Kada bi trebalo da se zabrinemo ako deca pokazuju neosetljivost, bezosećajnost, pa čak i okrutno ponašanje? Čak i tada, možemo li zaista da prepoznamo sposobnost mališana za empatiju? To su pitanja koja neretko muče roditelje, vaspitače ili nastavnike. Istraživači tvrde da je empatija nešto što može da se razvije i nauči.

Problem je u tome što previše odraslih veruje da su maltretiranje, okrutnost, neljubaznost ili neosetljivost samo faza u razvoju, izolovani postupak ili urođeni temperament, a to su velike zablude.

Empatija se uči i što duže čekamo da zamenimo neljubazne ili agresivne postupke naše dece, to će ta promena duže trajati i to je veći rizik za njihov pogrešan emocionalan i moralni razvoj.

Dečji psiholog Brajan Džonson i akušer-ginekolog sa iskustvom u genetskom istraživanju Lori Berdal napisali su knjigu "Warning Signs: How to Protect Your Kids from Becoming Victims or Perpetrators of Violence and Aggression" posvećenu upravo preventivnom delovanju na decu kako ne bi postali agresori ili žrtve.

Ovog puta prenosimo odlomak iz knjige Džonsona i Berdalove koji je posvećen upravo pokazateljima niske empatije.

"Saosećanje i dobrota čine suštinu čovečanstva. Empatija je kritična, emocionalna sposobnost da se stvaite u kožu drugih ljudi kako biste razumeli njihova osećanja i situacije. Deca to mogu da shvate kao saosećanje prema ljudima kada dožive neku nesreću. Pošto slaba empatija ili njen nedostatak predstavlja rizik od agresije i nasilja, neophodno je usaditi empatiju pojedincu još tokom detinjstva. Možda neočekivano, ali empatija decu takođe štiti od toga da postanu žrtve,

Znaci upozorenja da dete nema razvijenu empatiju

Mala deca često ne pokazuju empatiju, jer se ona razvija postepeno odrastanjem. Ipak, postoji nekoliko pokazatelja niske empatije kod starijih osnovaca i srednjoškolaca:

Ne pokazuje simpatije prema ljudima ili likovima u filmu, seriji koji pate, niti mu je stalo niti žali zbog tuđe nevolje, tuge ili nesreće. Na primer, kada neko padne, a pritom se povredi, dete ne pokazuje interesovanje i zabrinutost, već se smeje, umesto da pita da li je osoba u redu i da pomogne.
Uglavnom je neosetljiv na potrebe drugih; na primer može se desiti da gleda nekog kome je očigledno potrebna pomoć, a ne radi ništa.
Neuviđavan je ili se ne obazire na osećanja drugih ljudi; kada vidi da je neko uznemiren i usplahiren, dete to ignoriše i ne pita šta nije u redu.
Ne daje komplimente drugima (a iskreni komplimenti pokazuju sposobnost da primetite šta drugi ljudi rade i da im date pozitivne povratne informacije).
Ne sluša druge dok pričaju, što ukazuje na nedostatak interesovanja za ideje, situacije ili osećanja drugih ljudi.
"Roditelji i drugi odrasli mogu da nauče decu empatiji baš kao što ih uče pisanju, čitanju i računanju. Imajte na umu da oštre kazne ometaju razvoj empatije, kao i gledanje odraslih kojima se toleriše maltretiranje.

Deci je potrebna naša stalna toplina, pažnja i ljubaznost da bi se razvila empatija, od toga da senzitivno brinete o njima u ranom detinjstvu do toga da ih slušate kada ispoljavaju emocije dok odrastaju", pišu autori gore pomenute knjige.

Izvor: blic.rs

U Srbiji su poslednjih godina veoma popularna imena arapskaog porekla. Tako možemo da čujemo da se mnoge devojčice u Srbiji zovu Sara, Lejla, Ema, Selma, Emina, Aida... A malo ko zna da su ova imena potekla iz arapskog sveta.

U Srbiji u određenom periodu roditelji masovno daju deci imena koja postanu apsolutni trend, pogotovu kada su devojčice u pitanju, međutim, ipak ima i onih starih koja ostaju za sva vreme. Pored naših srpskih, među onima koja nikako ne izumiru a koja se daju devojčicama su i imena arapskog porekla.

Ovo je spisak 10 imena arapskog porekla koja se najčešće daju ženskoj deci u Srbiji i njihova značenja, koja možda i imaju presudan značaj u odabiru.

Imena imaju, zaista, prelepa značenja:

1. Sara

Ime je izvedeno od reči sarai a znači kneginjа, vladarica, žena visokog ranga. Na arapskom ime Sara znači “ona koja donosi sreću gledaocima, vesela i radosna". Ono je u raznim varijantama veoma popularno kako kod hrišćana tako i kod muslimana. U BiH, Hrvatskoj i Srbiji ime Sara je u poslednjih nekoliko godina bilo među 10 najpopularnijih imena koje je davano devojčicama.

Mnogi su imali bake Sare i po njima daju ime svojim ćerkama, možda i ne znajući koliko je drevno ime i kako ima divno značenje.

2. Ema

Ema je skraćena varijanta više imena, pa samim tim ima i više značenja. U Srbiji je to skraćena varijanta od Emilijа, a kod muslimana od Emina, Emira.

Izvedeno je od nemačke reči ermen - što znači ceo i univerzalan.

Ovo ime je zaista prelepo za dete.

3. Lejla

Na arapskom "laylā" znači noć, veče. Ime je najverovatnije preuzeto iz popularne arapske pesničke legende o Medžnunu odnosno o mladiću koji se do ludila zaljubio u Lejlu, ćerku starešine susednog plemena. Priča "Medžnun i Lejla" je nastala u 7. veku i u arapskim zemljama ima značenje kao i "Romeo i Julija" na evropskim prostorima.

4. Hana

Ime Hana je arapskog porekla i ima značenje razumevanje, iskusna pametna žena. Postoji i priča da je ime nastalo od imena biljke kane (hannan) što znači "milost".

5. Esma

Ime je arapskog porekla. Znač najuzvišenija, najplemenitijeg karaktera a izvedeno je od arapskog Asma (ugled, slava). Esma, takođe, može biti skraćena verzija imena Esmeralda što znači smaragd (dragi kamen).

6. Emina

Znači verna, poštena, pouzdana i sigurna, žena mira i harmonije. Fantastično značenje imena, a poznata je i čuvena pesma Alekse Šantića, po kojoj mnogi se odluče da svojoj ćerki daju baš to ime. Naravno, poreklo imena nije važno, kao ni vera u ljudi, važno je da li je ime lepo roditeljima i da li su ljudi dobri u duši.

7. Aida

Ma arapskom jeziku Āida ima značenje posetilac, gost. Uglavnom se koristi kod Bošnjaka

8. Hanka

Ime Hanka je verzija imena Hana, arapskog je porekla i ima značenje razumijevanje, iskusna pametna žena . Verzije ovog imena uključuju imena: Hanija, Hanka, Hanuša, Hanča.

9. Selma

Selma je relativno često ime među muslimankama na našim prostorima. Značenje ovog imena na arapskom jeziku je zdrava.

10. Majda

Majda je modifikovano od arapskog Maida. Značenje imena je - sto sa gozbom, trpeza, jelo.

Izvor: blic.rs

Da li se svađate pred decom?

Teško da ćete naći jedan par koji se nikada nije posvađao. Ali ako dvoje imaju decu i to rade pred njima, zapitaju li se kako se zaista odražava na dete to što gleda mamu i tatu kako viču jedno na drugo i vređaju se?

Profesor Gordon Harold sa Univerziteta Sussex kaže da je jasno da ono što se dešava kod kuće utiče na dugoročno mentalno zdravlje i razvoj dece, ali nije važan samo odnos između roditelja i deteta, o kom se toliko govori. Način na koji se roditelji slažu jedno s drugim takođe igra veliku ulogu za dobrobit deteta. Taj odnos može da utiče na sve, od mentalnog zdravlja do kasnijeg uspeha u školovanju i budućih odnosa sa drugima.

Posledice – od poremećaja rada srca do depresije

Dobra stvar je što u većini slučajeva svađa nema mnogo negativnih efekata na decu, ali kada roditelji viču i ljute se jedno na drugo, kada se povlače ili ne razgovaraju, mogu nastati problemi, i to mnogo veći nego što se možda mislilo.

U okviru jednog međunarodnog istraživanja stručnjaci su posmatrali porodice nekoliko decenija, a rezultati nisu nimalo prijatni. Ispostavlja se da deca koja su već od svog šestog meseca izložena sukobima roditelja mogu imati povećan broj otkucaja srca i reakciju hormona stresa.

Dojenčad, mlađa deca i adolescenti mogu pokazati znake poremećenog ranog razvoja mozga, poremećaja sna, anksioznosti, depresije, poremećaja ponašanja i drugih ozbiljnih problema, a sve jer žive u porodici punoj sukoba.

Slični efekti se primećuju i kod dece koja su izložena stalnim, ali manje intenzivnim sukobima, u poređenju sa decom čiji roditelji konstruktivno razgovaraju i rešavaju sukobe, piše BBC.

Svađa gora po dete od razvoda

Uticaj na decu nije uvek onakav kakav očekujemo. Na primer, za razvod i to što roditelji počnu da žive odvojeno često se veruje da je posebno štetno za decu i da imaju trajne posledice od toga. Ali ispostavlja se da najveću štetu zapravo prave svađe između roditelja, i to pre, za vreme i posle razdvajanja, a ne sam razvod.

Slično tome, često se pretpostavlja da genetika igra odlučujuću ulogu u tome kako deca reaguju na konflikt. I istina je da su geni ključni za mentalno zdravlje deteta. Ali kućno okruženje takođe može biti veoma značajno. Sve češće se govori da su genetski rizici za loše mentalno zdravlje sve većizbog loših porodičnih odnosa.

Šta sve to znači za roditelje?

Prvo, važno je prepoznati da je sasvim normalno da se roditelji svađaju ili ne slažu jedno sa drugim. Međutim, kada se roditelji upuštaju u međusobne sukobe koji su česti, intenzivni i ne rešavaju se, to jako loše utiče na decu. Još je gore ako je spor oko dece, pa deca okrivljuju sebe za sukob mame i tate. Te moguće negativne posledice po dete su poremećaj spavanja, poremećen rani razvoj mozga kod novorođenčadi, anksioznost i problemi u ponašanju kod osnovaca, depresija, čak i samopovređivanje kod starije dece i adolescenata.

