnim i kreativnim aktivnostima i uživa u svojim hobijima. Uostalom, ona je svoja osoba i njene potrebe su važne. Ona sebe vidi kao ravnopravan član kruga ljudi do kojih joj je stalo“, kaže terapeutkinja.

Iskrena je i priznaje svoje greške

Agranovič ističe da dobra majka uvek preuzima odgovornost za svoje postupke i greške.

„Kada viče na svoju decu, ona se izvinjava. Kada zaboravi na njihovu školsku predstav, iskreno se izvinjava i to kaže, priznajući svoje greške. Dovoljno je hrabra da sa decom vodi autentične razgovore“, zaključuje terapeutkinja, prenosi Index.hr.

Biti roditelj je težak zadatak, a svakako je jedna od najizazovnijih uloga odgajiti emocionalno stabilno i srećno dete. Majke i očevi plaše se grešaka u pristupu deci, a ponekad postoji bojazan da dete izraste u emocionalni destruktivnu osobu, posebno ako raste u okruženju koje je iz bilo kog razloga problematično.

Sve više priča se i o narcisoidnosti, odnosno o savremenom društvu koje pogoduje razvoju narcisoidne strukture ličnosti kod ljudi, ali koja svakako svoje korene ima u detinjstvu. No, kako roditelji utiču na narcisoidnost kod deteta i da li je to ishod koji može da se spreči?

Na ovo pitanje je nedavno u podkastu "Open Relationships: Transforming Together" odgovorio doktor kliničke psihologije Sten Tatkin, inače vrlo uticajan i poznat američki psiholog i istraživač. On je govorio o dva glavna načina na koja roditelji mogu nenamerno i nesvesno da pretvore svoju decu u osobe sa narcioidnim poremećajem ličnosti.

1. Uče kako da kontrolišu i manipulišu roditeljima koji ih obožavaju

Najveća lekcija koju morate da naučite kao roditelj jeste kako se suprotstaviti svojoj deci. Naučite kada da "lupite šakom o sto" i kažete: "Dogovoreno" ili "Nije dogovoreno".

Dakle, šta se dešava kada odbijemo da svoju decu suočimo sa posledicama onoga što urade?

"Šta se dešava kada ne sledite izrečeni pravac? Kada se ne zauzmete za sebe i ono što vi zahtevate? Ja, na primer, gubim poštovanja prema vama. To se dešava i kod dece. Vaša deca rastu i posmatraju vas kao slabu i nedovoljno sposobnu osobu. Potom, počinju sve manje da vas poštuju kako uče da mogu da vas kontrolišu i manipulišu vašim postupcima", objašnjava Tatkin.

Vrlo opasan roditeljski stav je i onaj kada u njihovim očima njihovo dete ne može da pogreši. To može da bude zato što ga smatraju zlatnim detetom ili zato što roditelj nema realan osećaj gde se on sam završavaa, a gde počinje njegovo dete.

"Takvi roditelji žive kroz svoje dete i neće reći ne i neće ih suočiti sa posledicama potencijalne greške ili neposlušnosti. Ne znaju kako da svojoj deci čvrsto kažu: "Evo, ovo je granica koja ti dozvoljava i slobodu i sigurnost" i da ostanu dosledni u tome. I onda ja kao dete počinjem da pomeram granice. Počinjem da mislim da sam veoma moćan. Počinjem da mislim da pravila ne važe za mene. I to je tako prirodan ishod iz onoga što sam iskusio u detinjstvu", potanko je pojasnio ovaj psiholog.

Kako prekinuti ovaj ciklus?

Da biste otpočeli promenu, morate da počnete da pokazujete svom detetu posledice njegovih postupaka. "Morate da pokažete svom detetu neprijateljsku stranu sveta, ali na način prilagođen deci", kaže Tatkin,

Pokažite im prirodne posledice njihovih postupaka i smatrajte ih odgovornim za kršenje pravila ili nepoštovanje, na način koji odgovara njihovom uzrastu. Takođe, učite ih empatiji sa granicama na sopstvenom primeru. Pokažite empatiju prema tome kako se osećaju, zamolite ih da pokažu empatiju prema vama, ali i vi sami pokazujte empatiju prema drugim ljudima i očekujte isto od njih.

2. Previše grubo roditeljstvo

Biti previše grub ili autoritaran roditelj, nefleksibilan i hladan, takođe može da doprinese tome da dete postane narcis.

Da li uzimate u obzir osećanja vašeg deteta? Da li vaše dete može da razume sopstvena osećanja? Ako ne mogu, onda će verovatno provesti ceo život gazeći druge jer nemaju empatiju ili poštovanje.

Zbog toga ispravan roditeljski stav zahteva da balansirate na tankoj liniji između ljubavi i strogosti. Ako tražite način da "pomirite" ta dva pristupa, najbolje je da izaberete da imate autoritet, ali da pritom ne budete autoritarni. Da, ova dva termina jesu slična, ali se u praksi veoma razlikuju — sa dramatično različitim ishodima za decu.

Prema Američkom psihološkom udruženju autoritativan stil roditeljstva podrazumeva da roditelji neguju i podržavaju svoje dete i reaguju na njegove potrebe i želje, ali pritom im postavljaju čvrste granice. Oni pokušavaju da kontrolišu ponašanje dece objašnjavajući im pravila uz diskusiju i rezonovanje. Oni uvek saslušaju gledište deteta, ali ga neće uvek prihvatiti.

