Ignorisanje bebinog plača može da izazove ozbiljne probleme i da se negativno odrazi na bebin razvoj i blagostanje.

Intenzivan stres koji izaziva plač tokom ranih meseci može da modifikuje sistem neurotransmitera, što dovodi do strukturalnih i funkcionalnih promena u mozgu. Te promene su slične onima koje se mogu videti kod depresivnih odraslih osoba.

Ako bebu prepustite plaču, to bi moglo i da prenadraži lučenje adrenalina, što uvećava šanse da kasnije tokom razvoja i u životu dete bude agresivno, impulsivnog ponašanja i nasilno.

Negativna posledica može da bude abnormalno visok nivo hormona stresa – kortizola, što koči razvoj nervnog tkiva u mozgu.

Ignorisanje bebinog plakanja potiskuje i rast i imunosistem, čineći ih podložnim brojnim ozbiljnim oboljenjima.

Jedna studija je pokazala da odojčad čiji je plač zanemarivan nisu razvila zdrave intelektualne i socijalne veštine, te su imala teškoće u obuzdavanju svojih emocija.

Kada su bebice fizičke odvojene od svojih roditelja ili staratelja, aktiviraju se odgovori na bol koji dovode do hormonskih promena. Čak i trosatna dnevna odvojenost podstiče epigenetske efekte, tj. nasledne promene u ekspresiji gena koje nisu uzrokovane promenom u DNK lancu, što može da se ispolji na funkciju pamćenja u zrelom dobu.

Plakanje i smejanje su načini komunikacije naših mališana. Deca plaču i dižu larmu zbog raznih stvari – bilo kad su gladna, bilo da ih nešto boli, bilo da imaju nekakvu nelagodu ili jednostavno potrebu za fizičkim kontaktom.

Baš kao i na smeh, i na plač se mora odgovoriti adekvatno i pozitivnom reakcijom, i to tako da dete oseti da su njegova osećanja prihvaćena. Ignorisanje bebinog plakanja šalje poruku da su tuga i bes neprihvatljivi, da se suzbijaju njihove emocije, što ih čini razdražljivijima.

Postoje brojni načini da umirite vašu bebu – dojenjem utoljavate njihovu glad; stvaranje zvukova koji su joj poznati dok je bila u vašem stomaku ili kreiranje umirujućeg okruženja i rutine spavanja utiču na to da se beba smiri; dodir kože o kožu stimuliše oslobađanje oksitocina, hormona sreće…

U utrobi se beba nalazila u prostoru koji se non-stop pomerao, mrdao, tako da je, recimo, ljujuškanje pokret koji je umiruje, jer tako u sebi stvara osećaj sigurnosti.

Na sve te načine roditelji ili staratelji zapravo pomažu bebama da razviju mehanizme da umire sebe, prenosi portal bitiroditelj.com.

Opšte je prihvaćeno da vaspitanje određuje gotovo sve u čoveku: karakter, inteligenciju, pa čak i težinu i sam odnos prema hrani. Ali najnovija istraživanja sugerišu da i geni imaju veliku ulogu!

Istina je da vaspitanje igra ogromnu ulogu u tome kako dete odrasta: roditelji mu usađuju određena moralna načela koja formiraju karakter. Oni takođe razvijaju mentalne sposobnosti bebe. Konačno, svi znamo da ponašanje u ishrani u porodici ima veći uticaj na telo deteta: ako jedete ukusno i puno i zloupotrebljavate brzu hranu, postoji rizik da će dete u budućnosti imati višak kilograma .

Mnogo je knjiga napisano na temu vaspitanju. Mlade majke pretražuju internet u potrazi za odgovorima na pitanja. Međutim, nedavna istraživanja naučnika dokazuju da su za neke ljudske kvalitete kriva genetika. Neki stavovi čoveka usađuju se vaspitanjem, ali nešto se prenosi i genima.

Evo kojih 5 osobina deca mogu da naslede genima od svojih roditelja:

1. Težina

Ako ste čuli za to kako uznemirena majka pokušava da nahrani svoje malo dete, videli ste kako roditelji sa viškom kilograma u restoranu pokušavaju da natrpaju svoje dete hranom koju ono odbija da jede, ili, naprotiv, primetili ste vitku majku i otca koji imaju bucmaste potomke koji odlučno odbijaju da jedu brokoli, onda ste upravo bili svedoci borbe između vaspitanja i genetike. Da, koliko god da je tužno shvatiti, mršavost i sklonost gojaznosti su nasledni. Hteli mi to ili ne, težina deteta kada krene u samostalan život nema mnogo uticaja na porodične navike u ishrani.

Istraživanje sprovedeno na miševima identifikovalo je gen odgovoran za povećanje telesne težine. Životinje su konzumirale istu količinu kalorija, ali su samo miševi sa specifičnom genetskom promenom dobili na težini.

Osim toga, prema naučnicima, genetski je određeno da li će osoba imati višak kilograma u detinjstvu ili odraslom dobu. Ova informacija može biti korisna nama koji smo izuzetno ljubomorni na koleginicu iz susednog odeljenja jer jede i ne dobija na težini. Dobra vest je da dijeta i vežbanje pomažu. Loša vest je da morate da prihvatite činjenicu da ćete morati da se borite sa viškom kilograma ceo život.

2. Optimizam

Nedavno je studija koju su sproveli američki naučnici otkrila da je otprilike 50% pozitivnog stava prema životu nasleđeno od roditelja. Drugi američki naučnik, sociolog Artur Bruks, takođe tvrdi da je skoro 50 odsto vedrine, sposobnosti da uživate u onome što imate, nasleđeno na genetskom nivou. A vedrina zavisi manje od 40% od nedavno nastalih događaja, odnosno od konstantnih parametara koji se menjaju. Preostalih 10% je lični stav osobe prema problemu (bilo da želi da se potrudi da ispravi situaciju, ili više voli da odustane i sam podnese ostavku).

U svojoj knjizi "Sebični razlozi za rađanje više dece", ekonomista Brajan Kaplan tvrdi da roditelji uveliko precenjuju svoj značaj u podizanju dece i oblikovanju sposobnosti svoje dece da uživaju u životu. Zasnovan je na dokazima da identični blizanci (koji dele isti DNK) imaju sličan nivo zadovoljstva životom u poređenju sa drugiom blizancima.

Ali postoje dobre vesti za roditelje stalno nezadovoljnog potomstva: istraživanja pokazuju da je mrzovoljnost verovatnije genetski inherentan kvalitet, a ni na koji način nije rezultat nedostatka roditeljske ljubavi u detinjstvu ili neke dugotrajne ogorčenosti.

3. Sreća je nasleđeno osećanje

Srećni roditelji prenose svom detetu sposobnost da se oseća srećnim na genetskom nivou. O tome svedoče rezultati epigenetske studije čiji je autor dr Alberto Bukaj. Prema istraživaču, sposobnost da se oseća sreća je programirana genetski i ne razvija se nakon rođenja kroz vaspitanje. Jake pozitivne emocije i stanje sreće pokreću određene hemijske reakcije u telu muškarca i žene koje mogu uticati na genetski kod bebe.

Poznato je da ponašanje roditelja i njihova percepcija sveta utiču na karakter deteta i njegovu percepciju okolnih ljudi i događaja. Međutim, dr Baki svojim istraživanjem ističe da sposobnost da se osećate i ponašate kao srećna osoba nije nasleđena na nivou vaspitanja, već je urođena.

4. Karakter

Mnoge strudije su ispitivale da li geni utiču na karakter, ali kako još nije tačno poznato. Mnogo je primera kako je usvojeno dete izraslo u potpunu suprotnost svojim usvojiteljima. Setimo se popularne priče o Hariju Poteru, kojeg su odgajali zli ujak i tetka, ali je, ipak, odrastao u ljubaznog dečaka. I sve zato što je njegov karakter bio postavljen na genetskom nivou. Ali milijarde dolara potrošene na proučavanje DNK još uvek nisu pomogle da se pronađe odgovor na pitanje: "Pa koji su geni odgovorni za ljubav prema redu/urednosti/pristojnosti?"

Može li biologija objasniti kriminalno ponašanje? Više od 100 studija na ovu temu sugeriše da genetska predispozicija igra važnu ulogu. Ali sama činjenica da je osoba nasledila takve osobine ne znači da će nužno postati ubica ili lopov. Ovde je neophodna edukacija: roditelji, primetivši na vreme opasne impulse deteta, mogu da ih okrenu u dobrom pravcu.

5. Sposobnost učenja

Geni utiču, pre svega, na sposobnost deteta da uči, njegove ocene i inteligenciju uopšte. Britanski istraživači su 2013. godine proučavali akademski učinak više od 11 hiljada jednojajčanih šesnaestogodišnjih blizanaca. Pokazalo se da geni više utiču na ocene nego kvalifikovani nastavnici, jake škole i strogi roditelji.

DNKFoto: Profimedia/ilustracija
Analiza jednog američkog centra za usvajanje otkrila je da deca čije su usvojiteljice imale fakultetsku diplomu imaju 7% veću verovatnoću da završe fakultet nego njihovi vršnjaci čiji su usvojioci imali samo srednju školu. Za poređenje, dat je podatak da visoko obrazovanje za biološku majku povećava ovu verovatnoću na 26%, bez obzira na obrazovanje usvojiteljice.

6. Obrazovanje

Da, geni prisutni u detetu, čudno, mogu uticati na njegovo sopstveno vaspitanje. Odnosno, geni koji su mu preneti od oca i majke na neki način će uticati na to kako će se roditelji odnositi prema detetu. Ovo je tako složen lanac.

Više od deset studija koje su uključivale preko 14.500 parova blizanaca pokazalo je da geni koje dete ima imaju značajan uticaj na to kako se roditelji ponašaju prema njima. Na primer, kod dečaka, region gena koji prenosi serotonin može predvideti koliko će njegova majka biti ljuta ako razbije njenu omiljenu šolju, na primer. Ali naučnici ne poriču uticaj socio-ekonomskih i kulturnih faktora.

Međutim, koliko god da su geni važni, važnost vaspitanja nije poništena. NJegove metode treba da zavise u većoj meri ne od karaktera roditelja, već od karaktera deteta. Ne postoji idealan roditeljski metod – svakom detetu je potreban poseban pristup. Zato roditelji treba da se trude da uzmu u obzir individualne osobine deteta i pokušaju da ih razviju ili na vreme koriguju.

Izvor: sd.rs

Kritika našeg društva i putokaz ka isceljenju.

Proslavljeni lekar Gabor Mate u svojoj inovativnoj knjizi „Mit o normalnom“, koju je napisao zajedno sa sinom Danijelom, elokventno pokazuje kako i zašto u zapadnim zemljama, koje se diče svojim sistemima zdravstvene zaštite, raste broj hroničnih bolesti i pogoršava se zdravlje stanovništva.

