Na šta sve deca mogu da budu alergična?

Alergijske reakcije mogu da se jave na određene vrste hrane, lekove, ubode insekata, polen, prašinu, sunce ili na druge supstance.

Iako većina alergijskih reakcija nije jako opasno, teška alergija može biti opasna po život i zahteva hitnu lekarsku pomoć.

Koji su simptomi?

Blage reakcije:
Svrab
Crvenilo kože
Blagi otok
Curenje iz nosa
Kijanje
Svrab očiju, vodnjikave oči
Crvene ospe po telu

Opasne reakcije:
Oticanje usta ili jezika
Teškoća pri gutanju ili govoru
Šištanje ili otežano disanje
Bol u stomaku, mučnina, povraćanje ili dijareja
Vrtoglavica ili nesvestica

Šta treba da uradite?

Ako su simptomi blagi, datjte detetu antihistamin.

Čim uočite neku od opasnih reakcija koje smo naveli, odmah hitnu medicinsku pomoć.

Prevencija

Ako sumnjate da je vaše dete alergično, izbegavajte da mu dajete namirnice koje bi mogle da pokrenu bilo kakvu alergijsku reakciju. Uvek kod kuće imajte sirup ili tablete antihistamina.

Ako vaše dete ima jaku alergiju, lekar će ga poslati na testove za utvrđivanje alergije i dati vam upustva o tome kako da se ponašate u slučaju da se alergija ponovo pojavi.

Izvor: Biti roditelj

Pubertet i period od petog do osmog razreda osnovne škole mogu biti izazovni za mnoge adolescente. U isto vreme, i roditeljima može biti teško da znaju kako da pomognu.

Sva ta drama i osećaj da je svega – pa, previše – čine ovo doba teškim, kako za klince, tako i za roditelje. Da je ovaj period težak potvrđuje čak i nauka, tačnije, jedno istraživanje sa Državnog univerziteta u Arizoni koje je pokazalo da su najviše pod stresom i sklone depresiji majke dece između 12 i 14 godina, dok su majke beba i starijih tinejdžera bile u mnogo boljem stanju.

Šta može da pomogne da ovo doba prođe lakše? Za početak, znači da postavite granice, da saosećate i da u svakoj situaciji pokušate da idete jedan korak unazad. Evo detaljnijeg objašnjenja:

Granice

Važno je da deca imaju jasne granice za sve, od vremena ispred ekrana i privilegija do ponašanja i učenja. Navedite im sve. Naravno, treba biti fleksibilan, u zavisnosti od situacije, ali kada smo svi na istoj strani, sve je mnogo lakše.

Saosećanje umesto empatije

Kao roditelji ne možemo ni da zamislimo kako je biti tinejdžer u današnjem složenom svetu. Zato, kada su emocije naše dece „velike“, najbolje je da ne pokušavamo da ih razumemo sa njihove tačke gledišta, već da jednostavno prihvatamo ta osećanja kao validna i slušamo. Ovo može da bude teško, ali će značajno promeniti stvari.

Vratite se korak unazad

Vrlo je verovatno da će se vam se u nekom trenutku vaš tinejdžer obratiti s besom na koji nećete biti spremni. Nepoštovanje dolazi neočekivano i čini se – niotkuda. No kada malo dublje razmislite, možete otkriti da vaše dete zapravo prenosi na vas svoja osećanja povodom nečega što se dogodilo u školi. Da, može vam se slomiti srce, ali u isto vreme „otvara oči“. Jasnije ćete videti stvari i stoga ćete moći da ne shvatate ovo ponašanje lično. Umesto toga, kad vaš tinejdžer bude sppreman, moći ćete da pokrente razgovor na zdraviji način. Ovo će bukvalno spasiti vaš odnos sa detetom.

Koje su to brige i problemi koje imaju devojčice u ovom uzrastu?

Strah da ne razočaraju druge
Period od 12. godine do srednje škole su upravo one godine kada mlade devojke, posebno, počinju da se više fokusiraju na svoje vršnjake, što često „zaoštrava prijateljstva“ (i može dovesti do čuvene drame). Neke devojke pronalaze svoj glas, dok druge postaju previše popustljive, često na račun sopstvenih želja i potreba. To ih može dovesti u ulogu ugađanja ljudima i razviti strah da ne razočaraju druge. Rezultat može biti nekoliko problematičnih scenarija, uključujući i to da postanu meta nasilnika, žrtva perfekcionizma ili da budu podložnije pritisku vršnjaka i drugim rizičnim ponašanjima.

Roditelji mogu da pomognu tako što je ih obučiti kroz situacije da razumeju sopstvene želje, potrebe i emocije. Mladi ljudi treba da shvate da je u redu da se bave brigom o sebi i da su odgovorni za sebe.

Popularnost u školi
Do kraja 5. razreda, nestrukturirana igra sa igrališta prelazi na složeniju grupnu dinamiku i hijerarhiju. Tada popularnost postaje centar u školi. Jedna je studija pokazala da manje od 10% dece od 1. do 4. razreda smatra popularnost važnijom od prijateljstva. Taj procenat se više nego udvostručuje kada deca pređu u starije razrede. Preko 25% učenika 5. – 8. razreda smatra popularnost važnijom od prijateljstva. Ne žele sva deca da budu popularna, ali moraju da shvate kako da se kreću prema vršnjacima i statusu. Oni zapravo rade na tome da otkriju ko su izvan svojih porodica, pa je zato status vršnjaka bitan.

Zabrinutost oko prihvatanja, odbacivanja i popularnosti je na maksimalnom nivou za decu i njihove roditelje tokom ovog perioda i prvih godina srednje škole. Kroz stalne razgovore, roditelji mogu pomoći deci da povećaju svoju društvenu svest i neguju veštine koje podržavaju zdrave odnose. Ovo uključuje slušanje bez osuđivanja, širenje njihove perspektive da bi razumeli važne kvalitete ljudi, razvijanje društvenih/prijateljskih veština i modelovanje čvrstih odnosa.

Društvene mreže
Čak i ako vaše dete nema telefon ili društvene mreže, to ne znači da ne može da skroluje na tuđem uređaju. Poznato je da je upotreba društvenih mreža povezana sa višim nivoima depresije, anksioznosti i usamljenosti kod tinejdžera.

Problem leži u činjenici da roditelji nisu često spremni da se nose sa problemima koje predstavljaju društveni mediji. Primera radi, devojčica koja skroluje kroz Instagram otkriva da je izostavljena sa prijateljeve zabave. Ona postaje razumljivo uznemirena i traži savet od svojih roditelja. Ovakve situacije mogu biti uobičajene, ali to ne znači da će odrasli uvek znati šta da kažu.

Neka deca izgleda više vole da se povežu na mreži od drugih, posebno ako imaju stariju braću i sestre u kući. Tehnički gledano, tinejdžeri uopšte ne bi trebalo da budu na društvenim mrežama (zakonski uzrast je 13 godina), roditelji moraju da odvoje vreme da postave granice, razgovaraju o riziku i nauče svoju decu kako da pravilno koriste internet i ove platforme. Naša deca ne odrastaju kao mi i naša je odgovornost da im pomognemo da se kreću svetom punim ekrana.

Druženja
Ponekad su stariji razredi u osnovnoj školi poput hodanja kroz minsko polje. Prijateljstva koja su nekada bila jednostavna mogu postati sve složenija. Nova interesovanja, „zle“ devojčice, dolazak učenika iz različitih škola, menjanje učionica i hormonske fluktuacije mogu izazvati haos u nekada stabilnim vezama.

U ovom periodu roditelji treba da odustanu od učestvovanja u stvaranju prijateljstava svog deteta. Ipak, to ne znači da ne treba da uočavaju znake da postoje problemi (tamo gde ih ima). Postoji mnogo načina na koje roditelji mogu pomoći da dete lakše prevaziđe probleme sa drugovima, Mogu, na primer, da podstaknu dete da učestvuje u aktivnostima koje mu pomažu da upozna nove prijatelje, da dublje ulaže u trenutna prijateljstva. Krajnji cilj je da pomognete tinejdžeru da nauči kako da identifikuje i neguje odnose koji su zdravi i produktivni – a to je često nešto što mora sam da otkrije.

Akademski uspeh i stres
Stariji razredi osnovne škole su sasvim sigurno vreme kada ocene počinju da postaju sve važnije, a često i prvi put kada se deca dele u različite grupe. Učenik u predtinejdžerskom uzrastu može doživeti stresne faktore kao što su opterećenje domaćeg zadatka, postizanje određenih ocena, upravljanje zauzetim rasporedom, anksioznost prilikom testiranja, ocene, teži kursevi i još mnogo toga.

Roditelji mladih devojaka treba da obezbede da njihovo samopoštovanje ne bude isprepleteno sa njihovim ocenama ili akademskim napretkom (ili bilo kojim postignućem). Pošto mladi tinejdžeri često žude za odobrenjem roditelja, za mame i tate je od suštinskog značaja da nagrađuju i hvale trud i ne postignuće. U svetu u kojem su adolescenti bombardovani negativnim porukama, od ključne je važnosti podrška.

Uz sve to, imidž tela predstavlja veliki problem za devojčice. To je vreme kada naše ćerke misle da su previsoke, preokrugle, suviše ravne, previše bubuljičaste ili samo – previše. Nerealne fotografije im se plasiraju u svakom trenutku, a filteri postaju norma. To je vreme kada njihovo samopoštovanje često opada, a osećaj nespretnosti i neadekvatnost nikada ne nestaje.

Roditelji treba da budu izuzetno svesni svog jezika kada govore o izgledu (kako svom tako i tuđem), hrani, vežbanju i zdravom životu, kao i modelovanju pozitivnog ponašanja. Važno je razgovarati o porukama koje njihova deca dobijaju iz medija i o tome kako funkcionišu tehnologije poput filtera i fotošopa.

Takođe, dobar je trenutak da pređete na higijenske navike, kao što su redovno tuširanje, dezoderans, pranje zuba, itd. Ponekad tinejdžeri ne smatraju ove zadatke važnim, ali oni su deo razvoja zdravog imidža tela. Osećati se dobro (i čisto) je pola bitke.

Perfekcionizam
Jedna anketa iz 2018. godine pokazala je da više od polovine tinejdžerki oseća pritisak da budu savršene, dok tri od četiri devojčice brinu o neuspehu. Između 12 i 13 godina, procenat devojčica koje kažu da im „nije dozvoljeno“ da ne uspeju raste za neverovatnih 150 procenata.

Na kraju krajeva, perfekcionizam može biti pozitivna osobina kada podstiče tinejdžere da teže izvrsnosti i postignu svoje ciljeve. Međutim, to može dovesti i do negativnih posledica kada ih ometa.

Kada se devojčica perfekcionista topi i oseća se kao da je neadekvatna, poslednja stvar koju želite da uradite jeste da joj kažete da su njena osećanja pogrešna. Ovo samo pogoršava stvari jer se mlada devojka može osećati nevidljivo.

Umesto toga, ohrabrite je da se fokusira na trud i napredak, a ne na savršenstvo. Podsetite je da je u redu praviti greške i da iz njih može da uči. Naglasite da je cilj da se poboljša, a ne da bude savršena.

Maltretiranje
Maltretiranje je problem star koliko i vreme, ali učenici u starijim razredima osnovne mogu biti neumoljivi. Stalno maltretiranje i uznemiravanje mogu uzrokovati nisko samopoštovanje, probleme mentalnog zdravlja i povećati rizik od samopovređivanja i samoubistva.

Znakovi da vašeg tinejdžera možda maltretiraju:

Glavobolje, bolovi u stomaku, umor ili loše navike u ishrani
Izostajanje iz škole, izjave da ne voli školu ili ima lošiji školski uspeh nego ranije
Samodestruktivna ponašanja, kao što je bežanje od kuće ili nanošenje štete sebi
Razmišljanje o samoubistvu ili pokušaj da se izvrši samoubistvo
Neobjašnjive povrede
Izgubljena ili uništena odeća, knjige, elektronika ili nakit
Poteškoće sa spavanjem ili česte noćne more
Iznenadni gubitak prijatelja ili izbegavanje društvenih situacija

Važno je imati na umu da mnogi mladi ljudi koji su žrtve maltretiranja – ili oni koji maltretiraju druge – imaju poteškoća da traže pomoć. Oni koji su maltretirani mogu biti posramljeni zbog onoga što se dešava, mogu biti zabrinuti da će se situacija pogoršati ako progovore ili jednostavno žele sami da se izbore sa tim. Ako verujete da je mlada osoba maltretirana, nemojte odlagati traženje pomoći. Rana intervencija je ključna za rešavanje problema.