Takođe, na dete loše utiče i ako se roditelji ponašaju kao dva stranca, bez ljubavi i normalne komunakacije, čak i ako se ne svađaju. Istraživanja pokazuju da ta loša iskustva iz detinjstva mogu kasnije da se prenose sa jedne generacije na drugu. A taj ciklus svakako treba prekinuti.

Istraživanja pokazuju i da deca od, recimo, dve godine primete da među roditeljima nešto ne štima, čak i ako se svađaju nasamo. To pokreće pitanja – da li će sukob eskalirati, da li će svi biti uvučeni u njega, da li je to rizik za stabilnost porodice – što je posebna briga za malu decu. To u deci lako pokrene i strah da se njihov odnos sa roditeljima zbog toga pogorša.

Istraživanja pokazuju i da na svađe roditelja dečaci i devojčice drugačije reaguju – devojčice su u većem riziku od emocionalnih problema, a dečaci od problema u ponašanju.

Sve to pokazuje da je podrška deci važna, ali da fokus ne treba da ode ni sa roditelja jer su oni često ključ svega i da, recimo, svađe kojih možda nisu ni svesni mogu da imaju nesagledive posledice na dete.

Izvor: nova.rs

Prema istraživanju Deca Evrope na internetu koje je realizovano u školama u Srbiji krajem 2018. godine gotovo polovina dece uzrasta od 9 do 10 godina ima profil na društvenim mrežama, iako je minimalna starosna granica, propisana od strane društvenih mreža, obično 13 godina. Više od polovine učenika uzrasta od 14 do 17 godina videlo je na internetu slike krvi i nasilja, upotrebu droge, sadržaje koji promovišu mršavosti i druge štetne sadržaje.
Gotovo svi srednjoškolci iz Vrbasa imaju profile na više društvenih mreža koje uglavnom koriste za komunikaciju. Gimnazijalci najviše koriste instagram i snepčet, vrlo retko sami nešto objavljuju ili komentarišu. Prema njihovim rečima, uglavnom samo prate sadržaj koji ih interesuje.

"Trudim se da stvarno minimalno komentarišem baš zato da ne bih izazvala sebi neki problem. I ne postavljam često, možda nekad stavim neku sliku recimo mojih ljubimaca ili prirode ili tako nešto, ali jako retko kačim sebe." kaže jedna gimnazijalka.

Njen vršnjak Vlado komentariše da nisu društvene mreže odgovorne da postavljaju granice, već roditelji i korisnici mreža.

"Ja koristim samo Redit. Gotovo nikad ne objavljujem, ali ponekad nešto komentarišem, uglavnom na svakih par dana kada me neka tema zanima. Moji vršnjaci prilično često kače razne fotografije sebe i drugih. Mislim da bi roditelji morali da nauče decu kako da budu bezbedni na internetu, ne da neko drugi njima to određuje. Naravno da bi trebalo da se ograniči da se ne kači ništa ilegalno i slično, ali nije to problem isključivo društvenih mreža, već je više problem u mentalitetu ljudi."

Način na koji se koriste društvene mreže i šta se na njima izdvaja, može imati veliki uticaj na samopouzdanje i ličnost deteta u razvoju, ističe defektolog Maša Vujačić iz Re-edukativnog centra "UMA" iz Vrbasa.

"Ono što je karakteristično za taj razvojni period jeste da se akcenat sa porodice i roditelja prebacuje na vršnjake, odnosno, jako je važno šta misle vršnjaci, drugari, da se oseća ta neka pripadnost vršnjačkoj grupi, da se deca dopadnu svima. Znači, to je ono što je bitno i ako nisi aktivan na društvenim mrežama, ako ne pratiš sve i jednog jutjubera, influensera, blogera i slično, ako ne pristaješ na tik-tok izazove - ti si onaj koji će najverovatnije biti izopšten, a to dalje utiče na samopouzdanje i uopšte na razvoj ličnosti. Zato imamo decu koja su depresivna, anksiozna... Takođe, postoji taj socijalni momenat gde ako sva deca imaju telefone i društvene mreže, a vi ste jedan roditelj koji svom detetu zabrani, opet će to dete biti izopšteno i onda opet postoji opasnost od toga kako će se to dete razvijati, kako će to uticati na njega, na njegovo samopouzdanje, na njegov odnos sa vršnjacima..."

Maša Vujačić savetuje da uvek mora postojati odrasla osoba koja ima uvid u to šta dete prati na društvenim mrežama.

"Odnos poverenja između deteta i roditelja se ne gradi u pubertetu, on nastaje i razvija se mnogo ranije, od najranijeg uzrasta kada roditelj nastoji da detetu bude podrška, da dete bude uvereno da ima neku "sigurnu luku". Čak i ako se desi nešto loše ili ako napravi neki nestašluk, dete mora biti uvereno da uvek može reći roditeljima kako bi zajednički rešili nastali problem. Tako će dete i kasnije biti sigurno i umireno da ima podršku u rešavanju problema, makar oni bili i u virtualnom svetu," ističe Maša.

Stručnjaci naglašavaju da neretko upravo roditelji sami pomeraju granicu korišćenja interneta time što malom detetu u najranijem razvoju daju lični telefon za gledanje crtanih filmova. Uz to, budući da dete uči po modelu, ukoliko vidi majku ili oca da neprestano drže telefone u rukama, shvatiće to kao model za ponašanje i kasnije to rezultirati brojnim negativnim uticajima na razvoj deteta i njegove ličnosti.

Izvor: RTV

Za razliku od dece koja idu u državne vrtiće i kojima je od 1. septembra boravak u njima besplatan, roditelji mališana koji idu u privatne predškolske ustanove suočavaju se sa ogromnim problemom - em su privatni vrtići podigli cene, em im naplaćuju svaki izostanak deteta oko 600 dinara po danu. Roditelji se bune, osećaju da su diskriminisani jer im subvencije koje grad daje više nisu dovoljne, pa iz džepa neretko moraju da dodaju i do 30.000 dinara. A posebno su u problemu one porodice sa dvoje ili više dece, koji idu u privatne vrtiće. Ne treba zaboraviti da mnoga deca idu u privatne kolektive jer nema mesta u državnim.

Roditelji dece, koji su na listi za upis u vrtiće ostali ispod crte, nemaju drugog rešenja nego da pošalju dete u privatni vrtić. Grad subvencioniše boravak u ovim vrtićama, ali do određenog iznosa.

Od 1. septembra, grad je povećao subvenciju za sve vrtiće – i državne i privatne u jednakom iznosu od 28.140 dinara. Iako su u sistemu, vlasnici pojedinih privatnih vrtića toliko su podigli cene da subvencije nisu dovoljne, pa su roditelji primorani da iz džepa dodaju i do 30.000 dinara.

Roditelji se žale i na to što ukoliko dete izostane iz privatnog vrtića, njih to dodatno košta oko 600 dinara po danu, jer se refundira samo 50 odsto. Ova odluka je trebalo da bude promenjena i da, uz izveštaj lekara ili rešenja o godišnjem odmoru, taj trošak ne ide na teret roditelja. Ali je ipak ostala na snazi.

Prvobitna odluka da će se refundirati deset izostanaka deteta bez opravdanja, promenjena je nakon deset dana.

Prema novoj Odluci, o pravu na naknadu kompletno je izbačen deo u kom se pominje da će Grad refundirati deset neopravdanih izostanaka deteta. Da stvar bude još gora, u novoj odluci se ne pominju opravdani izostanci, pa će roditelji iz svog džepa plaćati kada dete bude bolesno ili kada odu na godišnji odmor.

Majka dvoje mališana od pet i tri godine koji idu u privatni vrtić u beogradskom naselju Zemun navodi za Nova.rs da su roditelji ljuti i razočarani što su na ovaj način diskriminisani u odnosu na one čija deca idu u državne vrtiće – em plaćaju vrtić, em plaćaju i kada im je dete bolesno i ne dolazi u kolektiv.

„Kad sam upisala dete u vrtić, mesečno smo izlazili na oko 7.000 – 8.000 dinara, što je bilo prihvatljivo. Nikada nisam očekivala da privatni vrtić bude u potpunosti besplatan, ali rekoh, možda će nam ukinuti te penale, pa Bože moj, plaćaću 6.000 svaki mesec, nije strašno. Međutim, ja plaćam kada mi dete ne dolazi u vrtić. Zanima me, onda, koju uslugu ja plaćam, ako mi dete ne ide u vrtić?“, pita se ova majka.

U slučaju državnih vrtića, grad nikada nije obračunavao penale kada dete ne ide u vrtić. Čak štaviše, tada je račun, uz opravdanje, izveštaj lekara ili potvrde o godišnjem odmoru, umanjen. Ali u privatnim vrtićima je situacija drugačija.

„Valjda je normalno da mi se ne naplaćuje ako mi dete ne ide u vrtić, a meni se dan kada ne dolazi naplaćuje oko 600-700 dinara. Plaćam nešto što mi nije pruženo. A kada ide, plaćam 400 dinara po danu Pa, kako to? Pritom, ako je dete bolesno, roditelj mora da otvori bolovanje kod poslodavca i onda je i zarada umanjena. Osećam se izigrano, dostojanstvo mi je povređeno, napravila se neka diskriminacija jer mi apsolutno imamo pravo na taj državni vrtić, ali država nema kapaciteta za prijem dece. Nismo mi krivi što nema dovoljno mesta za svu decu“, podvlači naša sagovornica.

Privatni vrtići koštaju i do 50.000 dinara
Boravak u najvećem broju privatnih vrtića u Beogradu košta oko 35.000 dinara mesečno, ali ima i onih koje roditelji plaćaju i do 50.000 dinara.

Za većinu, upis deteta u privatnu predškolsku ustanovu nije stvar prestiža.

„Cena našeg vrtića nije visoka koliko obično zna da bude, ali što se tiče tog tretmana kada su u pitanju izostanci, to je svuda isto. Nama se jednom zaređao ceo mesec da deca ne idu, pa sam morala da dodam 24.000 dinara iz svog džepa, pored subvencije. Sada u septembru vratili su mi subvenciju iz avgusta koja je bila po staroj odluci, a vrtić je već počeo da primenjuje svoju cenu od 1. septembra, pa sam onih 20.000 što sam dobila od države kao pomoć, morala da dam za vrtić“, kaže naša sagovornica.

