Prevremeno rođena deca ponekad imaju komplikacije u razvoju, a u najboljem slučaju lekari ih prate koristeći razne analize za vreme prve godine života, da bi se otpisale mogućnosti nekih zdravstvenih i razvojnih poteškoća.

Za vreme trudnoće žene često strahuju od prevremenog porođaja, a sudeći po najnovijem istraživanju grupa naučnika sa Univerziteta u Vašingtonu, jednostavan bris unutrašnje strane obraza majki i očeva mogao bi da pomogne u određivanju mogućnosti prevremenog porođaja.

Istraživači kažu da ovo otkriće može dovesti do šire primene vrlo korisnog testa

Saznanje o mogućnosti prevremenog porođaja moglo bi da pomogne lekarima da reagiraju pravovremeno, ali i budućim roditeljima da povećaju oprez i preduzmu potrebne mere, u dogovoru s lekarima. Ovo istraživanje objavljeno je u časopisu „Scientific Reports“.

Radilo bi se o značajnom uticaju na sveukupno ljudsko zdravlje, a naučnici planiraju da rade na usavršavanju testova za širu primenu.

Trenutni tretmani za zaustavljanje ranog porođaja uključuju umetanje hormona vaginalno ili zahvate na cerviksu.

„Ako možda nećemo moći da rešimo problem, ako znamo da će se razviti zbog ove dijagnostike, možemo ga lečiti. Ovo bi moglo da pomogne pri prelazu sa reakcionarne na preventivnu medicinu“, rekao je profesor Skiner.

Autor:index.hr

Predsednik Udruženja za javno zdravlje Srbije dr Dragoslav Popović objasnio je zašto je sve manje vakcinisanih i koliko epidemija malih boginja može da bude opasna.

Vakcinacija dece MMR vakcinom u Srbiji opala je za 30 odsto, a epidemiolozi kažu da je vreme da se hitno reaguje, jer samo ukoliko je vakcinisano više od 95 odsto mališana postoji mogućnost kolektivnog imuniteta. Gostujući u emisiji „Uranak“ na televiziji K1 predsednik Udruženja za javno zdravlje Srbije i savetnik Unicefa za imunizaciju dr Dragoslav Popović objasnio je zbog čega je slab odziv na vakcinaciju opasno.

"Ne vidimo više neke bolesti i jednostavno mislimo da nema potrebe da se vakcinišemo. Upravo je to slučaj sa morbilima, a imamo vraćanje bolesti svakih pet godina. U tom periodu procenat nevakcinisane dece poraste za 20 odsto i mi dobijamo jednu generaciju mališana koja su nevakcinisana, a ona automatski postaju žarište te nove epidemije", kaže dr Popović.

Najveći problem, smatra, da su zablude roditelja i loša komunikacija.

"Čitav problem je nastao zbog povezivanja MMR vakcine i autizma između kojih apsolutno ne postoji nikakva veza, kao ni između autizma i bilo koje druge vakcine. Mi o autizmu nismo dovoljno znali, a sada znamo. Simptomi autizma se ispoljavaju mnogo pre nego što deca prime tu vakcinu. Ono što jeste činjenica je da je i deci sa autizmom zaista potrebna vakcina, jer virus ne bira", objasnio je doktor.

Popović je preporučio i ženama koje planiraju trudnoću da se vakcinišu :

Ženama koje nisu primile MMR kao deca i nisu preležale boginje savetuje se da vakcinaciju obave pre nego što ostanu u drugom stanju, jer ukoliko se zaraze rubeolom ona može biti opasna za plod i u tim slučajevima trudnoća mora da se prekine. Naglašavam, i odraslima treba MMR vakcina, ali oni nisu prioritet, već deca do pet godina".

Na pitanje koja deca ne bi smela da se vakcinišu, dr Dragoslav Popović je rekao:

"U pitanju je jedan ili dva posto mališana, a to su deca koja imaju potvrđene imunodeficite, jer ovo je ipak živa vakcina, kao i deca koja imaju neku vrstu alergija i autoimunu bolest. Jako je važno da imamo sve informacije i da se ponašamo onako kako naša stručna uputstva nalažu", zaključio je predsednik Udruženja za javno zdravlje Srbije i savetnik Unicefa za imunizaciju Dragoslav Popović u "Uranku“.

Izvor: Yumama

Lek za bezbolni porođaj "epidural" je od 1. januara 2016. godine besplatan u Srbiji, ali od 414 ispitane porodilje, 55 odsto njih je reklo da su, ipak, morale nešto da plate, saopštilo je udruženje Mame su zakon.

Na osnovu iskustva 2.000 žena, može se zaključiti da epidural jeste besplatan, ali da su žene, usled nedostatka osoblja, posebno anesteziologa, prinuđene ili da same pronalaze lekare na koje mogu da računaju na porođaju ili da one koji su tu u zdravstvenoj ustanovi u kojoj se porađaju koruptivnim radnjama „motivišu“ da proceduru obave, navodi se u saopštenju udruženja.

Novac koji su žene izdvajale za bezbolan porođaj kreće se od 50 do 500 evra, u zavisnosti o kom je porodilištu reč i od toga da li su dobile samo anesteziologa ili je pored anesteziologa u čitavu aktivnost uključen i ginekolog, što se naziva „paketom“.

Žene su u svojim odgovorima govorile o negativnim iskustvima u gotovo svim porodilištima u Srbiji.

Praksa naplate besplatnog „epidurala“ svuda je ista ili slična, osim porodilišta „Dr Dragiša Mišović“, za koje su žene imale samo reči hvale, a u kojem se usluge koje su besplatne zaista i ne naplaćuju, ističe se u saopštenju Mame su zakon.

Udruženje je pozvalo Ministarstvo zdravlja da nađe način kako da se obezbedi dovoljan broj anesteziologa, ali i da ispita te navode i zaposlene u porodilištima podsete da je uzimanje novca za pružanje te besplatne usluge u suprotnosti sa zakonom.

Izvor: n1info.rs

Postoje mnogobrojni razlozi za nastanak promena u stolici beba, stoga izdvajamo osnovne činjenice koje bi trebalo da znate.

U periodu dojenja, roditelji se vrlo često susreću sa mnogim problemima kada je detetovo zdravlje u pitanju. Mnogi gastrintestinalni problemi se povezuju sa bebinom ishranom, najčešće zbog nezrelosti creva odojčeta. Većina njih, svakako, ne zahteva medicinsku intervenciju, ali bi ipak trebalo pratiti detetovo stanje.

Pored kolika (grčeva) i regurgitacije (bljuckanja), može doći i do različitih problema sa pražnjenjem i stolicom kod mališana. Izdvojićemo opstipaciju, dijareju i zelenu stolicu kao tri načešće pojave kod bebe.

Opstipacija (konstipacija) ili zatvor kod beba

Opstipacija predstavlja eliminisanje male količine suve stolice, uz poteškoće prilikom defekacije i smanjenu frekvenciju pražnjenja creva. Ako dete ima opstipaciju, stolica se spontano javlja nakon najmanje tri ili četiri dana, ili pak svakog dana manja količina tvrde stolice.

Pri tome, odojčad se naprežu ili stenju, a plač može biti skoro siguran znak konstipacije. Beba koja ima zatvor savija noge prema stomaku i pravi grimase. Vrlo često može imati grčeve, bol, nadutost u predelu stomaka, a apetit je obično smanjen.

