Jelena Marušić, psihološkinja i terapeutkinja, objasnila nam je pojam lepo vaspitane dece koja pucaju pod pritiskom, ali i različite stilove vaspitanja koji utiču na razvoj agresivnosti kod dece.

Roditeljstvo nije lako, a deluje kao da postaje sve teže. Društvene promene, moć mreža, uticaj, ali i osude okoline su dostigli vrhunac koji čini da se skoro sve mame i tate osećaju kao u vrtlogu iz kojeg ne vide izlaz. Ipak, među savetima iskusnih mama ili onih koji samo imaju potrebu da nešto kažu, novih metoda koje se smenjuju brzinom tornada i tradicionalnih stavova na kojima smo rasli, moderan roditelj ima za cilj da odgaji srećno, ali uvek lepo vaspitano i kulturno dete.

Tantrum u prodavnici nikad nije prijatan, ni za dete ni za roditelja, a prolaznici će sigurno otežati celu situaciju prevrtanjem očima ili par usputnim cvokotima. Ukoliko dete na putu do škole smetne sa uma da svakom komšiji usput kaže „Dobar dan“, isti oni će prekoreti njegove roditelje u prvoj sledećoj situaciji. Ukratko, mnogim mama i tama prioritet postaje tuđe mišljenje o ponašanju njihovog deteta, stoga, ili iz nekih drugih razloga, „lepo vaspitanje“ postaje samo za sebe cilj.

Ipak, nekad se događa da ovaj stav dobije malo širu i opasniju dimenziju, pa pritisak stvori od deteta povučeno biće koje ćuti, ne protivreči, ne negira, sluša, poštuje, govori dobar dan, ima odlične ocene i nikada ne pravi probleme.

Ipak, šta se dešava kad takvo dete „pukne“, kada iz ćutanja odjekne prezir? Pitali smo našu poznatu psihološkinju i terapeutkinju Jelenu Marušić, koja se prvo osvrnula na sam pojam „lepo vaspitane dece“.

„Krenula bih od toga šta se podrazumeva pod lepo vaspitanom decom? Na primer: Da li je dete koje ćuti i ne prekida odrasle dok pričaju vaspitano, dok drugo koje želi nešto da doda nevaspitano? Danas često možemo čuti da imamo nevaspitanu, agresivnu decu zahvaljujući modernom roditeljstvu koje je okarakterisano bez granica i pravila, dečije želje se ispunjavaju da bi dete bilo srećno. Čini mi da je promašena poenta i da su roditelji zapravo zbunjeni šta je ispravno – važno je postaviti granice, ali i pokazati deci da su prihvaćena i voljena“, priča ona.

Nas je interesovalo i gde dolazi do problema, koje roditeljske greške mogu izazvati da dete koje je kod kuće primerno i razumno, među vršnjacima iskazuje agresiju.

„Porodica u kojoj dete odrasta i vaspitni stil roditelja itekako će uticati na razvoj ličnosti deteta, na njegovo izražavanje o osećanjima i stavovima. Zamislite situaciju u kojoj vidite decu koja pokazuju različite emocije. Jedno pokazuje ljutnju, drugo sreću, treće tugu, četvrto nezadovoljstvo, peto dosadu, šesto frustraciju. Šta mislite na koje emocije uglavnom odrasli odreaguju ljutnjom? Na emocije poput frustracije, ljutnje i nezadovoljstva i time smo poslali poruku da ove emocije nisu u redu i da dete nije dobro. Kada zabranjujemo pomenute neprijatne emocije to direktno utiče na mentalno zdravlje dece kao i njihovu samosvest i samopouzdanje. Dakle, poenta je ne braniti emocije, važno je razumeti šta osećaju ali ukazujemo na pogrešno ponašanje. Ako dete ne dobije prostor u svojoj porodici da bude slobodno i iskreno, tragaće gde to može biti“, objašnjava Jelena.

Nije tajna da decu od najranijeg uzrasta pogrešno iseckana banana može navesti na izliv besa. U tim i sličnim trenucima roditelji imaju veliku odgovornost – loša ili ispravna reakcija može uticati u velikoj meri na mentalni sklop naše dece.

„Tokom rada sa roditeljima često bi bila tema ujedi u vrtiću, udaranje i bacanje kada su u pitanju deca 2-3 godine. Tom uzrastu jeste svojstveno ovakvo ponašanje jer nemaju skroz razvijen govor, ne umeju sve emocije da prepoznaju. Važno je da roditelji znaju da se deo mozga (prefrontalni korteks) koji je odgovoran za regulaciju emocija razvija do 25. godine. Ali kada kažem da je takvo ponašanje očekivano u ovom uzrastu, to ne znači da dete treba pustiti da radi šta god želi već mu treba pomoći kako da se izrazi, a da druge ne povređuje. Dakle, ne govorimo: “Pusti ga mali je/faza je, proći će” već: “Razumem zašto se dete naljutilo i potrebna sam da mu pomognem kako da se izrazi”. U tom malom uzrastu kada dete pokazuje agresiju važno je postaviti granicu: ukazujemo da ne sme da nas udara, ujeda, da lomi igračke… Sa druge strane, pokazujemo kako može da nam pokaže svoju ljutnju/bes: Namrštiti, nogom o pod udariti, reći glasno ljut sam… Kako rastu sve više radimo na komunikaciji“, priča psihološkinja.

A zatim dodaje i neke primere.

„Razumem da je iscrpljujuće da ponavljate, ali to je neophodno“, nastavlja. „Na primer: Ako se deca guraju, podsetite kako mogu da kažu jedno drugom šta im smeta. Znam da smo kao pokvarena ploča, međutim, na tome se zaista radi godinama. Vaspitni stilovi mogu doprineti da se pojača agresija kod dece. Ako smo previše strogi u vaspitanju tada deca nemaju puno prostora za izražavanje jer se očekuje poslušnost. Međutim, tokom adolescencije mogu pojačano pokazati frustraciju, bes, početi da lažu ili se povući“.

Prisutnost roditelja, kako fizička, tako i emotivna, jedan je od najznačajnijih faktora i ima najveći uticaj na odgajanje deteta.

„Jednog dana ćerka je podelila sa mnom da su joj određene drugarice rekle da je ružna i čudna. To ju je pogodilo, preispitivala se, gledala se u ogledalu. Dve stvari jačam kod svoje dece i to savetujem roditelje. Da veruju u sebe, dakle da imaju samopouzdanja i da umeju da odgovore odnosno da se zauzmu za sebe. Nisam govorila svom detetu da je lepo, ona zna koliko je volim, ali sam joj postavljala pitanja da li se njoj sviđa njena kosa, lice, podsećala je šta ona misli o sebi. Dete želi da se oseti prihvaćeno i dešava se da rade stvari zbog vršnjaka sa kojima žele da se druže. Obično ih privuku stvari koje su njima zabranjene i voleli bi da vide kako je to. Kada kod kuće dete ne oseća toplinu i ne oseća da je deo porodice potražiće mesto gde će se tako osećati“, ističe Jelena.

A koliko je detetu potreban roditelj i šta je ono sve spremno da uradi zarad njegove prisutnosti, govori i jedan primer.

„Nikada neću zaboraviti situaciju iz Prihvatilišta za decu i mlade kada je štićenik koji je dolazio u dnevni boravak, s vremena na vreme znao je da ukrade sa trafike žvake ili slične sitnice. Tada bi ga policija privela. Znate šta se tada dešavalo? Pojavio bi se otac. Dete je našlo način kako da privuče očevu pažnju. Tako da nije jednostavno dati odgovor da li će ih nasilnicima napraviti, koliko je važno da vidimo šta je ispod tog ponašanja“, objašnjava ona.

Pitali smo je i koliko uticaja na agresivnost kod dece mogu imati društvene mreže i razvoj tehnologije.

„Ukoliko mlada osoba nema samopouzdanja, preispituje se, kreira sliku o sebi, društvene mreže mogu doprineti da se lošije oseća. Društvene mreže sa jedne strane mogu nam biti korisne ali sa druge strane decu je potrebno često podsećati da mnoge stvari nisu realne. Kada deca ulaze u svet društvenih mreža mnogo je bitno naučiti ih kako se koriste i još bitnije je da imaju poverenja u vas da podele šta se tamo dešava. U želji da se dopadnu mogu bitii na udaru starijih osoba koje od njih kasnije traže neprimerene stvari. Mi ne možemo decu zaštiti od svega i iz tog razloga je bitno da ih učimo šta je dobro šta loše, da nam deca veruju i da se nama prvo obrate kada postoji problem kako bismo mogli da odreagujemo“, podvlači Jelena.

Pitali smo Jelenu i da li skriveni psihološki problemi i traume mogu biti okidač za agresivnost.

„Odrastanje u sredini u kojoj je postojalo nasilje može uticati na različite načine. Neko neće alkohol okusiti jer je otac tukao majku u alkoholisanom stanju, međutim postoje i one situacije gde žena misli da je normalno da dobije batine ‘jer je zaslužila’. To su jako kompleksne ekstremne priče i godinama se radi na tim traumama“, objašnjava ona.

Nastavnici zajedno sa roditeljima mogu prepoznati rane znakove da dete počinje da se ponaša kao nasilnik, i zajedno preduzeti preventivne mere, ali, akcenat je upravo na „zajedno“.

„Danas se jako puno priča u medijima o nasilju. Međutim, čini mi se da je danas napravljen veći jaz između nastavnika i roditelja. I dalje se skrivaju situacije kada nečije dete napravi neki problem. Ako kao roditelji štitimo svoje dete kada napravi grešku i ne učimo ih da preuzmu odgovornost onda ih tome i navikavamo. Uvek će neko biti tu da ih zaštiti. Međutim, kada odrastu shvatiće realnost i da roditelji neće uvek biti tu. Dešavaće se da zbog toga budu ljuti i besni. Ako dobijemo sa više strana informaciju o jednom istom detetu da se deca žale već je znak za uzbunu. Deca ne znaju šta je sve nasilje i šta se podrazumeva pod tim. Pričamo o odnosima dete-dete, roditelj-dete, dete-nastavnik. Ne treba odmah razmišljati kako da se dete kazni već kao što sam pomenula šta je uzrok ponašanja. Ako je potrebno naknadno uvesti i posledice“, ističe ona.

Svi smo mi na rođenju isti, i svi imamo i dobru i lošu stranu. A šta će preovladati? Zavisi upravo od uticaja okoline.

„Kod svake osobe postoji urođen potencijal ka agresivnom reagovanju kada se osetimo ugroženo. Agresija nam pomogne da se odbranimo kada se nađemo u nebezbednoj situaciji. Ukoliko od malih nogu ne usmeravamo i ne pokazujemo detetu kako da se izrazi na socijalno adekvatan način može se razviti agresivnost. Dakle, agresivno ponašanje se može naučiti kroz iskustvo i društvene interakcije. Zato se skreće toliko pažnja na važnost ranog uzrasta kada se radi sa decom na samokontroli, učenju tolerancije na frustraciju, ukazati detetu koji su razlozi javljanja određenih emocija kao i koje su posledice za određeno ponašanje“, zaključuje ona.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Deca su pod velikim uticajem stavova roditelja kada je u pitanju upotreba alkohola i droga. Dok se neki roditelji brinu da bi razgovor o drogama mogao da podstakne upotrebu različitih opijata, otvorena komunikacija uopšte, a posebno u razgovorima o drogama, povezana je sa nižim stopama upotrebe droga.

Razgovor o drogama roditelji mogu pokrenuti sa decom još u ranom detinjstvu. Što ranije započnu taj razgovor znači da će mlada osoba već imati dobro formirane stavove pre nego što na scenu stupi uticaj njihovih vršnjaka. Čak i pre nego što dođu u školu, možete razgovarati sa njima o zloupotrebi opijata, savetuju stručnjaci.