Emocije i samopoštovanje
Ono što znamo o pubertetu i razvoju mozga adolescenata sugeriše da se mozak devojčica razvija pre dečaka. Ujedno, tu su i hormoni koji se poput teniskih loptica ispaljuju iz automatskog topa različitim brzinama. Oni eksplodiraju u vidu svih ovih snažnih osećanja, onemogućujući bilo kome da se nosi sa njima, što dovodi do plača, promene raspoloženja i stavova. Način na koji roditelji reaguju na ovo može uticati na samopouzdanje mlade devojke.

Adolescentkinje moraju da shvate da ne gube razum i da ovi moćni hormoni podstiču mnoge od intenzivnih emocija koje doživljavaju. Biće promena koje prate i menstrualni ciklus, pa je važno da sa ćerkom razgovarate o načinima za „upravljanje“ promenama raspoloženja.

Izvor: zelenaucionica.com

Za pravilan razvoj deteta potrebni su hranljiv obrok i dovoljno sna, a mnogi roditelji se pitaju koliko njihovo dete treba da spava, da li kasno odlazi na spavanje, koliko mu je zapravo sna potrebno?

Moderni roditelji priznaju da je sve teže ranije poslati decu na spavanje, a mnogi mališani opstaju budni do kasno. Deci je potrebno više sna nego što mislimo, posebno jer su u periodu života kada se odvija njihov razvoj. Ako imate mališane, znaćete koliko je teško ponekad ih odvesti u krevet - posebno u letnjim mesecima kada kasno pada mrak.

Stejsi Karlsen, vaspitačica iz osnovne škole Vilson, objavila je tabelu kada deca prema uzrastu treba da budu u krevetu i izazvala raspravu na društvenim mrežama. Mnogi roditelji smatraju da su njene smernice previše stroge - na primer, navela je da sedmogodišnjak treba da bude u krevetu do 20:15. Desetogodišnjacima nije lakše, jer idu u krevet oko 20:30 sa pozivom za buđenje u 6:30h. Nakon što je podelila sada viralnu objavu na Fejsbuku, rekla je: "Za mene je bio šok što se objava toliko delila. Nisam to izmislila. Pronašla sam to na mojoj stranici i pomislila sam: Vau, ovo je od velike pomoći."

U stvari, vaspitačica je bila malo zatečena i šokirana koliko je ljudi pogledalo njen post - tabela je šerovana više od 300.000 puta. Neki su priznali da im je objava bila korisna, a jedna mama je napisala da joj je drago što je neko potvrdio da je dobro što šalje decu ranije u krevet:

"Imam četvoro dece i mnogo me zeza vreme spavanja. Počela sam da im postavljam vreme za spavanje pre mnogo godina na osnovu toga koliko im je sna potrebno... Drago mi je što vidim da ovaj grafikon opravdava tačna vremena koja smo već odredili."

Iako niko ne može poreći važnost dobrog sna, mnogim roditeljima se nije svideo raspored spavanja. "Ovo nije vojska i ako bih svoju decu slao u krevet u 7 uveče, ustala bih u 4 ujutru. Ne, hvala", požalio se jedan tata.

Takođe je tvrdio da će raspored ograničiti vreme koje može da provede sa svojim mališanima. "Plus, nikada ne bih uspeo da provodim vreme sa njima posle škole", napisao je.

Drugi je dodao: "Žao mi je, ali ovaj grafikon je apsurdan. Ko stavlja svoje dete u krevet u 6:45?"

Drugi su takođe izjavili da je tako rano spavanje nemoguće sa toliko vannastavnih aktivnosti: "Poštovanje ovog vremena je ZAISTA teško kada neka deca imaju vannastavne aktivnosti i ne dolaze kući do 20 sati da jedu, istuširaju se i završe domaći zadatak", požalila se jedna mama.

Ako se pitate kako treba da izgleda raspored spavanja vašeg deteta, imajte na umu da može da varira u zavisnosti od njegove rutine, doba godine i da li je spavalo, piše The Sun.

Prema rečima stručnjaka iz bolnice Grejt Ormond strit, deci između 12 meseci i četiri godine potrebno je između 12 i 16 sati sna - uključujući i dremke tokom dana.

U međuvremenu, deca starija od šest godina treba da imaju za cilj 9-12 sati zatvorenih očiju po noći. Kao i odrasli, tinejdžeri mogu da prođu sa nešto manje i trebalo bi da spavaju između 8-10 sati po noći. Nažalost, ne možemo da garantujemo da će im ovo pomoći da brže ustaju iz kreveta.

Izvor: prva.rs

EMOCIONALNA sigurnost u roditeljstvu gradi temelje ljubavi i prihvatanja. Kroz pažljivo slušanje i podršku, roditelji stvaraju okruženje koje omogućava deci da izraze svoja osećanja i da se suoče sa izazovima.

Ova dinamika podstiče ne samo razvoj emocionalne stabilnosti kod dece već i izgradnju snažnog, povezanog odnosa između roditelja i dece. Dečji terapeut Džesika Vander Vir je na Instagramu otkrila šest znakova da roditelji pružaju emocionalnu sigurnost svojoj deci.

Izvinjavaš se

Ako se roditelji izvinjavaju svojoj deci kada je to potrebno, to je znak emocionalne sigurnosti. "Znate da zaslužuju izvinjenje i hrabro se suočavate sa sopstvenim greškama", napisao je VanderVier u objavi.

Pružate podršku u teškim vremenima

U izazovnim situacijama roditelji treba da budu prvi koji će pružiti podršku. Terapeut ističe: „Shvatate da kada se vaše dete suočava sa poteškoćama, potrebna mu je vaša briga. Možete ponuditi utešni zagrljaj, potvrditi njegova osećanja ili se jednostavno postaviti na njegov nivo i pitati šta se dešava.

Ne birate favorite

Važno je da svako dete zna svoju vrednost. Ključno je da roditelji ne stvaraju preferencije među decom, ne etiketirajući jedno kao problematično, a drugo kao „zlatno dete“. Svako dete je jedinstveno i važno.

Ne osuđujete njihova osećanja

Roditelji ne treba da osuđuju osećanja svoje dece, čak i ako ih ne razumeju. Važno je znati da su njihove emocije stvarne i da im roditelji daju prostor da izraze ta osećanja.

Postavljate i pridržavate se jasnih granica

Deca treba da znaju da roditelji neće tolerisati nasilno ponašanje prema drugoj braći i sestrama. Međutim, granice treba postavljati s ljubavlju, doprinoseći detetovom osećaju sigurnosti.

Dajete deci vremena za odmor

Odmor znači više od sna. Roditelji koji svojoj deci pružaju emocionalnu sigurnost daju im vremena da se opuste kada im zatreba.

Izvor:bitiroditelj.com

Trenerica roditeljstva Suzan Džons otkrila je koje osobine imaju srećna deca koja kasnije izrastaju u uspešne ljude.

Budimo realni – ko postaje roditelj, a da ne želi da odgaja srećnu i uspešnu decu? Problem je u tome što roditelji često osobine srećne dece koje upućuju na potencijal za uspeh u životu tumače kao prkos i buntovništvo. I onda deci nameću ono što oni smatraju osobinama predodređenim za uspeh, na osnovu sopstvenog vaspitanja, ali i na osnovu sopstvenih nezadovoljenih potreba, želja, snova, zaboravljajući da su deca ličnosti za sebe.

Ovo je 7 osobina srećne dece koja kasnije često izrastaju u uspešne odrasle osobe.

Samoizražavanje

Vaše dete oseća slobodu i sigurnost da bude ono što jeste.

Jak stav i mišljenja

Ima samopouzdanje misli svojom glavom.

Radoznalost

Oni su borci za istinu. Radoznalost im pomaže da procene šta je ispravno i šta ima smisla. Pri tome se oslanjaju na svoju intuiciju.

Neustrašivost

Spremni su da isprobaju nove stvari i testiraju granice. Ova osobina im pomaže da shvate svoja ograničenja i steknu iskustvo.

Nemumornost

Oni uče da testiraju granice da bi pronašli odgovor, tako da ne odustaju lako kada se suoče sa preprekama. Oni znaju šta žele i željni su da to i dobiju.

Kreativnost

Kreativci i sanjari sa velikom maštom rade neverovatne stvari za ovaj svet.

Kršenje pravila

Odbijaju da budu ubačeni u kalup i vole da pronađu nove i često genijalne načine da rade stvari. Oni imaju svoj stav i vole da osporavaju status kvo – i sebe.

Sve ove osobine vode ka autentičnosti, a upravo to je osobina koja je u današnje vreme najviše cenjena.

Ono što kao roditelj treba da radite jeste da hrabrite svoje dete, ali i da razumete sami sebe i šta je to što je vama potrebno – da ne očekujete ništa od njih samo zato što to nešto iz bilo kog razloga treba vama. Dugujete ovo svom detetu i to dugujete sebi. Ako dozvolite svojoj deci slobodu koju je možda neko uskratio vama, to će vam pomoći da odgajate srećnu i uspešnu decu. Najsrećnija deca i najuspešniji odrasli ohrabrivani su da izoštre ove osobine ličnosti, piše YourTango.

U osnovnim školama za koji mesec kreće upis prvaka, sadašnje predškolce tako očekuje i prvo testiranje, a roditelje već polako hvata panika - od izbora škole, da li da to bude najbliža ili ona na glasu, do toga šta njihov budući prvak treba da zna pre polaska u školu. Većini je upravo ovo drugo prava noćna mora, misle da dete treba da poseduje razna znanja, ali ono što je zapravo najvažnije niko ni ne pomisli.

Nije tajna da poslednjih godina sve više mama i tata, posebno u većim gradovima, za buduće prvake preko leta angažuju čak i privatne profesore kako bi ih pripremili za polazak u školu! I to objašnjavaju rečima da "ne žele da im zadirkuju decu ako ne znaju dobro da čitaju, pišu ili sabiraju..."

Da li budući ĐACI PRVACI treba da znaju da čitaju i pišu pre polaska u školu? Sve više roditelja uzima deci PRIVATNE ČASOVE pre 1. septembra: Prosvetni radnici poručuju JEDNO
Neki se spremaju za školu, a neki za POPRAVNI ISPIT: Evo šta sve učenici moraju da urade tokom letnjeg raspusta ako ne žele da budu "PONAVLJAČI"

Pred roditeljima budućih đaka prvaka, ali i prosvetnim radnicima, glavno je pitanje: šta to budući prvaci moraju da znaju pre polaska u školu? Kako ističu pedagozi i psiholozi, tu spada pet osnovnih stvari, a to nisu ni čitanje ni pisanje!

Zato krenimo redom.

Da zna da veže pertle

Budući đaci prvaci, čini se, znaju sve, ali u domenu modernih tehnologija i upravljanja pametnim računarima, tabletima i telefonima! Iako su pravi hakeri, to ipak nije dovoljno da budu samostalni.

Deca rođena 2017. godine često i dalje traže od roditelja da im pomognu pri vezivanju pertli, oblačenju i slično. Roditelji im, kako kažu stručnjaci, povlađuju. Kupuju im patike na "čičak", vezuju pertle, oblače ih, ne dajući tako detetu šansu da to uradi samostalno.

Ranko Rajović, autor NTC sistema učenja, kaže da prvi koraci u osamostaljivanju dece počinju već u vrtiću. Tada dete mora da nauči samo se obuče, da se spremi za spavanje - jednostavno, da brine samo o sebi.