U celom svetu u porastu su mentalne bolesti među adolescentima. Stoga treba da se zapitamo šta je zaista „normalno” kada govorimo o zdravlju.

Tokom četiri decenije kliničkog iskustva dr Mate je uvideo da je rasprostranjeno razumevanje „normalnog” pogrešno jer zanemaruje uticaj trauma i stresa savremenog života na zdravlje našeg tela i uma. Zato nudi novu perspektivu iz koje uspeva da razmrsi uobičajene mitove o razlozima zbog kojih se razboljevamo i poveže tačke između oboljenja pojedinaca i društva u kom je zdrav razum u okomitom padu – a potom daje i vodič za zdravlje i isceljenje.

Mit o normalnom razdvaja majku od bebe već nekoliko minuta nakon rođenja.

Mit o normalnom očekuje od beba i male dece da spavaju sami.

Mit o normalnom kaže da bebe treba da prespavaju noć, što pre.

Mit o normalnom ‘uči’ bebe da spavaju tako što ignoriše njihove potrebe.

Mit o normalnom traži da mala deca nauče da dele pre nego što su na to spremna.

Mit o normalnom obeležava dete kao problematično zato što ne može da sedi i sluša pet školskih časova.

Mit o normalnom izolovao je majke od podrške porodice i “sela” koju je nekad svaka majka imala.

Mit o normalnom kriv je za mentalne i emocionalne probleme koji nastaju zbog preranog razdvajanja deteta od majke, da bu boravilo u grupi s drugom decom.

Mit o normalnom kaže da dečaci ne plaču, a da se devojčice ne ljute.

Mit o normalnom pretpostavlja da je uspeh u školi najvažniji pokazatelj inteligencije i potencijala deteta.

Mit o normalnom na prvo mesto stavlja struktuirano učenje i usmerene aktivnosti, umesto učenja koje je deci zaista potrebno – kroz igru.

Mit o normalnom kaže da je detinjstvo samo priprema za odrasli život.

Mit o normalnom insistira da su deci potrebne kazne i da moraju osećati strah.

Mit o normalnom očekuje da se deca uklope u model koji smo mi odrasli za njih napravili.

Mit o normalnom odbija da razume da je svako dečje ponašanje zapravo komunikacija.

Mit o normalnom uvažava uklapanje umesto kreativnosti.

Mit o normalnom posramljuje one roditelje koji biraju da se ne uklope u narativ društva.

Sve to čini moderno roditeljstvo prepunim paradoksa!

***

Nikad nismo bili više povezani kroz tehnologiju, a nikad više jedni od drugih izolovani, osuđivani i preopterećeni teretom svega što društvo od nas očekuje. Ove takozvane norme koje nam se nameću vrlo često zapravo uopšte nisu ono što je za našu decu i nas same najbolje. One su mnogo češće proizvod nekakve tradicije koju slepo poštujemo ne zapitavši da li nam je ona zaista donela dobro.

Umesto da se to zapitamo, mi sledimo mit o “dobrom” i “normalnom” detetu i onome što treba da bude “dobar” i “normalan” roditelj, a da ni jednog trenutka ne zastanemo i ne zapitamo se – a za čije dobro?

“U ovoj kulturi u kojoj živimo, ono na šta smo se navikli i prihvatili kao normu, uključujući i određene obrasce roditeljstva, niti je zdravo, niti normalno. I to je ono što ja nazivam “Mit o normalnom”, piše dr Gabor Mate.

A u srcu svih ovih mitova jeste zapravo gubitak veze sa našom iskonskom roditeljskom intuicijom. Kada se vratimo intuiciji, kada je oslušnemo, mitovi će pasti kao kula od karata.

Generacijama, hiljadama godina, porodice su se oslanjale na mudrost zajednice, na takozvano selo koje vaspitava, podržava, pruža ruku.

To selo na prvo mesto uvek stavlja dobrobit dece i razumevanje njihovih potreba kroz holističku perspektivu.

“Kad bismo celu ljudsku istoriju mogli da predstavimo na jednom časovniku, do pre samo šest minuta živeli smo u velikim zajednicama, a deca su uvek i svuda, po čitav dan, vreme provodila sa svojim porodicama”, piše dr Gabor Mate.

A danas? Danas, u žurbi koju je doneo moderan život, sela nema.

Da bismo to preokrenuli, moramo se okrenuti potrebama naše dece i našim roditeljskim instinktima.

Ovo bi moglo da znači stavljanje igre, kao dečje potrebe, ispred plaćenih aktivnosti, prepoznavanje da je svako ponašanje deteta komunikacija, dozvoljavanje detetu da izrazi svoje emocije bez osude (sve dok time nikom ne nanosi bol).

“Povezanost deteta i roditelja najmoćnija je podrška mentalnom zdravlju poznata čovečanstvu”, piše dr Mate.

Zato je vreme da prihvatimo novi narativ

Onaj koji ceni autentičnost, kreativnost i emocionalnu inteligenciju.

Umesto da se tako grčevito borimo da svoju decu smestimo u nekakve kalupe koje smo za njih pripremili još pre nego što su se rodili, hajde da zajedno prigrlimo njihove posebnosti, strasti, izazove koji ih vode.

Time nećemo samo pomoći da zdravije rastu, već ćemo i stvoriti duboku i jaku vezu s njima, koja će biti za čitav život, prenosi Zelena učionica.

Med može uzrokovati dojenački botulizam, vrlo opasnu infekciju crevnog trakta. Dojenački botulizam je bolest do koje dolazi kada novorođenče unese bakteriju koja proizvodi toksin unutar tela.

Reč je o veoma opasnoj infekciji crevnog trakta. Sve je više dokaza koji govore da med može biti uzročnik ovog tipa botulizma. Med je poznati izvor spora koje stvaraju bakterije Clostridium botulinum. Kada ih dojenče unese u organizam, ove bakterije proizvode toksin koji uzrokuje dojenački botulizam, ozbiljno,ali na svu sreću retko trovanje hranom. Stoga se deci mlađoj od 12 meseci nikada ne sme davati med, piše portal bitiroditelj.com.

Dojenački botulizam nije nimalo bezopasna bolest, jer napada nervni sistem bebe i u najtežim slučajevima može čak dovesti do smrti.

Međutim, većina se beba uspe oporaviti.

Najčešći znaci i simptomi botulizma su:

• Trajni zatvor (konstipacija)
• Omlitavljene ruke, noge i vrat
• Slabašan plač zbog slabosti mišića
• Poteškoće u dojenju, beba nema snage da izvuče mleko
• Izražen umor dojenčeta (stalna pospanost)
• Poteškoće u disanju

Spore botulizma se takođe mogu ugnjezditi i u neke namirnice sa niskim sadržajem kiseline koje sami spremamo u kutije za čuvanje hrane u frižideru, ali i u šećernom sirupu. Imajte to na umu i izbegavajte takve namirnice u ishrani dojenčeta.

Loš uticaj na imunitet, a time i na zdravlje.

Sanjana Basu, naizgled zdrava odrasla osoba prepričala je svoje iskustvo sa hroničnom prehladom u detinjstvu. Ona je stalno bila bolesna do 12. godine Imala je konstantno kijavicu i kašljala po ceo dan u školi. Roditelji su bili očajni i nastavnici zabrinuti da ostala deca u razredu mogla da se razbole.

Sanjana nije sama u ovom. Mnoga deca imaju slab imunitet. Postoje određene navike koje vaše dete može da razvije kako raste, a koje mogu loše da utiču na imunitet.

Pogledajte kojih 8 navika mogu da naškode imunitetu deteta.

Stalno sede na kauču igrajući igrice ili gledajući tv

Ako je tako, vreme je da ga ohrabrite da se više igra napolju. Neaktivno dete će imati slab imunitet jer će nedostatak aktivnosti stagnirati odbrambeni sistem organizma. Aktivnosti napolju osiguravaju da dete dobije dozu vitamina D, koji jača uminitet.

Nedostatak sna

Manjak sna može znatno da utiče na dečji imunitet. Detetu je potrebno od 10 do 14 sati sna dnevno u zavisnosti od njegovog uzrasta. Ako dete ostaje do kasno uz računar ili pametni telefon time su manje šanse da rano zaspi.

Manje sna izaziva stres koji sprečava da kiseonik slobodno cirkuliše u mozgu. Ovo može da smanji njegov imuni sistem i učini ga podložnijim klicama.

Prekomerna upotreba antibiotika

Kad god požurite kod lekara kada vam je dete bolesno , postoji šansa da vam prepiše antibiotik. Prekomerna upotreba antibiotika možće da dovede do rezistencije na antibiotike kod vašeg mališana. Takođe, slabi i njegov imunitet.

Nedostatak higijene

Ako vaše dete ne praktikuje higijenu, može da izloži svoje telo broju klica što dovodi do smanjenja imunog sistema. Ne pranje ruku pre jela, nepravilno pranje zuba, prljavi i neodsečeni nokti – sve te navike slabe imuni sistem.

Potisnute emocije

Neka deca imaju tendenciju da svoje probleme drže u sebi. A to može negativno da se odrazi na njihovo zdravlje. Stalna zabrinutost što drug ili drugarica ne razgovara u školi , loš rezultat na kontrolnom, mogu da dovedu do smanjenja imuniteta zbog povećanja nivoa stresa.

Nezdrava ishrana

„Vi ste ono što jedete“, glasi stara izreka.

Zdrava ishrana je jedan od načina da se obezbedi bolji munitet. Ako vaše dete redovno jede hranu bogatu aditivima , konzervansima i šećerom, to može negativno da utiče na varenje i povećanje upala u organizmu, što dovodi do slabljenja imuniteta.

Pasivna izloženost duvanskom dimu

Pasivno izlaganje dimu šteti dečjem imunitetu. Deca su podložnija pasivnom pušenju jer im pluća još nisu dobro razvijena. Izloženost pasivnom pušenju utiče na urođeni imunitet deteta pa je veći rizik od dobijanja bronhitisa, astme, pa čak i raka.

Nisu dovoljno hidridrani

Iako vašem detetu nije potrebna ista količina vode kao vama, oni i dalje moraju da piju količinu koja je dovoljna za pravilno funkcionisanje digestivnog trakta. Pravilno varenje pomaže u dobroj apsorpciji hranljivih materija u telu, što dovodi do slabljenja imuniteta.

Voda takođe izbacuje toksine što olakšava telu da se bori protiv klica i infekcija, piše Parentcircle.com.

Zlatni saveti za roditelje.

Skandinavcima se divi svet zbog njihovog pristupa roditeljstvu – pa često od njih možemo da čujemo zanimljive stvari koje su u drugim krajevima planete nezamislive. Ovo su neke lekcije koje možemo da usvojimo od Danaca.