Kao i u svemu u životu, mora da postoji ravnoteža. A realnost je da ne možete očekivati da vas dete poštuje ako se ne uzdignete i ne postanete lider vredan poštovanja. Sa druge strane, ne možete očekivati da vaše dete bude emocionalno bezbedno ako niste ni rešili čak ni svoje sopstvene unutrašnje probleme.

Izvor: blic.rs

Svaki put kada se postavi pitanje dečjih rođendanskih torti, krene velika rasprava u kojoj učestvuju žene svih generacija. Pitali smo vas da li pravite sami torte ili ih naručujete i evo šta ste nam rekli.

Brzina života, zatrpanost obavezama, ali i dostupnost varijanti koje olakšavaju život, donele su u živote nas mama, nešto što je nekad bio izuzetak, a ne pravilo. Organizacija dečjih rođendana poprimila je haotične razmere, opcija je mnogo, a sve to treba osmisliti, izvesti, pa na kraju i platiti. Pitali smo vas i da li biste prvi rođendan deteta pre slavili u restoranu ili kod kuće s najbližima. Prošlo je vreme kućnih proslava sa sendvičima s krastavčićima i koliko god da smo skloni da nostalgično prizivamo „ta vremena“, njih nema više. Zato kad sledeći put poželite da izustite „kako smo mi pa šta na fali“, setite se da od toga niko nema ništa, nove generacije – nova pravila. Mame, tate i njihova deca su danas pod dovoljnim stresom da ne moraju da slušaju i o tome kako su se nekada skromnije, ali srećnije slavili rođendani.

Deo cele te priče je i ona – da li naručujete tortu za rođendan deteta ili je pravite sami? Jedino ispravno i logično je – neka radi svako kako mu odgovara i kako želi. Pa ipak, svaki put kada se postavi to pitanje, krene velika rasprava u kojoj učestvuju žene svih generacija. Činjenica je da sve moje prijateljice i poznanice naručuju torte, a ja je pravim i u tome zaista uživam. Da, desi se da padne, spolja ne liči ni na šta, nema ni obris popularnih crtanih junaka, ali uvek bude neka koju moje dete želi i voli. To mi je nekako važno. Za svoj rođendan, s druge strane, uvek naručim tortu. I to mi je okej.

Čisto fenomenološki, pitali smo i vas. I da vidimo šta ste nam vi rekli – da li svom detetu naručujete tortu za rođendan ili je sami pravite i zašto?

„Za jelo pravim sama, za slikanje poručujem.“

„Nikad nisam poručila tortu za dečije rođendane, jer je uvek sama pravim. Moja torta je od prvoklasnih i omiljenih sastojaka moje dece. Pravim je dan pre rođendana, tako da je uvek sveža. Uživam u pravljenju poslastica.“

„Za sve prilike pravim torte sama. Znam koje sastojke ubacujem i ne volim gotove nekako su mi margarinuše.“

„Uvek pravila sama i praviću i dalje. Nikad to nije bilo ništa vau, a i deca nikad nisu imala neke specijalne zahteve da mora biti nešto spektakularno. Naravno, prave se ukusi koje deca vole. Sećam se svojih rođendana, ja sam ’84, mama je uvek pravila Sladoled tortu, ona ukrašena šlagom, pa sa strane i od gore viljuđkom. Milina…Opet nemam ništa protiv ni žena koje poručuju, svako radi onako kako želi i može.“

„Sama pravim, sama ukrasim po detetovoj želji. Za te pare koje bih dala za neku prosečnu težinu torte od 3-4 kg ja kupim materijal pa napravim dve, iste težine. I nikako sa fondanom, samo šlag.“

„Sama pravim jer smatram da treba svrha dečijih rodjendana da ostane kao i pre, mama sprema tortu punu ljubavi.“

„Poručujem od proverenih ljudi. Dobijem prvoklasnu tortu i vreme za druge aktivnosti, a usput dam nekom priliku da zaradi neke parice.“

„Nije svaka domaćica… Naručujem!“

„Narucujem, nemam pojma da ukrašavam torte. Uvek od jedne iste žene i prezadovoljni smo i ja i moje dete. Za mene dovoljno.“

„Naručujem jer su prelepe, takvu ne mogu da napravim.“

„Naručujem. A zašto? Pa eto zato što hoću tako!“

„Jedne godine naručila i napisali totalno drugo ime, kada sam došla pokupiti tortu i kad sam rekla da to nije ime mog deteta na torti, vlasnica se nasmejala i rekla – a znam da je neko čudno ime bilo. Neprofesionalno za prvu ruku. Nisam imala vremena da prepravljam, skinula sam sama slova imena i eto, nikad više, razumem greške se događaju ali ne razumem takvu reakciju. Torta nije bila jeftina, nimalo. Napisala je ime Duga, a moja curica se zove Roza. Nakon toga sam se vratila pravljenju torti sama. Možda nisu idealno lepe, ali su od srca, a kako je starija i sama sudeluje u pravljenju torte sa mnom.“

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Deca na rođendanima često dobijaju višak energije nakon uživanja u kolačima i tortama, zbog čega se mnogi pitaju: da li je šećer kriv za njihovu hiperaktivnost?

- Verovanje da šećer izaziva hiperaktivnost kod dece postoji već decenijama i utiče na odluke roditelja o dečjoj ishrani. Kao nutricionistkinja i neuronaučnica, mogu potvrditi da, iako preterana količina šećera nije korisna za mozak, naučni dokazi ne pokazuju da šećer izaziva hiperaktivnost - piše Ejmi Rajhelt sa Univerziteta u Sidneju za sajt "The Conversation", prenosi Zimo.