- To je nekad bilo potpuno normalno. Jer, roditelji su imali i po sedmoro ili osmoro dece. Ko će sve njih da oblači, kupa, sprema za spavanje? Oni su to morali da rade sami. Danas imamo jedno dete koje je, praktično, kao neki kućni ljubimac. Spremimo, obučemo najlepše košulje, pantalone, zatežemo da sve bude idealno i idemo u vrtić. I dete to vidi. To tako ne treba. Date im stvari i kažete “Evo ti ovde, spremi se.” Od najranijih dana vrtića - kaže Rajović.

Kako ističe, dete ujutru mora imati dovoljno vremena da se obuče, opere zube, pa i da na polasku veže pertle da ne žuri.

- Jer zadatak deteta je da nauči da veže pertle pre škole - ističe Ranko Rajović.

Da se samo presvlači

Od rođenja deteta, roditelji i staratelji su ti koji vode glavnu reč kada je u pitanju presvlačenje deteta. S razlogom, jer dete u tom dobu ne može ništa samostalno. Ali već sa nekoliko godina može da učestvuje u tom veoma bitnom procesu oblačenja, odnosno presvlačenja.

Učenje samostalnog presvlačenja je važan korak za dete koji bi trebalo uveliko da bude savladan do polaska u osnovnu školu. To je bitan korak ka njihovoj nezavisnosti.

- Dešava se da roditelji taman da krenu, a dete se seti da hoće druge čarape. Ili se pokvasio, pa mu je vlažna majica, i mora da se presvuče. Zato se uveče sprema šta će dete da obuče, da obuje, da ponese. Nema tu sad ujutru šta ćeš, pa on onda neće ništa. Neka dete i bira, ali uveče, ne ujutru - ispričao je Ranko Rajović.

Saveti stručnjaka roditeljima su da počnu da daju deci da postepeno biraju šta će obući sa jednostavnim komadima odeće i postepeno povećavajte složenost kako bi se dete osećalo samopouzdano.

Da samo ide u toalet

Kao i kod učenja vezanja pertli, deca bi morala da do sedme godine života znaju kako da samostalno odu do toaleta. Prioriteti roditelja, koliko god nekada bili dobronamerni, vrlo često, što zbog straha, što zbog roditeljskih ambicija, mogu da uspore dete u razvoju.

Tako učiteljima i učiteljicama u osnovne škole dolaze deca koja ne znaju kako da koriste toalet. A haos nastaje kada učitelji sa desetinama prvaka odu na ekskurziju, pa prosvetni radnici moraju decu da uče kako da koriste toalet papir.

- Dođe nam dete u školu, a ne zna za higijenu posle upotrebe toaleta, i zato pitam šta je roditelj radio sa tim detetom? Nisu deca razmažena, nego je roditelju teško da mu pokaže, a detetu se mora sto i više puta nekada nešto objasniti da bi steklo veštinu – kaže Mirjana Stevanović, direktorka OŠ “Matko Vuković” u Subotici.

Ističe da su učenje čitanja i pisanja proces koji se odigrava tokom čitavog prvog razreda, ali da bi deca već trebalo da ponesu zavidno životno znanje iz kuće.

- Detetovo i slobodno vreme roditelja ne smeju da preuzmu lajf-koučevi, sportski ili obrazovni radnici. Ima slučajeva da dete ne zna srpski jezik, a upisuju ga na engleski, ili ne zna da veže pertle, a teraju ga da svira klavir - kaže ona.

Da samo pakuje knjige

Školski ranac pun je đačkih knjiga i svezaka, na detetu je samo da uzme ranac i ode u školu. Problem je kada se u tu istu školu dođe, a dete ne zna ni šta ima od časova i da su spakovane pogrešne sveske.

Zašto je to tako? Pre svega, zato što su mame i tate ti koji svake večeri svojoj deci sve više spremaju knjige za školu, a ne dete koje u školu ide.

Samostalno pakovanje knjiga za školu ima nekoliko koristi za dete. Osim što deca u školu neće doći nespremna za nastavu, naučiće i raspored časova za celu nedelju. Potom, ova aktivnost đake prvake uči da budu odgovorni, razvija im preko potrebne organizacione veštine, a samim tim i samopouzdanje.

Da zna šta ima za domaći

I roditelji takođe koriste pametne telefone, samo što to često rade nauštrb rođene dece. Tako su sve češće situacije da se dete vrati iz škole, a na pitanje “šta imaš za domaći zadatak” odgovaraju da ne znaju, ili se ne sećaju!

Tada kreće roditeljska akcija, pozivi i poruke u Vajber grupama sa ostalim roditeljima dece iz razreda, a neretko se pozivaju i učitelji ili učiteljice kako bi roditeljima rekli šta je to zadano deci kao domaći zadatak.

Svi stručnjaci, pedagozi, dečji terapeuti i psiholozi su saglasni da se na ovaj način deci odmaže da pravilno odraste u funkcionalnu osobu. Pamćenje domaćeg zadatka deci pomaže pri razvijanju veštine samostalnog učenja, jača odgovornost prema svojim školskim obavezama, da budu posvećena, izgrade disciplinu i stvore rutinu kako bi postigli uspeh u školovanju. Bitnu ulogu u stvaranju ove odgovorne navike imaju roditelji, i oni bi trebalo da nauče dete kako da ne zaborave šta im je domaći.

Dakle, imate dovoljno vremena da decu naučite da vezuju pertle, da se sama obuku i idu u toalet, a slova, čitanje, sabiranje... ostavite učiteljima od 1. septembra.

Izvor: bitiroditelj.com

Dugi, nalakirani nokti, jaka šminka, neugledna garderoba na osobi koja se bavi patronažom i radi sa novorođenčadima, strogo su zabranjeni i sanitarna inspekcija može da izrekne kaznu zbog toga. Nažalost, u Srbiji je sve više prekvalifikovanog medicinskog osoblja, koje ne samo što ne poštuje ove propise, već rade bez licence, odnosno položenog stručnog ispita, poput Melise Osmanović iz Niša, o kojoj smo već pisali. Neodgovornim ponašanjem i neprofesionalizmom, ove “sestre”, ozbiljno mogu da ugroze zdravlje i život pacijenata, pre svega onih najmlađih.

Biti patronažna, pedijatrijska sestra, je ozbiljan, odgovoran i važan posao, koji podrazumeva rad sa bebama, najosetljivijim pacijentima, a svako ko bez iskustva, znanja i struke pristupa ovom poslu, dovodi ih u potencijalnu opasnost.

Iako bez ustezanja krše propise i protokole, veliki broj prekvalifikovanih medicinskih sestara u našoj zemlji, bave se patronažom, a da prethodno nisu završile Višu školu, nisu imale obavezni staž, niti položile stručni ispit i dobile licencu, koja je za ovaj posao obavezna.

Obavezan sanitarni pregled na šest meseci

“Sve je više organizacija i raznih udruženja koja se bave patronažom, dojenjem, školama za trudnice. Imam utisak da završe neku struku za koju u Srbiji nema posla, i onda kažu, ‘evo baviću se bebama, tu uvek ima šta da se radi’. E pa, ne može baš tako. Nije svako za ovaj posao, a oni koji zaista žele da ga rade, moraju da znaju kako da se obučavaju, koje škole i ispite treba da završe, kako da steknu iskustvo i stručnost”, priča za Nova.rs babica i viša medicinska sestra Dušica Kovačević, direktorka patronaže “Bebi patrola”.

Slučaj Melise Osmanović, koja se na društvenim mrežama predstavlja kao patronažna sestra, objavljuje fotografije i snimke na kojima sa dugim noktima i jakom šminkom povija bebu, reklamira škole za trudnice i svoju patronažu, šokirala je žene koje rade u ovoj struci.

“Svako ko radi kao patronažna sestra, mora da zna osnovne stvari koje se nauče u Medicinskoj školi, a to je da se poštuju uslovi asepse i antisepse, odnosno da zna šta su sterilini uslovi rada. Tu se takođe misli i na izgled sestre, koji mora biti primeren, tačnije higijenski, kako ne bi došlo do infekcije. Svi imamo sanitarne knjižice i odlazimo na sanitarni pregled na svakih šest meseci, dajemo uzorak stolice i radimo briseve, u Zavodu za javno zdravlje. Tamo upisuju u knjižicu kad smo bile i da li poštujemo protokol. U slučaju da nam dođe inspekcija dok radimo, tražiće tu knjižicu u kojoj piše ako smo neki od propisa prekršile i da li redovno idemo na preglede”, objašnjava Dušica.

Ona naglašava da u kućnim uslovima, u kojima obično rade patronažne sestre, nikad nije dovoljno sterilno.

“Uvek postoji opasnost od infekcije kada se obrađuje pupak ili radi bilo šta sa novorođenom bebom. Upravo iz tog razloga, patronažna sestra mora maksimalno da se potrudi da njena garderoba, nokti, frizura, budu uredni, zbog higijene, pre svega. Na sanitarnom pregledu, kada kažete da radite u zdravstvu, podrazumeva se da ne smete da imate gel lak na noktima, to je strogo zabranjeno, kao ni duge nokte. Ne zna se šta je ispod tog laka, a mogu biti gljivice ili ko zna kakva infekcija, koja može ugroziti bebu”.

Kursisti drže škole za trudnice

Osim, patronažnih sestara, kojih je na društvenim mrežama, sve više, postoje i savetnici za dojenje, koji su, ističe Dušica, diskutabilni.

“Oni drže časove, psihofizičke pripreme za porođaj, objašnjavaju ženama kako da doje, a sve su to naučili na jednom kursu od dule, koja tri dana drži obuku, to skupo naplati, da im nekakvu diplomu, i odmah su stručnjaci”, ljutito priča Dušica.

Pre regularne diplome patronažne sestre i dobijanja licence, odnosno upisa u Komoru medicinskih sestara, neophodno je zavriti školu, staž i položiti ispit.

“Posle završene srednje Medicinske škole, sledi visoku ili viša medicinska, koju, iskreno nemaju sve sestre, a potom se mora odraditi staž, koji traje šest meseci. Tačnije buduća patronažna sestra završava staž u trajanju od tri meseca u domu zdravlja, a potom još tri na klinici. Nakon toga se polaže državni ispit i tek onda sledi upis u Komoru medicinskih sestara. Tek kada se ode u Komoru, dobija se licenca za rad. Ko nije upisan u Komoru, znači da nema licencu”, naglašava Dušica.

Ona navodi da su prekvalifikovane medicinske sestre, nažalost, uobičajena pojava u državnim zdravstvenim ustanovama, ali da deo njih, u poslednje vreme, radi privatno.

“Osnivaju udruženja, organizacije u okviru kojih se bave patronažom, dojenjem, trudnicama, iako nemaju stručnost, ni škole za ovaj posao, jer su uglavnom završili samo kurs. Doktorke, koje rade u domovima zdravlja pričale su mi da su za pedijatrijsku ordinaciju tražile sestre i da su se za posao masovno prijavljivale frizerke, manikirke i druge žene koje su se prekvalifikovale, da se bave medicinom, da rade sa decom, što je nedopustivo”, smatra Dušica.

Nadležni ne reaguju na prekvalifikovano osoblje

Međutim, mnogima prekvalifikacija očigledno ne smeta, pa su tako kod samoproklamovane patronažne sestre Melise Osmanović, na desetinama panela učestvovali, kao predavači, eminentni lekari, ginekolozi, akušeri, neonatolozi, pedijatri, dok su skupove finansirali brojni sponzori iz cele zemlje.

“Te žene, koje nisu regularno školovane za medicinske sestre, ne smeju da se bave patronažom. One odlaze u kuće i obrađuju bebama pupčanik, nose ih, kupaju, bave se poslom za koji nisu obučene, a često nemaju sterilne uslove i mogu dovesti život deteta u opasnost. Godinama pričamo o prekvalifikovanim sestrama koje rade sve i svašta, ali niko od nadležnih ne reaguje. Napravljen je propust kad su se akreditovale privatne škole, u kojima se polažu ispiti iz oblasti zdravstva, što je najveći apsurd. Nažalost, nikad nećemo otkriti posledice koje su nastupile radom takvih osoba, jer ljudi o tome ćute, savijaju glavu”, priča za Nova.rs Radica Ilić, predsednica Sindikata medicinskih sestara i tehničara Srbije.