Knjiga „Danski način roditeljstva: Šta najsrećniji roditelji znaju o odgajanju samouverene, sposobne dece?“ autorke Džesike Hohmen može biti izuzetno korisna, pogotovo mladim roditeljima.

Ova knjiga zapravo daje odgovor na pitanje šta Dansku čini najsrećnijom zemljom na svetu i kako danski roditelji odgajaju srećnu, samouverenu, uspešnu decu.

Preispitajte svoja ustaljena pravila i aktivnosti

Naše ustaljene aktivnosti su one radnje i reakcije koje imamo kada smo preumorni da bismo razmišljali i tražili bolji način ili opciju. Jednostavno reagujemo instinktivno, pomalo lenjo, da bismo brzo došli do rešenja. Ustaljene aktivnosti i pravila takođe mogu biti proizvod vašeg sopstvenog odgoja.

Rešenje: Sastavite listu svojih ponašanja i reakcija prema deci kada ste najlošije raspoloženi i pokušajte da shvatite koja među njima vam se najmanje dopadaju pa da ih u svakoj sledećoj prilici kontrolišete. To je mnogo lakše kada ste ih svesni.

Spontana, samostalna igra može učiniti vaše dete manje uznemirenim

Majke često osećaju krivicu jer se ne igraju dovoljno s decom, već umesto toga pokušavaju da, poput hobotnice, obave i kućne poslove i budu dostupne šefu na poslu, ako nešto zatreba. Čini se da Danci mnogo više cene spontanu, samostalnu igru. Vide je kao način za izgradnju detetovog samopouzdanja. Dopuštajući deci da se slobodno igraju sama ili sa drugima, uče ih veštinama snalaženja – kako se nositi sa situacijom, a da mama ne priskače u pomoć?

Osećaj da mogu, da su sposobni samostalno da upravljaju situacijama, poboljšava osećaj kontrole. Tako deca postaju svesna da, zapravo, mnogo toga mogu sama, da im nije potrebna pomoć roditelja. Onda postaju hrabriji da pokušaju više i bolje, a samopouzdanje raste. Dete koje veruje da kontroliše svoj život je manje verovatno da će se osećati anksiozno, jer zna da za neke stvari određuje samo šta će se dogoditi.

Dakle, ne osećajte krivicu što decu puštate da se sami igraju.

Pohvalite trud, ne rešenje

Roditelji u Danskoj fokusiraju se na rad i napor koji je uložen u izvršavanje zadatka, a ne stvarni krajnji rezultat toga. Umesto da razglabaju o tome koliko je pametno njihovo dete kada odlično uradi test, oni će verovatno istaći fokus koji je dete pokazalo da bi dobilo najbolje ocene, a ne same ocene.

Ohrabrivanje rada podstiče kod deteta ispravan način razmišljanja o rastu i razvoju – ne rastem zato što sam dobio peticu, već rastem jer razvijam veštine i mnogo se trudim. S druge strane, deca koja veruju da je jedini dokaz uspešnosti rezultat, smatraće da je inteligencija nešto što ili ima ili nema.

Dakle, prihvatite da će dete možda biti frustrirano teškim zadacima koji zahtevaju mnogo truda. Ali kad savlada zadatak, vi pohvalite istrajnost.

Odvojte ponašanje od osobe

Džesika Hohmen, autorka knjige, kaže da je njen sin imao naviku da se sakriva od ljudi, a ona je svima govorila kako je stidljiv, kako bi ga opravdala. Ponavljajući da je stidljiv iznova i iznova, ona ga je poistovetila sa tim što je radio. A u stvari, on je samo prolazio kroz određenu fazu razvoja.

Da je ustuknula tada, mogla je da problem definiše u pozitivnom kontekstu, rečenicom: „Trenutno uživa u društvu poznatih ljudi“. Roditelji u Danskoj se retko fokusiraju na negativne situacije, već na to da pomognu detetu da pronađu pozitivno rešenje. Ne etiketirajte dete govoreći mu da je stidljivo, smotano, netalentovano. Ne govorite im ni da su loši kad se loše ponašaju, već recite da su oni dobri, ali da njihovo ponašanje nije.

Naučite ih kako da se nose i pokazuju emocije, da biste izbegli pritisak vršnjaka

U društvu izgrađenom na sebičnosti teško je naučiti empatiju. Razgovarajte s detetom o tome kako se oseća lik u crtanom filmu kada se nešto dogodi. Pitajte da li su se ikada tako osećali. Kad jednom razumeju različite emocije, podstaknite ih da to znanje često koriste.

Kako deca postaju starija, moći ćete da objasnite kako svojim postupcima mogu činiti da se drugi osećaju na određene načine. I oni sami. Na primer, davanje cveća mami tokom šetnje je čini srećnom. Jednom kada iskuse te emocije, ređe će dozvoliti da ih spoljni uticaji vode ka donošenju velikih odluka – droga, alkohol, uticaj lošeg društva itd. Znaće da su oni gospodari [svog] emocionalnog odgovora.

Savet: Kad ste srećni ili tužni, dozvolite svojoj deci da vide tu vašu ljudsku stranu. Ako možete, objasnite kako se osećate rečima koje oni razumeju. Onda neka vide kako prevazilazite negativne emocije.

Preusmerite se sa problema umesto da pribegnete ucenama

Ume da bude izuzetno teško ostati smiren kada vaše dete nastavlja da radi nešto o čemu ste već pričali da nije u redu. Međutim, ova knjiga nudi rešenje – izbegavanje problema umesto kažnjavanja.

Džesika Hohmen navodi svoj primer gde se njen četvorogodišnjak stalno svađao sa svojim ocem oko toga gde može da se igra određenom igračkom. Otac mu je rekao da mora biti u svojoj sobi, a sin je hteo da luta po kući. Čula je kako muž ponovo objašnjava uslove koje je postavio, a njihov sin samo odgovara: „Ne“. U tom trenutku je njen suprug razigrano zgrabio igračku i počeo da golica sina, rekavši da se bolje igra njom u svojoj sobi. I sukob je rešen.

Ovakve situacije se lako moglo pretvoriti u ultimatum („Igraj se tom igračkom u svojoj sobi ili se uopšte nećeš igrati njom“). Umesto toga, problem je preusmeren humorom. Poruka je i dalje bila ista, ali nije bilo dreke ili suza. Ovaj savet je najteže primeniti.

Savet: Predložite izlaz iz uzavrele situacije umesto ultimatuma. Pokušajte prvo da budete smiren učitelj i sačuvajte ozbiljnost i strogost za situacije u kojima vam zaista treba.

Izvor: bitiroditelj.com

Čuveni ruski psiholog govori o jednostavnim i važnim stvarima koje roditelji često zanemaruju, a tiču se detetovog školovanja i obrzovanja.

Mihail Labkovski, popularni ruski psiholog, poručuje roditeljima kako odabrati školu, treba li se raspravljati sa učiteljima i u kom trenutku dete stvarno treba ostaviti na miru kada je reč o obrazovanju i učenju.

Savet 1.
Pre škole decu ne treba ničim opterećivati. Nikakav šah, strani jezici i ili intelektualni razvoj. Do 6-7 godina mozak deteta fiziološki nije spreman da prima veliki obim informacija. Vi ćete izgubiti novac, a dete – detinjstvo.

Savet 2.
Nemojte za prvaka tražiti „jaku školu“. U nižim razredima za dete je najvažnije da postigne psihološki komfor. Zato odaberite normalnu školu, blizu kuće. Dete neće trošiti vreme i snagu na odlazak i povratak, i lakše će mu biti da gradi odnose sa drugarima iz odeljenja ako žive u komšiluku.

Savet 3.
Prva učiteljica ne treba da bude stroga nego dobra. Potrebna vam je adekvatna učiteljica koja voli decu i radi u školi jer voli taj posao. Zato otiđite u proleće u obližnju školu i raspitajte se kod roditelja četvrtaka.

Savet 4.
Škola je odgovornost vašeg deteta, a ne vaša. Možete uzeti odmor prve dve nedelje na početku prvog razreda, a onda se dogovorite s detetom: „Mene tvoja škola ne uznemirava, a ja neću uznemiravati tebe.“

Savet 5.
Prestanite da zapitkujete šta je bilo na svakom času i da preterano reagujete na ocene. Nek tema škole postane tabu. Ako dete želi da razgovara o školi, razgovarajte; ako ne želi – ne treba mu kleštima izvlačiti reči iz usta.

Savet 6.
Domaći ne treba raditi s detetom, školsku torbu mu ne treba spremati, da li je nešto zaboravilo, ne treba vi da vodite računa. Mislite malo na sebe – to dete trebalo bi da vas pripazi u starosti. A ako vi sve radite umesto njega, to u budućnosti neće biti mali problem.

Savet 7.
Naravno da svom detetu možete pomoći. Principijelno pitanje u tome jeste ko je prvi počeo. To treba da bude dete. Ono treba da pita: „Mama, ja ovo ne razumem?“ A ne da vi malo-malo pa prilazite i pitate je li sve u redu. Ako dete ne pita ništa, znači da je sve u redu.

Savet 8.
Ako učitelj ne voli vaše dete, problem se mora rešavati. Probajte da prvo razgovarate s učiteljem, zatim s direktorom, ako nema vajde – idite dalje. Možete ga prevesti u drugo odeljenje pa čak i školu. Ni u kom slučaju dete ne treba ostavljati u stanju dugog permanentnog stresa.

Savet 9.
Pubertet je najteži period u životu vašeg deteta. Počinje između 12. i 14. i traje do 15-16. godine. To je vreme složenih psihičkih i fizičkim izmena, otuda hormonalni disbalans, psihološki problemi, umor. Uz to, upravo u to doba deca polažu prijemne ispite. Dete može lošije učiti, od odlikaša postati trojkaš.

Moj savet glasi: ako ne želite konflikte i teže probleme, uključujući i pokušaje suicida – ostavite dete na miru. Vaš zadatak je da to vreme prođe što mirnije i što brže da bi se košmar završio.

Savet 10.
Ne treba dolaziti u otvoren konflikt sa školom – vrlo verovatno ćete izgubiti bitku. Kada vas pozovu na razgovor i budu pričali o jakoj školi, složenom programu i potrebi da se pozabavite detetom – ne suprotstavljajte se. Saglasite se. I nastavite da radite po svome.

Savet 11.
Nije neophodno specijalno razvijati detetove talente ako to dete ne želi. Talenat treba da pruža radost, a ne da se iskorišćava. Ne treba se naprezati, tražiti pedagoge ne bi li neko dao odgovor na pitanje „šta čuči u njemu?“ Najćešće ne čuči ništa posebno i u tome nema ničeg tragičnog, piše portal detinjarije.com.