- Studije su pokazale da deca koja konzumiraju više prerađene hrane imaju manji volumen mozga u kritičnim područjima kao što je frontalni korteks u poređenju s decom sa zdravijom ishranom. Uprkos tome, mit da šećer izaziva hiperaktivnost i dalje je popularan, a datira još iz 1970-ih i 1980-ih - pojašnjava Rajhelt.

Poreklo mita o šećeru i hiperaktivnosti

Mit je nastao iz studija o Fajngoldovoj dijeti, koju je osmislio pedijatar alergolog Bendžamin Fajngold, a koja je namenjena lečenju onoga što je danas poznato kao poremećaj pažnje sa hiperaktivnošću (ADHD).

- Ova dijeta eliminiše veštačke boje, zaslađivače, konzervanse i salicilate koji se nalaze u mnogim zdravim namirnicama. Fajngold je tvrdio da izbegavanje ovih supstanci poboljšava fokus i ponašanje kod hiperaktivne dece, iako su njegove studije bile metodološki manjkave i nedostajale su im odgovarajuće kontrolne grupe - ističe australijska stručnjakinja.

- Moderna naučna istraživanja razotkrila su vezu šećera i hiperaktivnosti. Stroge studije, uključujući placebom kontrolisana ispitivanja, dosledno pokazuju da šećer nema značajan uticaj na ponašanje ili pažnju dece - naglašava Rajhelt.

Značajna meta analiza od pre 20 godina nije otkrila povećanje hiperaktivnosti zbog konzumiranja šećera. Naknadna istraživanja podupiru te nalaze, čak i kod dece s ADHD-om.

Mali procenat dece može imati alergije na veštačke aditive, a mlađa deca mogu biti osetljivija na ove supstance zbog svoje veličine i stepena razvoja. Međutim, dodaje Rajhelt, veza između šećera i hiperaktivnosti je u najboljem slučaju slaba.

Uloga dopamina kao moguće objašnjenje

Jedno od mogućih objašnjenja za uočenu hiperaktivnost je uloga dopamina, neurotransmitera povezanog s nagradom i povećanom aktivnošću. Kada deca očekuju slatkiš, njihov mozak oslobađa dopamin, slično efektu psihostimulansa, ali u puno manjoj meri. Ovaj talas dopamina može uzbuditi decu, objašnjava Rajhelt, ali to nije isto što i hiperaktivnost izazvana šećerom.

Lečenje ADHD-a često uključuje psihostimulanse koji povećavaju nivo dopamina kako bi se poboljšao fokus i kontrola ponašanja. Kod dece s ADHD-om ovi lekovi ponovo kalibriraju funkciju mozga umesto da izazivaju hiperaktivnost.

Zašto mit ipak opstaje?

Mit o hiperaktivnosti izazvanoj šećerom i dalje postoji delom zbog društvenih verovanja i očekivanja roditelja, napominje Rajhelt.

- U studiji u kojoj je roditeljima rečeno da njihova deca konzumiraju zaslađena pića ili placebo, oni koji su verovali da njihovo dete konzumira šećer primetili su hiperaktivnost, čak i kada je piće bilo bez šećera. To pokazuje snagu očekivanja u oblikovanju percepcija - piše Rajhelt.

Izvor: direktno.rs

Dosadašnja istraživanja pokazala su da dete inteligenciju nasleđuje od svoje majke, ali šta je s njegovim ostalim karakteristikama?

Postoji li nešto što će vaš mališan naslediti isključivo od svoga oca? Ako pitate genetičare, i te kako postoji.

Kako donosi Family Education, postoje čak tri stvari za koje je dokazano da ih dete nasleđuje od oca, a genetičarka Dana Breset otkrila je o kojim se karakteristikama radi.

Visina

Fizički izgled deteta često je pristraniji prema očevim, nego prema majčinim genima. Stručnjaci tvrde da postoji najmanje 700 genetskih varijacija koje su odgovorne za određivanje detetove visine. Iako ova osobina dolazi iz maminih i tatinih gena, postoje dokazi koji pokazuju da tatini geni igraju veću ulogu u određivanju visine.

Naime, naučnici objašnjavaju da je faktor rasta sličan insulinu (IGF protein), a to je genetska osobina koja je odgovorna za podsticanje rasta. Genetičarka Breset tvrdi da će, ako je tata visok, vrlo verovatno i dete biti visoko kad odraste.

Pol deteta

Ako tata ikad bude razočaran što nema dečaka ili devojčicu, to je samo i jedino njegova zasluga. Naime, poznato je kako su upravo muškarci jedini odgovorni za određivanje biološkog pola deteta, objašnjava Breset.

Problemi s mentalnim zdravljem

Istraživanja su pokazala da upravo očevi mogu svojoj deci da prenesu mutirane gene koji dovode do mentalnih bolesti ili nekih drugih problema s mentalnim zdravljem. Najčešće je reč o stanjima kao što su hiperaktivnost, šizofrenija ili bipolarni poremećaj.

Isto tako, Breset objašnjava da deca, čiji su očevi stariji od 45 godina, takođe imaju veću verovatnoću da će jednoga dana imati poteškoće u učenju, ali i povećanu sklonost depresiji ili anksioznosti.

Izvor: b92.net

Većina ljudskih osobina su poligenske, što znači da su određene kombinacijom nekoliko gena oba roditelja. Na primer, postoji najmanje 700 sekvenci u genetskom kodu koje mogu da utiču na visinu.

Slično, vaša koža, boja kose i boja očiju zasnivaju se na mešavini gena - što objašnjava zašto naše oči imaju tako širok spektar boja. Iako se većina nasleđenih gena prenosi od oba roditelja, neke osobine su direktno povezane s majkom, od određenih genetskih bolesti do boje kose i očiju.