Dodaje da su mnogi njeni prijatelji u septembru, iz nužnosti, a ne prestiža, upisali decu u privatan vrtić, misleći da nema penala ukoliko dete ne dolazi u kolektiv.

„Potpisali smo ugovore 1. septembra, međutim, 13. je doneta odluka koja je identična odluci koja je prethodila julu, jedina razlika je što umesto 22.000 odnosno 80 odsto te cene koju su oni odredili da je za državni vrtić, samo sada 100 odsto, odnosno 28.140. Ali u septembru su vrtići uglavnom povećali cenu za 10 odsto. S druge strane, ja razumem te ustanove, ipak je inflacija u pitanju. Nekako se snalazimo da sve to iznesemo, ali ima i roditelja koji rade za manju platu. Suludo je da im pola plate, ako ne i cela, ode na vrtić“, zaključuje ova majka.

S druge strane, mama dvoje mališana koji idu u privatnu predškolsku ustanovu na Voždovcu, plaća vrtić 42.000 dinara po detetu, te joj ova odluka o penalima jako teško pada.

„Deca nisu dobila državni vrtić i zbog toga idu u privatni. Konkurisali smo redovno, ali nije bilo mesta za njih. I onda smo primorani da plaćamo vrtić 37.000 dinara, odnosno od oktobra 42.000 po detetu. Jedina dobra stvar je što naš vrtić daje ustupak pošto nam ide dvoje dece, pa je onda cena po detetu 39.000. Svakako, to je puno. Sada, po novom, suvbencija bi trebalo da iznosi 28.140, ali mi još uvek nismo dobili tu novu subvenciju. Pre toga je bila 22.000, pa smo mi dodavali otprilike 15.000 po detetu. U našem privatnom vrtiću, dete bilo da ide ili ne, plaća 37.000, odnosno sada 42.000, a subvencija se smanjuje 50 odsto za taj dan kada nije bila. Pošto su tada cene bile 1.000 dinara dnevno, kada je bila 22.000 subvencija, umanjivala se, znači, za 500 dinara. Tako da smo mi, u najboljem slučaju, ako dete ide ceo mesec, doplaćivali 15.000 dinara, ako ide manje, od toga onda cena, naravno, ide više“, objašnjava ona.

Dodaje da im se umanjuje cena vrtića 50 odsto ukoliko imaju najavu da deca neće dolaziti više od mesec dana u kontinuitetu.

„Dakle, ako najavimo da deca neće dolaziti, onda u tom periodu plaćamo 50 odsto, odnosno 18.500, ali je umanjena cena subvencije za sve to vreme koje dete ne ide. Znači, dobićemo, na primer, 11.000. Kada dete ne ide, dan je oko 500 dinara. Oni su nama obećali da će se subvencija povećati sa 22.000 na 28.000, ali su nam takođe rekli da se svako opravdanje deteta računa i ne umanjuje se subvencija. Pritom, dete ima pravo na deset dana da izostaje, ako ide kod bake i deke, uz opravdanje i ne umanjuje se. Za bolest ipak mora da donese opravdanje doktora i ne umanjuje se. Mi smo u svakom slučaju, ukoliko deset dana opravdavamo, dobijali punu subvenciju odnosno 28.140, ali sada su oni sve to promenili i vratili na ono staro – deteta nema u vrtiću, sa opravdanjem ili bez njega, umanjuje se subvencija“, naglašava ova majka.

U okviru grupe na Fejsbuku „Zdrava beba“, pokrenuta je peticija „Za bolje uslove boravka dece u vrtićima u Beogradu i protiv povećanja finansijskih nameta roditeljima novom odlukom grada“, čiji je cilj da se izjednače uslovi boravka za svu dece na teritoriji grada.

Redakcija Nova.rs uputila je pitanja Sekretarijatu za obrazovanje i dečiju zaštitu o tome zašto je odluka u privatnim vrtićima takva da roditelji plaćaju izostanak deteta, ali do objavljivanja ovog teksta nismo dobili odgovor.

Izvor: nova.rs

Korišćenje mobilnih telefona značajno utiče na rano formiranje ličnosti, a prekomerna upotreba može dovesti do ozbiljnih zdravstvenih problema. Kada je vreme za prvi telefon, pitanje je na koje stručnjaci nemaju jedinstven odgovor.

Kada se najmoćniji izvor informacija u istoriji civilizacije nađe u dečijim rukama opasnosti su brojne. Odgovornost roditelja, vaspitača, nastavnika je da osiguraju odgovarajuću zaštitu i podršku deci u digitalnom svetu, upozoravaju stručnjaci. Prema poslednjim istraživanjima američki Institut za dečji um, "Child Mind", preporučuje uzrast od 14 godina kao najbolji za prvi pametni telefon.

Pripremio Lazar Janović
"Četrnaesta godina je uzeta kao neka granica gde dete zaista može da kognitivno, emocionalno, lepo promišlja poruke koje do njega dolaze. Da može kritički da ih obrađuje, da može logički da zaključuje. Danas roditelji misle da su super kul i moderni roditelji ako u najranijim uzrastu daju što bolji model mobilnog telefona, zapravo čine više štete, neko koristi detetu", navodi Ana Mirković, psiholog.

Upućeni podsećaju na veliki broj aplikacija za roditeljski nadzor koje mogu biti korisne i olakšati roditeljima uvid u to kako deca koriste telefon ali i napominju da je razgovor najbolji mehanizam.

"Deca su ranjiva i treba ih čuvati, kao što ih čuvamo i u realnom životu. Uvek prvo savetujemo razgovor sa decom. Uvek treba imati otvoren odnos i treba ih uputiti kako da se ponašaju na internetu", kaže Goran Kunjadić, stručnjak za sajber bezbednost.

Korišćenje pametnog telefona i interneta kod dece mač sa dve oštrice
Da je korišćenje pametnog telefona i interneta kod dece mač sa dve oštrice upozoravaju i iz Unicefa.

"Tehnologija je oruđe! Podržite decu da je koriste na pametan način! Korišćenjem tehnologije za svakodnevnu komunikaciju putem servisa za četovanje i pasivnim gledanjem video sadržaja deca neće steći odgovarajuće veštine digitalne pismenosti", upozoravaju iz Unicefa.

Pripremite se za igru mačke i miša dok deci ne predstavite sve prednosti i mane novih tehnologija, upozoravaju stručnjaci, naglašavajući da ne postoje tačno utvrđene mere za bezbedno korišćenje interneta već je to dug proces edukacije u koji je potrebno uključiti celo društvo.

Izvor: RTS

Da bi odgajali emocionalno inteligentniju decu, roditelji moraju da razgovaraju sa njima na emocionalno inteligentne načine. Kao neuropsiholog, dr Julija Digangi obučava ljude stilovima komunikacije koji promovišu povezanost i nezavisnost, a oba su od vitalnog značaja ako želite da imate jake, zdrave i empatične odnose.

Evo tri fraze koje roditelji emocionalno inteligentne dece nikada ne koriste - i šta da kažu umesto toga:

"Zašto nemaš više motivacije?"

Mozak je sposoban da se ističe kada i gde može. Dakle, kada se deca bore, to nije zato što ne žele da rade dobro – to je zato što jednostavno ne mogu. Drugim rečima, nije u pitanju njihova motivacija. Radi se o nepovezanosti između vaših očekivanja kao roditelja i njihovih mogućnosti.

Šta reći umesto toga: Emocionalno inteligentan odgovor je da budete radoznali o tome gde se ukrštaju motivacija i sposobnosti vašeg deteta. Recimo da vaše dete provodi previše vremena igrajući video igrice, a premalo čitajući. Izbegavajte da pitate: "Zašto nisi više motivisan da čitaš knjige?“ Umesto toga, pokušajte sa otvorenim pitanjem: "Vidim da stvarno voliš video igrice. Volela bih da čujem šta vam se toliko sviđa kod njih. Da li bi to podelio sa mnom?"

"Zašto me ne slušaš?"

- Jednom sam radila sa roditeljima čija je ćerka imala senzorne poteškoće. Bili su frustrirani jer je pred ordinacijom odbila da izađe iz automobila. Ali kada su je pozvali na razgovor, saznali su da joj je zapravo smetala muzika koja se puštala u ordinaciji, otkriva dr Julija.

Ovo je lako ispraviti sa parom čepića za uši. Na kraju, pravi problem je bio to što roditelji nisu čuli potrebe svog deteta.

Šta reći umesto toga: Dečji mozgovi traže autonomiju i imaju potrebu da istražuju svet na osnovu sopstvenog identiteta, a ne vaših uverenja o tome ko bi trebalo da budu. Ako ste zaključani u neslaganju sa naizgled samovoljnim detetom, umesto da ga pitate zašto ne sluša, razmislite o tome da pitate: "Jesam li ja tebe slušala?" Emocionalno inteligentni roditelji ne teže saglasnosti svoje dece, već povezivanju. Oni moraju da znaju da ste voljni da čujete istinu o njihovom iskustvu.

"Nemaš poštovanja!"

- Često vidim roditelje kako donose naširoke — i katastrofalne — zaključke o ponašanju svog deteta na osnovu sopstvene nesigurnosti. Jedan par mi je rekao: "Naš tinejdžer nas ne poštuje", jer nije poslušao kada mu je rečeno da završe domaći zadatak iz nauke.

Ali kada su roditelji izneli svoju zabrinutost u bezbednom razgovoru sa niskim ulozima, njihov tinejdžer je odlučno odgovorio: "Poštujem te! Ovaj predmet mi je jednostavno težak".

Šta da kažete umesto toga: emocionalno najinteligentniji pristup strahovima da vas vaše dete ne poštuje jeste da postavljate konkretna pitanja bez osude, a zatim eksplicitno potvrdite svoju spremnost da slušate.

Moglo bi zvučati ovako: "Primetila sam da si dobio slabiju ocenu ​​na poslednjem naučnom testu. Da li bi bio voljan da pričamo o tome? Samo želim da čujem o više o tvom iskustvu."