Otvoreno razgovarajte sa detetom

Kako deca postaju tinejdžeri, dobijaju sve više informacija, što iz okruženja, što na mrežama. Zato roditelji uvek mogu da pokrenu razgovor pozivajući se na neke aktuelne događaje, poput vesti da je neko stradao zbog zloupotrebe droga.

Nađite vreme za razgovor kada ste i vi i dete bistre glave, kada ste nasamo i imate dovoljno vremena. Recimo dok se vozite kolima.

Postavljajte pitanja, slušajte šta vaš tinejdžer ima da kaže i oduprite se želji da mu pridikujete. Znamo da iskrene informacije najbolje funkcionišu. Taktike zastrašivanja i preterivanja su generalno beskorisne i mogu podstaći tinejdžere da iz radoznalosti probaju drogu.

Na primer, tvrdnje da će postati zavisni nakon što jednom probaju drogu ili da upotreba droge izaziva trenutna i nepovratna oštećenja mozga nisu verodostojne tinejdžerima i oni će ih verovatno ignorisati.

Pitajte šta znaju o toj temi i šta misle. Zatim im dajte činjenice bez osude. Razgovarajte o razlozima zbog kojih se neki ljudi odlučuju za upotrebu droga i o rizicima.

Izbegavajte veličanje upotrebe droga, kao što je pričanje o zabavnim trenucima koje ste imali kada ste kao mladi koristili drogu. Neki roditelji misle da ih to čini kredibilnijima, ali to takođe potencijalno predstavlja popustljiv stav prema drogama.

Naglasite ličnu odgovornost

Ako je vaš tinejdžer zabrinut zbog pritiska vršnjaka ili zbog toga što se izdvajaju od svojih prijatelja ako ne želi da koriste drogu, može biti od pomoći da prođete kroz nekoliko scenarija sa njima. Šta bi rekli da ih neko pita da li žele da probaju MDMA (ekstazi)?

Naglasite ličnu odgovornost i važnost donošenja nezavisnih odluka i pomozite im da naprave planove za vanredne situacije ako neko vrši neželjeni pritisak. To može uključivati preporuku da na žurci zatraže pomoć prijatelja koji ne koriste drogu, da planiraju kako da odu sa žurke ili da pozovu roditelje.

Apsolutno je u redu da postavite zahteve i budete jasni u svojim očekivanjima u vezi sa upotrebom droga, ali pokušajte da ne pretite. Izgovaranje stvari poput „neću da te vidim ako se budeš drogirao“ je beskorisno jer ako upadnu u nevolju možda neće osetiti da mogu da vam se obrate za pomoć.

Zauzmite pristup svođenja štete na minimum

Ponekad, međutim, šta god da radite, neki mladi ljudi će želeti da eksperimentišu. Rizikovanje je prirodan deo adolescencije i mladosti.

Uverite se da vaše dete zna kako treba da reaguje u hitnim slučajevima. Posledice od nedozvoljenih droga često se mogu poništiti ako se na vreme reaguje, pa se pobrinite da vaš tinejdžer zna da li on ili njegovi prijatelji koriste nešto nedozvoljeno i da u slučaju da počnu da se osećaju loše da se odmah da dobiju medicinsku pomoć.

Na festivalima, na primer, uvek postoji služba hitne pomoći. Uverite se da znaju da pozovu 194 i da obavezno lekarima kažu šta je izazvalo tegobe.

Neka imaju u vidu da ne strahuju od policije, jer se ona obično ne poziva kada su u pitanju hitni slučajevi zbog droge.

Uverite se da osećaju da mogu da vas pozovu za savet ili da ih pokupe, a da ih nećete ispitivati ili grditi. Mnogo je bolje da kasnije razgovarate sa njima o tome šta su naučili iz incidenta.

Ako znate da vaš tinejdžer povremeno koristi rekreativne droge ili to namerava da radi, ili da to rade njegovi prijatelji, možete biti direktniji sa informacijama o smanjenju štete.

Obavestite ih da je moguće proveriti drogu na nekim mestima kako bi tačno znali šta uzimaju.

Uverite se da znaju da prvo treba da uzmu malu količinu da vide kako utiče na njih. Najbolje je da uzmu četvrtinu ili polovinu kako bi bili sigurni da nema neželjenih reakcija, a idealno bi bilo da sačekaju najmanje 45 minuta pre nego što uzmu više, s obzirom na to da je nekada potrebno više od sat vremena da se oseti efekat ekstazija.

Mešanje droge sa alkoholom ili mešanje više različitih opijata, uključujući i lekove koji se dobijaju na recept, značajno povećava rizik da nešto krene naopako i treba ih upozoriti da to izbegavaju.

Izvor: RTS

Ne zna se kome škola teže pada, deci ili roditeljima, a ni ko se više raduje raspustu. Brojni kreativni saveti i primeri iz škole NTC-a (Nikola Tesla Centar), pokazuju da je rad kod kuće suvišan, kada na časovima učenici uče lekcije kroz njima poznate igre, uz koje im neće biti potrebno mnogo pomoći da savladaju gradivo, o čemu u novoj Mamazjaniji govore poznati doktor Ranko Rajović, autor NTC programa, šef Katedre za obrazovne neuro-nauke na Pedagoškom fakultetu u Kopru, ali i njegov sin Vuk Rajović, doktor hemijskog inženjerstva i koordinator Odseka za nauku u NTC-u.

Iz godine u godinu, svedoče učitelji, sa prvacima u osnovnim školama se sve teže radi, navodi na početku našeg podkasta dr Ranko Rajović. On objašnjava razloge zašto su deca danas drugačija, ali i probleme u tradicionalnom obrazovanju, koje se ne menja, ne ide u korak sa vremenom, iako prema brojnim istraživanjima, već uveliko spremamo decu za neke profesije koje još ne postoje.

Mamazjaniju ćete premijerno gledati svake subote u 20 sati na portalu Zadovoljna.rs, a ova, kao i sve prethodne epizode Mamazjanije na ostalim platformama biće dostupne već u nedelju narednog dana, u 8 ujutro, i to na YouTube kanalu Nova RS i podcast platformama Soundcloud, Castbox, Podcast.rs, Spotify i Stitcher, kada se u pretrazi upiše Nova.rs.

Deca su od najranijeg uzrasta uz telefone i igrice, umesto u parku, na livadi, sportskom terenu, sa loptom, klikerima, lastišem. Rajovići naglašavaju vezu između kretanja i učenja kod dece, koja je neraskidiva. Oni ističu da svako dete želi da uči i nauči, da se pokaže, takmiči i bude dobro u nečemu, a u školi će to postići ako im nastavnici lekcije predaju kroz igru, koja je njima bliska.

Takođe, ističu da je problem današnjeg vaspitanja prezaštićenost dece, koja nemaju nikakvu slobodu, jer su uvek pod nadzorom, a roditelji tu kontrolu vrše i kroz brojne vanškolske aktivnosti kojima se ne vidi kraj i zbog kojih najmlađi nemaju vremena za sebe, a detinjstvo im prolazi.

Izvor: nova.rs

Roditelji, ne izgovarajte ove rečenice.

Neke stvari koje govorite svom detetu, možda iz najbolje namere, na srcu vašeg deteta ostavljaju dubok trag.

One mogu da dovedu do anksioznosti, depresije i niskog samopouzdanja deteta, pa vodite računa pre nego što ih sledeći put upotrebite.

Poređenje sa drugima – „Pogledaj kako tvoj brat to radi“

Ako stalno poredite svoje dete sa “savršenim detetom” vaših prijatelja, sprečavate ga da vidi pravu sliku samog sebe i terate ga da se oseća kao gubitnik.

Takođe, favorizacija jednog deteta unutar porodice dovodi do nepotrebnog rivalstva među braćom i sestrama. Štaviše, jedno od njih će se osećati nevoljeno, dok će drugo morati da nosi teret ideala savršenog deteta i stalno pokušavati da tera sebe na ono što suštinski ne želi, samo da bi se dokazalo roditeljima i da bi mu pružili malo ljubavi. Ta depresija razvijena u detinjstvu često se prenosi i na odraslo doba.

Zanemarivanje dečjih osećanja – „Da li je moguće da plačeš zbog toga?“

Možda vama slomljena igračka izgleda nevažno u poređenju sa plaćanjem mesečnih računa, ali to ne znači da vašem detetu nije i ne treba da bude žao jer je izgubilo omiljenu igračku. Kada se ovako nešto dogodi, a vi ga ne razumete, dete uči da potiskuje tugu, a zatim i sreću, bes, radost.

Tako deca izrastaju u osobe koje su nesposobne da izraze osećanja, a samim tim i da izgrade iskrenu vezu sa osobama oko sebe. U budućnosti će im biti teško da se izbore sa intenzivnim emocijama, što može dovesti do do depresije i anksioznosti u odraslom dobu.

Laganje deci – „Rekli ste da mogu da se igram kad završim domaći. „Ne, nismo to rekli“

Nemojte namerno da menjate dečje sećanje ako je ono ispravno, dodajući nove detalje ili menjajući stare. Isto važi za obećanja data deci. To će učiniti da deca sumnjaju u sebe i svet oko sebe, usled čega dolazi do niskog samopouzdanja. I ovo moće da vodi do anksioznosti i depresije, a u težim slučajevima, čak do psihoze.

Uslovna ljubav – „Volim te, ali moraš imati bolje ocene“

Verujemo da ste imali najbolju nameru sa ovim, da ste samo hteli da ga motivišete. Ali, vaše dete ne vidi motivaciju, već čuje sledeće: Ja i svi ostali ljudi na svetu volećemo te samo ako sve radiš savršeno; nisi vredan ničega ako nemaš iza sebe neka dostignuća.

Dovođenje dečjih sposobnosti u pitanje – „Zašto nisi bolji u matematici?“

Ovo uopšte ne pomaže detetu da se više potrudi, zapravo, ima suprotan efekat. Što više ističete nemoć svog deteta da postigne bolje rezultate, veće su šanse da ono jednostavno odustane od svega. Ovakve roditeljske fraze čine da dete izgubi veru u sebe, usled čega postaje anksiozno i depresivno, što se prenosi i na odraslo doba.

Nadimci zasnovani na mentalnim sposobnostima ili fizičkom izgledu –„Zašto si uvek toliki slabić?“

Iako se deci preporučuje da ignorišu stvari koje ga povređuju, poput nadimaka u školi, nije isto kada se radi o roditeljskim rečima. Na ovaj način srozavate sliku deteta o samom sebi, što na kraju može da rezultira različitim psihičkim poremećajima, kao i poremećajima u ishrani.

Činite da dete oseća da vam nešto duguje – „Svega smo se odrekli zbog tebe“

Naravno da ste morali malo i da se žrtvujete zarad deteta, ali to je bio vaš izbor i nemate pravo da prebacujete odgovornost na dete. Oni ne treba da osećaju krivicu za vaše odluke. To može u nekim slučajevima da dovede do patološke krivice, koja se povezuje sa brojnim neurozama, uključujući i opsesivno kompulsivni poremećaj, pišu Detinjarije.

Prilikom pripreme bebe za prvu zimu i hladno vreme najpotrebnije je da osigurate da joj je dovoljno toplo. Međutim, postoje pravi i pogrešni načini za to, ističu eksperti za roditeljstvo.

“Koliko je toplo ili hladno bebi ne ocenjujemo proveravajući jesu li joj hladne ruke ili noge. Umesto toga postavite prste ispod vrata bebe”, kaže doktorka Ivon Gustafson, ekspertkinja za roditeljstvo.

Ukoliko je bebi vrat topao i vlažan, to znači da joj je prevruće. U suprotnom, ako je hladan, potrebno je dodatno utopliti bebu.

Prema savetima stručnjaka, bebu je potrebno obući jedan sloj više nego što oblačite sebe. Mnogi roditelji često prave grešku jer dete previše utople.