Ukoliko se pak na 2-3 dana javlja meka stolica koja bez problema prolazi, to je onda samo neredovna stolica.

Opstipacija kod mališana vrlo često može biti posledica dehidratacije, stoga je važno unositi dovoljnu količinu tečnosti u bebin organizam. Pored dehidratacije, drugi uzrok opstipacije može biti usporeno pražnjenje creva. Do toga dolazi jer većina vode iz sadržaja debelog creva odlazi u krvotok. Razlozi mogu biti i prelazak sa majčinog mleka ili formule na kravlje mleko, a nekada može biti i prevelika količina formule.

Ukoliko dojite bebu, promena ishrane nije potrebna. Ako bebu hranite adaptiranom formulom, onda možete pokušati sa PRILAGOĐENIM MLEČNIM FORMULAMA KOJE SE DAJU mališanima sa opstipacijom. One sadrže sastojke koji povećavaju lumen crevnog sadržaja i podstiču rad creva, a uz to dovode i do razvoja dobrih bakterija u crevima, a one same po sebi regulišu stolicu.

Dajte bebi više tečnosti i vlakana. Ukoliko ste počeli da uvodite povrće u ishranu, izaberite grašak, brokoli, pasulj, paradajz. Od voća su šljive dobar izbor, kao i breskve i kajsije. Radije birajte kukuruz umesto pirinča.

Dijareja kod beba

Kako izgleda normalna stolica kod bebe?
Beba koja se hrani samo majčinim mlekom ima zlatnožutu, kašasto-gromuljičastu stolicu, koju eliminiše bez teškoća. Dok samo sisa, nije joj potrebna voda (mada nije ni zabranjena). Beba koja se hrani adaptiranom mlečnom formulom ima tvrđu, maslinasto-zelenkastu stolicu, koju teže eliminiše. Da bi se to sprečilo, treba je između mlečnih obroka pojiti dovoljnom količinom vode.

Dijareja je pojava više od tri tečne stolice u toku 24 sata. Takođe, mnogo je važnije posmatrati sastav stolice, a ne učestalost. Bebe imaju od 8 do 10 stolica dnevno, a ukoliko se doje, ona može biti penušava i tečna. To je sve normalno.

Do dijareje dolazi najčešće dolazi usled infekcije (bakterije, virusi, paraziti). Nekada se može javiti i zbog bolesti koje nisu direktno vezane za digestivni trakt, poput upale srednjeg uha, mokraćnih infekcija i slično.

Ukoliko se dijareja javi iznenada, udružena sa povraćanjem, krvavim stolicama, temperaturom i gubitkom apetita, ona može imati veze sa nekom infekcijom. U tom slučaju bi trebalo da se obratite pedijatru.

Kod beba je jako važno održavati higijenu, jer nesterilno čuvanje mlečne formule, upotreba neprokuvane vode i flašica, pa i loša higijena osobe koja priprema hranu, može dovesti do zagađenja mleka, pa onda i do proliva kod bebe.

Ukoliko dijareja traje nedeljama, ona može biti prouzrokovana nekim od navedenih stanja:

Glutenska enteropatija (celijačna bolest) - gluten uzrokuje lošu apsorpciju masti, koja dovodi do pothranjenosti i obilnih i smrdljivih stolica.

- Cistična fibroza (mukoviscidoza) - insuficijencija pankreasa povećava gubitak proteina i masti stolicom sa posledično lošom ishranjenošću i zaostajanjem u rastu. Stolice su obilne i često zaudaraju.

- Intolerancija i osetljivost na hranu mogu takođe biti uzrok dijareje - dete možda lako uzima hranu, ali je teško vari.

- Intolerancija laktoze je najčešći tip intolerancije. Manifestuje se bolom u trbuhu koji potiče od gasova, grčevima u trbuhu, dijarejom posle uzimanja mlečnih proizvoda koji sadrže mlečni šećer laktozu.

- Alergijska gastroenteropatija - alergija na proteine mleka – jedna od najčešćih alergija na hranu. Kad je odojče alergično na jedan ili više proteina mleka (alfa-laktalbumin, beta-laktoglobuline, kazein), uzimanje mleka može dovesti do dijareje, često udružene sa povraćanjem i pojavom krvi u stolici.

Zelena stolica kod beba

Nijansa bebine stolice može da varira od žute, boje senfa, do žuto-zelene i zelene, i to je savršeno normalno. Boja najčešće zavisi od dužine zadržavanja stolice u crevima. Kad se zadrži duže, može da ima zelenu boju. Ako beba normalno napreduje i zadovoljna je, ovo nije zabrinjavajuće.

Ima nekoliko razloga pojave zelene stolice:

- Uzimanje gvožđem obogaćene formule - neke bebe hranjene formulom mogu povremeno ili stalno da imaju zelenu stolicu. Ako je beba zadovoljna i nema opstipaciju, ovo stanje nije za brigu.

- Žutica - novorođenče koje ima žuticu, može da ima zelenu ili tamno prebojenu stolicu. Boja stolice se uglavnom normalizuje kad se nivo bilirubina vrati na normalu.

- Preosetljivost na mleko - neke dojene bebe su veoma osetljive na određenu hranu u majčinoj ishrani. Ako beba ima zelenu sluzavu stolicu, krv u stolici, crvenilo na koži ili stalno bljucka, možda je osetljiva na nešto iz mamine ishrane.

Mleko i mlečni proizvodi su najčešći razlog ovakvog stanja. Ako mislite da je to u pitanju, izbacite mleko i mlečne proizvode iz ishrane. Biće potrebno par nedelja da se uoče rezultati eliminacione dijete. Nakon tog perioda, popijte šolju mleka. Ako dođe do pojave istih simptoma, znači da je mleko izazivač i trebalo bi da ga isključite iz ishrane.

- Neravnoteža između "prednjeg" i "zadnjeg" mleka - razlog da stolica ima zelenu boju leži ponekad u neravnoteži između mleka sa početka i kraja podoja. Mleko na početku podoja je ređe i sadrži manje masti. Kako podoj odmiče, mleko postaje masnije, to je takozvano "zadnje" mleko. Bebe koje uzmu više prvog, "prednjeg" mleka, mogu da imaju zelenu stolicu i bolove u trbuhu. Ako beba ima česte, kraće podoje, može da ima ovaj problem.

Izvor: bitiroditelj.com

Od trećeg meseca života počinje navikavanje, tačnije „navlačenje“ dece na ekrane, sa TV kanalom „za bebe“, pa kasnije, u vrtićkom uzrastu, mobilnim telefonima, računarima, tabletima, upozoravaju lekari. U predškolskom uzrastu, prema rečima pedijatara, kičme mališana su još zdrave, deformiteti na rukama neprimetni, ali kako kažu fizijatri, već u septembru prvaci doživljavaju šok, kada podignu ranac koji daleko prelazi dozvoljenu kilažu i krivljenje kreće od prvog školskog dana. Zbog ekrana, mobilnih telefona, igranja igrica, loše ishrane, preteških školskih torbi i nedovoljne fizičke aktivnosti, naši predškolci koji se upišu u obrazovnu ustanovu sa ravnim tabanima, naočarima i još po nekim sitnim problemom, do osmog razreda postaju deca zabrinjavajuće gojazna, sa krivom kičmom i vratom i preterano razvijenim palčevima u odnosu na druge prste na rukama.