Naglašava da postoje fantomske škole za prekvalifikacije, ali da tu pojavu, očigledno, niko ne može, ili ne želi da kontroliše.

“Ministarstvo zdravlja treba da sastavi pravilnik, u kojem će pisati ko može da se zaposli u državnom zdravstvu, jer privatnici ne primaju prekvalifikacije. Moramo da reagujemo pre nego što se desi neka tragedija. Ako bebom barata osoba koja je neuka, može doći do velikih problema. Pacijent danas treba da pita sestru da li je regularno završila školu ili nije, a kad svoju bebu majka daje u ruke patronažnoj sestri, takođe mora da proveri njeno obrazovanje, licencu, stručnost. U moru raznih incidenata u našem društvu, međutim, niko neće da se fokusira da ovo reši. U bolnici, u kojoj sam nekada bila zaposlena, jedna žena je godinama radila kao čistačica, a sada je babica. Sve je postalo novac i biznis, sve može da se kupi i proda, a pod tom parolom srljamo u propast”, zaključje Ilić.

Podsetimo, buru u javnosti, na društvenim mrežama, ali i u zdravstvenim krugovima, podigla je priča o Melisi Osmanović iz Niša, koja već godinama privatno radi kao patronažna sestra. Ona od 2016. pod okriljem svog udruženja “Kluba za bebe, trudnice i mame”, organizuje panele, škole za trudnice, kurseve o dojenju i odgoju novorođenčadi. Takođe, ženama koje su članice, pričala je o svom poslu u GAK Niš i u privatnoj poliklinici “Lajf Impuls”, dok su direktori ovih ustanova negirali da je ona njihova zaposlena. Ispostavilo se da Melisa nije upisana u Komoru medicinskih sestara, da radi bez licence, ali da njen rad finansijski podržava gradska uprava u Nišu. Do objavljivanja ovog teksta iz niške gradske uprave nisu odgovorili na pitanja Nova.rs o doniranom novcu i saradnji sa Melisom Osmanović.

Izvor: nova.rs

Deca se mogu naljutiti na roditelje. Ponekad obećaju da nikada neće oprostiti i zaboraviti. Često te „slatke“ pretnje ne znače ništa. Ali neki postupci odraslih zaista nanose deci duboke emocionalne rane.

Prekršena obećanja

Ako ne postoji način da se obećanje ispuni, onda je bolje da ga i ne dajete. Ovo je istina koju nam odrasli usađuju od detinjstva, zar ne? I to ponavljaju detetu iznova i iznova, zahtevajući da dete bude od reči i da ispunjava svoja obećanja.

Međutim, odrasli sami često krše svoja obećanja, istovremeno uvek pronalaze izgovore – nisu mogli, neki treći razlozi su to sprečili, roditelji imaju toliko problema da prosto ne mogu da stignu na sve strane…

A deca godinama mogu da veruju u neka obećanja i ćutke svakodnevno trpe razočaranje što to obećanje nije ispunjeno. Često ih nikada i ne zaborave, piše Zelena učionica.

Nepoštovanje

Mnogi roditelji se drže toga da su deca mala i da će zaboraviti sve. Zaboravljaju i da deca nisu jednaka odraslima, pa nipodaštavaju njihova dostignuća i uspehe, koji su uglavnom mali, baš kao i oni. Krhka, nežna i vesela dečja duša želeće da je pohvalite za nešto malo, a vi mislite da to nije ništa posebno i to govorite, ne znajući koliko dete tako povređujete.

Na primer, devojčica voli da sama pravi haljinice za lutke. Roditelji govore da je to gubljenje vremena, da treba da se posveti nečemu korisnijem. U početku to su haljine koje se rašivaju, vremenom su sve bolje i lepše. U odraslom dobu ta devojčica pravi veliku karijeru u svetu dizajna, ali zauvek nosi jednu ružnu uspomenu – njeni roditelji nikada nisu verovali u nju…

Zato pazite šta obećavate deci. Pazite šta im govorite o njihovim strastima i hobijima. Postoji velika šansa da vam nesmotrene reči nikada ne oproste…

Izvor: nova.rs

Nataša Pavlović, autorka i voditeljka emisije "Praktična žena", zna gde greše i oni roditelji koji imaju najbolje namere, pa se na kraju ispostavi da su preterali.

Gošća poslednje epizode Mamazjanije je Nataša Pavlović, autorka poznate emisije „Praktična žena“. U podkastu ona nam je otkrila kako uspeva da organizuje svoj dan. Uz poslovne obaveze, snimanja, kuvanje u studiju i kod kuće, uz dva dečaka Olega i Jana, ona ima neizmernu želju da svaki slobodan momenat, kojih nema mnogo, provede uz njih.

„Niko mi nije rekao da je tako strašno“: Izjava Nataše Pavlović u Mamazjaniji je razlog zašto je toliko ljudi obožava

Zejna u novoj Mamazjaniji otvorila dušu i opisala kako je biti Romkinja i samohrana majka danas u Srbiji
U jednom delu Mamazjanije ona je govorila o tome da deca pate zbog velikih roditeljskih ambicija, a na Instagram profilu Zadovoljne je naišla na veliko oduševljenje roditelja.

„Nisam ja apriori protiv svega što se u međuvremenu napravilo i što se saznalo. Sve to treba koristiti i upotrebiti – od knjiga do radionica, ali u nekoj normalnoj meri, a ne da preterujemo. Svi hoćemo da budemo, da naša deca budu najbolja, jedina, pa tu se hvališ, pa to ne postoji više normalno dete, prosečno, svi su vunderkindovi… Pitaš drugo dete kad ti dođe u kuću – a kakav si ti, kakav si u školi… Ama pusti dete, niti se oni pitaju za školu, niti je njima to bitno, gledaju se, igraju se. Preterujemo u svemu“, rekla je između ostalog Nataša.

Nataša je u Mamazjaniji opisala i kako izgleda svakodnevica sa dva dečaka između kojih je razlika sedam godina, pričala je o slobodnom vremenu koje svaka mama dobija na kašičicu i otkrila da je svaki sat koji bi provela sama – ukraden od njene dece, sa kojom želi da bude što više dok ne porastu.

Izvor: nova.rs

Koji su mogući rani znaci autizma koji se javljaju do detetovog prvog rođendana, odnosno šta je očekivano da dete može da izvede do prvog rođendana, pa ako toga nema – to je znak za odlazak kod stručnjaka?

Autizam je složen razvojni poremećaj koji se obično javlja tokom prve tri godine života. Ispoljava se kroz probleme u senzornoj obradi, govoru, mišljenju i razumevanju socijalnih situacija. Zbog toga se ponašanje i odnos sa spoljašnjim svetom razvija drugačije. Spektar autističnih poremećaja je jedna vrlo kompleksna tema, a kao i druga zdravstvena stanja pokreće pitanje značaja rane dijagnostike. O prvim znacima autizma i odstupanjima od normalnog detetovog razvoja razgovarali smo sa prof. dr Nenadom Glumbićem, redovnim profesorom Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju, i prim. dr Danijelom Vukićević, subspecijalistkinjom dečje fizijatrije.

Više od 80% dece ispoljava neke znake autizma još u 1. godini

Autizam se obično primeti oko detetove druge ili treće godine, mada se pojedini znaci nekad jave i ranije, ali prođu neopaženo.

„Rani znaci autizma ne pojavljuju se kod sve dece u isto vreme. Smatra se da više od 80 odsto dece ispoljava neke znake autizma još u prvoj godini života, ali kod neke dece nakon perioda tipičnog ili bar prividno tipičnog razvoja dolazi do regresije, tj. gubitka ranije stečenih sposobnosti, obično krajem druge godine. Postoji i grupa dece kod koje ne primećujemo klasičnu regresiju, već određeni zastoj u razvoju, koji vremenom postaje sve upadljiviji. Čak i kod dece kod koje se veoma rano, još u prvim mesecima života, ispoljavaju neki znaci atipičnog ponašanja, oni nisu univerzalni. Dakle, neće sva deca sa kasnije dijagnostikovanim autizmom imati iste rane znake, niti je pojava ranih znakova autizma siguran dokaz da će dete stvarno imati autizam“, kaže prof. dr Nenad Glumbić.

Ipak, naš sagovornik kaže da u prvoj godini života treba obratiti pažnju na sledeća tipična ponašanja.

„Posmatrajte da li dete uspostavlja kontakt pogledom, da li je lice izražajno, tj. da li se na licu prepoznaju jasne razlike u raspoloženju. Vrlo rano se očekuje da beba na naš osmeh odgovara osmehom, da održava pažnju kada joj pevušimo, kada joj se obraćamo. Beba pokušava da imitira pokrete naših usana i zvuke koje proizvodimo. Neka deca sa autizmom ređe brbljaju od druge dece. Očekuje se da beba do kraja prve godine reaguje na svoje ime, koristi pokazni gest i učestvuje u jednostavnim motoričkim igrama sa bliskim osobama. Izostanak navedenih ponašanja mogao bi da nas malo zabrine. Poteškoće u senzornoj obradi, tako česte kod osoba sa autizmom, nekada se mogu uočiti još u prvoj godini, u formi izrazite averzije prema određenim teksturama, dodiru ili zvucima, do izražene sklonosti prema predmetima koji se vrte ili nekim nebitnim, nefunkcionalnim obeležijima igračaka. Neka deca imaju probleme u spavanju, često se bude i ukupno trajanje sna je manje nego kod tipične dece tog uzrasta. Takođe, problemi sa varenjem se mogu javiti nešto češće nego u opštoj populaciji. Ali nijedan od navedenih simptoma nije siguran znak autizma“, napominje prof. dr Glumbić.

Rani znaci autizma mogu da budu posledica nekog drugog neurorazvojnog poremećaja

Kako kaže naš sagovornik, neki od ranih znakova autizma mogu da budu posledica nekog drugog neurorazvojnog poremećaja (npr. ADHD-a, intelektualne ometenosti, poremećaja komunikacije ili motoričkih poremećaja), zatim oštećenja vida ili sluha, nedovoljno podsticajnog okruženja, rane izloženosti ekranima, nekih organskih stanja…

„Lista mogućih stanja koja ‚imitiraju‘ autizam je prilično dugačka. Dešava se, naravno, da razvoj poprimi sasvim drugi tok i da uočeni simptomi postepeno nestanu, bilo spontano, bilo pod uticajem stimulativnog tretmana. U takvim slučajevima voleo bih da mogu da tvrdim da smo izlečili autizam, ali je istina da ga u stvari nikada nije ni bilo.“

Prof. dr Nenad Glumbić priča i kakva je procedura kad se posumnja na autizam.

„Kod prepoznavanja autizma obično se preporučuju dva stepena procene. Prvo se ide na primarno prepoznavanje problema tokom rutinskih pregleda. U sklopu pedijatrijskih pregleda trebalo bi da se procene eventualna odstupanja u razvoju, koja ne moraju biti specifična za autizam. Ako roditelji primete neke rane znake autizma, na koje smo već ukazali, najbolje je da se obrate stručnjacima iz razvojnog savetovališta. Tamo će se uraditi specifičan skrining za autizam. Postoje jednostavni skrining instrumenti koje roditelji popunjavaju, ali je za tumačenje dobijenih rezultata potrebna određena obuka i iskustvo. Deca koja su u visokom riziku šalju se na dalju specijalističku procenu, koja se obavlja timski. Nekada se dešava da roditelj oseća da nešto nije u redu, ali da ga druge osobe iz okruženja ubeđuju kako nema razloga za uzbunu. Moj savet je da verujete svojoj intuiciji“, kaže Glumbić jer čak i ako se ispostavi da dete ima autizam, veoma je važno da se otkrije što ranije pošto je rana intervencija povezana sa boljim ishodima.

Šta je očekivano da dete može da izvede do 1. rođendana

S druge strane, prim. dr Danijela Vukićević govori šta je zapravo očekivano da dete može da izvede do prvog rođendana, pa ako toga nema – to je znak za odlazak kod stručnjaka.