Neki od upozoravajućih znakova mogu biti hladne ili crvene ruke kod bebe, uključujući drhtanje, bleda ili crvena stopala i plave usne.

Postavljanje dodatnog ćebeta preko sedišta za automobile nije loša ideja, sve dok to ne ugrožava protok vazduha, kaže Gustafson, a prenosi Zelena učionica.

Već 20 godina proučavam podizanje uspešne dece – ovo je stvar koju mnogi roditelji zaboravljaju, a ključna je

Takođe se preporučuje izolacija kolica kako biste umanjili protok hladnoće do bebe. To možete uraditi tako što ćete ispod bebe postaviti komad stiropora.

Koža kod beba sklona je pucanju i sušenju u zimskim mesecima, tako da se preporučuje redovno mazanje losionom ili hidratantnim kremama.

Izlazak na hladan vazduh s bebom ne treba izbegavati. Međutim, važno je voditi računa da bebina odeća bude prilagođena vremenu jer bebe ne mogu da zadržavaju temperaturu kao odrasli.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Istraživanja doktora sa Harvarda pokazuju da ovsena kaša nije najbolji izbor za doručak. Ona može imati manje proteina u poređenju sa drugim osnovnim namirnicama, a isto tako može biti teška za probavni sistem kod dece.

Doručak, prvi obrok dana, igra ključnu ulogu u održavanju optimalnog zdravlja kako kod dece tako i kod odraslih. Smatra se da je doručak najvažniji obrok jer obezbeđuje organizmu potrebnu energiju za početak dana. Osim toga, pravilan izbor namirnica za doručak može imati dugoročne efekte na fizičko i mentalno zdravlje. Različite studije su istakle važnost doručka u kontroli nivoa šećera u krvi, hormonskoj ravnoteži i efikasnom radu metabolizma.

Sve više naučnika i doktora ukazuje na kontraefekte jednog od najpopularnijih obroka za doručak – ovsene kaše.

Među raznim opcijama za doručak, ovsene kaše izdvajaju se kao izuzetno nutritivan izbor – obiluju vlaknima, biljnim proteinima i niskim sadržajem masti. Posebno one od celog zrna, minimalno su obrađene i ne sadrže pšenicu, čime se smanjuje rizik od dijetetskih reakcija. Međutim, važno je razumeti i potencijalne štetne efekte ovog obroka, posebno kada je reč o ishrani najmlađih.

U intervjuu za indianekpress.com, dr. Priianka Jaisval, suosnivačica i glavna dijetetičarka u Diet2Nourish, izražava zabrinutost zbog negativnih efekata ovsenih pahuljica u ishrani dece, nazivajući to „marketinškim trikom“. Upozorava da ovsena kaša može imati manje proteina u poređenju sa drugim osnovnim namirnicama, a isto tako može biti teška za probavni sistem kod dece, što može uticati na pravilan rast i povećan osećaj gladi.

U kontekstu doručka, posebna pažnja treba se posvetiti glikemijskom indeksu (GI) namirnica.

Dr Dejvid Ludvig, profesor na Harvardu, ističe važnost odabira namirnica sa niskim GI kako bi se kontrolisao nivo šećera u krvi, hormoni i metabolizam. Studije su pokazale da doručak sa visokim GI može izazvati hormonalne i metaboličke promene koje dovode do prejedanja. Ovo je dokazala studija od 12 tinejdžera sa prekomernom težinom, u kojoj su dečaci koji su jeli ovsenu kašu bili mnogo brže gladni u odnosu na one koji su imali omlet za doručak.

Ovas, posebno u obliku instant ovsenih kaša, može imati visok GI, što može dovesti do naglog skoka šećera u krvi, praćenog padom, što dovodi do gladi i unosa više kalorija. Preporučuje se odabir neprerađenih namirnica sa niskim GI, poput integralnih žitarica, povrća, voća i proteina, kako bi se podržao stabilan nivo energije i optimalan rad organizma.

Sa ovim se slaže i doktor Džek Volfson, kardiolog i osnivač Natural Heart Doctor organizacije. Prema njegovim rečima, ovsena kaša sadrži antinutrijente i nudi malu nutritivnu vrednost u poređenju sa jajima.

„Ne možete uzgajati piletinu na ovsenim pahuljicama. Ne možete odgajati zdravog čoveka na ovsenim pahuljicama. Uverite se da jedete jaja pre nego ovsene kaše“, rekao je on u TikTok video snimku.

S druge strane, doktor Idž je predstavio studiju koja je uključivala 29 ljudi sa dijabetesom tipa dva i nije pokazala značajnu razliku u težini, masti, krvnom pritisku ili nivoima lipida kada su učesnici prešli sa ovsene kaše na jaja za doručak, i obrnuto. Jedan inflamatorni marker, TNF alfa, bio je niži kod osoba koje su konzumirale jaja, ali nije izvršeno osnovno merenje za TNF alfa. Dakle, oba izbora za doručak mogu biti antiinflamatorna, iako u različitom stepenu.

Na kraju, doktor Jan Dipasupil, takođe ističe nutritivnu vrednost ovsene kaše, ali i razliku u glikemijskom indeksu zasnovanu na vrsti ovsene kaše. On zaključuje da su sitne ovsene pahuljice najzdraviji oblik ovsene kaše, dok instant kaše treba izbegavati.

U suštini, pravilan doručak igra ključnu ulogu u održavanju zdravlja, a odabir hrane sa niskim GI može doprineti dugoročnom blagostanju tela i uma.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Psihološkinja Aliza Presman provela je 20 godina proučavajući kako treba vaspitati uspešnu decu – ovu veštinu roditelji uporno „previđaju“, a ona im na nju uporno skreće pažnju.

Aliza Presman je razvojna psihološkinja koja već dve decenije pomaže roditeljima da se nose sa svim izazovima odgajanja dece. Iz svoje prakse psihološkinja izvlači zaključke i savete deli i na Instagramu.

„Kao psihološkinja, provela sam skoro 20 godina proučavajući kako se brinuti o deci i kako ih vaspitavati da bi izrasli u dobre ljude. Veština koja se obično previdi i zanemari, a na koju uvek ukažem novim roditeljima – jeste unutrašnja efikasnost“, napisla je Aliza u tekstu na portalu cnbc.com, pa u nastavku objasnila šta to znači:

„Unutrašnja efikasnost jeste vera pojedinca u sopstvenu sposobnost da uradi ono što je potrebno da bi ispunio svoje ciljeve. Samopoštovanje ili samopouzdanje moglo bi da kaže: ‘Ja sam neverovatan!’, ali unutrašnja efikasnost je tu da kaže: ‘Imam ono šta je potrebno da ovo shvatim i postignem ono što mi je namera.’“

Psihološkinja piše da je veća verovatnoća da će deca koja imaju jak osećaj za unutrašnju efikasnost prihvatiti izazov i uložiti napor kako bi postigla cilj. Ta deca će se, umesto da za svoje neuspehe krive spoljašnje okolnosti ili neki nepromenljivi nedostatak, fokusirati na faktore koji su pod njihovom kontrolom.

Viktor je obišao pola sveta i od Eskima naučio kontroverznu, ali najdelotvorniju metodu da smiriš dete

Naučnik sa Harvarda otkrio šta je najlošiji doručak za decu – u Srbiji se smatra jednim od najzdravijih

Istraživanja pokazuju da deca grade unutrašnju efikasnost na četiri načina:

* Iskustvo ispravljanja grešaka

Da bi se to dogodilo, deca moraju da se suoče sa izazovom na pravom obrazovnom ili starosnom nivou. Guranje u iskustva za koja nisu spremni može biti kontraproduktivno. Kad god se zabrinu da nešto ne mogu da urade, možete im to objasniti time da su za to još mali i da će uspeti kada porastu.

* Učenje od drugih koji to ispravno rade

Važno je da deca vide druge koje smatraju sličnima sebi, barem u nekim specifičnostima (kao što su godine, rasa ili etnička pripadnost, rodni identitet, interesovanja) kako postižu slične ciljeve.

Vršnjačko modeliranje ne mora da dolazi od osobe koja je baš istih godina kao i naše dete, ali gledanje mnogo starijeg deteta druge rase ili pola kako nešto postiže možda neće imati isti efekat.

* Podsećanje na to da je moguće popraviti stvari

Priče koje sami sebi pričamo o prošlosti grade naš osećaj kompetentnosti za budućnost.

Studije pokazuju da ljudi koji se oslanjaju na optimizam, razmišljaju o rastu i veruju u sebe često imaju slična iskustva kao i njihovi pesimistični vršnjaci – samo se bolje sećaju uspeha nego neuspeha.

* Osećaj smirenosti u telu

Ako se deca osećaju stres, mučninu ili anksioznost kada se suočavaju sa izazovima, može biti teško da ga savladaju ako se ne vodi računa o njihovom fiziološkom odgovoru.

Podučavanje naše dece samoumirujućim praksama poput dubokog disanja će im pomoći da postanu kompetentni u onome na šta se fokusiraju.

Kako pomoći deci da izgrade unutrašnju efikasnost

* Ohrabrite ih da pokušaju u nečemu u čemu nisu odmah dobri.

Umesto da kažete: „Praksa vodi savršenstvu“, jer znamo da to nije uvek tačno — i zapravo ne težimo savršenstvu – podsetite svoje dete da „Napor dovodi do evolucije“.

* Objasnite da biste ispravili.

Nemojte samo označavati greške crvenom olovkom i reći: „Opet grešiš, drugar“. Umesto toga, pokušajte da ponovite, preformulišete, promenite pitanje, razjasnite uputstva i pređete kroz prethodno naučene veštine.

Čak i maloj deci koja pokazuju na crvenu jabuku i kažu „plava“ možete reći: „O, da, borovnice su plave, a ovo je crvena jabuka“ umesto da ih samo ispravite ili kažete: „To nije plavo, šašavko.“

* Pohvalite konkretno kada je zasluženo.

Kada kažemo „Dobro si to zradio“, to mora biti iskreno i konkretno. Recite detetu kada prepoznajete njegov pravi trud, upornost, kreativnost, nezavisnost i kompetentnost.

Ne morate potpuno da izbrišete „dobro si to učinio“ iz svog rečnika, samo dodajte malo više detalja, na primer, „Dobro si primenio to šahovsko otvaranje koje si naučio.“

* Ukažite na strategiju.

Pomozite deci da povuku granicu između akcije i postignuća. Ako vaše dete dobro napisalo esej, na primer, možete reći: „Primetio sam da si napravio nacrt. Kladim se da je to jedan od razloga što si tako dobro prošao.”

Ili „Primetio sam da niste napravili nacrt. Može je zaista teško napisati esej kada nemate nacrt. Hajde da pokušamo da napišemo jedan zajedno.“

Kada deca shvate da njihovi neuspesi nisu posledica trajnih ograničenja, postoji mogućnost da napreduju u budućnosti.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Roditelji bi trebalo da usmere vreme sa detetom ka aktivnostima koje podstiču emocionalni razvoj.

Školska godina može biti stresna za decu, koliko i za roditelje. A glavni krivac za to je upravo – domaći.

U jednoj od epizoda Mamazjanije, učiteljica Marija Milinović i logoped dr Violeta Nestorov, pričale su o tome kako roditelji mogu pomoći deci da se lakše nose sa školskim obavezama. Na osnovu njihovog iskustva rada sa najmlađima, od predškolskog uzrasta do petog razreda osnovne škole, gošće su otkrile ključne trenutke kada je podrška roditelja najvažnija.

Razgovarajući o ulozi učitelja, nastavnika i roditelja u procesu učenja, Marija i Violeta su istakle značaj postavljanja pravilnih temelja za školski uspeh, posebno kada deca ulaze u svet obrazovanja bez nepotrebnog stresa i pritiska.