„Predškolci su nam zdravi, jer dok su deca mala i pod nadzorom roditelja i vaspitača, koji vode računa o njihovoj ishrani, načinu na koji provode dan i slobodno vreme, sve je u redu. Budući prvaci doduše imaju ravne tabane, ali to nije razlog za preteranu brigu. To je posledica prosto modernog doba, deca više ne hodaju bosa kao nekada. Nema mnogo dece ni sa krivom kičmom, ali na žalost kako krenu u školu i počnu svakodnevno da nose rančeve koji su za njih preteški, dolazi do problema i do krivljenja. U starijim razredima osnovne škole, veliki broj dece, čak po polovina odeljenja nekad ima skoliozu ili vratnu lordozu, zbog prekomerne upotrebe tehnologije, tačnije mobilnih telefona i kompjutera, koji ih uslovljavaju da provode vreme u neprirodnom položaju, odnosno da nepravilno sede i krive vrat i kičmu, što nekada traje satima bez pauze“, za Nova.rs objašnjava dr Jelena Mitrović, načelnica pedijatrije u Domu zdravlja Čukarica.

Najopasniji zdravstveni problem javlja se tokom osnovne škole.

„Ozbiljan zdravstveni problem koji se javlja sve češće tokom školovanja je gojaznost i mi danas imamo zabrinjavajući broj školaraca sa prekomernom telesnom težinom. Oni jedu brzu hranu, ne nose zdrave obroke od kuće, ne bave se dovoljno sportom, ne kreću se onoliko koliko bi trebalo, a ishrana im je vrlo upitna. Predškolci su još pod nadzorom roditelja, ali čim se to promeni javljaju se i zdravstveni problemi, a prekomerna težina je jedan od ozbiljnijih“, kaže doktorka Mitrović.

Međutim, pedijatar Saša Milićević, kaže da se gojaznost i brojni zdravstveni problemi javljaju i pre polaska u školu, a od prvog razreda, pa tokom narednih, se samo dodatno pogoršavaju.

„Nažalost zdravstveno stanje dece predškolskog, a naročito školskog uzrasta, iz godine u godinu je u sve lošijem stanju. U porastu su gojaznost, a sa njom i dijabetes, ravni tabani i astma. Deca jedu previše slatkiša, piju sokove i u vrtićkom uzrastu dolazi do prekomerne kilaže, problema sa zubićima, ali i alergijskih reakcija. Kada krenu u školu, vrlo brzo se javlja kriva kičma, skolioza, a veliki broj deca ima i kratkovidost. Osnovni podsticaj za sve to je upravo gojaznost, jer deca minimalo vremena provode napolju, a maksimalno uz računar i mobilni telefon“, kaže za Nova.rs dr Milićević.

On naglašava da se kod predškolaca sve češće javlja i problem govora.

„Kod mlađih uzrasta primećujemo da sve više na pitanja odgovaraju samo sa ‚da‘ ili ‘ne‘, kratko, bez objašnjavanja. Rečnik im je vrlo siromašan, jer komuniciraju isključivo sa tehnikom, telefonom, računarom. U kasnijem uzrastu zbog telefona i igrica se deformišu i palčevi, pa je Svetska zdravstvena organizacija čak uvrstila upalu tetive palca u jedno od zvaničnih obolenja. Deca danas manje i spavaju nego što je to ranije bilo uobičajeno. Roditelji su preumorni, legnu pre dece, a ona ostaju u svojim sobama, umreže se preko telefona i igraju igrice ili su na mrežama, zavisi da li su dečaci ili devojčice. Takođe, nastava fizičkog je u školama devalvirana, a mnoga deca i to malo časova gledaju da izbegnu, dok roditelji nemaju vremena da ih vode na treninge ili ne mogu da ih plaćaju“, kaže doktor Milićević.

Rast i razvoj dece u predškolskom uzrastu, ali i mlađih od njih, nažalost, počinje sa navikavanjem na ekrane, što za posledicu ima brojne deformitete u kasnijem uzrastu, naročito u pubertetu.

„Shodno današnjem vremenu, budući prvaci, a naročito stariji školarci, imaju loše držanje. Kada prvačići krenu u školu, dešava se šok za njihovo telo, a zove se – ranac. Te torbe koje oni nose svakoga dana ne bi smele da prelaze 10 odsto težine deteta, a najčešće nose duplu težinu. Ono što nas najviše zabrinjava je što bebe, deca od trećeg meseca života, dane provode uz takozvani ‚bejbi čenel‘ (baby chanel). To je televizija samo za bebe na kojoj se tokom 24 sata daje program namenjen deci koja još ne govore, ne hodaju, ali su već naviknuta na ekran i uče se da pritisnu dugmence na daljinskom, koje ih vodi do omiljenog crtanog filma. Ta deca ubrzo prelaze na mobilne telefone, kompjutere, tablete, što je za njih potpuno prirodno, a kičma se krivi, prsti deformišu i dolazimo do toga da pre prvog razreda umeju da kuckaju po tastaturi, ali ne i da pravilno drže olovku“, objašnjava za Nova.rs dr Zorica Mitrović, fizijatar.

U školskom uzrastu sve češće lekari nailaze na patologiju koja je nekada bila retkost, a danas je svakodnevna pojava.

„Postoje dve tetive koje pokreću palac i one se od ranog detinjstva sada deformišu postepeno, a kada deca dođu u završne razrede osnovne škole, uđu u pubertet, srećemo patologiju koja se vezuje za upotrebu mobilnih telefona, kojima se upravlja palčevima. Međutim, i džojstici za igrice menjaju palčeve, koji se kod današnje dece razvijaju više i brže u odnosu na ostale prste i dolazi do deformiteta koje je nemoguće popraviti“, naglašava fizijatar.

Smanjena fizička aktivnost kod dece svih uzrasta, uzrok je problema sa kičmom.

„Deca nisu fizički aktivna, nema više sportskih aktivnosti koje su besplatne, već roditelje mnogo košta da plaćaju razne treninge, posebno ako imaju više dece. Najmlađi ako nisu u vrtiću ili u školi, sede kod kuće i satima gledaju u telefon. Kod dece koja imaju hiperelastični sindrom, kriva kičma je mnogo izražajnija. U kasnijim razredima osnovne škole dolazi do strukturalnog krivljenja kičme. Fizička neaktivnost plus previše vremena pred računarima i telefonima, a uz hiperelastični sindrom, rezultira brojnim deformitetima koja u odraslom dobu, drastično smanjuju kvalitet života i zahtevaju stalna lečenja, jer je organizam izložen brojnim oboljenjima. Iz ovih razloga je jako važno da se u osnovnoj školi ne izdaju termini za fudbal i druge sportove, da se na tome zarađuje, već da se organzuju dopunske sportske aktivnosti koje će pomoći deci da se zdravije razvijaju“, apeluje doktorka Mitrović, fizijatar.

Izvor: nova.rs

Atopija je nasledna sklonost koja se manifestuje kroz prenagašen odgovor organizma na neke uobičajene stimuluse iz spoljašnje sredine (alergeni).