Dečja osećanja nas obuzimaju. Kada se oni uznemire i mi se uznemirimo. Dakle, kada se pojave velike emocije, prirodno je da želite da kontrolišete osećanja svog deteta govoreći mu da bude tiho, da se smiri ili da ga pažljivije sluša. Ali kao roditelj, vaš posao nije da kontrolišete emocije svoje dece – već da ovladate sopstvenim.

Ideja projekta “Svako dete ima pravo da odrasta zdravo“ je da se unapredi fizičko vaspitanje dece i njihovo zdravstveno stanje – koje će se pratiti redovnim sistematskim pregledima. Za sada su projektom obuhvaćene škole u kojima se nastava odvija u jednoj smeni. Učestvuje 70 odeljenja od prvog do četvrtog razreda, 30 od petog do osmog i 20 odeljenja srednje škole.

Tatjana Medved, narodna poslanica i predsednica Pododbora za sport Narodne skupštine, za RTS rekla je da je poslednjih godina sve više gojazne dece sa slabom motorikom, što je alarm za uzbunu. Program "Svako dete ima pravo da odrasta zdravo" ima za cilj da osnovci imaju fizičko pet puta nedeljno, a srednjoškolci četiri puta.

Tatjana Medved ističe da je Ministarstvo prosvete odlučilo da je to najbolji model kako bi mogli da krenu u pripremu za implementiranje na ceo sistem od školske godine 2024/2025.

“Rezultati znamo kakvi će biti i šta će povećanje, tj. unapređenje nastave fizičkog vaspitanja, pokazati i koliko će doprineti pre svega zdravlju dece“, dodaje Medved.

Ukazuje da je alarm bio što je poslednjih nekoliko godina sve više gojazne dece, sa slabom motorikom.

“Mi u sportu smo prepoznali da nam je baza izuzetno slaba, jer nam deca dolaze tehnički nedovoljno pripremljena da bismo mogli da radimo sa njima“, dodaje.

Naglašava da je ključno praćenje zdravstvenog stanja, a to je uvođenje sportskih lekarskih pregleda, koji će osim osnovnog pregleda podrazumevati i obavezan EKG i krvnu sliku, jer su to parametri iz kojih može da se vade značajni izveštaji i prati zdravlje dece.

Šta je razlog smanjene fizičke aktivnosti

Postavlja se pitanje šta je razlog smanjene fizičke aktivnosti? Da li i to što se od roditelja očekuje da plate privatne treninge? Tatjana Medved kaže da je mnogo stvari na to uticalo.

"Ne postoji jedan razlog. Ako se okrenemo u poslednjih 30 godina od raspada Jugoslavije, sve se dešavalo, dešavale su se razne promene u našoj državi. Došla su vremena gde našem detetu danas veću pažnju i koncentraciju odvlači nešto drugo, a ne ono na šta smo mi navikli i često čujete kada sedite negde sa društvom, prijateljima, familijom – jao mi smo u naše vreme, a naša deca danas su pred telefonom. Međutim, ja stičem drugu sliku, kada izađem da radim sa decom i kada promovišemo i kada ih aktiviramo, oni su spremni odmah i za loptu, posebno za loptu, bilo nogom ili rukom, ali i za te igre, spremni su da odmah uđu i nije baš sve da može na mobilnom", naglašava Medved.

Ipak, tehnologija može da pomogne u ovom projektu, a planira se, dodaje, i uvođenje softvera za praćenje fizičke aktivnosti dece.

Izvor: blic.rs

Piju ga deca i stari ljudi, a navodno je odlično za sve.

Ekstremno popularan dodatak ishrani – za koji je procenjeno da će dostići prodaju od 2,4 milijarde dolara u svetu do 2030. godine – ljudima možda ne donosi nikakvu zdravstvenu korist, smatraju naučnici. To nije sprečilo proizvođače da daju nečuvene tvrdnje na pakovanju suplemenata ribljeg ulja.

Nedavna studija medicinskog centra Univerziteta Teksas u Dalasu otkrila je da etikete na dodacima ribljeg ulja daju zdravstvene tvrdnje koje su potpuno nepotkrepljene bilo kakvim istraživanjem.

„Na osnovu onoga što sam lično videla u prodavnici prehrambenih proizvoda i apoteci, nisam bila iznenađena što sam pronašla pozitivne zdravstvene tvrdnje o dodacima ribljeg ulja“, rekla je koautorka studije Džoana Asadurijan za Medscape Cardiology.

„Ono što je bilo iznenađujuće jeste zdravstveni dijapazon tih tvrdnji – od zdravlja srca i mozga do zdravlja zglobova, očiju i imuniteta uopšte“, dodala je Asadurijan.

Postoje dve vrste zdravstvenih „garancija“ na pakovanjima suplemenata: kvalifikovana zdravstvena tvrdnja pominje potencijal suplementa za lečenje ili prevenciju bolesti i u Americi mora da bude odobrena od Američke uprave za hranu i lekove.

U deklaraciji može da se obeća kako dodatak ishrani podržava funkcionisanje tela (na primer poboljšava imunitet), ali ne sme da se napiše da sprečava ili leči bilo koju bolest.

Od 2.819 suplemenata ribljeg ulja koje su istraživači proučavali, 74 odsto iznelo je barem jednu zdravstvenu tezu. Od njih, samo 19 odsto koristilo je kvalifikovanu zdravstvenu tvrdnju koju je odobrila FDA, dok su ostali dali široke ili nedokazane tvrdnje o tome kako su sastojci strukturisani ili funkcionišu u telu.

Pored „obećanja“ da pospešuju zdravlje srca, za mnoge dodatke ribljeg ulja navodi se da su dobri i za mozak, mentalno zdravlje, zdravlje zglobova ili zdravlje očiju – uprkos tome što ne postoje apsolutno nikakvi podaci iz kliničkih ispitivanja koji bi podržali te konstatacije.

„Oznake mogu biti veoma obmanjujuće za širu javnost“, rekla je dr Joen E. Manson, šefica Odeljenja za preventivnu medicinu u Brigamu i ženskoj bolnici u Bostonu.

„Ljudi se suočavaju sa vrtoglavim brojem dijetetskih suplemenata, od kojih mnogi uključuju navode o strukturi/funkciji koje zahtevaju minimalne dokaze o efikasnosti, ako ih uopšte ima“, dodala je ona.

„Oduševljenost ovim suplementima nadmašuje dokaze iz rigoroznih kliničkih ispitivanja.“

Otprilike 20 odsto ljudi starijih od 60 godina uzima suplemente ribljeg ulja.

Studije su pokazale da omega-3 masne kiseline koje se nalaze u ribama kao što su losos i skuša pružaju zdravstvene prednosti, ali isto nije važilo za omega-3 masne kiseline koje potiču iz kapsula suplemenata.

U studiji iz 2018. na više od 15.000 ljudi sa dijabetesom, rizik od ozbiljnog kardiovaskularnog problema nije se razlikovao kod ljudi koji su uzimali suplement omega-3 i ljudi koji nisu uzimali dodatke ishrani.

Studija iz 2019. sa više od 25.000 učesnika otkrila je da suplementi ribljeg ulja nisu učinili ništa da smanje rizik od kardiovaskularnog srčanog ili moždanog udara ili pak dobijanja raka.

Umesto da se oslanjaju na suplemente, većina nutricionista preporučuje da ljudi unose omega-3 i druge masne kiseline putem ishrane.

Izvori zdravih masnih kiselina, prema nacionalnim institutima za zdravlje, uključuju:

• Ribe iz hladnih voda kao što su losos, haringa, tunjevina, sardine i skuša
• Ulje od lanenog semena, oraha, soje, repice i maslina
• Čia semenke
• Orasi
• Masline
• Jaja

Autori najnovije studije, objavljene u JAMA Cardiology, otkrili su značajne rupe u aktuelnim zakonima o označavanju suplemenata.

„Možda će biti potrebno pojačano regulisanje označavanja dijetetskih suplemenata kako bi se sprečilo dezinformisanje potrošača“, napisali su, a prenosi New York Post.

Izvor: nova.rs

Objavljena lista najpopularnijih imena u prošloj godini – Sofija i Luka pobednici.

U Srbiji se u 2022. godini devojčicama najčešće davalo ime Sofija, dok je najviše dečaka dobilo ime Luka, pokazuje istraživanje Republičkog zavoda za statistiku.

Pored imena Sofija, najčešća imena za devojčice u prethodnoj godini bila su i: Dunja, Mila, Teodora, Sara, Una, Nađa, Milica, Helena i Maša.

Dečacima su se, pored imena Luka, najčešće davala imena: Lazar, Vasilije, Bogdan, Vuk, Stefan, Aleksa, Vukan, Mihajlo, Pavle.

Značenje imena Sofija

Sofija je žensko ime grčkog porekla. Potiče od grčke reči Σοφία (Sophía), što znači „mudrost“, „znanje“, „veština“. Naziv filozofija ima isti koren reči. U Ohridu se nalazi crkva Svete Sofije, za koju se pretpostavlja da je nastala u 10. veku, što govori i o starosti ovog imena.Ime se koristi u Srbiji, Hrvatskoj, Litvaniji i Letoniji.

Značenje imena Luka

Luka je muško ime grčkog porekla. Potiče od grčke reči „luks“ što znači „svetlost, svetleći“. Ovim imenom se često označavao žitelj Lucanije, oblasti u Italiji. Ime Luka je u kategorij najstarijih i najpopularnijih imena u svetu. Na Balkanu, u Austriji i Nemačkoj je veoma često poslednjih 10 godina. Ali ne nosie ga samo ljudi. Samo u Bosni i Hercegovini postoji šest sela koja nose naziv Luka. Sličan je slučaj i sa Hrvatskom i Srbijom. U nazivima mesta, sela još ga pronalazimo u Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj. U Kongu postoji čak i rijeka Luka.

Izvor: danas.rs

Da li je vaše dete tvrdoglavo ili je jednostavno razmaženo, kako to da prepoznate?

Biti roditelj tvrdoglavog deteta nije uvek najlakši zadatak. Iako je sjajno da dete ima čvrsta uverenja i da se ne plaši da izrazi svoje želje i potrebe, načini na koje se izražavaju mogu biti grubi.

Međutim, mališani koji se hrabro izražavaju nisu uvek razmažena deca bez osećaja za disciplinu.

Glavne razlike između tvrdoglavog i razmaženog deteta koje će vam pomoći da razumete da li odgajate potencijalno „derište“.