Savet 12.
Najvažnije je da naučite da svoje dete prihvatate ne očekujući od njega ništa. Niji važno kako uči, volite ga onakvo kakvo jeste i šta god da radi.
I da, kad bude imalo 15, biće teže nego kad mu je bilo pet.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Majke i ćerke tinejdžerke imaju komplikovane odnose otkad je sveta i veka.

Često počinje suptilno, kad se ćerka povlači jer želi da provede više vremena sa svojim vršnjacima, u svojoj sobi ili na svom telefonu.

Dok majke pokušavaju da ih zadrže, ćerke često očajnički žele da se povuku i ispolje svoju nezavisnost i individualnost u svakoj prilici. Ovo često stvara trenje, poput preuske cipele koja se trlja o golu petu. Rezultat su „žuljevi“ koji neprestano izbijaju i nikada ne zarastaju.

Sigurno je da ne pomaže ni to što se i majke i ćerke često suočavaju sa naletom života i hormonalnih promena tokom ovih nezgodnih (pa čak i strašnih!) godina. Mame će pričati o promenama raspoloženja svojih adolescenata, razdražljivosti, iracionalnom ponašanju i zlobnim komentarima. Ćerke će istaći maminu potrebu da sve kontroliše, nespremnost da sasluša, nedostatak razumevanja i vikanje.

Međutim, ono što se često dešava su nesporazumi i neuspeh u komunikaciji. Često vam se čini da se vaša ćerka tinejdžerka udaljava od vas na svaki način, i to najverovatnije boli vas, majku, mnogo više nego njih. Ovo izaziva opipljivu napetost, natezanje konopca kojem se ne nazire kraj.

Ako se borite sa ponašanjem svoje ćerke tinejdžerke, prvo znajte da niste sami u tome. Skoro svaki roditelj doživljava ovo u određenoj meri, neki manje, a neki više nego drugi.

Ponekad u glavi imamo sliku o tome kako želimo da izgleda naš odnos sa ćerkom tinejdžerkom. Majke nekad zamišljaju da će ćerke želeti da provode više vremena s njima. Možda se nadaju da će im se više poveravati ili da će imati više zajedničkih filmskih večeri. A onda, možda svi u nekom trenutku pomislimo da će taj odnos biti drugačiji od onog koji smo imali sa svojom majkom.

Važno je naglasiti da ako se raspoloženje ili ponašanje vaše ćerke promeni značajno i iznenada, to može biti pokazatelj nečeg drugog, kao što je trauma ili problem mentalnog zdravlja kao što je depresija ili anksioznost. Trebalo bi da se odmah obratite lekaru ili licenciranom terapeutu.

Evo nekoliko uobičajenih razloga zašto vaša ćerka tinejdžerka može biti gruba prema vama.

Potraga za nezavisnošću

Adolescencija je vreme kada tinejdžeri razvijaju osećaj za sebe i često pokušavaju različite ličnosti i identitete da vide šta im odgovara. Ovo se često posmatra kao čin pobune ili odbacivanja njihovih roditelja i izaziva sukobe u odnosima majke i ćerke.

Iako je ovo tipično ponašanje tinejdžera, teško je ne shvatiti ga lično.

Umesto da reagujete na svaku promenu ličnosti vaše ćerke, shvatite da ono što može izgledati kao čin prkosa može biti samo njen način da se izrazi. Dajte joj prilike da donosi odluke o svom izgledu, odeći, aktivnostima i slično kako bi se osećala kao da ima izvesnu autonomiju. Na ovaj način se uči da postavi jasne i dosledne granice kako bi bila bezbedna.

Pubertet i mozak tinejdžera u razvoju

Mnogi tinejdžeri, a posebno devojčice, prolaze kroz ogromne hormonalne promene tokom puberteta koje mogu dovesti do promena raspoloženja, lošeg ponašanja i pojačanih emocionalnih reakcija. U suštini, unutrašnjost njihovog mozga je poput teniskih loptica koje se ispaljuju iz automatskog topa različitim brzinama. Sva ova snažna osećanja eksplodiraju u njima, što rezultira plakanjem i neraspoloženjem. Zbog toga tinejdžerke mogu da budu sklonije sukobima, posebno sa svojim majkama koje brzo oproste.

Dodajte ovome izazove predmenstrualnih simptoma i vaša ćerka može biti vulkan koji čeka da eruptira.

Važno je da budete sigurni da vaša ćerka razume šta se dešava sa njenim mozgom i telom tokom ovog vremena, i da se skoro sve žene osećaju isto kao i ona u nekom trenutku. Ne umanjujte njena osećanja, već je naučite kako da se izbori sa situacijama kada oseća da je van kontrole.

Pritisak vršnjaka i želja da se uklopi

Želja za uklapanjem je uobičajena osobina mnogih adolescenata i može dovesti do toga da se vaša ćerka udalji od vas na različite načine. Možda će vas poniziti ili se ponašati s prezirom. Važno je da pokušate da ovo ne shvatate lično (iako je jasno da vas boli).

Nađite utehu u saznanju da tinejdžeri često dođu u vreme kada prepoznaju koliko su njihovi roditelji neverovatni, iako nekoj deci treba više vremena za to.

Stres moderne tinejdžerke

Mlade devojke se stalno bore sa perfekcionizmom i često osećaju napetost i stres zbog pritiska vršnjaka, društvenog statusa, akademskih standarda i viših dostignuća u svojim takmičarskim aktivnostima. Istovremeno, svakog dana osećaju intenzivnu pretnju i strah da neće uspeti u svakoj od ovih oblasti.

Kao roditelji, moramo biti oprezni u tome da ostanemo svesni ovih pritisaka i da preduzmemo hrabre korake da im pomognemo. Majke takođe mogu ponuditi drugačiju priču o sebi: onu koja se zasniva na brizi o sebi, izgradnji samopoštovanja i razumevanju sopstvene vrednosti.

Kao i svima, ponekad nam je potrebno samo uho za slušanje. Iako vam pritužbe vaše ćerke mogu izgledati dosadne ili vam tema može izgledati smešna, nemojte je umanjiti. Njena perspektiva je možda mala, ali njena osećanja su velika.

Komunikacija

Može biti tako frustrirajuće kada svojoj ćerki postavite pitanje, a odgovor je uvek isti. „Znam“, „dobro“, „šta god“. Sa druge strane, tinejdžeri se često osećaju kao da njihovi roditelji samo podsećaju, prigovaraju i ukazuju na greške. Rezultat je frustracija, rasprava i manje komunikacije.

Tinejdžerke često razvijaju svoje komunikacijske veštine pre dečaka (zbog načina na koji se mozak razvija), ali je činjenica da se adolescenti često bore sa efikasnom komunikacijom. Mogu imati problema da izraze svoje emocije, želje ili potrebe. Komunikaciju im služi i kao mehanizam za kontrolu, tako da možda ne dele sa vama stvari o sebi samo zato što znaju koliko očajnički želite da to učine.

Jedan od načina da poboljšate komunikaciju sa svojom tinejdžerkom jeste da prestanete da pričate. Može biti teško, jer postoji toliko toga što želite da je naučite i toliko stvari koje smatrate da morate da ispravite. Ali, toliko se toga dešava u životima naše dece ovih dana i toliko promena. Često im od nas najviše treba samo neko ko je voljan da im dozvoli da isprazne sve ludosti koje im se dešavaju u glavi. Ne žele naše komentare, samo naše uši.

Pravila i granice

Tokom detinjstva, a posebno tokom tinejdžerskih godina, roditelji često postavljaju granice kako bi svojoj deci pružili strukturu, smernice, zaštitu i osećaj sigurnosti. Ove „granice“ često pomažu tinejdžerima da ostanu bezbedni i razviju svoju samopoštovanje. Ali budimo iskreni, nijedan tinejdžer nikada nije rekao: „Hvala, mama, što si mi postavila sva ta pravila. Volim da mi govore šta ne mogu da uradim!”

Tinejdžeri misle da znaju sve i nemaju perspektivu za svet oko sebe. Roditelji često znaju previše i mogu se svega plašiti. Natezanje oko kućnog reda može dovesti do mnogo nesuglasica, prozivki, pa čak i povremenog „Mrzim te!“

Dok mnogi tinejdžeri često veruju da su granice samo pravila koja ih sprečavaju da se zabavljaju, uspostavljanje i sprovođenje granica im pomaže da razviju samodisciplinu, donose odgovorne izbore i razumeju posledice svojih postupaka.

„Granice nam pomažu da budemo odgovorni prema sebi i svojoj deci. Ako ih jasno saopštavamo, to oduzima mnogo drame iz naših odnosa.“

Društvene mreže

U današnjem svetu nemoguće je razgovarati o izazovima u podizanju tinejdžerke bez pominjanja društvenih mreža. Činjenice su jasne. Anksioznost, depresija i nisko samopoštovanje koje viđamo kod naših tinejdžera, a posebno kod adolescentkinja, povezani su sa prekomernom upotrebom društvenih medija. Većina roditelja veruju da znaju šta njihovo dete radi na društvenim mrežama. Ipak, mnogi tinejdžeri kriju svoje ponašanje na mreži.

Tinejdžerima postaje sve teže da razlikuju stvarnost od društvenih profila svojih vršnjaka. Pritisak može biti veliki za adolescente koji provode sate usavršavajući svoj društveni identitet. To može dovesti do ozbiljnih problema kao što su poremećaji u ishrani, samopovređivanje i perfekcionizam. Ujedno sve je ovo mogući razlog zašto su tinejdžerke zle prema svojim majkama.

Mnogi tinejdžeri imaju ozbiljnu zavisnost od mobilnog telefona i od društvenih mreža, što utiče na njihovo raspoloženje, san i odnose.

Bolji odnos sa ćerkom znači rad na sebi

Važno je zapamtiti da je vaša ćerka ta koja raste, ali vi ste odrasli. Ne možemo očekivati da će se naša tinejdžerka promeniti ako ne radimo na sebi. Važno je da prepoznamo svoje emocionalne pokretače, da se suočimo sa svojim prošlim vezama i problemima i da razvijemo mehanizme za suočavanje sa stresom, anksioznošću i strahom od nepoznatog.

Bitno je da ostanemo saosećajne, da praktikujemo zahvalnost i da budemo model ponašanja kakav želimo da vidimo. Od suštinskog je značaja da majke održavaju otvorenu komunikaciju sa ćerkama čak i kada se suočavaju sa izazovnim ponašanjem. Aktivno slušanje, empatija i pokušaj da se razumeju osnovni uzroci ponašanja naše tinejdžerke je ključno.

Setite se da je borba između ćerki tinejdžerki i njihovih majki stara koliko i vreme. Budite sigurni da će vaša veza sutra biti još jača ako se potrudite danas.

Posao tinejdžerke je da se oslobodi. Posao majke je da je čeka da joj se vrati raširenih ruku, piše Zelena učionica.