Manifestacije mogu da se ispolje na koži, kao što je to slučaj sa ekcemom i atopijskim dermatitisom, disajnim organima, kao što su astma ili alergijski rinitis, očima, kao što je to slučaj sa alergijskim konjuktivitisom i sl.

Ekcemi su preterane imunološke reakcije kože na uobičajene alergene.

Najčešći ekcem je atopijski dermatitis, koji predstavlja hronični ekcem udružen sa intenzivnim svrabom, manifestacijom grube kože koja pokazuje sklonost ka pucanju.
Osim navedenog, atopijski dermatitis karakteriše suva koža, iritacije na koži I prateća zapaljenja.

Po lokalizaciji, atopijski dermatitis može da bude po celom telu ili lokalizovan na pojedinim delovima tela, najčešće na licu, pregibima ruku, nogu. Često se na zapaljenje nadoveže I bakterijska (streptokokna, stafilokokna) ili gljivična infekcija.

Iako je atopija nasledna sklonost, sve više se govori o uticaju sredine na nastanak atopijskog dermatitisa.

Statistički gledano, svako 4. Ili 5.dete oboli od atopijskog dermatitsa. Ukoliko jedan roditelj ima atopijski dermatitis, verovatnoća da I dete dobije je 30%, dok je verovatnoća 70% ukoliko su oba roditelja atopičari.

Iako je genetska predispozicija bitna za nastanak ove bolesti, ima dece koja su prva u porodici manifestovala ovu bolest, tako da možemo da kažemo da je kod atopijskog dermatitisa udružena aktivnost genetske predispozicije ispoljašnjih faktora.

U poslednjih 30 godina broj obolelih se povećao 3 puta.

Obzirom na ovako brz razvoj bolesti, jer genetska osnova se nije mogla izmeniti u tako kratkom vremenskom periodu, kao I obzirom na činjenicu da je atopijski dermatitis prisutniji u razvijenim zemljama, uticaj sredine je evidentno sve veći.

Kada smo kod statistike, možemo da kažemo da 60% dece sa težim oblikom atopijskog dermatitisa istovremeno ima I alergijski rinitis ili alergijsku astmu, 60% dece sa atopijskim dermatitisom ima problem sa snom, u 80% slučajeva se javlja do 5.godine života, češće kod dečaka, drugog deteta, dece rođenih u zimskim mesecima…
Ono što ohrabruje je činjenica da se od ukupnog broja slučajeva prisutnih u dečijem dobu, bolest zadrži samo kod manjeg broja odraslih, tako da se incidenca smanjuje na 1-2% odraslih.

Bitan statistički podatak ukazuje da su teži oblici prisutni kod dece koja su bila hranjena veštačkim mlekom.

Ovo ukazuje na bitnost dojenje, kako za opšte stanje deteta, tako I kao faktor prevencije nastanka atopijskog dermatitisa.

Kod lečenja, najbitnije je bolest prepoznati I uspostaviti pravilnu dijagnozu.

Odmah zatim je bitno uspostaviti pravilan režim ishrane I života, a kako bi se unošenje alergena svelo na najmanju moguću meru.

Potrebno je izbegavati faktore koji pogoršavaju stanje atopijskog dermatitisa, kao:
- Iritacije zbog korišćenja neodgovarajućih sapuna, deterdženata, omekšivača… kao I zbog odeće od vune I sintetičkih sredstava.
- Promene temperature zimi, kao I suv vazduh u zatvorenim prostorijama dovode do pogoršanja stanja
- Stres I anksioznost
- Određene namirnice (kravlje mleko, jaja, kikiriki, citrusi, riba…)
- Znojenje itd.

Znojenje je poseban problem, jer znojenje dodatno pojačava svrab, svrab izaziva dodatnu inflamaciju koja dodatno pojačava svrab… Iz tog razloga decu ne treba pretopljavati.

Kako je atopijski dermatitis uzrokovan disfunkcijom spoljnjeg dela kože (epidermis), zbog narušenog epidermisa lakše dolazi do prodora iritantnih faktora, alergena I mikroorganizama, ali I lakšeg gubitka vode, kako kroz transpiraciju, tako I znojenje.

Iz navedenog razloga, bitna je redovna hidratacija, kao I odabir pravilnih sredstava za higijenu I negu kože koja na pravi način mogu koži da dostave ono što joj je u datom trenutku najpotrebnije, a to je voda.

Sredstva koja sadrže ulje borovnice deluju na način da preveniraju transdermalni gubitak vode, ali sadrži I omega-3 I omega-6 masne kiseline koje deluju antinflamatorno I omogućavaju regeneraciju Stratum corneum-a, zaštine barijere kože.

Kako bi se izbegle iritacije, trebalo bi da sredstva za kupanje sadrže što blaža, po mogućnosti prirodna peneća sredstva.

Idealno je da kozmetička linije bude u opsegu pH od 5,0 do 5,5.

Bitno je da kozmetičko sredstvo ima emolijentni efekat (shea butter i sl).

Svi sastojci koji dovode do smirivanja crvenila, svraba, upale… takođe su vrlo korisni (pantenol, ekstrakt ovsa, avenantramid, ulje borovnice…)

Koliko god paradoksalno zvučalo, voda, odnosno često kupanje ne pogoduje atopijskom dermatitisu, jer kupanje isušuje kožu I na taj način pogoršava problem suve I osetljive kože.

Vreme u toplim kupkama treba da bude što kraće, a posle toga dete treba tapkanjem, ne trljanjem, obrisati mekim pamučnim peškirom I potom namazati mlekom za telo.

Na kraju, vrlo je bitan i pravilan odabir terapije koju prepisuje lekar.

Danas se najčešće primenjuju: kortikosteroidi, oralni antihistaminici, imunosupresivna terapija, fototerapija, takrolimus, pimekrolimus…

Izvor: bitiroditelj.com

Pod atopijskim dermatitisom kod beba i dece se najčešće podrazumeva ekcem, iako ekcem predstavlja širu grupu stanja kože. Osobe sa atopijskim dermatitisom imaju veoma osetljvu kožu sa predispozicijom za infekcije.

Atopijski dermatitis (AD) može biti akutan i hroničan. Kod akutnog dolazi do ljušćenja kože i izlučivanja tečnosti iz regija kože koje su zahvaćene ekcemom. Kod hroničnog, koža izgleda suvo, zadebljano (povišeno) i dolazi do perutanja.

Karakterističan simptom atopijskog deramtitisa je svrab.

Atopijski dermatitis nije zarazan. Ne može se preneti sa jedne osobe na drugu.

Atopijski dermatitis se često javlja uz dva druga alergijska stanja: astmu i alergijski rinitis. Deca čiji roditelj ili član bliže porodice ima astmu ili alergijski rinitis, imaju veću verovatnoću da razviju AD.

Šta je atopijski dermatitis?

Atopijski dermatitis je relativno često oboljenje kože koje pogađa široku populaciju ljudi, a specifičan je za urbane sredine i sredine sa niskom vlažnošću vazduha.

Termin “dermatitis” znači da stanje podrazumeva upalu kože, a termin “atopijski” podrazumeva da je u pitanju stanje izazvano alergijskom reakcijom. Osobe sa atopijskim dermatitisom imaju neprilagođenu imunološku reakciju, što je i inače slučaj sa alergijama.