Način na koji vam se obraća

Razmaženo dete govori šta misli, ali bez poštovanja.

Tvrdoglavo dete otvoreno iznosi svoje mišljenje, čak i ako je ono što ne želite da čujete, ali svoj stav potkrepljuje činjenicama i pokazuje da nije namerno nepristojno.

Kako gleda na pobedu?

Razmaženo dete očekuje pobedu jer ne zna drugačije, dok tvrdoglavo dete očekuje pobedu jer je uvereno u svoje sposobnosti, vredno radi i ne plaši se izazova.

Zašto očekuje da dobije ono što želi?

I razmaženo i drsko dete jasno izražavaju svoje želje, ali ne na isti način.

Razmaženo dete smatra da je dovoljno da izrazi svoje želje i samo sačeka da se one ostvare. Ono veruje da to tako funkcioniše.

Tvrdoglavo dete otvoreno govori o svojim željama, ali je i samostalno i radi na tome da ih ostvari. Očekuje da dobije ono što želi, ali je spremno da preuzme odgovornost da to i ostvari jer veruje u sebe i svoje sposobnosti.

Način izražavanja

Dok razmaženo dete viče i vrišti kada ne dobije ono što želi, tvrdoglavo dete je spremno da se svađa oko toga.

Kako se ponaša kada se ne slaže sa vama?

Očekuje se da je dete donekle razočarano kada stvari ne idu onako kako je zamislilo.

Razmaženo dete pokazuje nezadovoljstvo kroz prkos. Kada se ne slaže sa roditeljem, prkosi autoritetu roditelja, obično na grub način.

Tvrdoglavo dete se ne koristi prkosom, već neslaganjem sa poštovanjem. Drugim rečima, poziva na razgovor i još uvek priznaje da roditelj ima poslednju reč.

Kako izgledaju njegovi ispadi?

Možemo reći da li je dete razmaženo ili tvrdoglavo po tome kako izgledaju njegovi ispadi.

Razmaženo dete se ponaša kako bi privuklo pažnju i govori šta god želi u pokušaju da dobije ono što želi.

Tvrdoglavo dete se strastveno bori za svoje mišljenje i ne plaši se da iznese svoje stavove drugima, prenosi Index.hr.

Država je rešila da onu poslovičnu “batinu iz raja” zauvek protera sa ovih prostora, pa je izmenama Porodičnog zakona predvidela nultu toleranciju na fizičko kažnjavanje dece u porodici. Roditelji koji kao vaspitne metode koriste ćuškanje, čvrge, šamare i na kraju teške batine, moraće da idu u Školu roditeljstva, kako bi od stručnjaka naučili da nenasilnim putem vaspitavaju svoju decu. Ove novine, za sada su u formi nacrta izmena Porodičnog zakona i uskoro bi trebalo da se nađu u javnoj raspravi.

Građani i stručna javnost, imaće priliku da o svim predloženim izmenama Porodičnog zakona daju svoje mišljenje i tokom javne rasprave podnesu svoje sugestije i predloge.

Iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiju, još uvek nisu saopštili kada će početi javna rasprava, ali su tokom najave zakona, istakli da “pripremljeni tekst predviđa jaču i efikasniju zaštitu dece od nasilja”.

Jedna od izmena, upravo je uvođenje zabrane fizičkog kažnjavana dece u čuvanju i vaspitanju, a ovo se podjednako odnosi na decu u primarnoj porodici, kao i na hranitelje i staratelje.

Iz Ministarstva su ranije saopštili da se u smislu novog zakona propisuje da roditelji decu ne smeju podvrgavati “ponižavajućim postupcima, telesnom kažnjavanju i drugim kaznama koje vređaju ljudsko dostojanstvo i integritet deteta”.

Oni roditelji, koji se ne budu pridržavali zakona, biće upućeni na “korekciju svog ponašanja”, odnosno u Školu roditeljstva.

Baucal: Zakon DA, ali i kao društvo treba da negujemo pozitivnije međuljudske odnose

Izmena Porodičnog zakona koji predviđa ukidanje fizičkog kažnjavanja dece, za Aleksandra Baucala psihologa i profesora na Filozofskom fakultetu je slojevit društveni zadatak, koji obuhvata naučna istraživanja, opredeljenje zajednice kakvo društvo želimo da budemo i zagovaranje određenih ideoloških grupa da je “batina” ukorenjena u našoj tradiciji.

On smatra da svi ti slojevi moraju da se iskristališu tokom javne rasprave i da na kraju daju najbolja rešenja koja će biti na dobrobit i dece i generacije sadašnjih roditelja.

Baucal se, upravo u kontekstu fizičkog kažnjavanja i posledica koje ono ostavlja, osvrnuo na istraživanja urađena u proteklih nekoliko decenija i podvukao da je naučno dokazano da fizičko kažnjavanje ostavlja negativne posledice na razvoj dece.

S toga smara da je dobro da se sve uredi zakonom, ali da je bitno i ponašanje kompletne zajednice.

“Ta zabrana treba da bude i odraz vrednosti koje mi negujemo u društvu. Možemo da kažemo da mi želimo da budemo zajednica u kojoj se problemi i tenzije u međuljudskim odnosima rešavaju na drugačiji način i da onda ovaj zakon ne bude usvojen samo na osnovu naučnih istraživanja, već da bude i izraz naše želje da kao zajednica negujemo pozitivnije međuljudske odnose”, istakao je on.

“Zakon bi roditelje podelio na tri grupe”

Prema Baucalovim rečima zabrana fizičkog kažnjavanja dece, prema gruboj proceni, podelila bi roditelje na tri grupe.

U prvoj, koja je kako kaže i najbrojnija su roditelji, koji su tokom istorijskih i generacijskih promena prihvatili model da svoju decu vaspitavaju bez fizičkog kažnjavanja.

U drugoj su oni koji kažnjavaju svoju decu, dok treću grupu čine roditelji koji smatraju da bi im ovom zakonskom zabranom, bila ukinuta prava na slobodu izbora, kao i neke vrednosne stvari koje oni zastupaju.

Dodaje i da će poslednja grupa, “sigurno biti protv ovakvog zakona”.

“Mi u Srbiji imamo pripadnike određenih ideoloških pozicija, uglavnom tradicionalnih i konzervativnih stavova, koji će smatrati da je fizičko kažnjavanje deo neke naše tradicije i da fizičko kažnjavanje treba zadržati zbog te tradicije. Ali, mi smo u mnogim aspektima života promenili tradiciju. Ako ćemo se držati tradicije, nekada žene nisu radile, pa tu tradiciju nismo zadržali, nego smo je promenili. Možda je pre 100 godina bilo normalno da roditelji fizčki kažnjavaju svoju decu, ali oni tada nisu znali za negativne posledice toga. To sada ne proizvodi nikakvu nužnu obavezu da današnje generacije roditelja i odraslih ljudi moraju da nastave da žive tako”, ukazao je psiholog Baucal.

Škole roditeljstva prilagoditi individualnim potrebama

Baucal smatra da je upućivanje roditelja na stručna savetovanja kako bi savladali tehnike nenasilnog vaspitavanja dece, dobra praksa, ali postavlja pitanje na koji način bi se to organizovalo.

Njegov stav je, da bi u tom slučaju bilo neophodno da se škole roditeljstva organizuju u svim delovima Srbije i da u njima rade stručnjaci koji će na adekvatan način moći da pomognu roditeljima.

Napominje da ni svi rodtitelji koji koriste fizičko nasilje to ne rade iz istih motiva, pa bi, kaže on, i program podrške trebalo da bude prilagođen pojedinačim slučajevima.

“Neki roditelj može da ima problem, jer ne ume da upravlja sopstvenim emocijama, pa koristi fizičko kažnjavanje. To je delom i zbog toga da bi ispraznio svoje frustracije i stres, što je najnegativnije moguće kažnjavanje. Ima roitelja koji ne koriste fizičko kažnjavanje zbog nekih unutrašnjih poriva, nego zato što veruju da je to dobar način da se dete vaspitava. Onda sa takvim roditeljima treba raditi na drugačiji način. Naravno, postoje i opcije za grupni rad, a to je pre svega rad na osvešćivanju da fizičko kažnjavanje ne rešava probleme”, stav je profesora Baucala.

On je ovaj svoj stav potkrepio i istraživanjem UNICEF-a koje je u više navrata rađeno u našoj zemlji, a u kome su učestvovali roditelji koji primenjuju fizičko kažnjavanje.

Baucel navodi, da su ispitanici rekli da “fizičko kažnjavanje nije dalo efekte kojima su se nadali”, te da je ono bilo frustrirajuće, čak i za same roditelje.

“Javna rasprava ne bi smela da se pretvori u ideološku diskusiju”

Profesor Baucal ocenjuje da je javna rasprava o nacrtu ovog zakona, kao demokratski proces, poželjna i dobra kako bi se čula različita mišljenja, ali da ne bi bilo dobro da se pretvori u ideološku diskusiju.

“Mi treba da vodimo diskusiju iz perspektive šta je ono što će obezbediti najveću dobrobit i za roditelje i za decu. To treba da bude naš fokus, kako kao društvo da obezbedimo ovoj generaciji roditelja i ovoj generaciji dece da zajedno prođu kroz taj proces vaspitavanja i odrastanja. Cilj je da dobijemo zadovoljne roditelje koji će jednog dana videti da zbog toga što su pozitivnije vaspitavali svoju decu, u budućnosti shvatiti da njihova deca imaju bolju životnu perspektivu i da ta deca, kada oodrastu, imaju osećaj da su na pozitivniji način bila podržana od roditelja. Na tome treba da bude fokus buduće debate, a ne da se ona pretvori u neka ideološka prepiranja zasnovana na tradiciji od pre 100 godina”, zaključio je Aleksandar Baucal.

Izvor: nova.rs

Ili sam bar bila.

Pre nekoliko dana na Fejsbuku su mi iskočila sećanja – fotografija na kojoj moji blizanci, sada tinejdžeri, sede kraj mene dok im ja čitam neku lekciju iz Sveta oko nas.
Ja im čitam i ne vidim, ne osećam i ne čujem da oni spavaju – jedan na jednom, drugi na drugom ramenu.

Tako smo završavali svaki svakcijati dan. Bilo je pitanje samo ko će pre zadremati. Oni posle škole ili ja posle dana koji traje dva-tri dana. Sećam se tog umora. I kada se setim, i sad mogu da zaspim, odmah.