Pedijatri u Nemačkoj upozorili su da bebe i malu decu ne treba hraniti veganski. Dečji organizam izuzetno je osetljiv na nedostatak hranljivih materija, rekli su u udruženju pedijatara i lekara za adolescente (BVKJ) Severne Rajne-Vestfalije.

Za dobar telesni rast i zdrav razvoj svih organa, a posebno mozga, potrebne su mnoge supstance, i to u dovoljnim količinama, objasnio je portparol udruženja Aksel Geršlauer (Axel Gerschlauer) povodom 1. novembra, Svetskog dana vegana, prenosi Dpa.

Kod veganske ishrane, snabdevanje proteinima, određenim masnim kiselinama, vitaminima, kao i drugim elementima koji se unose u tragovima, je kritično.Čak i male fluktuacije i nedovoljno snabdevanje mogu oštetiti organe beba koji rastu i posebno su osetljivi, rekao je Geršlauer.

Konkretno, „masovno i trajno“ mogu biti ugroženi neurološki razvoj i mentalno zdravlje. Skoro 10 odsto odraslih u Nemačkoj su sada vegetarijanci – ne jedu meso i mesne proizvode – ili vegani, odnosno ne jedu bilo kakve životinjske proizvode kao što su mleko ili jaja, saopštilo je udruženje.

Mnogi roditelji isto hrane svoju decu vegetarijanski ili veganski. Dijeta bez mesa za mlade smatra se izvodljivom pod određenim uslovima. Ali veganska ishrana se ne preporučuje bebama i maloj deci.

Deca treba da se hrane raznovrsno, uz umerenu konzumaciju mesa i životinjskih proizvoda kao što su mleko i sir.

Veganskoj ishrani nedostaju važne hranljive materije koje moraju da se nadoknade iz druge hrane. To je samo u ograničenoj meri moguće kroz prirodnu hranu. Na primer, vitamin B12 mora da se nadoknadi suplementima.

Ako su starija deca i mladi svesno vegani, zbog dobrobiti životinja ili ekologije, to je za pohvalu. Prema BVKJ, tada su potrebni kvalifikovani saveti i redovne analize krvi – jer treba osigurati unos svih važnih hranljivih materija.

Dojilje veganke moraju da unose vitamin B12 i takođe da redovno daju krv na analizu.

Izvor: bitiroditelj.com

Ruski psiholog Mihail Labkovski već 40 godina izučava porodice.

Ovom prilikom pričao je o vaspitavanju kćerki i majkama koje trpe.

„Statistički, u porodicama su najčešće žene žrtve. Ne sviđa mi se ideja da su žene po prirodi pasivne i požrtvovane. U stvari, postoje društveni koreni, norme, ali i roditeljske rečenice koje, bukvalo ukopavaju devojku, a kasnije ženu:

‘Ti si devojka, devojke se ne svađaju.’

‘Čuvaj obraz, ćuti, budi iznad njega…’

‘Žena mora da ume da trpi’ – i ostale gluposti.

Nažalost, mnoge majke i dalje na ovaj način vaspitavaju kćerke. Ali dešava se i da majka svojoj kćerki kaže: ‘Budi jaka’, ‘moraš da se zauzmeš za sebe’ ili ‘tebe ništa ne ograničava’, dok istovremeno majka živi život kao tipična žrtva.

Naravno, najgore što majka može da uradi svom detetu je da posle svađe sa ocem, sedne i kaže ‘vidi šta mi je tvoj otac uradio!’

Ovo nikako ne sme da se desi! Vaše dete ne treba da bude vaš terapeut!⠀

Inače, da se osvrnem i na popularnu frazu: ‘Trpim ga samo zbog dece’ – Draga ženo, što više ti trpiš i tolerišeš njega, to jače formiraš žrtvu u svojoj deci!⠀

Ako želiš da uradiš nešto važno za svoje dete – ostavi tiranina! Biće bolje da deca žive u iznajmljenom stanu, na selu ili da malo trpe neimaštinu, nego da svaki dan gledaju kako im otac zlostavlja majku ili kako se roditelji svađaju.⠀

Jedan moj prijatelj voli da kaže: ‘Još nije sve odlučeno! Uvek možeš da počneš da živiš drugačije.’

Problem je glava, a ne muž, šef, ekonomska situacija ili bog zna šta! I samo ti možeš da napraviš prvi korak”, prenose Detinjarije.

Ono je jedno od najčešćih ženskih imena u Srbiji, ali i šire. Kao ime Isusove majke, ime Marija simbolizuje duboku i čistu ljubav. U izvornom hebrejskom jeziku ime glasi Mirjam, a naš oblik je Marija, ime izvedeno iz latinskog jezika.

Samo značenje imena Marija nije sa sigurnošću razjašnjeno. Po novijem tumačenju, ime je izvedeno od egipatskog “mry”, što znači “voljena”, odnosno “od Boga voljena”.

Prema starijim tumačenjima, ime je nastalo od hebrejskog “mir” (gorko) i “jam” (more), pa bi značenje bilo “gorčina mora”. Međutim, zbog velikog poštovanja Bogorodice, ovo ime je do 15. veka bilo zabranjeno za upotrebu kao krsno ime. U to vreme, ime Marija je uglavnom birano kao simbol.

Ime Marija zastupljeno je u svim zemljama Evrope, Severne i Južne Amerike i u delovima Azije. U Španiji i u latinskom delu Amerike ističe se bogat repertoar ženskih imena inspirisanih kultom Isusove majke. Iz toga su nastala i takozvana marijanska imena.

Tokom celog 20. veka ime Marija je najučestalije špansko žensko ime – skoro 30 odsto Španjolki se zove Marija. Ovo ime se često pojavljuje i u sklopu s drugim imenima: Ana Marija, Marija Magdalena i slično.

Drugi oblici ovog imena su Marinela, Marijeta, Marika, Maruša, Maša, Mija, Majda, Martra, Mina i tako dalje.

Izvor: blic.rs

Broj ultrazvučnih pregleda tokom trudnoće često prevazilazi granice optimalnog. "Krivci" su i ginekolozi i trudnice.

Nije retka pojava da trudnica uradi 3 do 4 ultrazvučna pregleda već do 8 nedelje trudnoće.

Da li je zaista neophodno toliko često raditi ultrazvučne preglede u trudnoći? Koja je svrha ?

Većina postojećih protokola koje su napravili svetski priznati i dokazani ginekolozi i koje su usvojila razna udruženja ginekologa i obstetričara u svetu predlaže oko 4 ultrazvučna preglada tokom trudnoće koja je "normalna". Kod rizičnih trudnoća taj broj je nešto veći.

Moja analiza na 250 trudnica daje rezultate koji nisu ni blizu tih 4 . Prosečan broj urađenih ultrazvučnih pregleda je 8,6. To su evidentirani ultrazvučni pregledi, a tome treba dodati i one ultrazvučne preglede koji se ne unose u karton trudnice.

Ono što postaje loša praksa je da trudnice imaju zabludu da je ultrazvučni pregled dovoljan i potreban pregled za većinu tegoba koje se jave u trudnoći.

Nije redak slučaj da se trudnicama uradi ultrazvučni pregled "na zahtjev" zato što često mokri i peče je mokraća, zato što je malo boli po dnu stomaka, zato što oseća “nelagodnost”, zato što ima svrab po koži, zato što ima pojačan sekret, zato… Ultrazvučni pregled je "zanimljiv" i nisam se sreo ni sa jednom trudnicom koja je odbila ultrazvučni pregled, za razliku od ginekološkog pregleda koji je neprijatan, neugodan i određen broj trudnica ga izbegava. Često je ginekološki pregled u trudnoći i prvi pregled koji žene urade, pa ga i zbog toga izbegavaju.

4D ultrazvučni pregled je dao još jednu novu dimenziju “atraktivnosti” pa je i tu granica pomerena i ponekad se izgubi mera i razlog zbog čega se taj pregled radi. Često je to samo potvrda pola. Ili “provera” ginekologa.

"Čekala sam da mi kaže da li je muško, pa kad je na 4D rekao, ja sam rekla doktoru da ja već znam pol". Tu sam rečenicu nebrojeno puta čuo u mojoj praksi.

Nije mi namera da umanjim značaj ultrazvučnog pregleda u kontroli toka trudnoće. Metoda je izuzetna, nezamenjiva i toliko dobrog je donela nama ginekolozima. Ali samo skrećem pažnju da ne “preteramo” kao što znamo u mnogo čemu.

Izvor: bitiroditelj.com

Visoko senzitivna deca su poput nežnog cveta, zahtevaju posebnu brigu, mnogo nežnosti i više razumevanja.

Oni su često riznica vanserijskih talenata, njihova kreativnost ne prolazi neprimećeno, a njihove duboke emocije i empatija su retkost u modernom svetu. Ipak, sve ove osobine se često koriste i karakterišu kao mane, te umesto podrške, visoko senzitivna deca često nailaze na osudu i nerazumevanje okoline.

Zato smo o ovome razgovarali s Jelenom Marušić, psihološkinjom, edukatorkom pozitivne discipline, savetnicom za roditelje i osnivačicom „Kompas vaspitanja“.

Iako je i sama mama, i uskoro dočekuje i treću bebu, Jelena je kroz svoju karijeru imala dosta prilike da se upozna sa puno porodica i reši roditeljske izazove, a otkrila nam je i kada joj se roditelji obično javljaju.

Sjajna metoda kojom u školama u Finskoj deci održavaju koncentraciju

Sa koliko godina je u redu detetu dati telefon bez nadzora? Odgovor psihološkinje Ane Mirković šokiraće mnoge roditelje

„Kad bi roditelji u Srbiji videli da njihova deca rade ono što je u Norveškoj normalno, ne bi im bilo dobro“
„Nekada žele da provere da li postupaju na pravi način i imaju želju da se dodatno edukuju. Često zakazuju konsultacije iz nemoći jer ne vide šta više mogu da učine u određenim situacijama i izgovaraju rečenicu poput – sve sam pokušao/la i ništa ne funkcioniše. Danas imate puno saveta na temu roditeljstva i nije ni čudno kada roditelji imaju nedoumice.“

Jelena ukazuje na socijalni problem sa kojim se roditelji visoko osetljive dece redovno susreću.

„Malo se još uvek zna o visokosenzitivnoj deci i okolina ume da osuđuje njihovo ponašanje i etiketiraju ih kao stidljivu, razmaženu, prezaštićenu. Roditelji toliko saveta dobiju na koji način im pristupiti i kazniti ih.“

U tom vrtlogu zbunjeni roditelji imaju milion pitanja i pretpostavki koje ih muče. Mnogi se susreću se poteškoćama da objasne sebi, okolini i samom detetu šta znači biti visoko senzitivan, a Jelena nam otkriva i niz drugih pitanja koja se ponavljaju.