Kao i svaka atopična bolest, AD ulazi u istu klasifikaciju kao i alergijski rinitis i astma.

Atopijski dermatitis obično počinje u detinjstvu, najčešće u prvih 6 meseci bebinog života. Prema Američkoj dermatološkoj akademiji, 90% osoba sa AD imali su ovo stanje još pre 5. godine života.

AD je najčešća forma ekcema, i može da bude veoma izražen i dugotrajan. Kada vaše dete ima atopijski dermatitis, u nekim periodima se može potpuno povući (remisija), a u drugim se pogoršavati.

Mnoga deca sa atopijskim dermatitisom uđu u stalnu remisiju kada odrastu, iako njihova koža i dalje najčešće ostaje suva i podložna iritacijama.

Postoji više faktora koji podstiču ili pogoršavaju AD, kao što je niska vlažnost vazduha, sezonske alergije, izloženost sapunima i deterdžentima, kao i hladno vreme. Faktori iz okruženja mogu aktivirati simptome AD u bilo kom periodu života kod osoba koje su nasledile sklonost ka ovom stanju.

Atopijski dermatitis simptomi

Kod atopijskog dermatitisa, koža počinje esktremno da svrbi i postaje upaljena, a javlja se crvenilo, oticanje, sitni plikovi, papilice (male crvene izraslinice), pucanje sa curenjem tečnosti, ljuspice i perutanje. Uz sve to, veoma često koža kod ljudi sa AD je izrazito suva.

Znaci atopijskog dermatitisa

Svrab je uvek prisutan simptom.
Tipično se ekcem javlja na pregibima ruku, nogu (iza kolena), zglobovima, licu i vratu.
Češanje pogoršava inflamaciju kože.
Osobe sa AD imaju osetljiviji nadražaj i imaju snažniju potrebu za češanjem.
Razvija se ciklus “svrab-češanje”, gde češćanje donosi najpre olakšanje, ali zatim uzrokuje još veći svrab. Ovo je često najveći problem tokom spavanja, kada ne postoji svesna kontrola češanja.

Simptomi kod dece mogu da dođu i prođu ili da budu prisutni većinom vremena. Bilo koji deo tela može biti pogođen, a simptomi se mogu dosta razlikovati.

Ovo obuhvata:

Suvu kožu koja se peruta
Izraženi svrab
Crvenilo i otok
Bledu kožu na regijama lica
Grubu teksturu regije kože na licu, gornjem delu ruku i butinama
Tamniju kožu na kapcima ili oko očiju
Sitna ispupčenja koja se mogu pretvoriti u ljuspice iz kojih curi tečnost
Promene na koži oko usta, očiju i ušiju
Povišene, crvene izraslinice (osip)

Simptomi ekcema kod beba

Zbog pojačanog lučenja i curenja pljuvačke koja iritira kožu, kod beba se ekcem često manifestuje na licu. Takođe su ekcemom često obuhvaćeni vrat, teme glave, laktovi i kolena.

Simptomi ekcema kod dece preko godinu dana

Kod dece preko godinu dana, ekcem najčešće pogađa unutrašnju stranu laktova, regiju iza kolena, vrat, predeo oko usta, zglobove, članke i šake.

Mala deca koja imaju ekcem imaju teškoće sa spavanjem tokom noći, a takođe su podložnije infekcijama usled češanja, u odnosu na stariju decu.

Šta uzrokuje ekcem?

Doktori još uvek ne znaju jasan razlog nastupanja ove bolesti. Istraživači su ipak došli do saznanja da kombinacija genetskih i drugih faktora ima uticaja. Kada određena supstanca iz okruženja ili iz organizma podstakne reakciju imunološkog sistema, ovaj sistem preterano reaguje i izaziva inflamaciju (zapaljenje). Upravo ovakva inflamacija uzrokuje da koža postane crvena, da se peruta i svrbi.

Istraživanja su takođe pokazala da neke osobe sa ekcemom, naročito sa atopijskim dermatitisom, imaju mutaciju gena odgovornog za stvaranje specifičnog tipa proteina - filagrina, koji pomaže telu da održi zdravu zaštitnu barijeru na samoj površine kože.

Takođe, poznato je da je atopijski dermatitis nasledan, ali nije sasvim poznat način na koji se prenosi sa roditelja na dete. Ako jedan roditelj ima AD, astmu ili alegijski rinitis, postoji oko 50% verovatnoće da će dete imati bar jedno od ovih stanja.

Kod mnoge dece koja prerastu simptome atopijskog dermatitisa, kasnije tokom života se razviju alergijski rinitis ili astma.

Ako vaše dete ima ekcem, potrudite se da saznate koje stvari iz okruženja dovode do pogoršanja simptoma. Ovo mogu biti:

Dugotrajne, previše tople kupke
Češanje
Znojenje
Vrućina
Suvo, hladno vreme
Sapuni, deterdženti i sredstva za čišćenje
Vuna i sintetički materijali
Fizički iritansi (prljavština i duvanski dim)
Alergeni (određene namirnice u ishrani kao što su kikiriki, jaja, mleko, kao i polen, buđ, prašina)
Stres

Kako se razvija atopijski ekcem?

Da bismo jasnije razumeli procese u koži koji dovode do pojave ekcema, možemo zamisliti kožnu barijeru kao zid od više slojeva čija je osnovna funkcija da odbija ulazak iritanasa, alergena i patogena, a pri tom sprečava gubitak vode i drugih fizioloških supstanci iz kože.

Ovaj zaštitni zid se sastoji od kožnih ćelija (keratinocita), a ekstracelularni lipidi koji okružuju ove ćelije deluju kao malter.

Brojni faktori održavaju zdravu kožnu barijeru. Pre svega, u koži se nalaze prirodni hidratantni faktori koji privlače vodu i okruženi su ekstracelularnim lipidima koji čuvaju vodu u njima. Kao rezultat, ćelije zdrave kože su nabubrene i čvrsto poređane jedna pored druge, obezbeđujući time ujednačenu i čvrstu zaštitu.

Pored toga, ćelije kože proizvode filagrin, protein koji doprinosi održavanju pH vrednosti kože, vlažnosti i zaštiti od mikroba.

Ipak, treba napomenuti da i kod zdrave kože ova kožna barijera nije apsolutna, pa uvek ima nekog gubitka vode.

Kod kože koja je suva i na kojoj postoji ekcem, kožna barijera nije tako efikasna zbog toga što nedostaje dovoljno prirodnih hidratantnih faktora (PHF) i javljaju se pukotine na slojevima ekstracelularnih lipida (malteru).

S obzirom da ima manje PHF, ćelije kože ne privlače dovoljno vode i počinju da se smanjuju, što stvara rascep u prostoru između njih.

Javljaju se pukotine u lipidima, a kožne ćelije više nisu u potpunosti zaštićene.

Sada imamo kožnu barijeru koja ima pukotine i rascepe koji omogućavaju prodiranje iritanasa, alergena i patogena, a i veći je gubitak vode nego što je to slučaj kod normalne kože.

Sve ovo dovodi do inflamacije (upale), a kao rezultat javlja se svrab. Češanje dodatno oštećuje kožu čime se oslobađaju hemikalije koje izazivaju još veću upaljenost i svrab, pa se lako ulazi u "vrzino kolo" svraba i ćešanja.