U isto vreme, istraživanje profesora sa Pen Stejta dodatno osvetljava aspekte roditeljske podrške, konkretno u vezi sa domaćim zadacima. Oni pre svega povezuju vrstu domaćeg i dečiji uzrast.

„Razvojno odgovarajući domaći zadaci koje dete može da uradi samostalno doprinose formiranju navika koje će detetu dobro služiti tokom obrazovanja. Pravilo ’10 minuta po razredu’ izgleda kao razumna praksa, tako da se od učenika drugog razreda, na primer, može očekivati da čita 20 minuta dnevno.“

Iako postoji tradicionalno shvatanje da roditelji treba da nadziru i pomažu deci u izradi domaćih zadataka, ispitivanja sprovedena na univerzitetu ukazuju na to da takva vrsta kontrole možda nema pozitivan uticaj na akademska postignuća dece.

Naime, istraživanje, koje je pratilo oko 20.000 dece od vrtića do petog razreda, pokazuje da se nadzor roditelja u izradi domaćih zadataka ne povezuje sa značajnim poboljšanjem rezultata u matematici ili srpskom. Ovo postavlja pitanje o tradicionalnim verovanjima koja podržavaju aktivno uključivanje roditelja u svakodnevne školske zadatke. Štaviše, rezultati sugerišu da preterano usmeravanje i kontrola mogu rezultirati negativnim efektima na emocionalne odnose u porodici, izazvati stres i odložiti razvoj osećaja odgovornosti kod dece.

S druge strane, roditeljska aktivnost može biti od velikog značaja i imati veliki uticaj na dečiji uspeh. To podrazumeva podržavanje učenja kroz stvaranje mirnog prostora i prenošenje važnosti o obrazovanju.

Važno je takođe naglasiti da pomoć ne bi trebalo da bude automatska, već dostupna kada dete zaista ima poteškoća. Roditelji bi trebalo da usmere vreme sa detetom ka aktivnostima koje podstiču emocionalni razvoj, ne fokusirajući se isključivo na definisane ishode kao što su ocene.

Za konkretne savete možete pogledati pomeniti epizodu Mamazjanije, gde gošće ukazuju na važnost postavljanja pravih granica i podsticanja samostalnosti kod dece u vezi sa školskim obavezama.

Pitali smo i naše čitaoce „Da li roditelj stvarno pomaže detetu ako svakog dana radi s njim domaći? Šta vi mislite o ovoj temi?“ u Fejsbuk anketi. Evo šta ste rekli:

„Kad je ćerka bila u nižim razredima, ja sam pretežno bila bolesna i nisam se bavila njenom školom. Bila je solidna, ali ništa posebno. U petom razredu sam joj rekla da ona može da bude jak odlikaš i da ću prvo polugodište raditi s njom koje god predmete želi. Podvlačile smo zajedno, pravile mape, preslišavale se…. I bila je odlična. Videla je da može i od onda sve sama radi i blista, eno je na fakultetu“, kaže jedna čitatetljka.

„Mislim da im ponekad treba pomoći kad zagusti, i sa puno strpljenja objasniti. Ali ne i svaki dan raditi sa njima. Nadgledati, a to kratko traje, da li ispunjavaju obaveze. Pređe im u naviku da im je to obaveza, i polako postaju disciplinovani.“

„Možda se dete treba osamostaliti da samo radi, ali imajući u vidu da većini dece roditelji rade domaće zadatke ili pomažu u radu, samostalni rad nekog deteta bi bio protumačen kao nedovoljan i slab, pa bi dete dobilo slabiju ocenu od ostale dece. To je zato što se ostaloj deci vrednuje udruženi rad sa roditeljima, a ovoj koja sama rade, samo samostalni rad, ali to nastavik ne zna.“

„Kome nije jasno da roditelji u početnim razredima treba da prate i pomažu detetu da samostalno uči. Ako se roditelj osloni samo na učitelja-nastavnika bez znanja, iskustva i motiva propusti u znanju i radnim navikama se teško mogu ispraviti. Roditelji ne mogu pomagati na pravi način ako ne prate program po udžbeniku i uputstvo za njegovu realizaciju. Ne može to onako usput. Od toga koliko se dete osamostali u učenju zavisi koliko će roditelji kasnije da plaćaju dodatnu nastavu.“

„Moji roditelji nikad sa mnom nisu seli, ni jedan jedini put, bila sam uspešna učenica. Isti metod planiram da primenim i sa svojim detetom.“

„Ja sam pomagao i dobio sam jedinicu. Posle mi dete nije dalo da mu radim zadatke, a morao sam da idem i kod direktora na ribanje.“

„Da i ne. Ako dete nešto ne razume, roditelj treba da objasni, da proveri da li je tačno urađeno i slično, ali da radi sa detetom ili još gore umesto deteta ni slučajno.“

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Ranko Rajović, autor NTC programa, šef Katedre za obrazovne neuro-nauke na Pedagoškom fakultetu u Kopru, pokušao je da odgonetne realnost u kojoj smo se našli, a to je - kome škola teže pada roditeljima ili deci?

Da li učiti s detetom kod kuće i na taj način mu stvoriti radne navike ili se osloniti na ono „šta nauči na času, naučio je“ – dilema je s kojom se mnogi roditelji susreću.

Takođe svedoci smo da su danas popularne mnoge dodatne aktivnosti za decu na koje ih roditelji vode kako bi unapredili njihove veštine, ali koliko je prebukirani raspored dobar za decu?

„Dete se nađe u situaciji da odjednom ide na dve tri aktivnosti, ide na balet ide na košarku, mora da uči jezik, ponavlja reči- to je njegovo detinjstvo. Znači roditelji moraju tu malo da se zaustave. Kao da će ga pripremiti bolje za život. Neće“, objašnjava Ranko Rajović za Mamazjaniju.

„Najbolja priprema je obična igra. Da se igraju sami. Vidim parkovi su nam prazni. Svaki roditelj neka pogleda. U parkovima vidim roditelje sa decom. Parkovi su puni, roditelji dođu, to je dete dve, tri godine četiri. Starije dece retko da ima. Nekad su bili puni parkovi. Sada da se zapitamo ‘pa gde su nam deca’. Sede gledaju TV ili idu na 100 aktivnosti“, kazao je Ranko Rajović.

Izvor: n1info.rs

Dodatak za drugo dete, koji se isplaćuje u 24 rate, sada iznosi 329.643,66 dinara (mesečno 13.735,15 dinara), za treće dete mame dobijaju u 120 rata, 1.977.861,97 dinara (mesečno 16.482,19 dinara), a za četvrto dete 2.966.792,95 dinara takođe u 120 rata (mesečno 24.723,28 dinara).

Jednokratna pomoć za rođenje drugog i trećeg deteta za decu rođenu od 1. januara 2024. godine i kasnije je 123.871,49 dinara, dok paušal za nabavku opreme za dete iznosi 6.867,58 dinara, predviđeno je Rešenjem o nominalnim iznosima roditeljskog dodatka, paušala za nabavku opreme za dete, jednokratne pomoći za rođenje drugog i trećeg deteta i dečjeg dodatka i cenzusa za ostvarivanje prava na dečji dodatak od 1. januara 2024. godine.

Iznosi roditeljskog dodatka i paušala za nabavku opreme za dete, cenzus za ostvarivanje prava na dečji dodatak i iznos dečjeg dodatka usklađuju se dva puta godišnje, 1. januara i 1. jula, na osnovu podataka republičkog organa nadležnog za poslove statistike, sa kretanjem indeksa potrošačkih cena na teritoriji Republike Srbije, u prethodnih šest meseci.

Većina odraslih složiće se s konstatacijom da se mnogo toga promenilo - da je odrastanje dece, isto kao i roditeljstvo, drugačije nego pre tri decenije, da su deca drugačija, da imaju manje empatije, da su sklonija nasilju, razmaženija, otuđenija, te da znatno ne poštuju autoritet. Ono što mnogi roditelji ne mogu da shvate i da prihvate jeste da odgovornost za takvo stanje stvari nije na deci.

Atmosferu u školama kreiraju odrasli – nastavnici, a kod kuće roditelji – učenje po modelu i dalje je najdominantniji oblik učenja, pa je vrlo problematično tražiti od deteta da ne besni ukoliko smo mi besni, da ne udara, ako mi udaramo, da ne psuje ako mi psujemo.

U knjizi „Budite oslonac svojoj deci“ dr Gordon Nojfeld i dr Gabor Mate, kanadski doktori, ukazuju na to da su se stvari promenile onda kada se period dečje privrženosti roditeljima skratio – rano okretanje dece vršnjacima, ili vršnjačka orijentacija kažu da je koren problema s decom danas.

Uticaj roditelja na decu, ma koje metode oni koristili, ma koliko bili strogi ili blagi, znatno je manji nego što je bio pre nekoliko decenija. Nojfeld i Mate pišu da su kod kuće i u školi deca izgubila kompas, da ih je teže podučavati, teže je s njima izaći na kraj, skloniji su upotrebi narkotika, ranom ulaženju u seksualne odnose, mnogo više dece pije pilule za depresiju, povećan je problem nasilja u školama.

Gde i kada počinje raskol

O prvom raskolu roditelja i dece pisao je i dr Leonard Saks i, čini se, objasnio srž problema. Ako se neko može nazvati šefom u modernom, antihijerarhijskom roditeljstvu – onda to jesu deca, kaže dr Saks. Prema njegovoj teoriji, za moderne porodice izreka „hrana je ljubav“ mogla bi se preformulisati u „hrana je moć“. I sve potiče od stola.

Hrana? Nemoguće da je stvar tako „obična“.

Ovu svoju tezu dr Saks objašnjavca scenom iz restorana: dr Saks je bio u restoranu i čuo kako otac govori ćerki: „Dušo, možeš li mi, molim te, učiniti uslugu? Možeš li, molim te, uzeti samo jedan zalogaj graška?“

Iako bi mnogima to moglo zvučati kao pristojno ili čak sofisticirano roditeljstvo – dr Saksu, porodičnom lekaru i psihologu iz Pensilvanije, koji je pisao o razvoju dece, ova situacija predstavlja nešto mnogo gore: razlog za nedavni kolaps roditeljstva, za koji kaže da je bar delimično kriv i za to što deca postaju gojazna, uzimaju previše lekova i ne poštuju sebe i one oko sebe.

Baš scena iz restorana jeste odličan primer kako se odrasli dodvoravaju deci jer su se odrekli roditeljskog autoriteta i izgubili poverenje u sebe – motivisani željom da svoju decu odgajaju pažljivo i s poštovanjem. U teoriji, njihove namere su dobre – mame i tate danas pokušavaju da vaspitavaju svoju decu dajući im uticaj; žele da im udovolje i izbegnu sukob. U stvarnosti, roditelji su u opasnosti da izgube autoritet nad svojom decom.

Hrana je prva manifestacija kolapsa roditeljstva

Sve počinje za stolom tokom večere. „Kada roditelji počnu da prepuštaju kontrolu svojoj deci, izbor hrane je često prva stvar koja pada“, piše Saks u svojoj knjizi „The Collapse of Parenting: How We Hurt Our Kids When We Treat Them Like Grown-Ups“..

Pravilo kao što je „Nema deserta dok ne pojedete brokoli“ preobrazilo se u „Šta kažete na tri zalogaja brokolija, a onda možete da jedete desert?“

Večera kod kuće zahteva ispitivanje dece o tome šta su spremni da jedu – opcije mogu uključivati pečeno pile i krompir ili pileće nagetse i pomfrit. I možete da se kladite šta će izabrati. Roditelji onda pregovaraju – šta kažeš na pomfrit od slatkog krompira?