Kako ističe naša sagovornica, razvoj deteta je vrlo kompleksan i kontinuiran proces. Kod posmatranja i procene deteta kao celine, obraća se pažnja i na to kako reaguje na poznate i nepoznate osobe i prostor, i na to kako se igra, kako razume govor, kako koristi ruke, kako menja položaje,…

A kako će i, još važnije, kada će dete savladati neku od tih veština, zavisi i od faktora rizika na rođenju, telesne mase, stimulacije koju dobija iz okruženja, mogućnosti da se kreće po ravnoj podlozi…

„Nauka i klinička praksa pokazuju da za usvajanje neke veštine postoje periodi u kojima je očekivano da se one savladaju. Za neke motoričke veštine, kao što je sedenje i puzanje, očekivano je da ih najveći broj dece savlada između sedmog i 13. meseca, dok se prohodavanje za najveći broj dece urednog razvoja očekuje između 10. i 20.meseca.“

Negde do šestog meseca dete ostvaruje kontakt sa ljudima osmehom. Kada je raspoloženo i saradljivo, svako ko mu se obrati sa osmehom, dete uzvraća, gleda u oči, guče, prihvata igračku, kaže prim. dr Danijela Vukićević.

„Već posle šestog meseca veliki broj dece urednog razvoja može sa nepoverenjem posmatrati osobe koje ne poznaje ili čak i bliske članove porodice koje nije dugo videlo, plače, traži podršku majke i to je sve izraženije do devetog meseca. U tom uzrastu zna dugo da gleda u oči nepoznate osobe, ne pokreće se, ako osoba pokuša da mu se približi, može snažno da plače i pruža ruke ka majci.“

Već oko osmog meseca najveći broj dece počinje da izdvaja kažiprst za istraživanje, uvlači prstiće u otvore na igračkama, okreće igračke i posmatra ih, ispituje na različine načine.

„Kada motoričke mogućnosti dozvole da se kreće po prostoru, dolazi i do tačaka kao što su štekeri, kablovi, staklene površine, papuče, kanta za smeće, kupatilo… Tada počinjemo sa zabranama na koje dete u prvom trenutku reaguje tako što se zaustavi, okrene se, pogleda osobu u oči i nastavlja aktivnost. Na upornu zabranu odraslih gleda ih u oči i pokušava više strategija:da se nasmeje, počinje da plače, spušta glavu, ali svakako ne odustaje od velikog broja pokušaja da dođe do onoga što želi, da bi na kraju samo odmahivalo kažiprstom, odnosno imitiralo gest ‚ne‘, izgovaralo ‚ne‘, ‚ne‘, ali i pokušavalo da ponovo proba.“

Kada su u pitanju manipulativne sposobnosti, negde od trećeg meseca dete dovodi obe ruke do usta, postavlja otvorene šakice na igračku, povlači u usta, što se u četvrtom i petom mesecu menja tako što na ponuđenu igračku posegne odmah obema rukama i stavi u usta, kaže prim. dr Vukićević.

„Već oko šestog meseca ponuđenu igračku prebacuje iz ruke u ruku, igračku koju drži u jednoj ruci okreće, vrti šakicu u ručnom zglobu, polako prihvata da drži po jednu igračku u svakoj ruci, lupka jednu u drugu, trese, lupka igračkom o podlogu, stavlja u usta. Blizu devetog meseca već hvata sitne predmete, trake, kanape vrhovima prstiju, da bi do prvog rođendana naučilo hvat pincetom (obično roditelji napominju da pronalazi mrvice hleba, keksa, na podu i stavlja u usta).“

A budući da posle šestog meseca počinje uvođenje nemlečne ishrane, dete uvek pokušava da uhvati kašičicu koja ide ka ustima, da gurne šaku u činiju, kaže prim. dr Danijela Vukićević.

„Kada počne da sedi u hranilici, želi da opipava hranu, upoznaje sa sa njenom teksturom, stavlja u usta, gricka kukuruzni smoki, koricu hleba, keksić tako što ih stavlja sa strane i topi desnima, prebacuje jezikom sa jedne na drugu stranu. Obraća pažnju i okreće se najpre na povišen ton poziva po imenu negde već oko sedmog meseca, a bliže prvom rođendanu i na poziv po imenu. Može da se igra samo igračkom koja mu je u oblasti interesovanja, ali isto tako želi da uključi i roditelje tako što im nudi igračku, gleda u njih, doziva ih da mu se pridruže tako što gleda u njihovom pravcu uz glasanje. Prati dešavanja u okruženju i imitira (puštanje TV-a, listanje sadržaja na telefonu, što su česte aktivnosti koje roditelji izvode), kako neko kašlje, kako se neko ljuti. Razume i izvršava jednostavne naloge:taši, ‚baci pet‘, ‚gde je pametna glava‘ ili drugi delovi tela. Traži potvrdu kada nešto uradi:‘bravooo‘ i gleda u prisutne da li svi aplaudiraju. To su neki od ključnih, uobičajenih momenata koji upućuju na uredan psihomotorni razvoj deteta“, zaključuje prim. dr Danijela Vukićević.

Izvor: nova.rs

Koje vakcine nisu propisane kalendarom vakcinacije i nisu o trošku države, a svako zdravo dete bi trebalo da ih primi jer su vrlo korisne?

Vakcinacija je preventivna zaštita beba i dece i njom se suzbija i sprečava širenje infektivnih bolesti. Vakcinom se u dečiji organizam ubacuje mala doza infektivnih bolesti i tako se podstiče imunosistem da razvija otpornost na bolest koja bi inače bila vrlo opasna po dete.

U ovo vreme širenja potpuno neosnovanih teorija zavera o tome da vakcine izazivaju određene bolesti, poput autizma, važno je iznova ponavljati značaj vakcinacije.

U okviru kalendara imunizacije su vakcine koje dete treba da primi i koje su o trošku države, ali postoje i vrlo korisne vakcine koje bi svako zdravo dete trebalo da primi, ali nisu na tom spisku i morate da ih kupite. O tome je za Novu.rs govorila doc. dr sci med Nevenka Raketić, pedijatar i imunolog iz Poliklinike Dr Raketić.

Infektološkinja o malom obuhvatu MMR vakcinom: Jesam za kažnjavanje, jer to ide u korist zdravlja naše dece

„Prema Stručno-metodološkom uputstvu za sprovođenje obavezne i preporučene imunizacije, koje se primenjuje od 2023. godine, obavezna imunizacija se sprovodi u domovima zdravlja protiv devet bolesti koje mogu da ugroze život, pre svega, najmlađe populacije. Te vakcine su besplatne i obuhvat vakcinacije treba da iznosi 95 odsto da bi se postigao kolektivni imunitet u populaciji“, kaže doktorka Raketić.

Te vakcine su:

• Hep B – vakcina protiv hepatitisa B
• BCG – vakcina protiv tuberkuloze
• DtaP – vakcina protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja
• IPV – vakcina protiv dečje paralize
• HiB – vakcina protiv oboljenja izazvanih bakterijom Hemofilus influence tipa B
• RCV – vakcina protiv oboljenja izazvanih bakterijom Streptokokus pneumonije
• MMR – vakcina protiv malih boginja (morbila), zaušaka (mumpsa) i crvenke (rubele)

Sve te vakcine su propisane zakonom i veoma su bitne za razvoj bebe i dece. Daju se u skladu sa kalendarom vakcinacije, a odlaže se uglavnom ako je beba prehlađena, dok ne ozdravi.

„Sa druge strane, postoje preporučene vakcine, koje se godinama koriste u razvijenim zemljama i koje su već pokazale svoju efikasnost i bezbednost“, kaže doktorka Raketić.

Vakcine protiv rotavirusa

Doktorka Nevenka Raketić govori šta je rotavirus i kako se prenosi.

„Rotavirus se prenosi uglavnom preko kontakta sa inficiranom osobom ili preko prljave vode, tako da se često dešava u toku letovanja na moru ili bazenima. Simptomi gastroenteritisa se javljaju brzo, mogu već za nekoliko sati, i to u obliku upornog povraćanja i dijareje, a u toku dana može da bude preko 20 stolica. Moguća je pojava bola u stomaku i lako povišene temperature, dete je malaksalo i iscrpljeno. Ukoliko se rotavirus infekcija desi kod dece u prvih nekoliko meseci života, postoji opasnost od izražene dehidratacije. Ta deca često moraju da se hospitalizuju zbog teškog opšteg stanja.“

U Srbiji su registrovane dve vakcine protiv rotavirusa.

„Rotarix vakcina, proizvođača GSK, jeste vakcina protiv RIX4414 soja rotavirusa i daje se od šeste nedelje života u dve doze. Razmak između doza treba da bude najmanje četiri nedelje i vakcinacija treba da se završi do 24. nedelje života, tj. do kraja šestog meseca. Vakcina sadrži 1,5 ml suspenzije i daje se oralnim putem tako što dete proguta sadržaj vakcine.“

A u kom slučaju dete ne treba da primi ovu vakcinu?

„Ova vakcina se ne sme davati ukoliko je dete alergično na aktivne ili pomoćne sastojke vakcine, ukoliko ima invaginaciju (zastoj u prolaznosti creva) ili druge malformacije creva, tešku kombinovanu imunodeficijenciju ili infekciju praćenu povišenom temperaturom, ukoliko povraća ili ima dijareju. Takođe se ne preporučuje deci koja imaju preosteljivost na šećere, zato što Rotarix vakcina sadrži saharozu, koja joj daje slatkast ukus.“

Tu je još jedna vakcina protiv rotavirusa.
„Rotateq je druga vrsta vakcine protiv rotavirusa, proizvođača MSD, i sadrži pet tipova živih sojeva rotavirusa u 2 ml suspenzije. Daje se oralnim putem od šeste do 32. nedelje, tj. do kraja osmog meseca, i to u tri doze, s najmanjim razmakom između doza od četiri nedelje. Sa vakcinacijom treba započeti najkasnije do trećeg meseca života.“

Doktorka kaže da su kontraindikacije i mere opreza iste kao kod prethodno navedene vakcine.

Važno je znati da se obe vrste vakcina protiv rotavirusa mogu kombinovati sa drugim vakcinama, što se odnosi, pre svega, na petovalentnu i pneumokoknu vakcinu.

Vakcine protiv rotavirusa su trenutno u nestašici, a cene su od 7.500 do 9.500 dinara.

Vakcine protiv varičele (ovčijih boginja)

Doktorka Raketić priča da je najčešće pitanje roditelja u vezi sa ovom vakcinom – da li je bolje da se dete vakciniše ili da oboli od varičele, bolesti koje izaziva varičela-zoster virus.

„Mišljenja sam da je bolje da se vakcinišu iz nekoliko razloga. Kod dece sa osetljivom kožom, posebno kod atopijskog dermatitisa, promene na koži mogu da budu raširene po celom telu. Kako je izbijanje boginja praćeno svrabom, dete se češe, što može da ima za posledicu sekundarnu bakterijsku infekciju kože. A iako se smatra da je varičela blaga dečja bolest, u nekim slučajevima može da ima ozbiljne komplikacije kao što su pneumonija, meningitis ili sepsa.“

Takođe, pošto je varičela vrlo zarazna bolest, dete mora da bude odsutno iz kolektiva tri nedelje, što može da bude problem za roditelje kod organizacije svakodnevnog života.

„Na svetskom tržištu vakcina protiv varičele je preko 20 godina, tako da ne možemo znati da li pruža doživotan imunitet, ali postmarketinško praćenje pokazuje da je kod vakcinisanih i dalje zadovoljavajući nivo antitela protiv varičele i da za sada ne postoji potreba za buster dozom.“

U Srbiji su registrovane dve vakcine protiv varičele.

Ali o trošku države ovu vakcinu primaju deca koja napune 12 godina, a prethodno nisu preležala varičelu.