Kako se rešiti ojeda na bebinoj guzi?

Tipovi atopijskog dermatitisa

Svi tipovi ekcema uzrokuju crvenilo i svrab, ali atopijski dermatitis je najizraženiji hronični tip ekcema. Neki od čestih vrsta ekcema su:

Neurodermatitis, crvenilo i svrab koji se javalju samo na jednoj ili dve regije kože. Najčešće se javljaju u momentima opuštanja ili pred spavanje.

Kontaktni dermatitis, javlja se kada koža dođe u dodir sa određenim supstancama.

Dihidrotični ekcem (dishidroza), karakteristična je pojava plikova samo na prstima, dlanovima i tabanima.

Kako se leči atopijski dermatitis?

Atopijski dermatitis se ne može u potpunosti izlečiti, ali se njegovi simptomi mogu poboljšati i držati pod kontrolom, odnosno može se smanjiti učestalost izbijanja ekcema. Takođe, moguće je ublažiti reakciju kože tokom izbijanja ekcema i na ovaj način sprečiti ekcesivno češanje koje može izazvati infekcije.

Uspešnost tretmana zavisi od izbora odgovarajućih medicinskih sredstva u skladu sa preporukom dermatologa, promenama životnog stila i smanjenju uticaja faktora iz okruženja koji izazivaju reakcije na koži.

Najbolja preventiva je hidratacija kože. Hidratacijom se poboljšava funkcija kožne barijere. A zdrava koža je manje sklona upalama i pruža bolju zaštitu od alergena i iritanasa.

Najjednostavniji način da održite vlažnost kože je svakodnevno kupanje i hidriranje odgovarajućom kremom. Važno je da se koža namaže odmah nakon kupanja.

Tretman ekcema kod beba

Bebina koža je naročito osetljiva. Prirodno bebina koža još uvek nije razvila zaštitnu funkciju i zato je sklonija upalama i iritacijama.

Beba je sklonija izbijanju ekcema:

Ukoliko neko u bližoj porodici ima atopijski dermatitis
Ukoliko ima alergije
Ukoliko se kupa previše toplom vodom i korišćenjem sapuna
Boravkom u toplom, suvom okruženju
Kod beba se ekcem javlja najčešće na licu, vratu, temenu glave, laktovima i kolenima. Lice je naročito podložno ekcemu zbog izraženog lučenja pljuvačke tokom rasta zubića, pa koža u stalnom dodiru sa njom postaje nadražena.

Potražite na tržištu posebnu formulaciju za tretman ili prevenciju razvoja ekcema kod bebe, koji možete koristiti već od rođenja. Najbolje je da birate sredstva sa prirodnim sastojcima, namenjenim atopičnoj koži koji su hipoalergeni (umanjuju rizik od alergijskih reakcija) i čiji sastav obnavlja oštećenu kožnu barijeru.

Medicinska terapija atopijskog dermatitisa

Uz adekvatnu negu kože odgovarajućim emulijensima, moguće je da će doktor u pojedinim slučajevima prepisati još i:

Kortikosteroidnu kremu ili mast. Nanose se na kožu kako bi se smanjio svrab i otok.
Antibiotik. Doktor će verovatno prepisati antibiotik ako dođe do infekcije kože.
Antihistaminik. Ovaj lek se obično uzima pre spavanja kako bi se umanjio osećaj svraba i poboljšao kvalitet sna. Maloj deci se daje kao sirup.
Inhibitori kalcineurina u vidu kreme ili masti . U pojedinim slučajevima doktor može prepisati ovu kremu za nanošenje na kožu radi ublažavanja otoka i svraba.
Lokalni imunomodulatori. Primenjuju se kao sirup ili tablete. Koriste se kada ostali tretmani ne daju dovoljno dobre rezultate.

Svrab i češanje

Kada ekcem bukne, jako je teško odoleti potrebi za češanjem. Jedna od karakterika ekcema je upadanje u tzv. ciklus “svrab-češanje” u kome češanje donosi olakšanje, ali takođe dovodi do jače upale i svraba, a neretko i infekcije.

Ukoliko se vaše dete previše češe:

Zabavite dete drugim aktivnostima, dajte mu da drži nešto u rukama i da se zabavlja, kako biste mu skrenuli pažnju sa svraba.
Postarajte se da otkrijete koji alergeni ili kakve supstance mogu pogoršati AD (npr. gel. za suvo pranje ruku, hemijska sredstva, pojedine kreme za sunčanje).
Birajte tkanine koje ne iritiraju kožu deteta.
Često kratite nokte detetu kako biste smanjili rizik od pogoršanja ekcema češanjem.

Kada se obratiti dermatologu?

Ukoliko primetite bilo kakve promene na koži deteta, obratite se pedijatru koji će uraditi primarnu dijagnozu i ukoliko je potrebno upititi vas dermatologu. Doktor će vam pomoći da napravite efikasan plan terapije i pomoći da odredite fakotre koji mogu uzrokovati pojavu ekcema.

Ako se na koži vaše bebe ili deteta pojave znaci bakterijske infekcije, odvedite dete kod pedijatra što pre. Simptomi bakterijske infekcije mogu biti:

Bol, otok, osetljivost ili toplota oko osipa.
Crvene linije koje se šire iz osipa.
Curenje tečnosti iz regije pod upalom.
Temperatura.

Prognoza
Time što ćete odrediti koji faktori uzrokuju pojavu ekcema i redovnom negom kože vašeg deteta, možete smanjiti učestalost i izraženost ekcema.

Ne mora da znači da će prvi tretman uroditi plodom. Postoji više opcija tretiranja ekcema, pa se redovno konsultujte sa dermatologom dok ne pronađete ono šta najviše pomaže vašem detetu.

Izvor: bitiroditelj.com

Sofija i Luka – imena su koja su roditelji u Srbiji najčešće davali svojoj deci 2021. godine, dok se neka decenijama popularna imena kao što su Marija, Jelena, Nikola i Aleksandar nisu čak ni našla među dvadeset najomiljenijih, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

Među deset ženskih imena koja su tokom 2021. godine najviše puta upisane u matične knjige rođenih našlo se samo jedno sa liste deset najpopularnijih ženskih imena u Srbiji u prethodnih 70 godina – Milica. I to tek na sedmom mestu.

Više nisu popularna ni imena Ana i Jovana, koja su obeležila prvu deceniju 21. veka, a u zaborav odlazi i Anđela. Imena kao što su Radmila, Ljubica, Vera, Olga i Desanka, koja su obeležila period između dva svetska rata, nisu uspela da povrate nekadašnju popularnost.

Nastankom „druge Jugoslavije“ u modu su ušla imena Slobodanka, Ljiljana, Snežana i Zorica, kojih sada nema ni u tragovima. Među devojčicama rođenim 2021. godine teško je naći i one koje se zovu Ivana, Nataša ili Danijela, a roditelji se retko odlučuju i da svojoj deci daju ime Aleksandra, Gordana ili Biljana.

Popularnost su u međuvremenu stekla kratka imena kao što su Dunja, Mila, Sara, Una, Tara i Nađa, a na listi deset najčešćih u 2021. godini našla su se još i imena Teodora i Nikolina.