Znaci starenja

Kako starite, vaše lice počinje da pokazuje znake - neravnine, bore na čelu, bore od smeha. Verovatno biste mogli da zahvalite majci na tome na koji način se znaci starenja kod vas pojavljuju. Konkretno, mitohondrije majke doprinose procesu starenja. Prema istraživačima Instituta Karolinska i Instituta za biologiju i starenje "Maks Plank", dete će naslediti DNK majke, uključujući i neku mitohondrijalnu bolest ili disfunkciju.

Inteligencija

Iako ne postoji jedinstveni "gen za inteligenciju", jedan od faktora koji doprinose oštrom intelektu deteta potiče iz DNK majke. Sve je više istraživanja koja pokazuju majčinu ulogu u inteligenciji njene dece. Jedno zanimljivo istraživanje koje podržava ovu teoriju sprovelo je Veće za medicinska istraživanja u Škotskoj. U okviru studije, svake godine su intervjuisani učenici (starosti od 14 do 22 godine). Istraživači su otkrili da je najbolji pokazatelj detetove inteligencije majčin količnik inteligencije. U proseku, količnik inteligencije učesnika odstupao je samo 15 bodova od rezultata njihovih majki.

Mentalno zdravlje i poremećaji

Nisu samo fizičke osobine i karakteristike ponašanja predmet nasleđivanja, već i psihičke i emocionalne karakteristike. Iako spoljne okolnosti igraju ulogu u razvoju poremećaja raspoloženja, stanja i bolesti, one deluju u skladu s genetskim predispozicijama - ne uvek isključivo od majke, ali istraživanja ukazuju da je to češće nego što smo mislili. Studija iz 2016. otkrila je povezanost između depresije kod majki i njihovih ćerki u analizi 35 porodica. Zanimljivo je da su takođe otkrili da se depresija ne prenosi sa očeva na ćerke ili očeva na sinove.

Stil spavanja

Daleko je verovatnije da će se obrasci spavanja, ponašanja, pa i njihovi poremećaji preneti na decu od majke, a ne od oca. To uključuje nesanicu i cikluse spavanja i buđenja. Jedna studija pokazuje da deca nasleđuju obrasce spavanja od majke.

Metabolizam

Održavanje zdrave telesne težine ima mnogo više veze sa zdravim načinom života nego s genetikom, ali to ne znači da geni vaše majke ne pomažu u sagorevanju viška energije. Suprotno ustaljenom mišljenju, masnoća je esencijalni izvor energije za održavanje našeg tela. Postoje tri vrste masti u našem telu: bela, smeđa i visceralna, dubinska. Smeđa mast posebno utiče na regulaciju telesne temperature u hladnom okruženju i na metabolizam energije. Ovo je u suprotnosti s belim masnim ćelijama, koje rastu od viška energije (kalorija). Istraživači su otkrili da smeđe masno tkivo može da bude usmereno na borbu protiv gojaznosti. I ne samo to, otkrili su i da majke nose gen koji omogućava smeđoj masti da se bori protiv bele masti, koja se pripisuje očevim genima.

Izvor: direktno.rs

Popularne metode za predviđanje da li će se roditi dečak ili devojčica.

Od davnina, ljudi su se oslanjali na različita narodna verovanja kako bi predvideli pol bebe pre rođenja, pa čak i kako se prave dečaci, a kako devojčice. Iako nauka danas omogućava tačne metode određivanja pola, mnogi i dalje uživaju u isprobavanju ovih starih tradicija.

Evo 15 najpoznatijih verovanja koja vam mogu pomoći da pogodite da li ćete dobiti dečaka ili devojčicu.

1. Jutarnja mučnina

Jedno od najpoznatijih verovanja kaže da jaka jutarnja mučnina, koja se nastavlja i u drugom trimestru, znači da očekujete devojčicu.

2. Položaj stomaka

Staro pravilo kaže da žena koja nosi stomak visoko očekuje devojčicu, dok nizak stomak navodno znači dečaka.

3. Oblik stomaka

Ako vam stomak izgleda poput lopte ispod majice, to može ukazivati na dečaka. Širi stomak upućuje na devojčicu.

4. Izgled kože

Verovanje kaže da devojčice "kradu" maminu lepotu, pa akne i masna koža znače da očekujete devojčicu. Čista koža i trudnički sjaj nagoveštavaju dečaka.

5. Linea Negra

Ako tamnija linija na stomaku završava kod pupka, navodno nosite devojčicu. Ako se nastavlja do rebara, nosite dečaka.

6. Vreme začeća

Veruje se da začeće u neparnim mesecima povećava šanse za dečaka, dok začeće u parnim mesecima znači devojčicu.

7. Test s prstenom

Držite prsten na koncu iznad stomaka. Ako prsten kruži, navodno očekujete devojčicu; ako se pomera napred-nazad, očekujete dečaka.

8. Očevi

Ako se vaš partner udebljao otkako ste zatrudneli, veruje se da očekujete devojčicu.

9. Želja za hranom

Ako trudnica žudi za slatkom hranom, veruje se da očekuje devojčicu. Ako više voli slano i začinjeno, očekuje dečaka.

10. Promene raspoloženja

Veće i duže promene raspoloženja ukazuju na devojčicu.

11. Veličina grudi

Izrazito povećane grudi mogu nagoveštavati da ćete dobiti sina.

12. Otkucaji srca

Otkucaji srca iznad 140 otkucaja u minuti navodno upućuju na devojčicu, dok sporiji puls sugeriše dečaka.