„Jedna je Varilrix proizvođača GSK, koja se primenjuje za decu stariju od godinu dana, kao i kod adolescenata i odraslih koji nisu bolovali od varičele i koji su seronegativni, tj. nemaju antitela protiv varičele. Pored opštih kontraindikacija i mera opreza, ovde treba voditi računa da li kod osobe koja treba da se vakciniše postoji neki vid imunosupresije ili su obolele od tuberkuloze, zato što neće razviti potpuni imunitet, a mesec dana posle vakcinacije se ne preporučuje trudnoća.“

Doktorka kaže da se primena Varilrix vakcine preporučuje u dve doze, s tim što je druga doza vakcine najmanje šest nedelja od prve doze.

„Druga vakcina protiv varičele je Varivax vakcina proizvođača MSD i može se primeniti i kod dece starije od devet meseci u slučaju epidemije u dve doze. Druga doza treba da je najmanje tri meseca posle prve doze. Kod starijih od godinu dana razmak između dve doze treba da bude četiri do osam nedelja. Varivax vakcina se može primeniti i kod osetljivih osoba koje su bile izložene varičela infekciji u prva tri dana bolesti, kada može sprečiti klinički manifestovanu infekciju ili promeniti tok infekcije.“

Vakcine protiv varičele koštaju oko 6.500 dinara.

HPV vakcina

Posebno mesto u ovoj priči o vakcinama ima HPV vakcina koja jeste besplatno dostupna, a nije obavezna.

„Vakcinu protiv humanog papiloma virusa (HPV), pod nazivom Gardasil 9 proizvođača MSD je preporučena, a deluje protiv devet onkogenih sojeva ovog virusa koji izazivaju, pre svega, karcinom grlića materice, ali i druge maligne bolesti genitalnih organa kod žena i muškaraca.“

Primena ove vakcine se preporučuje od devete godine života, pre stupanja u seksualne odnose devojčica i dečaka.

„U zavisnosti od uzrasta, Gardasil 9 se primenjuje od 9. do 14. godine u dve doze, gde se druga doza daje šest meseci posle prve doze, a kod dece starije od 15 godina i odraslih se daje u tri doze, gde se druga doza daje dva meseca posle prve, a treća doza šest meseci posle prve doze vakcine.“

U svetu je vakcina registrovana do 45. godine, a novija istraživanja ukazuju da ne postoji gornja granica starosti za primenu ove vakcine, kaže doktorka Raketić.

„U Srbiji je besplatna u domovima zdravlja za uzrast od devet do 19 godina, a za starije se Gardasil 9 može primeniti u privatnoj praksi.“

Cena ove vakcine je oko 15.000 dinara - prenosi portal Biti roditelj.

Kako tačno holandski roditelji odgajaju najsrećniju decu na svetu? Postoji šest pravila kojih se dosledno pridržavaju.

Još 2007. Holandija je prvi put navedena kao najbolji primer prosperiteta u detinjstvu. Godine 2013. objavljen je izveštaj UNICEF-a koji je holandsku decu proglasio najsrećnijom na svetu. Od tada je Holandija uvek bila u vrhu, uz Dansku i Norvešku. Nekoliko drugih organizacija, uključujući Akcionu grupu za siromaštvo dece i Svetski ekonomski forum, takođe su rangirale holandsku decu na neverovatno visoko mesto u ličnoj sreći.

Kako tačno holandski roditelji odgajaju najsrećniju decu na svetu? Postoji šest pravila kojih se dosledno pridržavaju.

Bebe dovoljno spavaju

Studija objavljena u European Journal of Developmental Psychology ispitivala je razlike između američkih i holandskih beba.

"Holandske bebe se smeju i vole da ih se maze više od svojih američkih vršnjaka", zaključili su istraživači 2013. godine.

Prema studiji, relativno mirno ponašanje holandskih beba je delimično posledica regulisanog rasporeda spavanja i aktivnosti nižeg intenziteta. Poznato je da američki roditelji naglašavaju važnost stimulacije, izlažući svoju decu širokom spektru novih iskustava.

S druge strane, holandski roditelji se fokusiraju na svakodnevne aktivnosti kod kuće. Mnogo pažnje posvećuju odmoru i ne pristaju na kompromise kada je spavanje u pitanju. Veruju da dobro naspavane bebe omogućavaju dobro naspavane roditelje. Istraživanja su pokazala da Holanđani u proseku spavaju više nego bilo ko drugi na svetu – ukupno osam sati i 12 minuta svake noći.

Deca provode više vremena sa oba roditelja

Holandska vlada je 1996. godine dala zaposlenima sa skraćenim radnim vremenom ista prava kao i zaposlenima sa punim radnim vremenom, doprinoseći boljoj ravnoteži između posla i privatnog života. Kultura rada sa skraćenim radnim vremenom je još jedan razlog zašto su ovde svi toliko srećniji. Sa 29-časovnom radnom nedeljom, Holandija ima najkraću radnu nedelju na svetu, prema studiji OECD-a iz 2018.

Skoro polovina odrasle populacije Holandije radi sa skraćenim radnim vremenom, pri čemu 26,8% muškaraca radi manje od 36 sati nedeljno i 75% žena radi skraćeno radno vreme – u svim sektorima, od nekvalifikovanih radnika do profesionalaca.

Kao i žene, i muškarci u Holandiji svoj posao obave za četiri dana. To im omogućava da barem jedan dan u nedelji posvete vremenu sa svojom decom. Ovo slobodno vreme se često naziva „Papadag“, što znači "Dan za tate".

Deca osećaju manji pritisak da budu bolji u školi

U Holandiji nije sve u visokim ocenama, elitnim školama i fakultetima. Obrazovanje se posmatra kao put ka blagostanju i ličnom razvoju deteta.

U Holandiji vam nisu potrebne posebne ocene da biste ušli u većinu programa visokog obrazovanja – sve što vam je potrebno je da položite ispite u srednjoj školi.

"Ovdašnje škole ulažu više energije u motivaciju nego na postignuće. Uspeh je ono na šta se francuske i engleske škole fokusiraju, ali naše istraživanje je pokazalo da su društvene veštine ključne za sreću. One su mnogo važnije od nečijeg koeficijenta inteligencije", rekla je ona. Rut Venhoven, profesorka na Univerzitetu Erazmus u Roterdamu.

Deca se podstiču da izraze svoje mišljenje

Svako u porodici, pa i najmlađi, ima svoje mišljenje. Roditeljstvo u dogovoru može biti iscrpljujuće jer testira naše strpljenje. Ali kada pustite dete da pregovara, učite ga kako da postavi sopstvene granice. To je veština koja će svima koristiti kada odrastu.

Deca jedu hagelslag za doručak

Čokolada za dobro jutro? Holanđani kažu da. U ovoj zemlji doručak je hagelslag ili čokoladna mrvice, ali iza toga se krije dublje značenje.

Sedenje za stolom kao porodica, posebno pre početka dana, rutina je koja u suštini definiše holandski porodični život. Porodica ne počinje da jede dok svi, uključujući i decu, ne budu za stolom. To je znak poštovanja.

Prema najnovijem izveštaju UNICEF-a, 85 odsto holandske dece između 11 i 15 godina reklo je da doručkuje sa svojom porodicom svaki dan. Doručak sa porodicom povezan je sa boljim školskim uspehom i smanjenim problemima u ponašanju, a istraživanje je takođe otkrilo da promoviše porodično povezivanje i zdrav razvoj identiteta.

Deca se podstiču da voze bicikl

Holanđani nisu ljubitelji automobila. Zahvaljujući ravnom terenu i mreži biciklističkih staza, biciklizam je najpraktičniji i najefikasniji način putovanja. Čak i kada pada kiša ili vetar, roditelji oblače sebe i svoju decu u toplu, vodootpornu odeću i čizme i sednu na bicikl.

Vožnja bicikla po svim vremenskim prilikama je zaista iskustvo za izgradnju karaktera. Deca se podstiču da voze bicikl svuda i po svim vremenskim uslovima jer ih to uči odlučnosti. Uči ih da život nije uvek sunčan i pun duga. Uče da se suoče sa kišom. Uče da ne odustaju.

Život u Danskoj naučio me je pet stvari o vaspitanju dece, jedna je ključna, a tiče se razmišljanja.

Helen Rasel je književnica koja živi u Jutlandu u Danskoj i autorka je knjige „The Year of Living Danishly“, a u pripremi je „How to Raise A Viking“. Iz Londona se preselila u Dansku, rodila troje dece. Za The Guardian je napisala tekst u kojem otkriva šta je sve naučila o nordijskom vaspitanju.

„Preselila sam se iz Londona u Dansku, bezbrižna i bez dece, ali uprkos tome što sam planirala da ostanem samo godinu dana, još uvek sam ovde, već deceniju i imam troje djece. A nordijska deca rade stvari drugačije. Drugačije jedu, drugačije uče, igraju se, oblače, čak i spavaju drugačije – bebe ostavljaju da spavaju napolju u svojim kolicima na temperaturama ispod nule. Pevaju, bore se, penju se, padaju i ponovno ustaju. U prirodi su satima svakoga dana – uprkos činjenici da je vreme užasno“, napisala je Helen.

„Nordijci se retko doživljavaju kao veseli ljudi – preferiraju ‘planiranu zabavu’, nema nikakve spontanosti u njima. Pa ipak, Nordijske zemlje redovno su na vrhu Unicefove lestvice po sreći, obrazovanju i jednakosti s najvišim stopama blagostanja na globalnom nivou. Neki aspekti njihovog roditeljstva mogu se primeniti gde god se nalazili, dok drugi mogu poslužiti kao inspiracija“, napisala je Helen u tekstu.

Dakle, evo nekoliko stvari koje je naučila o nordijskom vaspitanju.

Svaki dan kad god možeš – igraj se

Igra je jako važna u nordijskim zemljama. Profesorka Elen Beate Hansen Sandseter sa Norveškog univerzitetskog koledža Queen Maud, kaže: „Studije koje su pratile decu od rođenja pokazuju da se visine ne boje oni koji se penju na drvo, padnu i slome nogu – nego oni koji se nikada nisu popeli na drvo.“

Borba je još jedan važan deo detetovog razvoja.

„Ponekad morate pustiti decu da se potuku“, kaže mi jedna danska mama. Kažu da je to kratkoročno zastrašujuće, ali dugoročno korisno.

Učite decu kako da misle, a ne šta da misle

Skandinavci ne kreću u školu pre šeste godine (sedam u Finskoj). Do 11. godine su bez testova, domaćih zadataka, bez ocena. Sabilah Eboo Alwani s Pedagoškog fakulteta na Univerzitetu u Kembridžu smatra da je to dobra stvar. Danski sistem bazira se na podučavanju prema interesovanjima.

„Uče da razmišljaju, a ne samo da polože ispite“, kaže učiteljica Louise Lingard.

Deca se uče da se zauzmu za sebe, javni govor je deo školske rutine od šeste godine, dok čitanje dolazi kasnije – oko osme. Do dobi od 15 godina, nordijske zemlje rangirane su iznad proseka OECD-a, na čelu s Finskom koja je ispred UK i SAD zajedno. Bez obzira na različite sisteme školovanja, treba dopustiti detetu da razvije vlastita interesovanja i čita sopstvenim tempom. Istraživanja pokazuju da pritisak na decu da prerano čitaju, uzrokuje stres i oni koji kasnije krenu sa čitanjem lako sustižu, pa čak i nadmašuju one koji su rano krenuli sa učenjem slova.

Ne postoji loše vreme

Nordijci svih nacionalnosti imaju varijacije ove mantre, a studije pokazuju da boravak na otvorenom poboljšava saradnju, smanjuje stres, pomaže u koncentraciji i izjednačava razlike između dece s lošijim i boljim uspehom. Nordijci od detinjstva razvijaju ono što Kari Leibowitz, socijalna psihološkinja s Univerziteta Stenford, naziva „pozitivnim zimskim načinom razmišljanja“.

Još jedna ključna stvar je da dete naučite da se adekvatno obuče.

„U većem delu sveta kada je hladno, ljudi se i dalje oblače normalno za izlazak, a onda se pitaju zašto im je hladno“, kaže Leibowitz.