„Oni koji nisu sigurni žele provere da li je njihovo dete visoko senzitivno, ukoliko jeste brine ih da li će im visoka praviti senzitivnost probleme u odrastanju (kada krene u vrtić i školu), kao i da li su drugačiji od druge dece, kako se izboriti sa njihovom osetljivošću, da li je ponašanje deteta njihova greška i da li je to poremećaj.“

Šta zapravo znači biti visoko senzitivan

„Visoka senzitivnost se odnosi na osobe čiji je nervni sistem pojačano osetljiv na emocionalne, socijalne i fizičke draži, i dolazi do vrlo dubokog kognitivnog procesuiranja. Vrlo je važno da se razume da je visoka senzitivnost naučno prepoznata biološka crta – varijacija temperamenta. To su osobe koje imaju tendenciju da prvo dobro osmotre pre nego što preduzmu određenu akciju, jer su veoma obazrivi. Vrlo često ih ljudi okarakterišu kao previše emotivne i osetljive osobe, da peterano razmišljaju što mogu shvatiti i razviti uverenje da nešto nije u redu sa njima“, objašnjava Jelena.

Ukoliko niste sigurni da li vaše dete spada u ovu kategoriju, psihološkinja Jelena Marušić savetuje da uradite test koji je kreirala Elejn Aron nakon što je sprovela istraživanje (test za utvrđivanje visoke senzitivnosti možete pronaći na ovom linku). Na ovaj način ćete najbolje razlikovati visokosenzitivnu i nesenzitivnu decu. Ako većinom odaberete odgovor DA, velika verovatnoća je da je vaše dete visokosenzitivno.

A šta onda? Roditelje muči da li je reč o poremećaju, kao i zašto je njihovo dete visoko osetljivo, iako su odgovori zapravo vrlo jednostavni.

Osnivačiva sajta „Kompas vaspitanja“ to objašnjava ovako: „Visoko senzitivna deca jesu drugačija, ali se ne radi o poremećaju ili smetnji, oni su rođeni sa osetljivim nervnim sistemom. A zašto? Razlog je jer su sve karakterne osobine urođene, određuje ih genetika i obično su prisutne od samog rođenja. Visoko senzitivna deca se upravo i razlikuju između sebe. Možete primetiti različite oblike osetljivosti: osetljivost na promene okruženja, na gužvu, emocionalne sadržaje, osetljivost na spoljne uticaje. Nekome neće prijati određena hrana, neko će imati problem sa spavanjem, mogu biti osetljivi na određenu garderobu, itd…“

U čemu grešimo

Roditeljstvo ni u kom slučaju nije lako, ali kada gajite „nežne cvetiće“ greške se lakše prave, a Jelena nam je objasnila i koje su najčešće.

„Jedna od većih grešaka koje mogu roditelji da učine je da pošalju poruku detetu da je drugačije i da roditelj to ne prihvata. Nametanje svojih očekivanja i očekivanja okoline mogu naneti štetu i bol detetu jer nisu znali kako da se postave prema osetljivom detetu. Nemojte dozvoliti da vas okolina uveri da sa vašim detetom nešto nije u redu, a pogotovo da vaše dete poveruje u to.“

Ipak, s obzirom na to da živimo u svetu u kojem i dalje vlada uverenje da dečaci „ne plaču“, odgajanje visokosenzitivnog sina u današnjem društvu predstavlja naročito veliki izazov za svakog roditelja, iako se visoka senzitivnost javlja podjednako i kod dečaka i kod devojčica.

„Visoko senzitivnim dečacima može biti teže nego devojčicama ukoliko njihovo okruženje nije tako osetljivo. Iz ovih razloga bitno je da imaju osobe koje razumeju njihovu osetljivu stranu i naučiti ih da je prihvate, da je deo njih. Tokom odrastanja ukoliko imaju podršku i pomoć da nauče kako da se nose sa svojim emocijama sigurno je da će im put odrastanja biti jednostavniji. Njihova snaga će biti upravo u tome.“

Jelena se osvrnula i na stare vaspitne metode koje preporučuje da izbegavamo.

„Još jedna bitna napomena kada su u pitanju dečaci: u vaspitne svrhe se neretko koristi postiđivanje – stidi se, vidi koliki dečak a plače. To može dovesti do veoma burne reakcije jednog senzitivca. Kada se stid koristi kako bismo dete naučili lekciji zapravo se doprinosi da kreiraju o sebi sliku da nisu dobri, da su loši, da ne valjaju. Primetićete kako u tim situacijama skreće pogled, povlači se i imate utisak kao da želi da pobegne da ne postoji u tom trenutku“, ističe psihološkinja.

Međutim, roditelji najčešće u momentima dečije eksplozije emocija u ishitrenim ili naglim postupcima prave greške zbog kojih kasnije žele da vrate vreme, ali Jelena otkriva kako to može da se spreči.

„Razumljivo je da roditelj, kada vidi neprijatne emocije kod deteta, ima potrebu i želju da dete što pre bude ponovo srećno i dobro, da se vrati sve kako je bilo. Ali to neće rešiti dete bolnih osećanja. Ukoliko se ne bavimo ovim osećanjima ona će nažalost i dalje biti deo te osobe. Jedna od stvari koje ne treba raditi je da im kažemo – prestani da plačeš. To je kao da smo rekli prestani da osećaš. Ostanite prisutni i smireni. Ukoliko se i kod roditelja pojavi ljutnja, budite je svesni, udahnite duboko, napravite pauzu, sklonite se u drugu prostoriju, zamolite partnera da se uključi umesto vas, pobrinite se o svojoj emociji da biste pomogli detetu. Takođe, poruke poput – ne treba da se ljutiš zbog toga, nije toliko strašno, nemoj da si tužan – dovode do korekcije emocija koje dete pokazuje i osećaće se loše zbog pojave istih. Puno će im značiti da uvažite emocije i da razumete zašto su se pojavile, pa im možete reći – deluje mi da ti ovo ne prija/ne sviđa ti se“, predlaže Marušić.

Kako da im pomognemo

Upravo to je najbolje što roditelji mogu da urade za visoko senzitivnu decu kako bi im pozitivno uticali na samopouzdanje, odnosno treba da prihvate i da pokažu poštovanje prema njihovim osećanjima, potrebama, mišljenju. I Jelena navodi da je sa ovim potrebno jako rano da se počne.

„Iskrenost pokazuje da uvažavate dete i njegove želje. Deca primećuju mnogo češće šta nisu dobro uradila, podsetite ih i na uspehe. Ako je na primer dobilo 3 u školi i brine zbog toga, možete ga podsetiti: “Verovatno si se neprijatno iznenadio/la kada si dobio/la 3? Razmišljam sada i čini mi se da su do sada sve petice bile?“ Dajte im širu sliku. Ohrabrujte ih što više umesto samo da uputite pohvalu – “Sviđa mi se kako si to uradio; Bravo; Svaka čast”. Primeri ohrabrenja: “Kako si došao na baš tu ideju; Šta misliš o tome; Primećuješ stvari kao mali detektiv; Hvala što si me zagrlio kada sam bila tužna. Umeš da prepoznaš osećanja kod drugih…“ Dešavaće se da imaju izliv emocija jer ne uspevaju nešto da savladaju i odustajaće brzo, podelite im na manje zadatke, ali tako da osigurate da će ih rešiti uspešno“, sugeriše ova edukatorka.

Ona se osvrće i na period adaptacije u vrtićima kod mlađe visokosenzitivne dece i otkriva par trikova kako da olakšate svima ovaj inače stresan proces.

„Za visokosenzitivnu decu svaka promena predstavlja procesuiranje stimulusa koji ranije nisu postojali. Postepeno ih treba pripremati za ono što predstoji. Za početak prošetajte sa detetom pored vrtića, drugog dana u dogovoru sa vrtićem da vidi dvorište, vaspitačice… Računajte da im je potrebno više vremena u odnosu na drugu decu da se adaptiraju. Bilo bi dobro da manje insistirate da prihvati odmah promenu, brže će je usvojiti. Opustite dete kroz igru na putu do vrtića. Igra i smišljanje priča je uvek dobar pristup da se dete opusti, da lakše prihvati određene promene“, navodi Jelena.

Međutim, proces adaptacije i socijalizacije nije mnogo lakši ni visokosenzitivnoj deci školskog uzrasta. U oba slučaja pored roditelja i deteta, vrlo važnu ulogu igra i obrazovni kadar.

„Više je nego poželjna dobra saradnja sa učiteljima, nastavnicima i vaspitačima. Približiti im kako dete funkcioniše, oko čega se lako uzbudi i uznemiri. Takođe, ovoj deci je potrebno vreme da se prilagode svojoj okolini, ali i da se okolina prilagodi njima. Roditelji su tu da im daju informacije iz prve ruke i pomognu im na koji način bi bilo dobro deci pristupiti, kako da rade sa njima. Ovu decu je potrebno pratiti i osetiti kada su spremna za naredni korak, odnosno veći zahtev. Evo i par primera kako ih postepeno uključivati a da im ne bude previše: kada primetimo da se dete opustilo zatražiti da pred odeljenjem da odgovor za koji znate da će biti tačan, ili podstaknite da kaže svoje mišljenje na neku temu; uputiti pohvalu i ne komentarisati ukoliko su negde zapeli; podeliti zadatke na manje korake – umesto: „Spakuj svoje stvari“ manji zadatak može biti: „Uzmi kišobran“. Visokosenzitivnoj deci je potrebno vreme da se adaptiraju i nikako ovo ponašanje ne treba da bude označeno kao sramežljivost ili da se boji. Ostala deca ih onda mogu etiketirati kao slabiće“, naglašava Jelena.

I za kraj šaljite im poruke ljubavi da ih prihvatate, da ih volite i da ste tu za njih i u onim izazovnim trenucima, jer zapamtite da je njima mnogo teže nego vama.

Izvor: nova.rs

Dokazano je da ležanje na leđima produžava porođaj, ali većina žena rađa bebe upravo ležeći na leđima. Zašto? Glavni krivac za ovo je francuski kralj Luj XIV.

Profesorka Loren Dandes je u „American Journal of Public Health“ objasnila da je do pre 200 godina uspravan položaj bio najčešći. Međutim, kralj Luj XIV voleo je da gleda kako mu žene rađaju decu.

„Luj je uživao gledajući žene kako se porađaju. Bio je frustriran nemogućnošću da gleda porođaj kada se on odvijao na stolici namenjenoj toj svrsi. Zbog toga je insistirao da žene leže na leđima i da porođaju prisustvuju muške babice“, napisala je profesorka Dandes.

Luj XIV. imao je 22. dece, a njegovo ponašanje i postupci odrazili su se na stanovništvo. Od tada je ova poza postala dominantna uprkos svojim nedostacima. I danas se koristi u zapadnim kulturama.