13. Eksperiment sa sodom bikarbonom

Veruje se da ako rastvor sode bikarbone i urina počne da peni, nosite dečaka. Ako se ništa ne dogodi, onda je devojčica.

14. Boja bradavica

Tamne bradavice u trudnoći navodno sugerišu da ćete imati dečaka.

15. Položaj spavanja

Ako trudnica više voli da spava na levom boku, navodno nosi dečaka; ako joj je pak desni bok omiljen, nosi devojčicu.

Izvor: prva.rs

Doktor Jevgenij Olegovič Komarovski je među prvima počeo da adekvatno i prijemčivo objašnjava mamama i tatama kako da sačuvaju i ojačaju zdravlje deteta.

Preporuke Jevgenija Komarovskog ne liče na uobičajene savete lekara, uz to su veoma jednostavne i razumljive roditeljima, pišu Detinjarije, a prenosi Zadovoljna.rs

Najveća blagodet za porodicu je – stanje maminog zdravlja. Tata je dužan da sve redom rastera i da mami da jede, pije, omogući joj da dremne, prošeta.

Bilo bi najbolje da se u školu kreće s 10 godina, a završava s 11. Jer loše je što se tamo detetu ne dozvoljava kretanje.

Deca i treba da budu mršava i da imaju pundravce u zadnjici.

Nešto nije lako izlečiti. Ali utvrditi bolest po savremenom stepenu medicine – jeste elementarno.

Srećno dete je pre svega zdravo dete, a tek zatim dete koje ume da čita i svira violinu.

Nikada i ni pod kojim uslovima dete ne treba terati da jede. To je kao kad bi se pun rezervoar zalio benzinom i kola zatim parkirala u garažu.

Dobar vrtić je onaj vrtić koji traži da se nose kabanice i čizme da bi se išlo napolje po kiši.

Ponedeljkom se deca češće razboljevaju. To je zato što za vikend odu kod babe, a merilo njene ljubavi je, nažalost, količina hrane.

Jačanje imuniteta – to je osmeh, odmor, putovanja, lepo raspoloženje, ljubav, šetnje, minimum proždrljivosti, fizička aktivnost.

Ne traćite vreme na uporno traženje onoga što „nije pravilno“ kod vašeg deteta.

Glavni zakon glasi: količina unete hrane ekvivalentna je količini utrošene energije.

Dete nikom i ništa nije dužno.

Selo je uvek bolje od bilo kog mora. Ako dete dva meseca trči gladno, prljavo, boso – to mu čuva zdravlje cele godine.

Hajde da se ispravno plašimo: ne bolnice i doktora nego sopstvenog nemara i neznanja!

Izvor: n1info.rs

Moguće je pronaći vas uz pomoć zapisa koji se nalazi u kodu fotografije.

Šta je toliko rizično u postavljanju fotografija svoje nasmejane dece na društvenim mrežama? Mnogo toga. Šta zapravo ne bi trebalo da objavljujete da biste zaštitili svoju decu?

Lokacija

Ulični znakovi, kućni brojevi i adrese stanova mogu izgledati kao bezopasni prizori u pozadini, ali kada objavite tu fotografiju, vaše dete može postati potencijalna žrtva krađe identiteta ili čak otmičar.

Takođe nije dobro postavljati mesta kao što su dečiji omiljeni parkovi i slično, jer tako svako može da zna vaše kretanje sa detetom iz dana u dan.

Lični identifikatori

Pružanje informacija kao što su datum rođenja vašeg deteta ili mesto rođenja i puno ime nije dobra ideja jer se ovi identifikatori koriste za otkrivanje privatnih naloga. Primer – rođendanska fotografija i objavljivanje punog datuma i slično.

Takođe, nije preporučljivo objavljivanje fotografija deteta iz dokumenata, kao i naravno samih dokumenata, takođe zbog potencijalne krađe.

Fotografije sa malo odeće

Kupanje, more, odmaranje, brčkanje… sve su to fotografije koje želimo da sačuvamo, ali nije dobra ideja da ih objavljujemo na mrežama.

„Razmišljajte o svojoj deci kao o autonomnim ljudima koji imaju pravo da budu zaštićeni ne samo od fizičke, već i od nematerijalne štete“, kaže Stejsi Stajnberg, profesor na Pravnom koledžu Levin na Univerzitetu Florida u Gejnsvilu i pomoćnik direktora Centra za decu i porodicu.

Takođe, svakako izbegavajte objavljivanje fotografija tuđe dece bez njihove dozvole – jer je to u nekim državama nezakonito.

Ranjivost i nezgodni trenuci

Objavljivanje fotografije vašeg bolesnog deteta može izazvati komentare i simpatije na društvenim mrežama, ali razmislite o tome kako bi to moglo uticati na vaše dete.

Ono što smatrate trenutkom za negovanje trebalo bi da zadržite za sebe umesto da bude javno objavljeno, jer bi ih to moglo osramotiti. Sledeći put kada vaše dete bude u krevetu sa kijavicom, hrabro dobija injekciju u ordinaciji ili sedi u bolnici, razmislite – da li bi vaše dete želelo da vidi ovu svoju fotografiju nekada u budućnosti?

Tantrumi i problematično ponašanje

Prva deca društvenih medija tek sada ulaze u zrelo doba i na tržište rada. Iako poštujem pravo roditelja na deljenje, važno je uzeti u obzir autonomiju deteta i dozvoliti mu da kreira sopstvenu digitalnu stazu, upozorio je Stajnberg.

Problemi sa odrastanjem

Društvene mreže nisu mesto za sramoćenje dece. Bilo da se radi o mokrenju u krevet ili učenju čitanja, fotografisanje i opisivanje na način koji naglašava poteškoće vašeg deteta može biti problematično.