Sad više ne smem da ih fotografišem, više nisam uopšte aktivna na pomenutoj društvenoj mreži i fizički mi je sve lakše da budem jedini roditelj dvojici dečaka. Zapravo, s godinama se smanjivalo fizičko cimanje, ali raste strepnja – kako će se oni snaći u ovom neuređenom društvu i potpuno poludelom svetu. (Ne računam jedno lomljenje noge, šest meseci gipsa, nošenje na četvrti bez lifta, odvođenje na kontrole, pa na rehabilitaciju…)

Kad se setim šta sam sve uspevala da izvedem od jaslica i vrtića do kraja osnovne škole – zapitam se da li sam to stvarno bila ja i kako sam to sve izvela. Sama. Uz povremenu pomoć porodice, prijatelja, kolega – i bez ikakve pomoći svog bivšeg supruga.

A moji sinovi K i R, posebno K, oduvek su ustajali u cik zore – s prvim gradskim petlovima. Pa spremanje za vrtić, kasnije za školu, onda prvi doručak, oblačenje… pa trčanje do vrtića da stignu do drugog doručka. Zimi smo išli taksijem – nije nam bilo baš blizu, na proleće sam ih kolicima vozila u drugi kvart, do ulice u kojoj smo živeli pre nego što smo se njihov otac i ja razveli.

Tim istim blizanačkim kolicima, koja su se na kraju rašrafila, slomila i raspala, vozila sam ih dugo pošto su prohodali – tako sam imala kontrolu nad njihovim živahnim kretanjem. Sećam se da nas je jednom jedan kolega sreo u Tašmajdanskom parku, ja ih pustim da se igraju, jedan ode do Crkve Svetog Marka, a drugi ka „Šansi“. Jedva smo ih nahvatali, kaže on – teže od malog fudbala. Zato su mi kolica bila spas.

Sećam se i da je jedna moja koleginica novinarka htela da snimi dokumentarac o tome kako blizanačka kolica ne mogu da prođu trotoarom od parkiranih automobila.

Tada smo imali rutinu: odvezem ih ujutru kolicima u vrtić, pa peške idem na posao, to je bila fina ruta – a ja sam imala finu liniju.

Tim istim kolicima vozila sam ih i do Tiršove kad se razbole. Jednom smo se tamo zadržali celog prepodneva – to je mesto koje svakog roditelja umori čim mu se približi – jedan je imao 41, drugi je u međuvremenu dobio 40, vratili smo se kući baš pred ručak. Ubacim u šerpu meso, krompir, šargarepu, uključim – i sve troje zaspimo. Probudili su me komšinica koja zvoni i dim iz kuhinje. Sva sreća na vreme. Samohrani roditelji su umorni ljudi. I pitanje je kada će ih umor savladati.

Onda je počela osnovna. Sećam se kako me je učiteljica cimala da dođem u školu usred radnog vremena – jer jedno moje dete ne piše ništa, gleda kroz prozor, pa baca svesku i histeriše. Onda sam ga vodila u Institut za mentalno zdravlje, pa smo pokušavali da nađemo problem, tražimo ADHD – psiholog kaže možda jeste, učiteljica kaže možda jeste, ti vodiš decu od jednog do drugog stručnjaka. Na kraju se ispostavi da nije baš ADHD, samo neki F, ništa strašno.

Ideš tako u školu usred radnog vremena, nema ko drugi… U revoltu kažeš detetu pred učiteljicom da ćeš dobiti otkaz – onda dobiješ otkaz, pa ne smeš da kažeš deci da su te otpustili.
Samohrani roditelji nemaju partnera, nemaju para i baš nemaju sreće.

Uz sve dnevne obaveze, moji dečaci išli su i u muzičku školu. Jedan je završio klarinet, drugi klavir. Tamo sam ih rano puštala da idu sami. Nekad nisam imala snage da ih vodim. Treba skuvati ručak, oprati veš, ispeglati veš. To peglanje je najpre otpalo, otprilike u vreme kada su ukinuli „Utisak nedelje“.

Od sportova su odustali jer nisu mogli da se odluče koji im se sviđa. Plivanje, aikido, kendo, košaraka… Ništa. I na treninge sam ih vodila u nižim razredima. Vodila sam ih i u svoj aerobik klub jer nije imao ko da ih čuva, pa su ih Pera i Zoki skidali sa pek-deka i otimali im tegove dok ja skačem u sali. Naravno, da sam primetila da su se zainteresovali, sigurno bih ih vodala gde prstom pokažu.

Da ne zaboravim na rekreaciju i socijalizaciju – svakoga dana park posle vrtića, pa izlaženje u školsko, te odlaženje na rođendane. U vrtiću su bili u dve različite grupe. Sećam se da su nam tada subota i nedelja bili rezervisani od jutra do mraka. Igraonice, bioskop, laser tagovi, skakanje, jurnjava, jurnjava, jurnjava.

Umorile su mi se misli koje sam prizivala želeći da se setim tih dana kada sam trčala ili bolje reći letela od tačke A do tačke B kako bih odgovorila na sve potrebe svoje male dece. Dece koja su porasla.

Moji dečaci imaju skoro 17 godina, više mi ne dopuštaju da ih fotografišem. Obojica su me blokirala na Instagramu, fokusirani su na svoje svakodnevne obaveze, školu, teretanu, drugare… U principu su okej, čini mi se da, zasad, nisu ispali toliko loše – uz neki plus, poneki minus. O tome ne smem da pišem (a molim boga da ni ovo ne vide – ubili bi me).

Oni su još maloletni, a ja već sada u vezi sa njima osećam mir. Verujem im.

Sinoć sam sedela u kafani s prijateljicama, znali su da sam primila platu. Zvali su me da im kupim giros.

Napustila sam kafanu i otrčala po hranu – za decu.

Izvor: nova.rs

Često se vodi debata o tome u kojim godinama je najbolje da žena rodi dete. Mađarski naučnici su izneli svoje mišljenje nakon sprovedene studije.

Studija o više od 31.000 porođaja pokazala je da su deca žena koje su se porodile između 23 i 32 godine imala najmanji rizik od urođenih mana.

Tinejdžerke i žene u ranim dvadesetim godinama češće su rađale decu sa defektima centralnog nervnog sistema, koji utiču na razvoj mozga i kičme, dok su trudnoće žena u zrelim godinama najčešće povezane sa deformitetima glave, vrata, očiju i ušiju.

Naučnici sa Univerziteta Semelvajs u Mađarskoj analizirali su podatke o 31.128 trudnoća sa potvrđenim nehromozomskim defektima zabeleženim u zvaničnoj mađarskoj bazi podataka između 1980. i 2009. godine. Oni su te podatke uporedili sa više od 2,8 miliona rođenih u zemlji tokom istog 30-godišnjeg perioda.

Sve u svemu, rizik od urođenih mana se povećao za oko petinu za žene mlađe od 22 godine u poređenju sa onima unutar idealnog starosnog raspona od 23 do 32 godine. Takođe, rizik od urođenih mana kod žena starijih od 32 godine bio je veći za 15 odsto.

Nalazi se odnose na nehromozomske i negenetske urođene defekte na koje ne utiču geni majke. Ne-genetski, nehromozomski uzroci urođenih mana uključuju konzumaciju alkohola i duvana tokom trudnoće, prisustvo određenih zdravstvenih stanja i upotrebu određenih lekova tokom trudnoće, prenosi klix.ba.

„Možemo samo da pretpostavimo zašto je veća verovatnoća da će se nehromozomske anomalije pri rođenju razviti u određenim starosnim grupama. Za mlade majke, to uglavnom mogu da budu faktori načina života poput pušenja, konzumiranja droga ili alkohola, i činjenica da često nisu pripremljene za trudnoću. Među majkama u poodmakloj dobi, akumulacija uticaja kao što su izloženost hemikalijama i zagađenje vazduha, propadanje mehanizama popravke DNK, starenje jajnih ćelija i endometrijuma takođe može da ima značajnu ulogu“, kaže dr Boglarka Peto, docent. na Univerzitetu Semelvajs i autor studije.

Izveštaj je objavljen u BJOG: International Journal of Obstetrics & Gynaecology.

Izvor: n1info.rs

Kada beba počinje na sedi?

Sem toga što su roditelji skloni da forsiraju dete u prohodavanju, tako i postavljanje deteta u sedeći položaj sa šest meseci pa i ranije je takođe štetno. Često nakon drugog ultrazvučnog pregleda kukova, doktor da zeleno svetlo da beba sme da sedi. To uglavnom znači da je sedenje dozvoljeno što se kukova tiče, ali nikako nije dobro zbog kičmenog stuba. Pred kraj petog meseca beba "sedi" u ležećem položaju na leđima posmatrajući stopala i dodirujući bedra.

Na ovaj način ona trenira mišiće koji će kasnije održavati uspravan sedeći položaj. Ako bi je sa pet ili šest meseci stavili da sedi, bebi bi bila povijena leđa. Naime, krajem šestog odnosno početkom sedmog meseca bebac počinje da hvata stopala i igra se njima. To je znak da ne treba da sedi, jer bi došlo do preopterećenja kičmenog stuba i sabijanja slabinskog dela kičme. Taj deformitet se kasnije ne može ispraviti. Isto kao i u prohodavanju, kada dete sedne na bok, a obično je to u devetom mesecu, spremno je u desetom za sedi normalno.

Šta ako stavite dete sa sedi pre šestog meseca?

Ukoliko je vaša beba mlađa od šest meseci, a ipak uz minimalnu pomoć, samostalno želi da je u sedećem položaju ili se uspravlja u stojeći, svakako treba da se konsultujete sa fizijatrom koji će utvrditi šta je uzrok tom stanju, a ujedno će preporučiti fizikalni tretman. S druge strane, ako beba ne pokazuje ovo interesovanje nikako je ne treba forsirati. Stavljanjem deteta na pod bez mogućnosti da se uz vas ili nameštaj uspravi propuštate fazu položaja ležanja na stomaku koji bebi očigledno nedostaje.