Izvor: bitiroditelj.com

Poslednjeg dana 2022. ministarka za brigu o porodici i demografiju Darija Kisić najavila je da će već sredinom ove godine porodiljsko odsustvo biti produženo sa 12 na 15 meseci u slučaju prvog, odnosno na 18 meseci posle rođenja drugog deteta. Ali, sprovođenje te mere još je na čekanju. Zbog čega pitali smo resorno mininstarstvo, koje, kao po običaju, ćuti.

Da bi mogla da se, koji mesec više, potpuno posveti jedanaestomesečnoj bebi koja ima problem sa disanjem, Jelena Todorović je morala da produži porodiljsko odsustvo. I da ispuni komplikovanu proceduru.

„U momentu kada mi je dete bilo najranjivije ja sam trčala po gradu, završavala papirologiju, skupljala papire, a na kraju i otišla na tu komisiju“, kaže Todorović.

A ne bi morala. Da je mera produženja porodiljskog odsustva, čije je sprovođenje najavljeno za sredinu godine, implementirana.

„Nakon rođenja prvog deteta, znači produženje sa 12 na 15 meseci, a kada je u pitanju drugo dete sa 15 na 18 meseci“, najavila je Darija Kisić.

Uprkos omašci koju je ministarka napravila – jer i u slučaju drugog deteta mame ili tate u Srbiji imaju pravo na porodiljsko, odnosno odsustvo radi nege deteta u trajanju od 12 meseci – vest je dočekana s odobravanjem. Ostalo je, međutim, razočaranje.

„Ta tri meseca bi i meni lično mnogo više značila zato što sam strahovala ako se vratim da li ću da izgubim posao, da li neću, kako će biti stanje, da li će komisija prihvatiti, šta ako se vratim na posao, a nemam koga da ostavim sa detetom“, kaže Todorović.

U ovim strahovima Jelena nije usamljena. Udruženju Centar za mame od roditelja svakodnevno pristižu pitanja: šta se događa sa obećanim produženjem odsustva?

„Rešenje ovog problema bi bilo značajno za roditelje koji danas razbijaju glavu šta će raditi sa detetom ako mora mama da se vrati sa porodiljskog u maju, a upis je tek u septembru… ili u januaru, a upis je tek u septembru. Nemaju svi bake i deke, nemaju svi novca da plate neku vrstu privatnog čuvanja da bi se taj period popunio“, ističe Jovana Ružičić.

U februaru, dva meseca nakon što je mera najavljena, pitali smo nadležno ministarstvo: Da li će i kada izmene zakona koje će omogućiti njeno sprovođenje biti usvojene?

Odgovor smo dobili – sasvim kratak. „Radna grupa razmatra sve predloge i sugestije“. Isto pitanje ponovili smo sada, kada je rok za njeno sprovođenje uveliko probijen. Odgovor nismo dobili.

On se, ipak, naslućuje. Skupština će se, zbog predstojećih izbora, raspustiti do kraja oktobra, najkasnije prvih dana novembra. Zbog toga će, sasvim izvesno, produženje porodiljskog odsustva sačekati novi saziv.

Izvor: n1info.rs

U Srbiji su poslednjih godina veoma popularna imena arapskog porekla. Tako možemo da čujemo da se mnoge devojčice u Srbiji zovu Sara, Lejla, Ema, Selma, Emina, Aida... A malo ko zna da su ova imena potekla iz arapskog sveta.

U Srbiji u određenom periodu roditelji masovno daju deci imena koja postanu apsolutni trend, pogotovu kada su devojčice u pitanju, međutim, ipak ima i onih starih koja ostaju za sva vreme. Pored naših srpskih, među onima koja nikako ne izumiru a koja se daju devojčicama su i imena arapskog porekla.

Ovo je spisak 10 imena arapskog porekla koja se najčešće daju ženskoj deci u Srbiji i njihova značenja, koja možda i imaju presudan značaj u odabiru.

Imena imaju, zaista, prelepa značenja:

1. Nađa

Ovo ime je arapskog porekla, a u prevodu znači "velikodušna, plemenita". Nađa zapravo skraćena verzija ruskog imena Nada, odnosno Nadežda, a simbolizuje nadu, odnosno uverenje u pozitivan ishod i dobar završetak.

2. Ema

Ema je skraćena varijanta više imena, pa samim tim ima i više značenja. U Srbiji je to skraćena varijanta od Emilijа, a kod muslimana od Emina, Emira.

Izvedeno je od nemačke reči ermen - što znači ceo i univerzalan, a ime je zaista prelepo za dete.

3. Lejla

Na arapskom "laylā" znači noć, veče. Ime je najverovatnije preuzeto iz popularne arapske pesničke legende o Medžnunu odnosno o mladiću koji se do ludila zaljubio u Lejlu, ćerku starešine susednog plemena. Priča "Medžnun i Lejla" je nastala u 7. veku i u arapskim zemljama ima značenje kao i "Romeo i Julija" na evropskim prostorima.

4. Hana

Ime Hana je arapskog porekla i ima značenje razumevanje, iskusna pametna žena. Postoji i priča da je ime nastalo od imena biljke kane (hannan) što znači "milost".

5. Esma

Ime je arapskog porekla. Znač najuzvišenija, najplemenitijeg karaktera a izvedeno je od arapskog Asma (ugled, slava). Esma, takođe, može biti skraćena verzija imena Esmeralda što znači smaragd (dragi kamen).

6. Emina

Znači verna, poštena, pouzdana i sigurna, žena mira i harmonije. Fantastično značenje imena, a poznata je i čuvena pesma Alekse Šantića, po kojoj mnogi se odluče da svojoj ćerki daju baš to ime. Naravno, poreklo imena nije važno, kao ni vera u ljudi, važno je da li je ime lepo roditeljima i da li su ljudi dobri u duši.

7. Aida

Ma arapskom jeziku Āida ima značenje posetilac, gost. Uglavnom se koristi kod Bošnjaka

8. Hanka

Ime Hanka je verzija imena Hana, arapskog je porekla i ima značenje razumijevanje, iskusna pametna žena . Verzije ovog imena uključuju imena: Hanija, Hanka, Hanuša, Hanča.

9. Selma

Selma je relativno često ime među muslimankama na našim prostorima. Značenje ovog imena na arapskom jeziku je zdrava.

10. Majda

Majda je modifikovano od arapskog Maida. Značenje imena je - sto sa gozbom, trpeza, jelo.

Izvor: blic.rs

Individualne razlike u načinima kako deca obrađuju senzorne informacije ne znače da postoje teškoće u razvoju ili učenju. Bolje razumevanje senzorne integracije i samoregulacije može da omogući roditeljima i odraslima koji se bave decom da pomognu bebi i malom detetu u što boljoj interakciji sa okruženjem.

Ako deca imaju problem u samoregulaciji, uočavanje teškoća senzorne integracije može da pomogne da se pronađe pravi način kako pomoći u rešavanju problema.

Da bi smo našli pravi ključ posmatramo kako dete obrađuje senzorne informacije koje prima i prevazilazi teškoće i kako reaguje na promene u okruženju. Zato moramo da posmatramo dete tokom vremena i u različitim situacijama. Zahtev mora da bude primeren kako fizički, senzorno tako i socijalno da bi smo videli resurse deteta i kapacitete sa kojima ulazi u interakciju.

Motorna kontrola ili senzorna modulacija

Ako dete ima problem sa motornom kontrolom verovatno će to pokazati u skoro svim situacijama i kroz neko vreme isto, ali ako nekada nešto može da izvede a nekada ne može, treba razmotriti mogućnost postojanja teškoća u senzornoj modulaciji. To može da znači da uspešnost zavisi više od okruženja nego od samog deteta. Često na pregledu dete ne pokaže da nešto ume da radi dok roditelji navode da je kod kuće u tome uspešno.

Roditelji moraju da znaju da ako je kod kuće dete nešto uradilo a to na pregledu nije pokazalo, da to nije dovoljno da se smatra da dete izvodi određenu aktvnost, jer samo jednom urađeno ili povremeno ne znači da je nešto naučeno, naročito nije generalizovano.

Ako dete pokazuje teškoće samo u jednoj oblasti razvoja važno je da to dodatno ispita stručnjak za tu oblast jer neujednačen razvoj nije dobar isto koliko i kašnjenje u razvoju.

Senzorna integracija je proces kroz koji dete organizuje senzorna iskustva, tako da testovi i procedure koje na jednostavan način mere da li je dete sposobno ili nije sposobno da demonstrira izvođenje specifičnih veština ne može nam dati informaciju o funkcionisanju senzornih sistema, kako dete prima, njegov mozak obrađuje i daje odgovor na specifične senzorne informacije.

Nije dovoljno da dete napravi kulu od onoliko kocki koliko se očekuje za njegov uzrast. Dok to radi posmatramo njegovu pažnju, konstantnost u rešavanju zadatka, gledamo na koji način hvata kocke, kako rešava probleme i druge elemente koji govore o kvalitetu izvođenja aktivnosti. Takođe gledamo da li se javlja uzbuđenje dok to radi ili mehanički ređa kocke, da li deli osećaj uspešnosti sa drugima.

Roditelji imaju najbolji uvid u kapacitete deteta za senzorno procesiranje u prirodnim situacijama, tokom igre i u funkcionalnim aktivnostima. Kako se ponaša u slobodnoj igri, za stolom, tokom kupanja, oblačenja u struktuiranim i nestruktuiranim aktivnostima sa vršnjacima. Takođe su bitne informacije o međusobnoj interakciji i periodima između dnevnih aktivnosti.

Teškoće u izvođenju aktivnosti mogu da se pojave i zbog lošeg uklapanja između detetovih senzornih potreba, dostupnih resursa za samoregulaciju i zahteva okruženja. Dete koje ima slabu pažnju za vreme igre može da odreaguje ne zbog unutrašnje impulsivnosti već zbog preterane stimulacije (jako svetlo, prejak zvuk, prevelika aktivnost u prostoru). Česte preterane stimulacije se odražavaju na detetov razvoj i učenje.

U prestimulativnoj sredini nakon nekog vremena pošto se senzorne informacije gomilaju, dete će u jednom trenutku pokazati da je preplavljeno. Dete koje je taktilno preosetljivo više će reagovati na dodire na kraju dana nego na početku. Ako ima visok prag podražljivosti reagovaće kasnije ali je moguće da zbog kumulativnog efekta brzo bude preplavljeno.

Uticaj senzornih informacija nije uvek jasno vidljiv, roditelji često govore da njihovo dete nije preosetljivo, da ga oni maze, ljube, dodiruju i da ono to voli ali po podne i uveče je nervozno, baca igračke, plačljivo je, uveče dugo ne može da se uspava, noću se često budi. Zato je važno naći vezu između detetovog ponašanja i prethodnog podjednako važnog senzornog iskustva.