Razotkrivanje njihove slabosti moglo bi otvoriti vrata zadirkivanju i maltretiranju.

Loše ocene

Nije pametno sramotiti svoje dete na internetu objavljivanjem jedinice koju je dobilo.

Iako je razumljivo tražiti pomoć, društveni mediji nisu mesto za to. Ne samo da ćete pokupiti savete – od kojih većina možda nema smisla i bolje je rezervisati za roditeljski sastanak – već bi to potencijalno moglo da povredi vaše dete, piše Reader’s Digest, prenosi 24sata.hr.

Ranko Rajović već godinama upozorava roditelje, nastavnike i vaspitače na greške u odgoju i obrazovanju koje utiču na to da su deca iz generacije u generaciju sve slabija.

Ranko Rajović, regionalni osnivač Mense, specijalista interne medicine, neuroendokrinolog, šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru, istakao je u jednoj emisiji da je zadatak svih nas da decu učimo da misle, a ne da znaju napamet.

“Deca počinju da misle i uče da misle mnogo pre škole. Zato je važno krenuti sa tim aktivacijama misaonih procesa. To je senzo-motorno-asocijativna integracija. Moramo početi sa nekim dokazanim neuro-naučnim procesima da pomognemo deci. Jer ako ih mi pustimo da se sami razvijaju, pogrešićemo, neće se razviti”, kaže Ranko Rajović, a prenosi Zelena učionica.

On tvrdi da znanja iz medicine moramo primenjivati u radu s decom. Kako objašnjava, okruženje se brzo menja, a s njim i mozak naše dece. Ako mi to ne shvatimo, imaćemo svaku novu generaciju s većim problemima.

“Svaka nova generacija je sve slabija i to traje već 10-15 godina. Ne samo kod nas. Evo na primer u Hrvatskoj ove godine 4.000 dece nije primljeno u prvi razred. To je 10% generacije. I godinama su govorili i nadali se da će biti bolje, a sad su me zvali s Fakulteta za sport u Zagrebu da objasnimo šta se dešava”, otkriva Rajović i dodaje da telefoni o kojima i on sam govori nisu jedini problem.

Ekrani su, prema njegovim rečima, jedan od šest faktora koji mogu da uspore razvoj deteta.

Ranku Rajoviću često se zamera i to da se, kao lekar, internista, meša u posao obrazovanja i vaspitanja. On je objasnio i kakva je tačno povezanost njegove struke sa pedagoškim radom.

“Ali ako to ostavimo po strani i vidimo da je problem koji imamo star 10 ili 15 godina, zapitajmo se, da li rešenje možemo naći u knjigama ili teoriji ili u onome što smo učili pre 10 ili 15 godina? Pa ne možemo. Zašto ga onda tamo tražimo? E zato je važno primenjivati neuronauke u obrazovanju i vaspitanju. Da bismo nova znanja doneli i da bi ih ljudi koji kreiraju programe za vrtiće i škole i koji rade s decom iskoristili”, kazao je Rajović.

Faktori koji utiču na usporen razvoj dece

Vraćajući se na temu usporenog razvoja dece i faktora na koji to utiču, on je otkrio i rezultate novijih istraživanja o korišćenju mobilnih telefona kod trudnica, baš u Srbiji, Hrvatskoj i BiH.

“Oko 50% trudnih žena koristi telefon pet sati dnevno. Telefon je u redu, ali ako ste u položaju tako da ga pet sati dnevno držite iznad glave fetusa, možda time stvaramo neki problem. Mi nemamo dokaze ni aparate u medicini koji mere tu štetu. Znaćemo za 10 ili 15 godina. Ali istraživanja jesu vršena na malim životinjama. Ženka, recimo, koja ima bebu, odnosno fetus i ako ona živi u polju mobilnih telefona, imaće posledice.”

Kao drugi faktor koji utiče na usporen razvoj Rajović navodi hranu.

“Hrana nam je prepuna mikroplastike. Mi smo toliko zagadili planetu, a mikroplastika može da utiče na formiranje mozga kod fetusa. Pa su tu toksini i teški metali u hrani. Moramo malo više da pričamo o tome da bi makar ta trudnoća prošla uz zdravu hranu”, objašnjava ovaj stručnjak za neuronauke.

“A onda kad se beba rodi, mama uzme da je doji, pa s njom uradi 10 selfija, pa izabere jedan i pošalje mami, kumi, drugarici. I tako svaki podoj po 10 selfija. To je žena koja je bila trudna, nedavno se porodila, doji. Ona je bebi potrebna. Šta ona radi dok doji bebu ili kad beba zaspi? Spusti telefon tu negde kod glave. Ja savetujem mladim mamama, pričajte s bebom kao da sve razume. Gledajte u nju, uspostavite kontakt očima, jer njen mozak raste od ljubavi.”

Još jedan problem koji ne treba zanemariti je i prezaštićivanje, za koje Rajović kaže da čak može da ošteti neke delove mozga i uspori razvoj. Dobar primer je način na koji mama nosi bebu, najčešće prvu. Ona je instinktivno štiti držeći je uz sebe sa potpuno fiksiranom glavom, a bebi je, naprotiv, potrebno da može da je okreće levo-desno i razvija reflekse. Na sreću, kaže Rajović, tu su tate koje to ne rade, dok im mame ne “zabrane”.

“A onda kad ih pitam ko im je rekao da tako drže glavu, oni kažu pedijatar. Nije tačno. Pedijatar će vam reći da glavu novorođenčeta pridržavate, ne da je fiksirate. Ja ne osuđujem mame, to je prirodan instinkt, ali u toj ravnoteži između mame i tate raste zdravo dete.”