Na infografiku u nastavku teksta možete videti deset najčešćih ženskih i isto toliko muških imena u Srbiji, kao i najpopularnija imena po okruzima:

Primat nisu zadržala ni decenijama popularna muška imena kao što su Milan, Dragan i Zoran, a slična sudbina zadesila je i imena Goran i Marko. Dečaci rođeni u Srbiji 2021. godine retko se zovu Dušan i Miloš, a više nisu popularna ni imena Jovan, Petar i Nemanja.

Od imena koja su roditelji često davali svojoj deci početkom 21. veka popularna su i dalje Lazar i Stefan, a u sam vrh izbila su imena Vuk, Vasilije i Bogdan. Na listi deset najčešćih muških imena u 2021. godini nalaze se još Aleksa, Vukan, Filip i Vukašin.

Izvor: n1info.rs

Devijacija nosa predstavlja iskrivljenje nosne pregrade, a kad su bebe u pitanju, može da dovede do problema kao što su i otežano uzimanje hrane, pa samim tim i do slabijeg napredovanja. Kasnije mogu da se jave i česte infekcije nosa i paranazalnih šupljina, ali i nepravilan nazalni govor, kaže za portal N1 prof. dr Ivan Baljošević iz Instituta za majku i dete. Ukazuje na to da 90 odsto populacije ima neki stepen devijacije nosa.

Devijacija nosa može da bude urođena ili kongenitalna i stečena. Urođena nastaje kada nosna pregrada odnosno septum raste brže od okolnih kostiju lica, pa se krivi. Stečena predstavlja posledicu traume nosa, koja može nastati vrlo rano, na primer još prilikom razvoja ploda u materici. Tada nastaje kao rezultat prolongiranog kontakta lica sa zidom materice, a može nastati i prilikom otežanog porođaja. Kasnije nastale devijacije su uvek uzrokovane povredama kod dece, kao posledice pada ili udarca u lice, objašnjava za portal N1 prof. dr Baljošević.

„Izražena devijacija nosa se može prepoznati i u najranijem uzrastu, pre svega po estetskom deformitetu nosa koji je iskrivljen na jednu ili na drugu stranu. Takve bebe otežano i čujno dišu na nos, hrču prilikom spavanja i teže uzimaju hranu. Treba reći da se bebe rađaju sa refleksom disanja na nos, dok je disanje na usta proces koji će naučiti u četvrtom mesecu života“, kaže Baljošević.

On objašnjava da svako otežano disanje na nos kod odojčadi uzrokuje i otežano uzimanje hrane, a time i slabije napredovanje.

Prema rečima profesora Baljoševića, osnovni simptom je otežano i čujno disanje na nos. Kasnije mogu da se jave i česte infekcije nosa i paranazalnih šupljina. „Te infekcije su praćene curenjem gnojnog, zelenkastog sekreta iz nosa i povremenim kašljem. Kao posledica izražene devijacije razvija se i nepravilan, nazalni govor kod dece“, dodaje naš sagovornik.

Alergija, treći krajnik ili opstrukcija nosa?

Simptomi opstrukcije nosa koji su izazvani devijacijom, mogu biti slični simptomima koji su izazvani alergijskim promenama u nosu ili uvećanim trećim krajnikom, kaže doktor koji navodi da roditelji, ukoliko posumnjaju na devijaciju, treba da odvedu dete lekaru.

„Dijagnoza se postavlja relativno jednostavno, rutinskim pregledom nosne šupljine, tzv. prednjom rinoskopijom. Ukoliko se radi o visokim nepristupačnim devijacijama nosa, koje se nalaze u delu nosa koji je bliži bazi lobanje, na Institutu za majku i dete imamo savremene aparate kojima postavljamo dijagnozu. Tu pre svega mislim na rinomanometar, kojim se meri otpor vazduha prilikom prolaska kroz nosne šupljine“, objašnjava sagovornik portala N1.

Prema njegovim rečima, na taj način može da se dobije tačan stepen opstrukcije nosa, što pomaže u donošenju odluke o eventualnom hirurškom lečenju. Takođe, koristi se i video nazolaringoskop, koji predstavlja malu fleksibilnu kameru kojom se posmatra unutrašnjost nosne šupljine i donjih disajnih puteva.

Kad je potrebna operacija?

„Devijacije nosa su veoma česte anomalije. Smatra se da oko 90% ljudske populacije ima neki stepen devijacije nosa. Svakako da ih ne treba sve operisati. Hirurškim putem se tretiraju samo jako izražene devijacije, koje izazivaju simptome oboljenja koje smo već pomenuli“, navodi profesor.

Dodaje da se operiše se između 10 i 20 odsto devijacija nosa.

Profesor Baljošević objašnjava da dečji nos prolazi kroz period intenzivnog rasta i razvoja, koji će se završiti u šesnaestoj godini života. Hirurški rezultati operacije nosnog septuma su najbolji kada se vrše u tom uzrastu, dodaje.

On navodi, u slučaju kada su opstrukcije nosa izazvane devijacijom izrazite, da operacija može da se uradi i kod mnogo mlađe dece. U Institutu za majku i dete operacije nosnog septuma vrše se već kod dece uzrasta od sedam godina, dodaje.

“Povrede nosa u dečijem uzrastu su veoma česte, s obzirom da je nos najistureniji deo lica, koji se u toku igranja ili nepažnjom često povredi. Povreda nosa koja je praćena otokom i podlivima, kao i pomeranjem nosa u stranu, može pobuditi sumnju da postoji prelom nosnih kostiju“, naglašava.

Izvor: n1info.rs

Dodaje da u tim slučajevima se treba obratiti lekaru i uraditi rendgen snimak nosnih kostiju. Prelomi nosnih kostiju koji nisu stariji od sedam dana se rešavaju jednostavnom hirurškom intervencijom – repozicijom, objašnjava. „Ukoliko se povreda zanemari, mogu da nastanu devijacije nosa i deformacije koštanog dela nosne piramide koje se kasnije moraju rešavati ozbiljnijim hirurškim intervencijama“, naglašava profesor dr Baljošević.

Metoda ''Cry it out'' je kontroverzan način uspavljivanja koji mnogi roditelji još uvek primenjuju, a podrazumeva takozvani trening spavanja koji uključuje puštanje bebe da plače dok se samostalno uspavljuje.

Iako postoje varijacije ove metode koje uključuju stalnu proveru i umirivanje deteta u određenim periodima, neki roditelji okreću se najekstremnijem načinu uspavljivanja u kom puštaju dete da plače sve dok se samo ne uspava.

Kako upozorava savetnica za spavanje, dr Rebeka Miči, ovakvo ignorisanje plakanja deteta moglo bi da rezultira ozbiljnim posledicama po njegovo fizičko, ali i psihološko zdravlje, prenosi Index.hr.

“Vaša beba uvek plače s razlogom. Možda je umorna, gladna, uplašena ili joj je hladno. Bez obzira na to koji razlog bio, bebino plakanje često je jedino sredstvo komunikacije sa roditeljima. Kada ignorišemo te vapaje, verojatno imamo svoje razloge. Možda smo te noći već ustali pet ili šest puta, možda smo negde pročitali savjet da je u redu dete ostaviti da svaku noć malo plače, a možda mislimo da će svaka naša reakcija na plač deteta odmah rezultirati preteranom zavisnošću i besanim noćima. Ali za bebu, sve to znači da njene potrebe nisu zadovoljene i ona ne razume ništa više osim činjenice da je ignorisana“, objašnjava savetnica dr Miči koja otkriva što se zapravo događa sa bebom ako ignorišemo njen plač.