Razvijte pozitivan način razmišljanja noseći odeću prikladniju za zimu i zapamtite da ne postoji pogrešno vreme, postoji samo pogrešna odeća.

Ne mora svemu da se aplaudira

Dok mnogi smatraju kako stalne pohvale pospešuju razvoj samopoštovanja, Danci to ne čine. Oni veruju da preterano hvaljenje dovodi do naduvanog ega.

„Kada kažu ‘pogledaj ovo’ – žele pažnju, a ne pohvalu”, kaže danska porodična terapeutkinja Sofie Münster.

„Oni zapravo ne traže pohvale. Stoga je bolje naučiti ih da sami procenjuju stvari, inače će provesti život tražeći spoljnu potvrdu.“

Danci zamenjuju pohvale zainteresovanošću i pitaju „Kako si to učinio?“ ili „Reci mi više“.

„To pokazuje deci da nam je stalo do njih, a ne do njihovih ‘rezultata’“, kaže Münster.

A kao što je manje pozitivnih pohvala, manje je i negativnih osuda.

Porodični obroci su svetinja

Zajednički porodični obroci za stolom su vrlo cenjeni u nordijskom društvu.

S druge strane, čak je i izvršnom direktoru dopušteno da na sastanku u 16h ustane i kaže: „Moram sada da idem po decu.“ Onda, kad se svi vrate kući s posla, iz škole, ručaju/večeraju kao porodica. Većina danskih domova okupljena je oko trpezarijskog stola s izričitom svrhom davanja prioriteta porodičnim obrocima. Gde god da živite, još uvek postoje stvarne prednosti u nastojanju da jednom nedeljno pojedete porodični obrok kako biste se ponovno povezali. Ako možete da kuvate, odlično, ali imajte na umu da se manje radi o tome šta jedete za večeru, a više o tome s kim to jedete, piše Miss7mama.

Nije pohvalno za priznati, ali ovo su osnovne roditeljske greške pri lečenju mališana.

Mi roditelji se uvek trudimo (koliko znamo i umemo) da štetne bakterije, viruse i prehlade držimo što dalje od naših mališana. Uspevamo više ili manje, a periodi početka školske godine, prelaz godišnjih doba kao i zimski meseci donose malo više brige oko zdravlja dece. Međutim, pored objektivnih razloga na koje ne možemo da utičemo, postoje i oni za koje smo direktno krivi.

Nije pohvalno za priznati, ali ovo su osnovne roditeljske greške pri lečenju mališana:

Lečenje na svoju ruku

U prevodu „sam svoj doktor“.

Teškom mukom priznajem – ja sam bila ta. Ja sam bila ona koja prvo kreće s čajevima, prirodnim lekovima svih vrsta, dijetama, preparatima za koje sam JA mislila da će pomoći… Kupovala sam sirupe na biljnoj osnovi i čekala da se desi čudo. Nekada se to čudo i dešavalo i detetu je stvarno bilo bolje, ali češće se svodilo na produžavanje agonije za 2-3 dana. Ja sam mama koja zazire od hemije, okrenuta sam uvek prvo prirodi, tako da… To je osnovni razlog što sam ovo radila.

Činjenica je da mnoge mame „na svoju ruku“ kupuju lekove, jer ih lekarska praksa uči da se uglavnom koriste jedna ili dve vrste lekova, te se one vode mišlju „šta da se cimamo po čekaonicama, kad će svejedno dobiti tajitaj lek“. To su uglavnom sirupi, kapi za nos, probiotici… za koje ne smatramo da mogu biti štetni za dete (ili bar ne mnogo štetni).

Međutim, neretko se desi da prirodni lekovi i hemija kupljena po ličnom izboru – ne pomažu - piše portal bitiroditelj.com.

Tada shvatamo da moramo voditi dete kod doktora i tamo započinjemo s greškom broj 2.

Laganje, varanje doktora

Kada mi – mame koje prvo same glumimo doktora – dođemo kod pravog doktora – naravno da ćemo bar nešto slagati. Bar malkice spustiti temperaturu za stepen, reći da je dete tek juče dobilo temperaturu (a u stvari je skočila preključe), reći da nismo ništa davale od lekova (a ko zna šta je ko davao)… i tako redom, sve u cilju sakrivanja sopstvene sramote od nedela koje smo uradile.

Taj grozan osećaj ličnog stida prvenstveno pred svojim detetom, sobom, pa tek onda doktorom, bude sakriven nekom malom neistinom, ali daleko od toga da ga možemo izbrisati ili zaboraviti.

Zbog toga neke od nas, iz najbolje namere da budu što bolje mame, da isprave svoju grešku, da dete što pre ozdravi – kreću u bitku s bolešću trudeći se da izbegnu još jednu grešku, onu koja nastaje iz čiste ljubavi.

Preterivanje

Preterano utopljavanje, tuširanje, merenje temperature, nuđenje svim i svačim, preterana izolacija, dezinfekcija, konstantno ispitivanje malog pacijenta, kao i drugi oblici dosađivanja preteranom pažnjom – stvarno mogu biti više nego mučni za dete.

Ne samo da ih time gušimo i da smo beskrajno dosadne, nego činimo i kontraefekat lečenju i bržem oporavku.

 Netačne doze lekova

Poneke mame ne veruju tačnoj količini propisane doze i često umesto dozera za lekove koriste obične – kuhinjske kašičice, obične čaše i uopšte posudice koje nikako ne mogu pokazati da li je dete dobilo malo, dovoljno ili previše leka.

Ova greška se ispoljava i tako što dete pije sirup direktno iz flašice, popije ceo prašak umesto polovine, a sve to vođeno roditeljskom mišlju „neće mu biti ništa“.

Skraćena ili produžena upotreba lekova

Mame koje su malo više liberalne od uobičajenog, često znaju prekinuti terapiju detetu čim uoče poboljšanje zdravstvenog stanja malog pacijenta (ovo sam ja radila). Posebno ako imate averziju prema davanju detetu hemijske supstance, ovo je sigurno greška kojoj ćete kad-tad podleći.

Takođe, postoje i one mame čija briga prevazilazi doktorski savet i koje deci daju lekove i nakon propisanog vremena, bez obzira na odlično zdravstveno stanje deteta.

 Dozira se prema receptu i kako doktor kaže!

Slušanje saveta drugarica, mama, interneta…

Ovo je veoma česta greška koju pravimo, što iz poverenja prema osobi koja nas savetuje, što zbog brzine, jer želimo što pre da pomognemo detetu. Činjenica je da ćemo prvo ili pozvati nekog bliskog ili guglati simptome. A i jedno i drugo su pogrešni potezi.

Mamine greške su slučajni potezi velike ljubavi.

Naravno da ni jedna od ovih situacija nije u redu i ne služi nam na pohvalu. I sama priznajem da sam bila u tačkama 1, 2 i 5, ali me je iskustvo naučilo da moram da se ponašam drugačije ukoliko želim da mi dete što pre ozdravi.

Naravno da to svaka mama prvo na svetu želi, ali uvek nas razna uverenja, tuđa ubeđenja kao i mnogobrojne situacije „odvuku“ u grešku. Sjajno je i to što sebi i drugima priznamo tu grešku i tražimo što brže rešenje. Možda ono može da glasi ovako:

1. Današnjica je prepuna bolesti koje se ne mogu izlečiti supicama, čajevima i oblozima.
Jednostavno, toliko je virusa oko nas, da je uzaludna svaka naša prirodna borba protiv ovih veštačkih tvorevina. Zato im se trebamo i odupreti na što agresivniji način – supstancama koje nam preporuči izabrani lekar.

Sve ostale prirodne lekove možemo i trebamo upotrebljavati i pre i u toku i nakon lečenja lekovima, kako bi poboljšali imunitet deteta, toliko važan za celokupan oporavak. Međutim, nema svrhe forsirati ih u situacijama za koje nismo sigurne kako se tumače i leče, jer na taj način samo produžavamo bolest našeg najvećeg blaga.

2. Ako smo već pogrešile, trebale bismo priznati sebi da je ok to priznati i doktoru.
On će u tom slučaju znati kako da organizuje lečenje bolesti koja već traje i koja nije prijavljena na vreme. Ja sam uspevala da priznam doktorima ovu grešku, vodeći se jedino time da će mi dete zbog toga brže ozdraviti. Užasno me bilo sramota, ali to je sporedna stvar.

3. Preterivanje u postupcima kad nam je dete bolesno možemo rešiti uz pomoć – tate.
Tate su uglavnom racionalnije u ovakvim situacijama i znaju da „spuste loptu“ u korist deteta. Zato je veoma dobro poslušati nekada ono njihovo „pusti je“, „ostavi ga“, „dobro je, spava“, „ne treba mu to ćebe“… i slične reči.

Takođe, od pomoći su i ostale drage osobe od poverenja koje će uspeti da ubede zabrinutu mamu da će sve biti u redu i da nema potrebe meriti temperaturu na svakih 15 minuta, nuditi čaj na svakih 5 minuta… itd. Dobro dođu i video ili pisani sadržaji koji dokumentuju opuštenije načine lečenja dece, sa dobrim ishodom.

 Rešenje je nekada jednostavno - tata!

4. Bez obzira što sve mi znamo da detetu neće biti ništa…
ako popije 30ml više sirupa od propisane doze, sigurno postoji razlog zasnovan na nauci koji određuje zašto je potrebno davati onoliko koliko piše na receptu. Treba da se suzdržimo od želje da glumimo sveznajuće mame, jer se ta sloboda može baš dobro osloboditi i otići u pravcu u koji nikako ne želimo da ode.

5. Lekovi imaju svoj…
način, tok i rok delovanja, isto koliko i virusi, bakterije, upale, prehlade… zato ne bismo trebale da zaustavljamo ili produžavamo njihovo dejstvo – zbog naše lične procene.

6. Moje dete nije tvoje dete…
nema isti organizam niti imunitet, tako da nema svrhe lečiti ga na isti način. Bez obzira što se simptomi bolesti čine isti, nekada znaju i da prevare. Za svaki slučaj, da ne bude većih posledica i odugovlačenja, bolje je lečenju svakog deteta pristupiti posebno.

Generalno, ne bismo trebale glumiti doktora, baviti se naukom koju ne poznajemo i na taj način produžavati bolesno stanje naše dece. Nije teško, samo treba malo samokontrole, poverenja i strpljenja.

Izvor: Biti roditelj

Većina roditelja želi pravilno da vaspita svoje dete kako bi izraslo u dobrog čoveka, ali mnogi i u najboljoj nameri nesvesno greše. Određene metode kojih se čvrsto drže dovode do kontraefekta. Narušavaju dečje samopoštovanje i izazivaju teranje inata - prenosi portal Biti roditelj.

“Ako niste svesni nekih grešaka u ponašanju, možete bitno uticati na to kako dete vidi sebe, kako odlučuje i kako se nosi s izazovima odrastanja”, otkriva psiholog, dr. Džefri Bernestein, u kolumni na portalu Psychology Today i dodaje da je važno prepoznati greške.

Vikanje i udaranje

Vikanje i batine najviše utiču na dečje samopoštovanje. Na taj način pokazujete lošu kontrolu impulsa i šaljete detetu veoma lošu poruku. Naravno, mnogi roditelji u nekim situacijama ne može ili ne zna drugačije, pa viču na svoje dete ili mu opale jednu vaspitnu. Možda vam se čini da ste tako disciplinovali dete, ali učinak će trajati kratko.. Umesto pozitivne reakcije, dete će biti nesigurnije, imaće slabije samopoštovanje, te će biti manje sposobno za konstruktivan razgovor.

Vraćanje na probleme

Kada jednom rešite problem ili nesporazum, nemojte se više vraćati na njega. Dajte detetu priliku da krene ispočetka.

Osnažite ga da krene dalje uprkos greškama, da nešto nauči iz njih i krene dalje. Jedino tako ćete vaspitati samouvereno dete koje će shvatati važnost dobrih izbora i biti manje sklono ponavljanju loših stvari.