Ukoliko je dete visoko pobuđeno, verovatno će na okruženje odgovoriti na hipersenzitivan ili disorganizovan način. U protivnom, sa niskom pobuđenošću imaće hiposenzitivan odgovor. Kod dece sa problemom u senzornoj modulaciji biće i jednih i drugih reakcija, tako da će na istu senzornu informaciju jednom da odreaguje preterano a drugi put nedovoljno u zavisnosti od okruženja ali i od senzornog iskustva koje je prethodilo situaciji. Ovo je još jedna stvar koja zbunjuje roditelje jer smatraju da ako je dete na nešto preosetljivo da će to uvek i da pokaže na isti način.

Da li će i kako odreagovati može da zavisi od:

Stepena stimulacije iz okruženja
Detetovog trenutnog emocionalnog stanja, opšteg nivoa pobuđenosti, veština suočavanja i postojećih resursa
Akumulacija senzornog izgrađivanja
Sposobnosti roditelja/staratelja
Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje

Velika briga roditelja danas je kada primete kod deteta stereotipije. Stereotipno i repetitivno senzorno-bazirano ponašanje može da služi različitim funkcijama, zavisno od detetovog trenutnog senzornog praga.

Dete koje je u datom momentu hiperreaktivno (sa niskim pragom na senzorne inpute) može da koristi tapšanje rukama da bi povećalo selektivni fokus i isprobalo ostatak vizuelnog okruženja. Ishod može da bude smirujuć i organizovan.

Dete koje je hiporeaktivno (sa visokm pragom na senzorne inpute) može da koristi isti oblik ponašanja kako bi povećalo pobuđenost i aktivaciju.

Treće dete može da koristi tapšanje rukama kako bi se oslobodilo tenzije.

Praktičari senzorno-integracijske pedagogije moraju da koriste svoja znanja o procesima senzorne integracije da bi razumeli ove stereotipne mehanizme i rituale i da roditelje informišu o tome.

Izvor: bitirodielj.com

Ona kaže da postoje dva izbora, a oni koji odluče da ne vakcinišu svoju decu igraju ruski rulet sa njihovim životom

"Ćerka nije vakcinisana, uskoro nam je sistematski za školu, kako izbeći vakcinu?", "Kontakt sa osobom koja ide da se vakciniše protiv gripa, izbegavati je određeni period ili ne treba?", "Možete li mi reći kako ste uspeli da upišete svoju decu u državni vrtić, a da nemaju primljenu MMR vakcinu?". Ovo su samo neka pitanja i komentari koje pojedini roditelji koji se deklarišu kao "antivakseri" svakodnevno postavljaju u grupama na Fejsbuku posvećenim izbegavanju vakcinacije dece.

Ipak, mnogi od njih nisu se, na svu sreću, susreli sa gubitkom deteta. Nisu se susreli sa čekanjem rezultata i sa najtežom rečenicom u životu - "Vaša ćerka nije preživela". Dragana Petrović nažalost jeste. Njen maleni anđeo izgubio je bitku za život zbog morbila, ali i jedne velike greške.

Naime, Nađa je imala autoimunu bolest, te nije smela da primi MMR vakcinu. To je nije sprečavalo da živi normalan život, a po njenom ponašanju i živahnosti niko nije mogao da primeti da od nečega boluje. Razdragano i srećno dete pred kojim je svetla budućnost bila je sve do 4. januara 2018. godine, tada je za porodicu Petrović počeo pakao kom se nisu nadali.

- Tog 4. januara otišli smo na redovnu terapiju u KC Kragujevac, a tada je već uveliko trajala epidemija morbila. Normalno smo smeštene u sobu, a sutradan je u tu sobu ubačeno i dete koje je imalo konjuktivitis, kašalj i visoku temperaturu, te smo posle saznali da ima morbile. Zbog nedostatka mesta ono je ubačeno kod nas i Nađa se naravno zarazila. Oko 9. januara ona je prebačena na Institut za majku i dete. Na premeštaju nije navedeno da je bila u kontaktu sa zaraženim detetom, pa smo opet bili u četvorokrevetnoj sobi sa ostalom decom. Već 12. januara Nađa je dobila visoku temperaturu koja nikako nije mogla da se obori i krvarila je iz nosa i usta. Nije otvarala oči, dobila je konjuktivitis, celu sliku koja ukazuje na morbile. Nije se budila, nije jela ni otvarala oči, ali čula me je, to znam - priseća se Dragana sa bolom u glasu.

Već 20. januara zdravstveno stanje joj se pogoršalo. Dobila je upalu pluća, a kiseonik više nije pomagao. Četvrtog aprila porodica dobija one najgore vesti - devojčica je izgubila bitku.

- Život mi se u momentu promenio iz korena, patimo zbog jedne sekunde nepažnje i Nađe više nema. Krivim i sebe, stalno se pitam zašto sam je odvela baš tog dana u bolnicu. Moja starija ćerka je imala samo 5 godina kada je Nađa umrla i to je veoma teško podnela. Ona me sada ispituje da li je vakcinisana, da li će se zaraziti, veoma je uplašena. Nakon Nađe dobili smo još jedno dete, ono je takođe vakcinisano. Ne bih nikada sebi ponovo dozvolila da dođem u tu situaciju - kaže Dragana.

Zdravstvena inspekcija je utvrdila da je bilo propusta u Nađinom lečenju i da je ugroženo njeno pravo na bezbednost jer je devojčica boravila u sobi sa zaraženim detetom, a njena majka tužila je KC Kragujevac, Institut za majku i dete i državu Srbiju. Nakon 5 godina, Prvi Osnovni sud u Beogradu doneo je prvostepenu presudu kojom se tuženi UKC Kragujevac, Institut za majku i dete "Dr Milan Čupić" i država Srbija obavezuju da roditeljima devojčice, na ime naknade nematerijalne štete zbog smrti bliskog lica, isplate po 1.200.000 dinara.

"O vakcinama se informišite kod stručnjaka, a ne kod Ljubice iz Kamenice"

Dragana kaže da Nađa živi kroz nju. Sada se trudi da pomogne drugim roditeljima da brinu o zdravlju svoje, ali i tuđe dece. Jedna je od majki koje su se zalagale za vakacinaciju, iako Nađa nažalost cepivo nije smela da primi. Kako kaže, i sada moli roditelje da svoju decu vakcinišu što pre, kako se ova situacija nikada ne bi ponovila.

- Shvatam roditelje koji se plaše zbog raznih priča koje kruže o vakcinama, a koje nisu medicinski dokazane, kao na primer priče o autizmu, teškim metalima u vakcinama, sumnjivim sastojcima... Njima bih poručila da se informišu kod ljudi koji su završili školu za to, epidemiologa, imunologa, farmakologa, a ne po internetu kod "Ljubice iz Kamenice", ako me razumete - poručuje Dragana.

Ona kaže da su vakcine najveće dostignuće savremene medicine i dodaje da bi u antivaksere svrstala one koji ne vakcinišu svoju decu, a svesno lažu o tome pri slanju u kolektiv poput škole ili vrtića.

- U antivaksere, da ih tako nazovem, svrstavam one koji ne vakcinišu decu i svesno lažu o statusu vakcinacije pri slanju u kolektiv. Dete ne leče kod lekara već nadrilekara, raznim protokolima, varikinom, klistirom, kafom... E za takve bih već odvojila poseban deo u krivičnom zakonu, od jedno 10 godina zatvora - kaže Dragana oštro.

Ona kaže da postoje dva izbora, a oni koji odluče da ne vakcinišu svoju decu igraju ruski rulet sa njihovim životom.

- Svako ima dva izbora, vakcinisati ili ne, onaj ko odluči da ne vakciniše, mora da shvati da igra ruski rulet sa detetovim životom i jedino što mogu da poručim je da se iskreno nadam da u nekoj bliskoj budućnosti neće morati da prođe kroz šta sam ja prošla jer mi dete nije bilo vakcinisano, ne mojom voljom, već odlukom lekara - zaključuje Dragana za naš portal.

 Izvor: Telegraf.rs

Za nove generacije se popularno kaže da su „rođeni s telefonom“.

Kažu neki roditelji, ponosno, da njihovo dete već sa godinu, dve ume na YouTubeu da uključi svoj omiljeni crtani film bez ičije pomoći. Mobilni telefon je postao neki vid takozvane digitalne cucle kojom roditelji umiruju svoju decu kada nisu u mogućnosti da im se posvete.

Pa dete onda pusti jedan klip, on ga odvede na sledeći, taj na neki drugi… a majka i otac mogu za to vreme da završe gomilu stvari, obaveza ili pak da pogledaju film.

Znamo da su nam deca postala „palčići“ – jedan od osnovnih pokreta koji savladaju jeste pomeranje sadržaja na ekranu. Iako ima roditelja koji svojoj deci zabranjuju da dotaknu telefon, ima i onih koji deci već na tom bebećem uzrastu „daju puno poverenje“.

Da bismo otklonili svaku nedoumicu šta nam je činiti i kada deci možemo dati telefon bez nadzora, za savet smo pitali psihološkinju Anu Mirković, od koje smo prvi put i čuli za termin „digitalna cucla“ koju roditelji daju u veoma niskim uzrastima za nekoliko minuta mira.

„Deci telefon bez nadzora treba dati tek sa 12-13 godina, kada dete bude kognitivno zrelo i spremno, kada može logički da razmišlja i odlučuje. A čak i tada roditelj mora da bude uključen, treba da prati raspoloženje deteta u tim osetljivim godinama, da otvara teme, jer veoma često tinejdžer može da bude u depresiji zbog nasilja na mrežama, pa roditelj mora da bude tu, da posmatra – a ne da ulazi u poruke“, kaže za Zadovoljnu psihološkinja.

Ona smatra da je najvažnija komunikacija sa decom, i mlađom i starijom, te da deci ne treba zabranjivati tehnologiju – jer se tako ne postiže mnogo.

A šta na ovu temu misle roditelji, pitali smo na Facebooku:

„Nikada“, kaže Ana

„Mislim da nadzor treba uvijek bit i mi stariji nekad pogreške radimo na ovim današnjim tehnologijama ponekad i nama treba nadzor, a kamoli djeci“, kaže Vesna.

„Kako kad sada prate nastavu preko telefona“, smatra Lidija.

„Sa 30 godina. I tako će napraviti neku glupost. Šalim se, naravno. Što kasnije to bolje. Za svako dete to je individualno“, šali se Olenka.

„Dati detetu telefon je čista propast. Treba mu dati kada njegov mozak sazri za svakakve gluposti“, misli Mira.

„Ostavite tu decu na miru više….!! Svaki normalan roditelj zna šta je dobro a sta loše za svoje dete“, izričit je Bratislav.

„Kad ga sam kupi iz svoje zarađene pare“, strog je Rusu.

Izvor: zadovoljna.nova.rs