Pustite dete da se samostalno razvija

Da bi se vaše dete normalno razvijalo, nemojte mu forsirati prinudne položaje za koje ono nije spremno. Nemojte ga ni prerano stimulisati na bilo kakve aktivnosti za koje nije sazrelo. Za sve postoji određeni uzrasni nivo, ali naglašavamo da ne treba da se brinete ako se vaše dete ne uklapa u to. Važno je da prođe sve faze razvoja utvrđenim redosledom. Znači, beba prvo treba da se okrene sa leđa na stomak, pa tek onda obratno, da zauzme četvoronožni položaj i puzeći iz koga će da sedne, da se uspravi u stojeći. Ukoliko mu poremetite ovaj redosled ili preskočite neku fazu motoričkog razvoja, dete može da dobije ozbiljan funkcionalan poremećaj u razvoju.

Kako mozak utiče na sedenje i prohodavanje?

Pošto je ovaj uzrast i period intezivnog razvoja mozga i celokupnog organizma mnogi poremećaji obično prođu neprimetno, ali se manifestuju kasnije uglavnom u školskom uzrastu. Obično je reč o poteškoćama u učenju i savladavanju gradiva. Kada odrastu verovatno će se pojaviti problemi na koštano mišićnom sisitemu ili radu unutrašnjih organa.

Kada je pravo vreme za prve cipelice?

Ne kupujte prave cipelice ako dete nije prohodalo. Pravo vreme za kupovinu cipelica za hodanje je kada dete samostalno načini prve korake. Kvalitetne cipele su podjednako važne za pravilan hod. Nemojte da partite modu, već se isključivo vodite savetima lekara. Pre svega prve cipele treba da podupiru skočne zglobove koji još uvek nisu dovoljno čvrsti.

Zbog cipelica koja to ne obezbeđuju dolazi do deformiteta stopala i nepravilnog hoda što se kasnije teško koriguje. Kako vaše dete sve sigurnije hoda stvara se šema hoda i u mozgu koja se aktivnira svaki put kada poželimo da nečega dođemo. Način na koji hodamo kao i ostale automatske radnje ostaju za čitav život. Hod je toliko jedinstven za svakoga od nas, da čak po hodu možemo prepoznati osobu koja je u daljini i koja ide prema nama. Da li će hod vašeg deteta biti trapav, neskladan ili sa uravnoteženim i koordinisanim pokretima, dobrim delom zavisi od toga da li je razvijen prisilno uz mnogo muka i nerviranja kako vas tako i deteta.

Izvor: bitiroditelj.com

„Ja neću dete koje će sutra biti nesposobno za život.”

Pevačica Goca Tržan, mama jedne tinejdžerke tokom razgovora osvrnula se na vaspitanje svoje ćerke, moderno doba koje nameće brojne imperative u odnosima roditelja prema deci i prezaštićenosti, zbog koje će se u svetu, kad postanu svoji ljudi, jednog dana slomiti, opeći, trpeti posledice, jer iz staklenog zvona – svaki izlazak je trauma.

Između ostalog, Goca je kazala: „Neću da platim privatnu školu, ja neću dete koje će sutra biti nesposobno za život, ja neću ćerku narkomanku“ i ta njena izjava je posvađala roditelje u Srbiji.

Jedni ističu da je njen stav ispravan.

„Bravo, e tako se vaspitava dete i pravi odgovorna osoba.“

„To je ispravan stav, ali je malo takvih mišljenja poznatih ličnosti.“

Drugi pak brane privatno obrazovanje.

„U privatnu školu se ne ide da bi bio poseban, već da bi dobio bolje obrazovanje. Naše državne osnovne škole odavno su postale krš, sa lošim programom i sistemom. Deca i iz gimnazije izađu a ne govore ruski, engleski itd, samo nauče igrajući igrice i slično. Svako drugo dete uzima dodatne časove, privatne, jer ga nastavnik u državnoj ničemu ne nauči. A to što su privatne škole preskupe, pa u njih idu samo deca bogataša, pa su kao posebni, to je nešto drugo. Predrasuda o privatnim školama je smešna.“

„Privatna škola ne znači da će dete biti nesposobno za život!“

Na kraju, ističu neki kako je jedna stvar važnija od škole.

„Nije do škole. Do kuće i roditelja je. Sve, ama baš sve. Eh onda dolazi društvo… Škola je pre svega obrazovna ustanova, a onda odgojna. Kuća je sve, kućni odgoj i vaspitanje je sve.“

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Roditeljstvo je u suštini jednostavno, kad imate dobre smernice.

Roditelji igraju vitalnu, odlučujuću ulogu u tome da li će njihova deca izrasti u uspešne ljude. Iako ne postoji garantovani recept za roditeljstvo, evo 12 načina na koje roditelji pripremaju svoju decu za uspeh, a koji su prošli test vremena, piše msn.com.

Provode vreme sa svojom decom

Veza između majke i deteta počinje u materici.

Razgovor, druženje, čitanje priče jesu radnje koje povezuju roditelja i dete.

Nauka kaže da što više vremena roditelji ulože u svoju decu, to će njihova deca dostići veći nivo blagostanja.

Deca treba sama da rade zadatke

Studija sa Stanforda pokazala je da roditelji koji su se previše uključili u aktivnosti svoje dece mogu imati kontraproduktivan rezultat.

Studija preporučuje da roditelji dozvole svojoj deci malo nezavisnosti u zadacima ili kućnim poslovima. Ako vaše dete želi da preuzme vođstvo, dozvolite mu.

Ne ograničavaju društvene veštine svoje dece

Deca sa socijalnim veštinama su u prednosti u odnosu na svoje manje društvene vršnjake.

Više studija pokazalo je da razvoj društvenih veština kod dece postavlja osnovu za akademsku izvrsnost i dugoročni uspeh.

Umesto da ograničavate ove veštine, podstaknite ih kod svoje dece.

Povezani su sa svojom decom

Zdrav odnos roditelja i deteta podstiče sigurnost i poverenje.

Kada roditelji slušaju, pokazuju empatiju i reaguju, to gradi emocionalnu stabilnost i „setuje“ njihovu decu za uspeh.

Završili su visoke škole

Iako možda postoje odstupanja, studija objavljena 2018. godine otkrila je da visoko obrazovani roditelji često stavljaju snažan naglasak na važnost akademskog postignuća.

Visoko obrazovanje roditelja daje snažan primer deci da postanu uspešna.

Imaju velika očekivanja

Čak i kada smo odrasli, ponekad nam je potrebno da neko veruje u nas.

Kada roditelji imaju visoke standarde za svoju decu, to im uliva osećaj uspeha.

Verujte u svoju decu i recite im kakve želje imate za njih.

Slave uspehe svoje dece

Da li znate da će neka deca prestati da plaču kada im date kolačić? To je na neki način povezano.

Kada roditelji slave uspehe svoje dece – bez obzira na to koliko su mala, to podstiče način razmišljanja o rastu.

Pomenute proslave uče decu da budu ponosna na svoj rad i da na izazove gledaju kao na priliku za učenje, te okupljaju porodicu kao celinu.

Svojoj deci daju jednostavna imena

Ime je prvi identitet osobe na Zemlji, i iako ovo može izgledati minorno, davanje detetu nepristrasnog imena može povećati poverenje u socijalnom okruženju.

Studija sprovedena na Univerzitetu u Njujorku pokazala je da pojedinci s lako prepoznatljivim imenima često imaju više rangirane pozicije na svojim radnim mestima.

Oni daju prioritet naporima umesto izbegavanju neuspeha

Neuspeh je neizbežan, ali trud je lep i često vodi ka uspehu.

Način razmišljanja o rastu vidi neuspeh kao odskočnu dasku, a ne kao nedostatak.

Kontinuirani napori stvaraju ovaj način razmišljanja o rastu kod dece.

Uče ih „čvrstini“

„Čvrstina“ znači hrabrost i odlučnost, a Anđela Dakvort, docentkinja na Univerzitetu u Pensilvaniji, definisala je „čvrstinu“ kao „treniranje stvari na duži rok dok ih ne savladaš“.

Roditelji koji svoju decu uče „čvrstini“ u ranom uzrastu, pripremaju ih za uspešnu budućnost.

Strpljivi su i podržavaju svoju decu

Strpljiva mama ili tata stvaraju prikladno okruženje za rast svoje dece. Daju deci prostor da uče, istražuju, prave greške i rastu tempom koji njima odgovara.

Strpljenje i podrška jesu osobine koje svako može lako da oseti, uključujući i decu, i podstiču dobru komunikaciju, stvaraju zdrave veze i postavljaju put ka uspehu.

Obraćaju pažnju na svoju decu

Pažnja ide dalje od nadgledanja deteta; uključuje slušanje, razumevanje i usmeravanje. Pažnja pomaže roditeljima da prepoznaju i unaprede snage svog deteta.

Veća je verovatnoća da će uspeti deca čija se osećanja stalno vide i čuju.

Izvor: nova.rs

Na koji način tehnologija utiče na razvoj mozga naše dece i šta pod hitno treba menjati u vaspitanju i obrazovanju? O tome je na K1 televiziji govorio dr Ranko Rajović, specijalista interne medicine, magistar neurofiziologije, autor NTC programa koji predaje u Sloveniji i osnivač Mense u regionu.

"Mozak naše dece postaje drugačiji. Već dugo godina učitelji i vaspitači upozoravaju da je svaka nova generacija koja stigne u prvi razred malo slabija u odnosu na prethodnu", izjavio je dr Rajović u „Uranku“ i dodaje : "Motorički su slabiji, sa slabijim opštim znanjem, sebičniji su, empatija je slabija".

Postojala je ideja da se istraživanja iz medicinskog znanja primene u praktičnu pedagogiju.

"Mi u medicini dobijamo odgovore šta se dešava u mozgu naše dece, mi nismo bili spremni za ovo što se dogodilo u OŠ „Vladislav Ribnikar“, mada se već videlo da nešto nije u redu već godinama sa ponašanjem dece. Vršnjačko nasilje je u porastu u celoj srednjoj Evropi. Juče je izašao tekst u Sloveniji da postoje nezamislive razmere vršanjačkog nasilja, toga nikada nije bilo".

Dr Rajović smatra da ne možemo da optužimo samo internet i rijaliti programe, jer sve zajedno utiče na ponašanje deteta.