Roditelji u SAD sada pre pitaju svoju decu nego da im određuju šta da jedu. „To je prirodno“, kaže Gordon Nojfeld, istaknuti psiholog iz Vankuvera, kog Saks citira u knjizi. „Intuitivno znamo da ćemo, ako smo prisiljeni, dobiti otpor. Za izbor kao što je boja pantalona, taj pristup je u redu, kaže. „Ali kada konsultujemo decu o pitanjima koja simbolizuju negu, poput hrane, stavljamo ih u vođstvo. To pokreće urođeni psihološki odgovor i aktiviraju se njihovi instinkti preživljavanja: „Ne osećaju se zbrinutim i počinju da preuzimaju alfa ulogu.“

Dakle, ako devojčica pojede kašiku graška kao što je njen tata tražio, Saks kaže da će „verovatno verovati da je učinila uslugu svom ocu i da joj on sada duguje uslugu zauzvrat.

Hrana zato može biti prva manifestacija kolapsa roditeljstva, ali mnogi problemi u porodici jesu rezultat ove vrste konfuzije uloga. Na ovaj način, ono što se dešava tokom obroka jeste metafora za to koliko su roditelji postali neprijatni u svojoj poziciji „alfa” ili „vođe čopora” ili šefa porodice, osobe koja je zadužena za odluke – odrasla osoba.

Poštovanje dece od malih nogu

Roditeljstvo se mnogo promenilo. Prešli smo dug put od vremena kada ste svog oca zvali „gospodine“, objašnjava Andrea Nair, psihoterapeutkinja i edukatorka za roditeljstvo iz Londona.

Roditeljima je glavni prioritet da se njihova deca osećaju kao da se pitaju, čuju i poštuju od malih nogu. Žele da im budu emocionalno dostupni i da njihova deca mogu da izraze sopstvene emocije. „Deca sad imaju dozvolu da imaju napade besa jer tako uče kako da upravljaju osećanjima“, kaže Nair.

Roditelji žele demokratsko domaćinstvo u kome svaki član porodice ima reč – da li da sada izađemo napolje, da li smo spremni za kupanje – neguju nezavisnost i slobodu mišljenja kod svoje dece. Nekada se hvalila stroga poslušnost; sada se ona smatra zastarelim i potencijalno opasnim.

Uticaj na odnos roditelj dete

Postoje širi uticaji koji menjaju i dinamiku roditelj-dete. U zapadnom društvu jednakost za sve postala je kulturni cilj i ustavno pravo, deca se tretiraju kao da su još jedna manjinska grupa koju treba poštovati i osnažiti. „Osnaživanje dece postalo je vrlina“, kaže Saks.

Ali mnoga deca zapravo nadjačavaju svoje roditelje. To je problem, kažu oni koji se bave razvojem dece. „Potrebna vam je snažna alfa prezentacija da inspirišete dete da vam veruje i zavisi od vas“, kaže Nojfeld o roditeljima koji moraju postaviti granice deci. „Moramo da vratimo roditelje na vozačko sedište.“ U suprotnom posledice mogu biti dalekosežne, počevši od navika u ishrani dece, koja mogu postati i gojazna.

Mnogi roditelji ne mogu da ubede svoju decu da jedu zdravo – jer „zdrava hrana je za gubitnike“. Grickanje na zahtev – u kolima, u tržnom centru, u šetnji – remeti metabolizam i cirkadijalni ritam i hormonsku ravnotežu.

Deca nemaju kondiciju, a hronično su umorna

Doprinos izuzetnom povećanju telesne težine među severnoameričkom decom poslednjih godina je dramatičan pad kondicije. Postoji čak i medicinski izraz za to, „dekondicioniranje“, koji je opisan u „Collaps of Parenting“ kao eufemizam za „van forme“. Deca od 11 i 12 godina žale se na simptome srčanih bolesti, stezanje u grudima i kratak dah. Deca su manje aktivna nego ikad, a, ironično, umorna.

Saks je studentima postavio pitanje: „Šta je vaša omiljena stvar koju radite u slobodno vreme, kada ste sami i niko vas ne gleda?“ Najčešći odgovor poslednjih godina: spavanje.
Deca su zauzeta školskim zadacima i vannastavnim aktivnostima, pa u krevet idu s mobilnim ili igraju video-igre.

Stiven Kamarata, profesor psihijatrije i nauke o sluhu i govoru na Univerzitetu Vanderbilt u Nešvilu, brine se da roditelji prerano traže previše od dece, kao što navodi u svojoj najnovijoj knjizi “Intuitivni roditelj: Zašto si ti najbolja stvar za tvoje dete”.

On ukazuje na porast knjiga, igračaka i softvera koji se prodaju roditeljima male dece koji obećavaju da će ubrzati učenje. Sveprisutna metafora da su deca informacioni sunđeri navodi roditelje koji ih zasićuju edukativnim vežbama. „Mi ih tretiramo kao male čvrste diskove“, kaže Kamarata.

Kako su deca postala manje vezana za roditelje

Kako su deca postala manje vezana za odrasle i pod uticajem odraslih u njihovim životima, vršnjaci istog uzrasta postali su im važniji. To je tema u Nojfeldovoj knjizi „Drži se za svoju decu: Zašto roditelji moraju da budu važniji od vršnjaka“, čiji je koautor dr Gabor Mate. Mala deca „nisu racionalna bića“, kaže Nojfeld. Deo odrastanja je testiranje granica; mališani, po svojoj prirodi, ne mogu da se pouzdaju u to da će jedni druge smatrati odgovornima – niti bi trebalo.

Dr Saks kaže da bi autoritativno roditeljstvo bilo imperativ.

Autorka koja se bavi roditeljstvom Keti Guli daje glas kritičarima priče koja je postala viralna: Čim roditelji zatrudne, počinju da gomilaju biblioteku knjiga o tome kako da se izbore sa fantastičnim haosom koji će ući u njihov život u obliku bebe; kolekcija raste sa svakom razvojnom etapom. Oni se pretplate na onlajn biltene i aplikacije za pametne telefone koje ih upozoravaju na prekretnice koje njihova deca treba da dostignu do određenog uzrasta. Roditelji od samog početka prate koliko brzo njihovo dete raste, koliko postiže. Za svakog stručnjaka sa kojim se roditelj konsultuje telefonom ili lično, oni se takođe proveravaju kod virtuelnog mudraca, Gugla. To skoro nikad ne pomaže.

I šta ćemo sad?

Odgovor je toliko jednostavan da bi u početku mogao zvučati nezadovoljavajuće: „Niko ne zna šta radi kada napusti bolnicu sa bebom. Svaki roditelj uči putem pokušaja i grešaka“. Roditelji moraju „imati veću toleranciju kada im stvari ne idu dobro“.

„Roditeljstvo je užasno frustrirajuće i često usamljeno mesto“, kaže Nojfeld, posebno kada se dete loše ponaša. U tim trenucima, on preporučuje roditeljima da uvere decu da njihova veza nije prekinuta. „Kada roditelji shvate da su oni najbolji izbor za svoju decu, to ih izaziva da sazrevaju. To im daje samopouzdanje da znaju šta je dobro za njihovu decu i da treba da im se suprotstave — ovo je, u stvari, čin ljubavi koji se zahteva od roditelja. Oni zapravo postaju odrasli koji su potrebni svojoj deci.

Privrženost deteta roditelju mora trajati najmanje onoliko koliko je detetu potrebno da bude vaspitano. To je ono što nedostaje u današnjem svetu. Nisu se roditelji promenili. Nisu postali ni nekompetentniji, ni manje posvećeni. Ni deca kao takva se nisu promenila. Ali se promenila kultura u kojoj podižemo svoju decu. Ta nova kultura podržava rano odvajanje dece od roditelja, pa deca, kojoj je neophodno da imaju nekog kome će biti privržena, stvaraju odnose privrženosti koji su zapravo konkurencija odnosu s roditeljima.

„Kada dete traži kontakt i bliskost s nama, pruža nam moć kao negovatelju, učitelju, vodiču. Za dete koje nam je zdravo privrženo, mi smo dom iz kog kreće u svet, skrovište u koje se može vratiti. Sve roditeljske veštine na svetu ne mogu nadoknaditi nedostatak privrženosti”, tvrde Dr Mate i Dr Nojfeld u knjizi „Budite oslonac svojoj deci“.

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Roditelji, obavezno pročitajte.

Mnogi roditelji imaju problema sa odlaskom dece u krevet dovoljno rano. Jedna majka, koju takođe muči ovaj problem, podelila je svoje iskustvo.

„Tokom školske godine javljaju se različiti problemi, posebno oni povezani s rutinom spavanja. Deo izazova tokom dugih školskih meseci jeste i taj što i suprug i ja radimo. Kad se vratimo kući u 18 sati, svake večeri „zaronimo glavom“ u istu rutinu večere, kupanja i domaćih zadataka i bilo kakvih vanastavnih aktivnosti koje se zaređaju. Tu su sastanci, fudbalski treninzi, časovi lavira i jezika koje treba izdržati. I kako se ispostavilo, zapravo želimo da provedemo neko vreme sa svojom decom. Apsolutno mrzim one večeri kad imam osećaj da samo dođem kući, na brzinu pojedemo obrok ili dva zalogaja, požurujem ih na vežbanje, brzinski okupam i pošaljem u krevet. Želim vožnju biciklima gore-dole našom uličicom, šetnju u večernjim satima do prodavnice na uglu, možda čak i da igramo neku društvenu igru“, napisala je ona, te nastavila:

„Drugi je problem taj što moja najmlađa ćerka, koja ima 5 godina, odlazi na spavanje u isto vreme kad i njena 9-godišnja starija sestra, što je u jesenjskim i zimskim mesecima oko 9:30h. To je zapravo prilično veliki problem. Jer, iako sam se uvek pitala da li moja najstarija ćerka spava dovoljno, bila sam gotovo sigurna da najmlađa ne spava.“

Koliko je sna zaista potrebno?

Iz cele ove priče proizlazi jedno pitanje, koje su u jednom trenutku postavili milioni roditelja:

Koliko sna je potrebno deci, odnosno koliko bi trebalo da spavaju moja deca? Dobra vest da je odgovor konačno stigao zahvaljujući Wilson osnovnoj školi u Kenosha, Wisconsin.

Škola je podelila na Fejsbuku tabelu spavanja kako bi podsetila roditelje u koje vreme treba slati decu u krevet, na osnovu njihovog urasta i uobičajenog vremena buđenja.

U nastavku prilažemo tabelu uz pomoć koje na jednostavan način možete da saznate kada bi vaše dete trebalo da ide na spavanje.

Dete od 5 godina bi trebalo da ide na spavanje u periodu od 18:45 i 20:15 h u zavisnosti od toga kada se ujutro budi. Ako se osmogodišnje dete probudi oko 06:45h, onda je za spavanje spremno da ide oko 20:15 h, ali ako ujutro spava 45 minuta duže od navedenog slobodno mu dozvolite da ostane budno do 21 sat i uživa uz večeru i omiljene filmove.

Ne puno kasnije u krevetu bi trebalo da budu i deca u dobi od 11 i 12 godina – od 20:15 do 21:45h, piše Miss24 sata.hr.

Da li je veća verovatnoća da će veću platu imati dete koje sluša ili dete koje krši pravila? Da li je tačno da prkosna deca postaju preduzetnici i inovatori?

Zamislite da se od vas traži da pogledate odeljenje šestog razreda i da predvidite koji će učenici imati najveću zaradu kad porastu. Koju decu biste izabrali? Da li biste se opredelili za studioznu decu? Za stidljivu decu spremnu da svima udovolje? Za decu koja se bave sportom?

Ako ste izabrali bilo koju od tih grupa, verovatno grešite. Prkosna deca koja krše pravila mogu biti vaša najbolja opklada, prema 40-godišnjoj studiji objavljenoj u Developmental Psichology, prenosi psychologytoday.com.