Maltretiranje krivicom

Jedna je stvar pitati dete kako bi se osećalo da doživi nešto što ste vi doživeli od njega, a druga insistirati na tome do krajnjih granica, da biste mu nametnuli krivicu zbog njegovih misli ilii postupaka. Roditelji koji koriste krivicu za kontrolu dece dovešće do toga da deca otupe. ” Imao sam klijentkinju koja je napala svog sina kada je komšija rekao da ga je video s društvom koje puši marihuanu. Navalila je na njega s pitanjima poput: ‘Shvataš li koliko mi je neugodno kad tako nešto čujem?, te ‘Jesi li svestan da si time potpuno uništio moje poverenje?’. Ali, kad se uspela da se smiri i zaleči svoj ego, pomogao sam joj da nauči kako da sa sinom mirnije razgovara i pruži podršku i razumevanje. Uspeli su da reše probleme i izgrade poverenje. Tako je i Harold pomalo izgubio interes za loše društvo koje ga je navelo na drogu – priča dr. Bernstein.

Sarkazam u razgovoru

Sarkazam loše utiče na dečje samopoštovanje jer će se osećati osramoćeno. Tako mu nećete pomoći da se nosi sa svojim greškama niti ćete izgraditi poštovanje.

Šta roditelji mogu da učine da deca izrastu u sigurne ljude, koji neće teško podnositi poraze i lako odustajati na prvoj prepreci.

Profesor Julian Stanley sa Univerziteta John Hopkins proučavao je visoko inteligentnu decu te pratio njihov razvoj narednih 45 godina – njihovu karijeru, intelektualni napredak i slično. Kasnije je osnovao Centar za talentovanu omladinu.

Neka od te dece, koja su imala odlične rezultate na testovima, među njima je bila i Camilla Benbow. Ona je danas dekan na Univerzitetu Vanderbilt i izdvojila je osam stvari koje bi roditelj trebao da praktikuje kako bi povećao intelektualni razvoj svoje dece, što je dobra podloga za uspeh u životu, piše portal Biti roditelj.

1. Izložite svoju decu različitim iskustvima.

2. Podržavajte ih i na emocionalnom i na intelektualnom nivou.

3. Uverite se da imaju pozitivan i snažan odnos sa svojim nastavnicima. Naime, vrlo pametni učenici često trebaju više izazova u školi, a nastavnik im to može omogućiti – što je jako važno u njihovom napretku.

4. Ako je dete posebno zainteresovano za neku temu ili neki hobi, dajte mu priliku da razvijaju svoje sposobnosti u tom smeru.

5. Hvalite njihov trud, bolje nego njihove sposobnosti. To će im pomoći da razviju poseban način razmišljanja koji pridaje važnost stalnom napredovanju, a ne tome da su statični jer su zadovoljni svojim sposobnostima.

6. Podstaknite decu da postavljaju pitanja i da preuzimaju intelektualne rizike. Budu li rano izložena neuspehu, a to im predstavite kao deo života u kojem nešto nauče, to će na njih delovati podsticajno.

7. Izbegavajte korištenje izraza kao što su “nadaren si” i “vrlo si inteligentan.” To deci može postati teret.

8. Testirajte njihove sposobnosti.

Roditeljstvo nije lak posao i zahteva naporan rad i predanost. Zato su roditelji vremenom osmislili pravila kako bi sebi olakšali posao. U skladu sa tim, pedijatar i majka četvoro dece, Megan Martin, je na TikTok-u je podelila koristan video u kojem ističe svoja pravila roditeljstva.

Dakle, kada je reč o vaspitanju dece, ona započinje kratki isečak prvim pravilom, koje glasi "nema pitanja".

Ako nije pitanje, ne postavljajte ga kao pitanje, a pod tim smatra da bi roditelji trebalo da budu jasniji sa svojom decom kada obavljaju zadatke poput pranja zuba ili obuvanja cipela.

U praksi to znači da se detetu ne treba obraćati u formi pitanja kada želite da nešto uradi. "Da li želiš da opereš zube?", "Hoćeš li da obuješ cipele?", "Hoćemo li da izaberemo odeću za danas?" - sve su to pogrešno formulisane izjave jer dolaze kao pitanje, a ne kao jasna naredba. Kad bi to zvučalo neobavezno, deca bi odbila da se toga pridržavaju. Njen drugi roditeljski savet je da stvari budu jednostavne.

- Ako detetu govorite da nešto ne radi, dajte mu kratko objašnjenje. Ali ne treba mu celo predavanje, objasnila je u videu.

Istakla je kako deca imaju manji raspon pažnje od odraslih, zato sve treba da bude objašnjeno kratko i jasno. Tako roditelji mogu da disciplinuju svoju decu bez previše sukoba, što dovodi do njenog poslednjeg saveta za roditelje - da izbegavaju da budu previše emocionalni pred decom.

- To znači da se obuzdate i da regulišete svoje emocije pre nego što disciplinirano pristupite detetu, navela je Martin. Takođe tvrdi kako je emocionalna regulacija nešto što su deca pokupila od svojih roditelja i kako je vođenje primerom ključno za njihovo emocionalno blagostanje.

- Naša deca su toga vredna. Radi se o napretku, a ne o savršenstvu, zaključila je ona.

Mnogi su komentarisali njen video i zaključili da su njeni saveti prilično korisni.

"Ja sam majka troje dece i slažem se sa svim ovim pravilima"; "Ova pravila su odlična, ne samo za odgoj, već i za život generalno", samo su neki od komentara.

Izvor: blic.rs

Prema istraživanju sa Univerziteta Njukasl i Tisajd, energetska pića mogu da imaju negativan uticaj na dečji mozak jer njihova upotreba povećava rizik od mentalnih problema, uključujući poremećaj pažnje i hiperaktivnost (ADHD), depresiju, anksioznost i suicidne misli.

Konzumiranje energetskih napitaka ima za cilj povećanje energije uz kofein i druge stimulanse.

U studiji objavljenoj u časopisu „Public Health“, naučnici su uzeli u obzir podatke iz 57 studija koje su obuhvatile 1,2 miliona dece i mladih iz više od 21 zemlje koji su konzumirali energetska pića.

Britanski naučnici su sproveli ovu studiju kao nastavak inicijalnog istraživanja iz 2016. godine i otkrili još više negativnih posledica po mentalno i fizičko zdravlje dece izazvanih konzumiranjem energetskih napitaka, rekla je glavna autorka studije, profesorka Amelia Lejk sa Univerziteta Tisajd za Fox News.

„Ponovili smo istraživanje samo da bismo pronašli veći, očigledan, dokaz koji ukazuje na to da je konzumiranje ovih pića povezano sa negativnim zdravstvenim ishodima“, dodala je ona.

Na osnovu ovih nalaza, istraživači i druge britanske zdravstvene organizacije pozvale su vladu da zabrani prodaju energetskih napitaka deci mlađoj od 16 godina.

Sadržaj kofeina u energetskim napicima kreće se od 50 mg do 505 mg po jednom piću.

„Ovi dokazi ukazuju na to da energetskim pićima nije mesto u ishrani dece i mladih“, zaključila je Lejk.

Izvor: n1info.rs

Postoje različite vrste nasilja među decom i mladima, a ono što im je zajedničko je da nijedno ne bi smelo da se događa. Fizičko nasilje podrazumeva različite oblike ponašanja: udaranje, guranje, gađanje, šamaranje, čupanje, zaključavanje, pljuvanje i sl. Verbalno nasilje najčešće prati fizičko, a podrazumeva vređanje, širenje glasina, stalno­ zadirkivanje, ismejavanje…

Šta učiniti u tim situacijama? Potrebno je zaštititi dete od zlostavljanja, pre svega uveriti ga da mu verujete i da ćete mu biti podrška. Zatim je važno potražiti pomoć od školske stručne slu­žbe ili drugih stručnjaka koji mogu raditi sa detetom i pružiti mu dodatnu podršku i smernice kako da se nosi sa situacijom.

Neke svađe dete može i samo da reši tako što će direktno reći osobi da ga to što mu čini vređa ili boli i zamoli je da prestane. Evo nekih tehnika koje roditelji mogu da uvežbaju sa decom:

Asertivno samoizražavanje

Asertivnost je jasno izražavanje vlastitih interesa, osećanja i mišljenja bez namere da se povredi drugi.

Možete objasniti detetu da nekad ljudi mogu biti neljubazni, mogu da pokušaju da ga nateraju da radi stvari koje ne želi ili da ga spreče da dobije ono što zaslužuje. Prvo i osnovno što dete treba da kaže jasno i glasno: PRESTANI! Možda dete tako neće odmah rešiti problem, ali je odličan početak i pokazatelj odlučnosti i želje da se bori za sebe.

Snažno ja!

Ovaj način komunikacije podrazumeva jasno izražavanje želja i osećanja u prvom licu: Želim! Ne želim! Osećam! Mislim!

Ova komunikacija je način da dete ponovo stekne osećaj snage, ako je on izgubljen. Važno je da dete govori u prvom licu na jasan i samouveren način kako bi izrazilo želje i osećanja u sukobima. Na primer: “Želim da to prestaneš da radiš!”; “Želim da prestaneš da zadirkuješ!”; “Osećam se loše kada to radiš!”; “Ljutim se kada mi to govoriš!”.

Suprotno, kad okrivljujemo druge bez izražavanja svojih osećanja, želja i predloga za promenom, to vodi stvaranju dodatnog sukoba. Takođe je bitno da dete pazi na govor tela dok izgovara te rečenice. Da bi rečenice dobile željeni učinak, naučite dete da zauzme opušten stav tela, gleda pravo u oči osobu kojoj je rečenica upućena i samopouzdano kaže ono što želi. Bitno je izbeći meškoljenje rukama, smeškanje izvan konteksta, stezanje ramena, prikrivanje usta rukom ili tiho mumljanje u bradu.

Podstaknite dete da vežba sa vama ili ispred ogledala.

Moćno možda

Moćno možda je tehnika koja može poslužiti kao obrana u bilo kojoj situaciji kada se detetu ne sviđa ono što mu druga osoba govori. Moćno možda podrazumeva korišćenje izjava poput “možda si u pravu” ili “možda je tako” i to uvek i iznova dok osuđivanje ne prestane.

Na primer:

Osoba: Ha ha, kada si kupio tu odeću, u prošlom veku?
Mi: Možda si u pravu.
Osoba: Naravno da sam u pravu. Kako možeš to uopšte da nosiš?
Mi: Možda si u pravu.
Osoba: Daj odrasti mali!
Mi: Možda hoću!

Istrajnost se isplati

Objasnite detetu da drugi ljudi u životu mogu ignorisati naše reči, ismejavati nas ili zastrašivati kako bi nas naveli da se predomislimo ili da odemo. Savetujte detetu da kada neko ignoriše njegove reči nastavi da ih mirno ponavlja dok ne dobije reakciju kakvu želi.

Izvor: najboljamamanasvetu.com

Dečiji vrtić SterniPark u Ešeburgu, u nemačkoj državi Šlezvig-Holštajn, želi da deci pruži slobodu da otkriju sebe. Zbog toga je novi vlasnik vrtića uveo nova pravila koja ne uključuju nepotrebna ograničenja.

Kako prenosi Feniks magazin, jedna majka je objasnila da to znači da deca mogu da trče po dečijoj sobi potpuno gola ako žele i ako im je dovoljno toplo. Takođe, deca će navodno učiti o Holokaustu. Dok je većina uznemirena i užasnuta takvim pravilima, drugi roditelji podržavaju novi koncept.

Sve je dovelo do toga da neka deca više ne smeju da se igraju sa drugom decom“, rekla je jedna majka za nemački RTL.

Izvršna direktorka vrtića Lejla Mojsih smatra da ni u drugim vrtićima biti gol nije tabu.

Samo deca koja imaju neprekidan pozitivan odnos sa sopstvenim telom zadovoljna su sobom i postaju samopouzdani ljudi“, objasnili su stav vrtića.

Što se tiče nastave o holokaustu, Mojsih ističe da se deci neće pokazivati fotografije iz Aušvica, već će se učiti vrednostima kao što su tolerancija, sloboda i poštovanje.

Ovaj vrtić ima oko 110 učenika.