Edukacija je roditeljima neophodna

Da moramo da se edukujemo i da ne možemo, kao naši preci, decu da odgajamo po instinktu, nije nikakva novost. Rajović objašnjava i zbog čega je važno da roditelji i nastavnici uče.

“Kažu mnogi kako su naši roditelji mogli da odgajaju nas, nisu im trebale edukacije ni psiholozi. Tačno je, ali zaboravljaju da je to tako moglo jer se okruženje nije menjalo. Sada se okruženje menja neverovatnom brzinom i naša deca su vrlo rano podložna različitim uticajima. Na njih više utiču društvene mreže nego roditelji. Zato roditelji moraju da se edukuju da se u tome snađu”, kazao je Rajović.

Izvor: nova.rs

Da li je u redu da budete napolju sa bebom ako je temperatura visoka ili treba da ostanete u kući i na klima-uređaju?

Kada temperatura pređe 26 stepeni, telu je potrebno više da se ohladi, posebno bebinom. dr. Jan Montegju, direktor Dečje bolnice u Njujorku, kaže da je potrebno što više izbegavati vrućine. "Nije u redu biti na otvorenom sa novorođenčetom ili bebom kada je velika vrućina. Bebe ne mogu da se znoje, što je način hlađenja tela, pa bebe vrlo lako mogu da dožive toplotni udar, mnogo lakše nego starije dete ili odrasla osoba", izvještava Romper. Isto tako, treba imati na umu da bebe brže dehidriraju.

Naravno, nije moguće boraviti 24 sata u zatvorenom prostoru, ali male bebe leti treba sa posebnim oprezom iznositi napolje. „Imajte na umu da se bebama mnogo ranije previše zagreje, pa pazite na vreme koje provodite napolju“, kaže pedijatar dr Moli Broder.

Kada ste napolju sa svojom bebom, pažljivo ih pratite da li ima znakova toplotne iscrpljenosti. „Ako je beba previše vruća, postaće veoma razdražljiva i razdražljiva, ili će postati letargična i neće želeti da jede ili pije“, kaže dr Montegju. Kako joj bude vruće, postaće pospana, može povraćati, a koža joj može postati veoma suva. "Može da dobije temperaturu. Ako primetite ove znake, odmah potražite medicinsku pomoć", kaže dr Broder.

Da biste sprečili pregrevanje, pročitajte savete za svoju bebu tokom vrućih, letnjih dana:

Tražite senku: Senovita mesta su idealna ako želite da provodite vreme napolju i da ne izlažete bebu jakoj sunčevoj svetlosti.

Obucite bebu na odgovarajući način: Svetla odeća svetlih boja koja nije preuska održaće bebu hladnom. Najbolji materijal je pamuk, a obavezni su i šeširi koji štite lice i vrat.

Održavajte bebu hidriranom: Beba će morati da jede češće kako bi osigurala da mokri kao i obično. „Za bebe mlađe od šest meseci, majčino mleko ili formula su najbolji izbor, a starijim bebama se može dati gutljaj vode“, kaže dr Montegju.
Koristite kremu za sunčanje samo za bebe starije od šest meseci: „Krema za sunčanje se ne preporučuje za bebe mlađe od šest meseci, što je još jedan razlog zašto bi trebalo da budete na otvorenom sa mlađom bebom što je moguće manje“, preporučuje dr Broder, ali kaže da nije loše je staviti malo faktora 15 na bebino lice, ruke i noge ako već ne možete da izbegnete izlaganje suncu.

Ne pokrivajte kolica ili nosač ćebetom: Najbolji način da kolica držite u hladu je suncobran koji možete pričvrstiti za njih ili pokrivač protiv sunca. "Čak i lagano ćebe od tkanine može podići temperaturu u kolicima. Bolje je da protok vazduha bude slobodan", savetuje dr Broder. Takođe, ako je dete pokriveno ćebetom, nećete moći da vidite da li se muči.
kolica za bebe

Budite oprezni kada nosite bebu: „Ako je mami ili tati jako toplo, onda se telesna temperatura prenosi na bebu“, kaže dr Montegju, koja savetuje da i roditelji i beba nose samo jedan sloj lagane odeće i da ostanu hidrirani. „Možete pomoći bebi tako što ćete joj s vremena na vreme poprskati ruke i noge sa malo vode ili ih obrisati mokrom krpom. Takođe, kengur koji je napravljen od tanjeg i lakšeg materijala održavaće bebu hladnijim od onog od tamnog i debelog materijala.
Ako se pojavi osip od sunca, pustite koži da „diše“: Ili možete da obrišete bebinu kožu iritiranu od sunca vodom i ostavite da se osuši. Izbegavajte kreme i losione kada su u pitanju veoma male bebe, samo pustite da se koža osuši i ohladi telo.

Izvor: 24sata.hr

Vest da je dvadesetjednogodišnja majka iz Kovina svojoj šestomesečnoj bebi davala lek Onzapin koji služi za lečenje šizofrenije i time ugrozila život svog deteta koje je u stanju katatonije primljeno u bolnicu “Dr Vukan Čupić” prošla je pomalo nezapaženo.

Majka je detetu lek davala kako ono ne bi plakalo, odnosno da bi bilo mirno.

Međutim, iako je ovaj slučaj ekstreman, situacija u kojima roditelji posežu za lekovima da bi umirili dete mnogo je više nego što nam se čini. Kod nas nije neuobičajeno da roditelji bebama u periodu odrastanja kada se one bude noću, pre spavanja daju paracetamol ili brufen kako bi “bolje spavale” ili kako ih “ne bi mučili zubići”. Slično je i sa alkoholom, gde roditelji veruju da mala doza nema uticaj. Ova praksa je takođe vrlo štetna.