Oni koji krše pravila zarađuju najviše novca

Godine 1968. istraživači su počeli da proučavaju 12-godišnje učenike u šestom razredu. Ispitivali su uticaj njihove inteligencije, karakteristika, ponašanja i socioekonomskog statusa njihovih roditelja.

Zatim su 40 godina kasnije pratili te studente. Nije iznenađenje da su oni koje su nastavnici opisali kao „studiozne“ imali prestižne poslove. Ali ta studiozna deca nisu zarađivala najviše novca u odraslom dobu.

Najviše su zarađivala „nestašna deca“. Deca koja su kršila pravila i prkosila roditeljskom autoritetu postala su kao odrasli oni ljudi sa najvećim prihodima.

Zašto neposlušni zarađuju više

Autori spekulišu da je jedan od razloga zašto su se 12-godišnji kršioci pravila možda pretvorili u odrasle osobe sa većim prihodima taj što se nisu plašili da pregovaraju o višim platama ili povišicama.

Autori sugerišu još jedan mogući razlog zašto neposlušni zarađuju više – zato što cene konkurenciju. Umesto da brinu o tome kako se slažu sa drugima, oni će možda biti više zainteresovani za unaprede sopstvene interese.

Autori nisu mogli da isključe činjenicu da bi neki od onih sa visokim primanjima mogli neetički da zarađuju za život. Ali studija nije pronašla nikakve dokaze da su praćeni učesnici bili uključeni u takvu vrstu ponašanja.

Druge studije podržavaju ideju da nekonformisti mogu imati jasne prednosti u životu.

Studija iz 2012. objavljena u Journal of Personality and Social Psichology pokazala je da prijatni ljudi zarađuju manje od drugih. Druga studija, The Illinois Valedictorian Project, otkrila je da je manja verovatnoća da će odlikaši postati milioneri nego njihovi vršnjaci. Kao srednjoškolci, oni su se dobro snašli na koledžu i ostvarili prestižne karijere, ali nije verovatno da će biti ljudi sa najvećom zaradom od učenika u svojim razredima. U svojoj knjizi „Lajanje na pogrešno drvo“ (Barking Up the Wrong Tree) Erik Barker citira studiju i piše: „Škola nagrađuje ljude koji se pridržavaju pravila, a ne ljude koji uzdrmaju stvari.“

Da li su deca koja su spremna da prekrše pravila ta koja postaju preduzetnici, inovatori i milioneri?

Kanališite dečji prkos u nešto pozitivno

Ako odgajate prkosno dete, možda ćete naći utehu u saznanju da njegovo ili njeno kršenje pravila može biti prednost. Naravno, poželećete da usmerite detetovu energiju u nešto pozitivno kako biste bili sigurni da će postati osoba koja ne brine da li će svima ugoditi, za razliku od kriminalca koji zanemaruje autoritet. Umesto da mu smrvite duh, pomozite mu da svoju spremnost da ide suprotno pretvori u prednost. Naučite ga empatiji, tako da bude ljubazna i brižna, i ukažite mu koje su posledice ako ode predaleko.

Ali nemojte obeshrabriti dete da prekrši pravilo ili dva kada time nikoga ne povređuje. Ono bi moglo da izraste u mentalno jaku osobu koja se ne plaši da prekrši pravila kada bi to svet učinilo boljim mestom.

Izvor: nova.rs

Roditeljstvo je izazov kao malo koji drugi i zato je dobro čuti korisne savete iskusnih vaspitačica.

Dragana Janković iz Niša je među onima koje su dobile nagradu Najbolja medicinska sestra predškolskih ustanova Srbije u 2022. godini, koju dodeljuje Savez udruženja medicinskih sestara predškolskih ustanova Srbije.

Osim što je medicinska sestra vaspitač, Dragana je i aktivna u radu na prevenciji vršnjačkog nasilja, učestvuje u akcijama NURDOR-a i drugim humanitarnim akcijama. Sada za Zadovoljnu deli svoje dragocene savete o vaspitavanju dece.

Šta ako dete ujede ili udari vršnjaka

Među izazovima koje roditeljstvo nosi jesu i sukobi koji se neretko dešavaju među decom. Otuda i pitanje šta da uradi roditelj ako neko dete udari, gurne, ujede njegovo dete ili ako njegovo dete to radi drugoj deci.

„Deca su jako otvorena, reaguju osetljivošću, opraštanjem, poštovanjem i zahvalnošću da prihvate i upute izvinjenje ukoliko iz bilo kog razloga povrede svog vršnjaka ili su povređeni. Bar po statistici i istraživanjima, predškolsko i doba vrtića nije rizično za teže oblike nepoželjnog ponašanja, nasilne komunikacije ili neprimerene ispade, ali se ne može ni reći da sa prevencijom takvog i sličnog ponašanja nije potrebno započeti upravo u najranijem uzrastu. Najbolja metoda koju svaki roditelj može primeniti je bila i biće razgovor ili ‘stavi sebe u cipele drugog’, pokušaj da zamisliš kako i koliko si svojim delom i postupkom povredio svoje vršnjake, kako si se osećao ti, kako deca, kako vaspitač.“

Mnogo je situacija u svakodnevnom životu koje nude priliku da roditelji sebe osnaže, a deci na adekvatan način pokažu veštine osećaja empatije, kaže naša sagovornica.

„To mogu da budu svakodnevne rutine i rituali u porodici, briga o mlađim članovima porodice, briga o kućnom ljubimcu, pomoć starijim članovima porodice. Zapravo, možemo da uradimo mnogo dobrih dela sa našom decom samo ukoliko smo dovoljno motivisani i imamo želje da činimo dobra dela.“

Šta kad roditelj odgovornost prebacuje na drugog

Iz ugla roditeljstva, ali u praksi, zapravo i nije baš tako, napominje.

„Roditeljima je teško da prihvate da imaju evidentan propust u vaspitanju, da svaku kritiku prihvate razumno i ponude svoju maksimalnu saradnju. Vrlo često svoje dete postave kao žrtvu, svoj propust prebace na drugu decu i roditelje, neretko i na vaspitača i vrtić kao celinu. Tu počinje krug međusobnih osuda odraslih gde su upravo i jedino na gubitku deca.“

Naime, prezauzetost roditelja, brz i buran tempo života, mnogo stresa i nervoze, ličnih nezadovoljstava u nekim sferama, hteli mi to da priznamo ili ne, reflektuju se kroz ponašanje dece.

„Dobar vaspitač, potkovan znanjem i iskustvom, poznavanjem psihologije dece mora da primeti da dete ima potrebu i želju da tešku emociju podeli i da reaguje. U praksi je nekada vrlo teško dopreti do roditelja, teško je objasniti da mora krenuti od sebe i promenama na sebi da bi rezultat bio pozitivan po dete. Neprihvatanje odgovornosti za ponašanje deteta, osuđujući stav ka drugima, kritika ka vaspitnom osoblju, opravdavanje postupaka iako nisu dobri, komunikacija koja je poprilično neugodna, zaštita svog deteta kroz minimiziranje osećanja ugroženog deteta, beg od odgovornosti i prezaštitnički stav, jeste sve ono sa čime se zaista sve češće susrećemo u vrtiću. Zaista poštujemo i negujemo stav svakog roditelja, ali problem mora biti rešen na obostrano zadovoljstvo jer u vrtićkom uzrastu još uvek nema i nadam se neće biti toliki pad tolerancije na nasilje da ćemo imati žrtve i nasilnike. To su prejake reči za tako malo godina.“

Vaspitačica Dragana zato ističe da je saradnja roditelja sa vaspitnim osobljem neizmerno važna.

„Ključ je komunikacija koja je pozitivna i konstruktivna, poverenje u ustanovu koja brine o detetu, individualizacija kroz svakodnevne posete u vrtiću, saradnja sa roditeljima grupe. Ono što u praksi često primenjujemo u našoj ustanovi je da roditelj za neprimereno i neadekvatno ponašanje čime je njihovo dete ugrozilo zdravlje, osećanja i bezbednost drugog deteta uputi poziv i izvinjenje roditeljima, a da vaspitač tokom određenog perioda sa decom radi na prevenciji ponašanja kroz aktivnosti kojima se jačaju zajedništvo, drugarstvo i poštovanje i negovanje pozitivne klime u grupi.“

Šta je zapravo srećno dete

Tako onda rastu samostalna i srećna deca.

„Savremeno i moderno roditeljstvo donosi nam nove izazove jer roditelji apsolutno sa pravom mogu, smeju i čine ono što misle da je najbolje za njihovu decu. Samostalno dete je dete koje se ne sputava u aktivnostima, dete nad kojim ne bdi svakodnevno čitava armija počevši od roditelja, baka i deka, bebisiterki, skačući pri svakoj realnoj i nerealnoj opasnosti. Srećno dete je dete koje sme bez kritika da zamaže svoju odeću od hrane, obriše ruke tako što ih protrese, ne gleda u tablet i telefon, koje se uči da savlada stepenice, popne na drvo, koje se pokvasi na kiši, koje kašikom nahrani pre obraz i odeću, dete koje padne, pa otrese pantalone bez panike ukućana, dete koje sedi na noši jer pelene su izum novog doba, dete koje se umije, a ne briše maramicama, dete koje se ne prevozi izumima novih generacija, već korača držeći roditelja za ruku. Dete koje gledajući vršnjake uči, ponavlja i biva ohrabrivano kod kuće da usavrši i ponovi – to je srećno dete.“

Ali u svemu se postavlja pitanje koliko klinci zaista imaju slobodu da razviju samopouzdanje.

„Samopouzdanje se stiče pohvalom, a kako je moguće da dete poseduje samopouzdanje kada sve više roditelja ne dozvoljava detetu da pokaže ono što može i zna. Svidelo se to nekom ili ne, sve češće čujemo – neka, ja ću, ti samo budi dobar.“

Dragana Janković priča i šta je najgore, a šta najpametnije uraditi kad dete dobije izliv besa ili jednostavno na sve što roditelj kaže/uradi odgovor bude – ne.

„Nemoguće je razmaziti decu pokazivanjem ljubavi. Razmažena postaju tek kada im se ne postave granice, kad izostane disciplina i doslednost roditelja. U praksi autoritet vaspitača može zaista da pokaže pozitivne efekte uticaja na dete, a to je da dete u vrtić tranzicijom iz porodice može da dođe razmaženo, ali živeći u vrtićkoj porodici ono vrlo brzo nauči da granica ipak postoji. Slikoviti prikaz situacija iz života u vrtiću je da dete pri odvajanju od roditelja plače, a potom se za kratko vreme smiri ili dete izlazi iz vrtića i roditelj u pomoć poziva vaspitača da bi dete sarađivalo pri pripremi za izlazak van. Najbolji opis upravo dolazi iz pitanja roditelja – kako je moguće da je u vrtiću dete dobro, poslušno, saradljivo, a nama pravi probleme na ulici i supermarketu tako što negoduje i baca se na pod… Čitava problematika nije u detetu, već granici i doslednosti.“

Devojčice su mnogo snalažljivije

Na kraju, tu je i pitanje međusobnog uvažavanja i poštovanja među mališanima, a koje se stiče vremenom.

„Gledano s načela vaspitanja koje nosimo iz kuće, nežniji pol uvek treba i mora da ima zaštitu i poštovanje i to je jasno. Postavlja se pitanje – a zašto i dečaci ne treba da imaju isto tako zaštitu i poštovanje devojčica? Zašto i zbog čega moramo da vršimo podelu? Na umu treba da imamo da su sada devojčice mnogo borbenije i snalažljivije, da dečaci gube u borbi za dominacijom. Devojčice su zaista u današnje vreme čak ozbiljnije za svoj uzrast, znaju šta žele i to ostvare. Zato bih se pre pozvala na zajedničko poštovanje, razumevanje i saradnju bez podele jer ipak su sve to zajedno deca.“

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Istraživanje koje je vođeno širom Evrope tokom prošle godine, a koje je sprovela Nacionalna geografija, pokazalo je da je ime koje se ističe kao najpopularnije među ženama Mia.