"Prvo ćemo da krenemo od roditelja, oni su najodgovorniji. To prvo okruženje za dete čine roditelji. Okruženje je važno 100% za razvoj deteta. Nekada se tvrdilo da je 50% genetika, a 50% okruženje, ali to nije tačno. Genetika je 100% potencijal, ali razvoj potencijala zavisi 100% od okruženja", kazao je on i napomenuo: "Mi prvo imamo prezaštićenje, to je sociološki fenomen. Da bih objasnio reakciju roditelja, na primer mame, ja moram objasniti hormone, jer oni upravljaju nama, samim tim na naše ponašanje. Mama kada rodi bebu, dobije ogromne količine hormona oksitocina, to je hormon ljubavi. Biologija je tako napravila da mama zaštiti bebu. Ako beba plače, ko prvi ide da je vidi - mama ili tata? Pa mama. Beba stane na noge - ko prvi skače? Ponovo mama. Oksitocin upravlja mamom, zato se javi prezaštićenje i tata je tu da ga neutrališe. Nekada je mama imala dvoje, troje ili desetoro dece pa to nije bilo vidljivo. To izgleda tako da sve najbolje želimo za naše dete".

Greške tokom odrastanja

Dr Rajović je istakao u „Uranku“ neke od grešaka koji roditelji prave tokom odrastanja bebe.

"Prva greška: roze soba se kupuje za ćerke, a plava za sinove. Nobelova nagrada je dodeljena profesoru Vizelu koji je zaključio da je velika stimulacija za mozak deteta kontrast, beba 30 dana gotovo ne vidi ništa, pa dajte kontraste. Druga greška tipično za mamu je da bebu pritisne na grudi i to je najzaštićeniji položaj, sreća tu je tata koji vrti bebu po rukama. Glava koja se ne pomera neće povezati ramena i noge, držite glavu bebe ali nemojte da je fiksirate, to je bitno zbog stimulansa. Zaštititi dete je dobro, ali prezaštićenje nije. Na taj način mozak dobija manje impulsa i neke regije su smanjene, to se već upisuje u neuromedicini. Erih From je u prošlom veku pisao o tome da je to deo potrošačkog mentaliteta, i imamo decu koja žive „otvorenih usta“. Najbolje patike, igračke... Dete nauči da ima sve najbolje, ne zna šta znači čekati. Ako dete onda nešto ne može, u pubertetu dolazimo do problema: frustracije, prag toleranicije je nula... Mi tako podižemo dete".

On je istakao da roditelji traže uspeh od deteta i da zato dete ide na jednu, tri, ili pet aktivnosti.

"Dete kao mali robot obavlja stvari okolo, a mozak tog deteta radi drugačije i ne može da izdrži. Deca izdrže zato što vole mamu i tatu, da ih ne razočaraju. Dete ima specifičan mozak koji radi na teta talasima, što znači da mora da živi, vidi, proveri i uđe u duboke regije mozga. Dete sa pet godina je na prozoru, gleda u pticu kako je sletela, uzela par zrna i odletela, detetu to traje i pamti svaki detalj, urezuje mu se u mozak – rekao je on za K1 televiziju i dodao - Nekada je bilo tako da dete bude tu, da ga vidimo u prostoriji, zbog fizičke bezbednosti. To je ostalo, ali dete danas dobije tablet i kompjuter i ulazi u nepoznat svet. Radio sam sedam godina istraživanja sa mlađim razredima osnovne škole u Srbiji, Sloveniji, Italiji i Hrvatskoj. Već tada je 50 odsto naših učenika provodilo po četiri - pet sati zadubljeno u mobilne telefone. Njima su se igrališta i parkovi preselili u telefon i evo šta se dešava", kazao je u „Uranku“ dr Ranko Rajović.

Virtuelni svet

Dr Ranko Rajović danas je govorio i o virtuelnom svetu i naglasio da odlazak u virtuelni svet nismo izučavali.

"Mislim da će morati da se menjaju postavke i psihijatrije, i psihologije, i pedagogije jer mi takve stvari nismo imali. Taj svet koji jeste bitan za razvoj mozga se pretvorio u svet agresije. Da ne ispadne da optužujem internet, ima tu korisnih stvari, ali naša deca ne idu na te sajtove. Ona idu tamo gde je negativan sadržaj, agresija, i kada odu u taj virtuelni svet mozak to obrađuje. Mi znamo da je to izmišljeno ali mozak na to reaguje. Mi bukvalno imamo smanjene regije mozga. Limbički sistem koji učestvuje u reakciji šta je dobro, a šta nije, u kontroli emocija je smanjen kod naše dece sa deset godina u odnosu na starije generacije, i to je veliki problem. Mi moramo da prilagodimo okruženje, ne možemo mi da pustimo dete da samo sebi traži okruženje. Ima jako dobre dece, međutim, pojavljuju se ekstremi koji nikada nisu bili".

Doktor ističe da deca u virtuelnom svetu ubijaju ljude i otkidaju im glave.

"To postaju deca bez empatije. Mozak je podešen da prima i obrađuje informacije. Pre 100 godina dete je primalo dve važne informacije tokom jednog dana, došla je baka ili spremamo gibanicu ili ovca je pobegla u šumu i idemo da je tražimo. Zatim se pojavio radio pa se broj informacija malo povećao, pa televizija... Veće linije informacija, veća dramatičnost, a onda internet. Prvo je bio na kompjuteru, sada je integrisan u telefon, sada nije deset informacija nego reka informacija. Ja bih telefon zabranio do četvrtog razreda, jer nikakvu korist nema, samo štetu. Čak i duže, ali niko me ne sluša".

Mozak se brani tako što otupljuje

Dr Rajović je napomenuo u „Uranku“ da se mozak brani od reke informacija tako što otupljuje.

"Onda mi neko kaže druga su vremena, ali mi ćemo izgubiti decu zbog tog stava. U reci informacija mozak otupi. Pravi razvoj mozga je dečja igra, trče i druže se, to je prava socijalizacija – druženje. Igrice smanjuju dinamičku komodaciju oka, imaće problem sa koncentracijom i čitanjem, smanjuju hipokampus (deo mozga zadužen za memoriju i učenje) i bazalne ganglije (deo mozga zadužen za trčanje i skakanje). Internet je štetan jer na njemu deca gledaju najbolje patike i jakne i teraju roditelje da im ih kupuju, i roditelji jadni moraju i postaju robovi deteta".

K. K. je mašina

Doktor Rajović je za Kostu K. koji je pucao u svoje drugove i čuvara škole OŠ „Vladislav Ribnikar“ kazao da je postupi okao mašina.

"Celokupan razvoj deteta je i emotivni i empatičan razvoj, vaspitanje, a ne samo znanje. To dete je postupilo kao mašina, on je planirao i crtao, to ukazuje na potpuni nedostatak empatije. Bilo je dece koja su to podržala i pravila šalu na društvenim mrežama. To rade bez ikakve empatije, to se zaustavlja prvo sa roditeljima, nema prezaštićivanja i ugađanja. Dositej Obradović je rekao da decu treba učiti dobroti i empatiji jer od toga sve zavisi. Šta ćemo sa decom bez empatije? Ovaj dečak misli da je dobro zadatak, on je mašina za ubijanje", rekao je dr Rajović za K1 i naglasio: "Lajkovi su nesreća. Vršačko nasilje je vezano za lajkove, jer kada to snime dobiju lajkove. Nažalost, dete kome ime ne mogu da spominjem je trend, samo druga deca nemaju pištolje. Sve više imamo takve dece, to su ekstremni primeri".

Mi imamo empatiju, kompjuter je nema

Dr Rajović tvrdi da smo pre 26 godina, kada je Gari Kasparov izgubio od kompjutera, shvatili da mi ljudi ne možemo da budemo bolji od kompjutera po informacijama i znanju.

"Zato moramo da razvijemo empatiju i timski rad, nešto što kompujter ne može, a tek onda dolazi kreativnost. Kako ćemo stvarati zdravo društvo bez discipline, rada, reda, ljubavi i razumevanja? Neka deca u pubertetu nažalost tuku roditelje. To su deca kojoj smo sve dali i omogućili. Stvaramo generaciju „otvorenih usta“, bez obaveza i radnih navika, podbacili smo", zaključio je on za K1 televiziju u „Uranku“.

Izvor: blic.rs

Fizičko kažnjavanje je čest način na koji roditelji pokušavaju da uspostave autoritet nad svojom decom. Međutim, mnogi psiholozi tvrde da takav način vaspitavanja dece može da ostavi trajne posledice, a magazin je objasnio i koje.

Naučna istraživanja koja su objavljena u magazinu pokazuju da svako životno iskustvo utiče na razvoj neuronskih mreža u mozgu. Pozitivna životna iskustva koja proizlaze iz brige, jakih odnosa i empatije pomažu u izgradnji pozitivnih neuronskih mreža, objašnjavaju psiholozi. Samim tim, roditelji bi svom detetu trebalo da pruže što više pozitivnih iskustava.

Sa druge strane, bilo kakvo vikanje, fizičko kažnjavanje i udaranje dece stvara samo emocionalno bolna iskustva koja imaju brojne neželjene posledice. Osim toga, fizičko kažnjavanje nikada ne daje željene rezultate.

Studije su pokazale da fizičko kažnjavanje deteta može dovesti do mentalnih problema, kao što su anksiozni poremećaj, zlouporaba alkohola ili zavisnost od opijata. Udaranje deteta radi postizanja određene discipline dovodi do:

• gubitka samopouzdanja
• straha
• buntovnosti
• agresivnog ponašanja
• ljutnje i frustracije.

Izvor: b92.net

Roditelji često kritikuju decu kada se igraju hranom, a šta kažu pedjatri?

Mnogi roditelji susreću se sa jednom problemom kada je reč o jedenju njihovih mališana. Mnogi od njih usred jela skloni su da se igraju hranom, što roditelji često doživljavaju kao nešto loše. Ipak, istina je zapravo potpuno drugačija.

Grupa pedijatara objašnjavaju zašto je dobro da se tokom jela deca igraju sa hranom. To, zapravo, pozitivno utiče na njihov odnos sa hranom, ali i na njihov celokupan razvoj, prenosi Index.hr.

Kako objašnjavaju postoji nekoliko prednosti igranja hranom kod male dece.

To podrazumeva podsticanje i razvoj kreativnosti, stimulaciju čula dodira, vida, sluha, mirisa i ukusa, stvaranje pozitivne atmosfere za stolom, sprečavanje izbirljivosti u jelu izgradnjom znatiželje oko hrane, ali i razvijanje fine motorike.