A lekovi nisu jedini štetan način na koji roditelji umiruju decu, kaže savetnica za roditelje Biljana Grbović u emisiji Jutro na Prvoj.

“U pitanju je kriminalno ponašanje i dobro je da Zakon tu vrstu ponašanja prepoznaje. Međutim, kao savetnica u roditeljstvu mogu da kažem da jako često neke oblike ozbiljnog zlostavljanja dece mi zapravo ne primetimo. A jedan od najčešćih takvih oblika je dozvola deci da provode sate pred ekranima. Danas imate veoma mnogo dece koja su toliko pred ekranima da je njihov redovan razvoj značajno ometen. Takvi roditelji su ozbiljni zlostavljači, a Zakon to ne prepoznaje i ne sankcioniše, iako ima puno dece koja završe i na psihijatriji i sa raznim trajnim oštećenjima i problemima psihičke prirode upravo kao posledica boravka pred ekranima. ” – kaže Biljana Grbović.

Ona dodaje i da je razlog koji je ova majka navela za davanje tog leka bebi zapravo njena sebična potreba da zadovolji svoj mir i lakši tok svoga dana. Iz istog razloga roditelji deci daju telefone i čine istu vrstu štete, ističe Grbović.

Psiholog i psihoterapeut Snežana Anđelić kaže da mi ne znamo kakvo je psihičko stanje ove majke, te da ona možda ima postporođajnu depresiju što, po njenim rečima, svakako nije opravdanje.

“Majka posle porođaja može biti u tavom mentalnom stanju da ona posegne za nekim rešenjima za koja zna da su loša, ali ne može da se odupre. Ženama posle porođaja je potrebna pomoć. Telo pravi svoj hormonalni haos koji urušava mentalno zdravlje osobe. Zato je važno da majke budu informisane, da zna da prepozna kad joj nije dobro i da zatraži pomoć umesto da se stvari završe ovako po dete” – rekla je Anđelić.

Za Onzapin pedijatar Saša Milićević kaže da je opasan i da uopšte nije namenjen deci, te da se daje pacijentima koji pate od shizofrenije, poremećaja ličnosti pa čak i bolesti zavisnosti.

“Taj lek nije ni registrovan za decu, a pitanje je i doze. Ona je žena dala taj lek detetu, međutim to može napraviti velike probleme što se ovde i desilo.” – rekao je Milićević.

On je otkrio da je praksa da roditelji decu umiruju na pogrešne načine vrlo česta, posebno u inostranstvu, ali nije retkost ni kod nas.

“Sa idejom da beba bude mirna, da ne plače, da ne dobije kilu, roditelji deci daju diazepam, pa čak i bensedin. U zapadnim zemljama, da beba ne bi plakala posle deset sati uveče i uznemiravala komšije ili da ne bi u avionu pravila džumbus, roditelji posežu za lekovima kako bi osigurali da dete bude mirno, što je zaista nerazumljivo.”

On kaže da roditelji najčešće kažu da je to jedna mala doza, da nije strašno, da nisu detetu dali mnogo leka, a zapravo je svaka doza rizik.

“Razlika između leka i otrova je zapravo u dozi. Svaki lek je i otrov, samo je pitanje u kojoj dozi.” – kaže dr Milićević.

Psiholog Snežana Anđelić kaže da problem nastaje kada roditelji ne mogu da podnesu bebin plač koji doživljavaju kao atak na sebe ili kao znak da su loši roditelji.

“Roditelji veruju da moraju da smire bebu kad počne da plače. Ali bebin plač je normalno stanje, to je način na koji ona komunicira. Nekad će se smiriti brže, nekad će joj trebati više vremena. Zbog toga ne treba zapadati u očaj. Mi u našem društvu imamo neke sulude ideje kad je reč o roditeljstvu. Od dece očekujemo savršenstvo i vrlo smo skloni osuđivanju roditelja. Potreban nam je drugačiji stav. Da, dete plače. Da, preplakaće, ali ja sam tu za njega, nisam ga ostavila, ali ne mogu da mu skinem zvezdu sa neba da bi ućutalo.” – objašnjava Anđelić.

Ona kaže da nju, kao dečjeg psihoterapeuta jako zabrine kad joj neko kaže ‘moje dete je savršeno dobro’.

– Deca nisu savršeno dobra i ne treba da budu. Oni su živahna ljudska bića koja skaču, igraju se, zahtevaju. S njima uvek imate neku raspravu, oni probijaju granice, vi ih ponovo postavljate. I to je jedan NORMALAN proces. Ako vi očekujete od vašeg deteta da bude lutka, onda kupite lutku. Nemojte da rodite dete. A ako ste rešili da imate dete to podrazumeva jednu večitu borbu gde vi postavljate granice, a dete teži da ih pomera. To je prirodan proces u kom mi kao roditelji imamo jedan zdrav stav i granicu i borimo se. Ali, ako imate jako mirno dete, zabrinite se. Od čega to dete odustaje? Gde je njegova volja? Gde je njegova ličnost? To mene mnogo više zabrinjava.” – rekla je Anđelić.

Govoreći o umirivanju dece alkoholom, dr Milićević kaže da majke vrlo često tokom dojenja piju pivo, kako bi imale malo više mleka i da bi beba “bolje spavala”.

“To mora da se izbaci.” – kaže dr Milićević.

Izvor: Zelena učionica