Pored imena Mia koja dominira u Hrvatskoj, Estoniji i Švajcarskoj, istraživanje ukazuje da su česta i tradicionalna imena poput Maria, Sofia, Ema i Olivia.

Nacionalna Geografija je sprovela istraživanje u različitim gradovima Srbije kako bi identifikovala najpopularnija imena koja se daju devojčicama.

U Kragujevcu, Sofija je najčešće ime za devojčice u poslednjih nekoliko godina, dok Dunja i Sara zauzimaju drugo i treće mesto, čemu je zanimljivo da su ta imena bila popularna i u prethodnim godinama.

Nakon ovih imena slede Teodora, Milica, Nikolina, Nađa, Una, Mila i mnoga druga, uključujući ime Helena.

Matična služba u Vranju nije izdvojila najpopularnija ženska i muška imena za ovu ili prethodnu godinu, ali su prikazali njihovu popularnost tokom decenija.

Od 2010. godine pa nadalje, tradicionalna srpska imena poput Milice, Jelene, Teodore i Sanje su u trendu. U osamdesetim godinama prošlog veka, najčešća ženska imena bila su Danijela, Valentina i Daliborka.

U Subotici, najčešće davana imena devojčicama u ovoj godini su Sara, Teodora, Mila, Anđela i Hana, dok su neka neobičnija imena data deci ove godine poput Aria, Ikonija i Pavla.

U Novom Pazaru, Merjem se izdvaja kao najpopularnije ime za devojčice, ali prisutna su i imena poput Hane, Asije, Eme i Ajše.

U Novom Sadu, roditelji se uglavnom opredeljuju za tradicionalna imena koja su već dugi niz godina popularna, ali takođe postoje i oni koji biraju neobična imena stranog porekla kako bi se izdvojili.

Najpopularnija imena za devojčice u Novom Sadu uključuju Milicu, Sofiju, Anđeliju, Mašu, Hanu, Unu, Lenu, Anastasiju i Petru. Takođe, postoje i neobična imena poput Teone, Egzone, Nie, Lire, Adiva, Ajline, Rije, Daže, Rejne, Dore, Ire, Nee, Anisije i Kjare, piše danas.rs.

U periodu od decembra 2022. do kraja februara 2023., više od 10.000 beba u srpskim porodilištima, primile su Torlakovu BSŽ (BeSeŽe-BSG) vakcinu, koja je u martu prošle godine hitno povučena iz upotrebe zbog smanjene efikasnosti. Roditelji ove dece još nisu dobili uputstva od nadležnih institucija šta da rade, da li da ih ponovo vakcinišu i koliko su bebe sada zaštićene. Protokol, koji je najavljivan od strane Ministarstva zdravlja, o daljem postupanju sa vakcinacijom ovih beba i dalje ne postoji.

Ustanove, kojima su se obraćali pojedini roditelji, šetaju ih od šaltera do šaltera, bez jasnog odgovora, dok vreme prolazi, a “zaboravljeni” virusi se vraćaju na mala vrata. Kako je krenula epidemija velikog kašlja, ne bi iznenadilo i povećanje obolelih od tuberkuloze, protiv koje štiti upravo ova – BSŽ vakcina.

“Naše dete je zbog problema na rođenju prebačeno iz porodilišta na Institut za neonatologiju, prošle godine u januaru, pa je nešto kasnije primilo vakcinu BSŽ. Tada je to još bila Torlakova vakcina. Međutim, kada smo dete doveli kući, a potom čuli da je vakcina povučena, obratili smo se domu zdravlja i pedijatru koji nam je rekao da ćemo dobiti poziv iz porodilišta, ukoliko je potrebno da se opet vakciniše. Taj poziv nikada nije stigao, a mi smo se mesecima raspitivali kod različitih ustanova i nigde nismo dobili odgovor. Sad nas je strah jer se vraćaju zaboravljene bolesti, a ne znamo koliko je naše dete zaštićeno”, ispričao je za Nova.rs Jovan Momirović, iz Beograda, čiji sin sada ima godinu dana, a BSŽ vakcina prima se najkasnije do 12. meseca života.

Prebacivanje odgovornosti

Pedijatri u domovima zdravlja, međutim tvrde da nije bio njihov posao da obaveštavaju roditelje o ponovnoj vakcinaciji BSŽ-om.

“Mi od tada do danas nismo dobili nikakvo uputstvo ni od ministarstva, niti od Batuta, šta treba da radimo po pitanju dece koja su u porodilištu primila Torlakovu vakcinu, koja je kasnije povučena iz upotrebe. Roditelje su pozivali iz porodilišta, jer tamo imaju evidenciju koje bebe su primile ovu vakcinu. Ako je bilo potrebno da se dete ponovo vakciniše, roditelji su dobijali poziv, a sada je prošlo svakako previše vremena i nema svrhe da deca od godinu dana primaju BSŽ. Ta vakcina je nešto slabija, ali svakako štiti više od 90 odsto”, kaže za Nova.rs pedijatar iz jednog beogradskog doma zdravlja.

Ipak, u porodilištima smatraju da je vakcinacija posao za pedijatre.

“Roditelje beba koje su primile ovu vakcinu trebalo je da pozivaju iz dečjeg dispanzera. Taj deo posla je na pedijatrima, pa ne možemo mi iz porodilišta da vodimo evidenciju. Kad se majka javi sa detetom u dispanzer za žene, ta deca su evidentirana u kartonima, gde piše da li su primila vakcinu ili nisu i koju vakcinu su dobila. Pedijatar mora to da proverava i da preporuči ponovnu vakcinaciju ukoliko smatra da je potrebno”, objašnjava za Nova.rs dr Tatjana Vešović, specijalistkinja ginekologije i akušerstva u Opštoj bolnici u Vršcu.

Svaki roditelj, čije je dete dobilo “nevažeću” vakcinu, dužan da se obrati izabranom pedijatru, ističe ona.

Ne zna se tačan broj beba

U gradskim zavodima za javno zdravlje rečeno nam je da oni nemaju nikakvu informaciju da li bi ta deca sada naknadno trebalo da budu vakcinisana.

“Ministarstvo je trebalo da donese odluku i da je javno saopšti, ali to se nije dogodilo. Ta deca su svakako zaštićena, čim nije doneta nikakva odluka o primanju nove vakcine”, kaže epidemiolog iz Zavoda za javno zdravlje.

Podsetimo, direktor Instituta “Torlak” Luka Dragačević, izjavio je još prošle godine, da je do povlačenja vakcine došlo zbog minimalnih odstupanja u kvalitetu leka prilikom interne provere.

“Videli smo da postoje određena odstupanja u kvalitetu leka, iako je njegova aktivnost bila preko 92 odsto. Povukli smo ga i to je normalno i dešava se i u drugim zemljama. Apelujem na roditelje da znaju da kliničke studije pokazuju da nema potrebe da brinu, jer čak i pad od 50 odsto aktivnosti ne utiče na razvijanje imunskog odgovora“, rekao je Dragačević.

U dokumentu koji je u martu 2023. “Torlak” poslao zdravstvenim ustanovama, navedeno je da je ovu seriju potrebno povući zato što „očekivani imunski odgovor može biti nepotpun kod izuzetno malog broja pacijenata”.

Ipak, i dalje ne znamo koliki je tačan broj beba kod kojih vakcina neće potencijalno dovesti do odgovarajuće zaštite.

Naime, u jesen 2022. u Ginekološko-akušerskoj klinici (GAK) „Narodni front“ 676 beba uopšte nije primilo BSŽ vakcinu, već umesto nje, samo fiziološki rastvor.

U febrauru prošle godine, Ministarstvo zdravlja saopštilo je da je vakcinisano 623 bebe, čija je vakcinacija propuštena, a da su pozivi prosleđeni i drugim roditeljima koji se nisu odazvali.

Ove bebe su vakcinisane naknadno, ali su primile Torlakovu BSŽ vakcinu jer su sve imunizovane do početka februara, a domaća BSŽ je povučena u martu.

Podsećamo da bebe mogu biti vakcinisane BSŽ-om sve dok ne napune godinu dana. Aktivna imunizacija protiv tuberkuloze sprovodi se sa BSŽ vakcinom kod dece u prvoj godini života sa ciljem da se spreče određeni teži klinički oblici tuberkuloze (tuberkulozni meningitis, diseminovani oblici tuberkuloze).

Deca se vakcinišu prilikom otpuštanja iz porodilišta. Ona deca koja nisu mogla biti vakcinisana na navedeni način, treba da prime vakcinu do navršenih 12 meseci života u teritorijalno nadležnom domu zdravlja. Prema Stručno metodološkom uputstvu BSŽ vakcina se daje jednom, ali pojedini pedijatri i epidemiolozi su ranije objasnili da dete može da dobije i više doza, ako je neophodno.

Izvor: nova.rs

Ovo ime je u jednom periodu bilo zaboravljeno, a sada se ponovo vraća na velika vrata. Reč je o imenu Natalija.

Ime Natalija je poslednjih godina ponovo veoma popularno kako kod nas, tako i u zemljama regiona. Potiče iz latinskog jezika, od imena „Natalia“ ili „Natalis“, ili pak od reči „natalis“, a koja ima značenje „dan rođenja Isusa Hrista“ ili „Božić“; te „dan radosti“; „slavlje“; „svetkovina“; „dan sreće“.

Značenje imena Natalija

Ovo ime je ranije davano devojčicama koje su rođene na Božić, ali se u savremenom svetu takav običaj više ne praktikuje, te ime Natalija ima i neka druga značenja – „ona koja je rođena radosna“; „žena koja donosi sreću i slavlje“; „srećna i rođena pod srećnom zvezdom“; „ona koja je dar od Boga“; „Božija kći“; „bezgrešna“; „milosna“.

Nadimci i izvedenice

Nadimci koji se obično mogu čuti za devojčice koje nose ime Natalija su: Nata; Neti; Nati; Natališka; Natalina; Nija ili Natali, dok su izvedena imena: Nataša; Natalia; Natalie; Natalina; Nata; Nati; Natja; Natka; Natasja; Natascha; Nataška; Natašija; Nadija; Nađa.

(Yumama)

Roditelji, suočeni sa širokim spektrom izazova današnjice, neumorno tragaju za dubljim razumevanjem ključnih faktora koji će unaprediti vaspitanje njihovih najmlađih članova.

U današnjem svetu, roditelji su suočeni s mnogim izazovima u procesu vaspitanja svoje dece. Kako bi smo saznali više o zdravom i odgovornom roditeljstvu, razgovarali smo s diplomiranim defektologom i terapeutom-reedukatorom psihomotorike, Anom Vignjević.

Ono što je bitno naglasiti jeste da je ona dugogodišnji član tima prof. dr Svetomira Bojanina, renomiranog stručnjaka u oblasti mentalnog zdravlja dece i omladine.

U ovom intervjuu, Ana će nam podeliti svoje stručno znanje o ključnim elementima pružanja odgovarajuće nege u najranijem dobu, prepoznavanju simptoma neusklađenog ranog razvoja, preventivnim metodama, uticaju digitalnih uređaja na razvoj deta, saradnji s defektologom i principima vaspitavanja dece.

Kako roditelji mogu najbolje negovati svoje dete u najranijem dobu razvoja? Koji su ključni elementi u pružanju odgovarajuće nege?

- Osnovna uloga roditelja, prvenstveno majke, u najranijem dobu razvoja je da neguje svoje dete. To podrazumeva razumevanje potreba i razmena osećanja kroz pokret, dodir, reč. Tako dete doživljava sebe i svet oko sebe - rekla je.

- Nega deteta probuđuje najdublja osećanja i stimuliše kompletan psihomotorni razvoj. Zato je važno da u tom periodu života majka bude srećna i spokojna. Tada majka treba da izbegava promenu boje kose, parfema, česta i duga odsustvovanja od kuće, jer to sve može da ostavi posledice po emocionalni razvoj deteta - dodala je.

- U prve tri godine života se postavljaju emocionalne osnove deteta i jako je važno da oba roditelja budu emocionalno stabilna i prisutna, srećna i radosna, da njihov odnos bude bez burnih reakcija. Poželjno bi bilo ne planirati novu trudnoću u periodu od dve godine nakon rođenja deteta - naglasila je.

Koji su najčešći simptomi koji ukazuju na probleme u razvoju deteta? Kako roditelji mogu prepoznati ove simptome i da li postoji nešto što mogu učiniti kako bi adekvatno stimulisali razvoj svog deteta?

- Najčešći simptomi koji ukazuju na neusklađen rani razvoj deteta su:

usporen razvoj govora,
odsustvo neverbalne komunikacije i kontakta očima,
nezainteresovanost za nove sadržaje i ineraktivnu igru,
izostajanje imitacije pokreta telom, glasom i predmetom,
bezrazložni strahovi,
burne i intenzivne reakcije plača,
suzdržan odnos sa najbližim osobama,
loš san,
jednolična ishrana,
ne odazivanje na ime,
kratkotrajna i neusmerena pažnja,
stereotipni pokreti

Koje su preventivne metode koje mogu pomoći u sprečavanju razvojnih poremećaja kod dece? Kako roditelji mogu primeniti ove metode u svakodnevnom životu?

- Preventivne metode razvoja poremećaja kod dece su istovremeno i osnovni principi zdravog i odgovornog roditeljstva - rekla je i navela koji su sve indikatori.

razumevanje potreba deteta i razmena osećanja
jasno strukturisanje vremana i postavljanje granica
sloboda igre i biranja aktivnosti
motoričke i manipulativne igre
radno angažovanje roditelja sa decom
skladan partnerski odnos

Kakav uticaj digitalni uređaji i nove tehnologije imaju na ranom razvoj deteta? Koji su preporučeni pristupi i ograničenja u vezi sa upotrebom digitalnih uređaja kod dece?

- Digitalni uređaji i nove tehnologije imaju vrlo nepovoljan uticaj po rani razvoj deteta. Opažaj deteta se menja ukoliko od najranijeg razvoja dete ima ispred sebe neku vrstu ekrana što za posledicu ima opštu nezainteresovanost, izažen negativizam i poteškoće u organizaciji pažnje, učenja, anksioznost i burne reakcije, dosadu, a i probleme u postulaciji tela i motoričke aktivnosti - rekla je Ana, i dodala:

- Mišljenja sam da do 3.razreda osnovne škole dete ne treba da ima svoj mobilni telefon, a da se do tada period korišćenja televizije, tableta ... svede na minimum, ne više od 30 minuta dnevno - savetuje naša sagovornica.

Kada se roditelji mogu obratiti defektologu –reedukatoru psihomotorike? Koji su koraci i ciljevi takve saradnje?

- Defektologu se treba javiti u cilju podsticaja psihomotornog razvoja u celini( ukoliko su problemi iz ranog razvoja) i radi harmonizacije odnosa unutar porodice - kazala je.

- Ukoliko je dete školskog uzrasta, a pokazuje poteškoće u savladavanju gradiva i ponašanju, prvo se treba obtatitidefektololgu reedukatoru radi ustostavljanja adekvatne saradnje na relaciji dete-roditelj-nastavnik I podsticaja razvojnih sposposbnosti deteta- dodala je.

- Znači, ako dete pokazuje simptome, o kojima sam vam malopre govorila, treba se odmah javiti defektologu-reedukatoru kako bi rana intervencija terapeuta bila što uspešnija - naglasila je.

Kako biste opisali pristup vaspitavanju dece? Koje su ključne smernice i načela kojima se treba voditi u vaspitnom procesu?

- Prvo, najvažnije pravilo vaspitnog procesa je da se prema deci treba ophoditi kao prema sebi ravnima, tj.kao prema odraslima na nivou onih sposobnosti koja su deca to tog trenutka razvila. To je jedini način da ne izgubimo odnos sa decom - rekla je Ana.

- Sa decom treba živeti , a to znači radovati se što smo sa njima. ne možemo ih vaspitavati ako ih odvedemo u šetnju i gledamo u svoj telefon, ili napeti i nervozni. Jedino ima smisla ako zajedno uživamo u toj šetnji - savetovala je, i dodala:

- Nije bitan kvantitet vremena ako ga nismo kvalitetno proveli na uzajamno zadovoljstvo. Roditelj mora biti dobar oslonac svom detetu da odraste u dobrog čoveka - dodala je dr. Vignjević.

Kako škola može uticati na socio-emocionalni razvoj deteta? Koje su ključne uloge šk ole u podršci celokupnog razvoja deteta?

- Uticaj škole je jako veliki. Ali i odgovornost za mnoge aktuelne stvari koje nam se dešavaju. Ona je od sudbinske važnosti za svako dete i njegov život - rekla je.

Koliki je značaj vannastavnih aktivnosti koje bi trebalo da budu prisutne u školskom okruženju i kako one doprinose socijalnom i emocionalnom razvoju učenika?

- Istakla bi da su vannastavne aktivnosti od vitalnog značaja jer time ovu instituciju vraćaju u središte društvenog života učenika koji je pohađaju - naglasila je.

- One čine da se kod svakog učenika podstiču njegove individualne sposponosti što bi trebalo da bude primarna uloga škole - istakla je.

Dr Ana, pored uloge roditelja i kliničkog defektologa, svakodvnevno odgovara i specifičnim zahtevima svojih učenika u osnovnoj školi za decu sa poremećajem u društvenom ponašanju. Ovo je posebno izazovna i odgovorna pozicija u kojoj je potrebno pružiti podršku i adekvatno se prilagoditi individualnim potrebama svakog deteta.

Njeno znanje i stručnost u oblasti zdravog roditeljstva i podrške psihomotornom razvoju deteta pružaju dragocen uvid i savete za sve roditelje koji žele da pruže najbolju moguću negu i podršku svom detetu.

Izvor: sd.rs

Istraživanje, koje su sproveli Univerzitet Indijana i Univerzitet Viskonsin, pokazalo je da „intenzivno interesovanje“ za dinosauruse može da dovede do čitavog niza prednosti kada je u pitanju inteligencija.

To sugeriše da „intenzivno interesovanje“ ili opsesija dinosaurusima može „da pojača istrajnost, poboljša pažnju i poboljša veštine složenog razmišljanja kod dece“. Deca koja su opsednuta praistorijskim životinjama mogu takođe da imaju poboljšane lingvističke veštine.

Psiholozi su takođe otkrili da deca koja imaju veliko interesovanje prema dinosaurusima bolje rešavaju probleme i razvijaju strategije u kasnijem životu. Ali ne brinite, prednosti nisu ograničene samo na decu koja su opsednuta dinosaurusima. To može biti ‘intenzivno interesovanje’ za nekoliko oblasti kao što su avioni ili konji, a motorna vozila su takođe visoko na listi.

Keli Čen, pedijatrijski psihijatrijski radni terapeut u Džons Hopkinsu, rekla je za CNN u vreme kada je studija objavljena: „Istraživanje teme i savladavanje njome je korisno jer tako formiramo karijere kao odrasli.“

„Primarno zanimanje deteta je da se igra, tako da oni rade svoj posao igranja kroz prizmu ove stvari o kojoj su zainteresovani da uče.“

Studija takođe kaže da su od roditelja koji su učestvovali, mnogi izjavili da je intenzivno interesovanje njihovog deteta trajalo samo između šest meseci i tri godine pre nego što su prešli na sledeću stvar, piše N1.

Danas se svi trude da budu savršeni roditelji.

Od momenta začeća oni postaju robovi ideje da se ni u čemu ne sme pogrešiti. Sugerisano im je da svaka, pa i najmanja greška pravi tektonske poremećaje u životu deteta.

Roditelj danas mora da bude potpuno posvećen i da ostavi svoj život na oltaru najzdravije ishrane, novih metoda, ergonomskih igračaka. On ne sme nikad da posumnja u sebe, ni da pomisli da nije dorastao ulozi koja ga je snašla. Nedostojno je da posle nekoliko neprospavanih noći ili usred višesatne dreke poželi da odustane i vrati se u svoj prethodni život, samo da poželi, samo na jedan tren, iako sad, zbog tog trena, opet neće spavati par dana jer će ga pojesti griža savesti.

Evo zato nekoliko teza kao prilog za savršeno roditeljstvo.

Savršeni roditelj bi trebalo da se zabrine ako (je/se) njegovo dete:

* svakoga dana, po ceo dan, potpuno čisto

* redovno rasprema sobu, ne ostavlja iza sebe prljave sudove, peškire i čarape; istovremeno se čudi jer to nekome baš sad smeta,

* nikada ne svađa, ne dokazuje da je u pravu ili je žrtva strašne nepravde,

* nikada nije došlo iz škole sa objašnjenjem da je loša ocena nastala zato što je nastavnik dao zadatke iz gradiva koje nije predavao, ili sa utehom da su svi uradili loše, a ono nije najgore, čak je i onaj što uvek sve zna i koji je kontrolni đak za celo odeljenje (onaj za koga roditelji uvek kažu: kako on može, a ti ne možeš) dobio četvorku, što, naravno, znači da je kontrolni neuradiv za normalno biće,

* nikada ne laže, bar u pokušaju,

* nikada ne kasni, naravno, uvek sa razlogom, ne svojom krivicom, i zaprepašćeno je dramom koju pravite,

* voli sve da jede i ne buni se, srče bez protesta, nikada ne traži hamburger i prednost daje spanaću, a ne pici, jer razume principe zdrave ishrane,

* prihvata i poštuje sve savete izrečene blagim tonom zato što uvažava iskustvo i dobru nameru roditelja, a istovremeno ne pokazuje znake neizdrža, dosade, ne zeva i ne govori da mora ovog trenutka da počne sa učenjem,

* baš nikada nije poželelo da bude dete nekih boljih roditelja od vas, pa da bude srećno,

* želi da provodi vreme sa vama, a ne sa drugarima, odrekne se blejanja oko zgrade jer mu je draže da bude u krugu porodice,

* uvek vam sve govori jer razume da boljeg prijatelja od vas ne može imati,

* na pitanje ko mu je idol, navede jednog od roditelja, a ne omiljenu zvezdu,

* priča tiho, izgovara cele rečenice bez grimasa, mahanja rukama, lupanja vratima, demonstrativnog ustajanja, pevanja dok mu nešto pričate, cupkanja i nameštanja frizure…

Stvarno se treba zabrinuti ako vaše dete ne radi ovakve stvari. Dva su moguća uzroka.

Prvi je u roditeljima koji verovatno lažu jer sva deca rade ovo, samo to retko ko priznaje, nego se jede u samoći i misli da su svi bolji od njega, i pita se čime je to zaslužio, u čemu je pogrešio, pa da njegovo dete bude najgore.

Ima i onih roditelja čija deca stvarno ne rade ništa od ovoga, ali oni treba da odgovore sebi da li gaje dete ili sopstvenu sujetu. Kada će njihovo dete biti dete? Da li je to dete ili njihova potreba da budu savršeni… što znači da nisu, jer da jesu, ne bi preko deteta peglali sopstvene biografije.

Drugi uzrok je možda i u detetu. Ako dete u poslednje vreme radi nešto iz bar tri pobrojane teze, stvarno treba da se zabrinete. Sigurno je nešto zabrljalo, pa sad vadi fleke dok oluja ne prođe, piše Zelena učionica.