Kako objašnjava doktorka, kada beba plače duže vreme, u njenom telu dođe do oslobađanja povećane količine kortizola, tačnije hormona stresa. On drastično povećava osećaj teskobe kod deteta i može da snizi hormone rasta koji takođe utiču na razvoj nervnog tkiva u mozgu.

“To takođe rezultira potisnutim rastom i slabljenjem imunološkog sistema kod dece, a naučnici su otkrili da će bebe koje se redovno ostavljaju da plaču duže vreme biti sklonije agresivnom i impulsivnom ponašanju u kasnijoj dobi“, napominje dr Miči.

Već od najranijeg uzrasta možete čitati sa bebom. Beba stara svega par meseci će rado slušati vaš glas, uživati u promeni intonacije, reagovati na vašu mimiku dok čitate i pomalo glumite, zatim će polako početi da prati slike u slikovnici kontrastnih boja.

Čitanje sa bebom otvara njen „prozor“ u svet. Beba na taj način uči, stiče nova iskustva, proširuje obim pojmova, upoznaje se sa zvucima, obogaćuje rečnik, razvija govor, maštu, kreativno mišljenje, logičko zaključivanje…podstiče se razvoj u svakom smislu, piše Halobeba.rs.

Čitanje sa bebom je značajno i za formiranje bliskosti između vas i bebe. Bliskost koja se tom prilikom razvija, osećanje zadovoljstva, sigurnosti, topline i nežnosti pozitivno utiče na sve relacije koje će dete, kasnije kao odrasla osoba formirati sa drugim ljudima. Kreiranje rutine i navike da se čita, razvijanje ljubavi prema dobroj knjizi ostaće vašem detetu kao dobrobit za ceo život.

Odaberite slikovnice od materijala koje beba može stavljati u usta, mekane, plastificirane, vodootporne ili od tkanine, manjeg formata, stranica koje se lako okreću, sa jednom ili dve veće slike na stranici i različitih tekstura. Boje treba da budu kontrastne, a mogu biti i crno bele. Taj kontrast bebe lako uočavaju. Slikovnice mogu biti sa slikama životinja i zvukom koji one proizvode, sa slikama voća, povrća, cveća, ljudi, predmeta iz okoline, sa delovima koji se uvlače i izvlače, taktilne, muzičke…razne.

Držite slikovnicu bliže bebinom licu. Čitajte polako, naglašavajući reči, bez tepanja, pokazujte prstom sliku, imenujete pojmove, boje, imitirajte zvukove, kreirajte sami priču. U početku i nije toliko važno šta čitate i da li izmišljate priču. Bebe vole ritam i ponavljanje.

Kasnije će beba uzeti sama slikovnicu, staviti je u usta, baciti je na pod, okretati stranice, vraćati se na početak. Pratite bebu, dozvolite joj da sve to radi. Ako izgubi strpljenje i ne želi više da čitate, prekinite, nastavite sutra.

Isključite televizor, radio, ostavite telefon dok čitate sa bebom. Odvojite vreme i miran kutak za ovo porodično uživanje. Ako nemate slikovnice, ne očajavajte, možete uzeti bilo koji porodični album sa slikama, časopis, kuvar ili pozajmiti slikovnicu iz biblioteke i zabava može da počne.

Balkanski način vaspitanja se drastično razlikuje od evropskog.

Volimo da kažemo kako smo prisniji međusobno, a oni hladni, ali da li je ipak stil roditeljstva koji se praktikuju Nemci efikasniji od našeg?

Sara Zaske je američka autorka i mama koja je napisala knjigu na ovu temu. Kako Nemci odgajaju svoju decu i po čemu se njihov stil razlikuje?

Suštinski, Nemci kod svoje dece od malih nogu neguju osećaj odgovornosti. Mi na Balkanu smo skloni tome da prezaštićujemo klince u želji da budu bezbedni i obezbeđeni – Nemci se ne slažu sa tim.

“Kada god sam prokomentarisala kako nikad ne bih mogla da pustim dete tako, mama u Nemačkoj bi mi rekla – znam, i ja mrzim ovo. Stvarno mrzim što ovo radim, ali mora da nauči kako da se vozi metroom, kako da se snađe u komšiluku i ostale stvari. Jednostavno mora”.

Zaske kaže da je sve “prilagođeno godinama deteta”. Jedina razlika je što se taj standard u Nemačkoj, prilično razlikuje od ostatka sveta. Evo šta sve Nemci smatraju “prilagođenim godinama deteta”:

Puštaju petogodišnjake da koriste šibice
Zaske kaže da je bila potpuno šokirana ovom činjenicom. Deca koja idu u vrtić uz instrukcije vatrogasaca i prisustvo kompanija za osiguranje, potpuno slobodno prave veliku “srećnu vatru”, napolju.

“Kada sam se videla svoje dete kako samostalno koristi šibice, shvatila sam da to zapravo i nije toliko teško”, priznaje autorka.

Mame sa Balkana bi u ovoj situaciji već predvidele opekotine na prstima, zapaljenu kosu ili obrve i šibicu koja može da padne na tepih i zapali čitav stan.

Ohrabruju decu da što pre biciklom odlaze u školu

Već sa devet godina, deca u velikim gradovima poput Berlina, voze bickl do škole. Autorka je bila veoma skeptična da pusti svoju ćerku Sofiju da sama ode do škole, a u to vreme Sofijina drugarica je uveliko prelazila ogromne raskrsnice i vozila bicikl do škole svakog jutra.

Zaske objašnjava: “Ako ne pustite svoje dete da se samostalno odveze do škole – uskraćujete mu nešto. Oduzimate im ličnu satisfakciju. Vidim da se moja deca osećaju izuzetno ponosim na same sebe kada god samostalno obave novi zadatak, to je vrlo važno kada je samopouzdanje u pitanju. Najbolja stvar koju možete učiniti za svoje dete je da ga naučite nešto – a potom pustite da to obavi samo”.

Mame sa Balkana su već u glavi razvile 30 mogućih scenarija u kojima se njihovom detetu može dogoditi nešto loše. Ljudi neoprezno voze, dete može da padne, šta ako se izgubi itd.

Ne plaše se bombona od nepoznatih ljudi

Kada je autorka bila u metrou u Nemačkoj sa Sofijom, koja je tad imala dve i po godine, nepozata žena joj je ponudila bombonu. Zaske je pokušala da što diskretnije odmeri bombonu, a Sofija ju je odmah smazala. Mame u Nemačkoj uče svoju decu da nikako ne krenu kući sa nekim strancem, ali se daleko manje plaše slatkiša koje stranac ponudi.

Razgovaraju o reprodukciji ranije

Zaske kaže da je normalno da deca u Nemačkoj, već sa sedam godina saznaju odakle bebe dolaze. Doduše ne previše detaljno i formulisano tako da se dete ne oseća preplavljeno infomacijama.

Neke mame sa ovih prostora, odlažu ovaj razgovor što je više moguće, a mnoga deca, prosto saznaju sama.

Deca od malih nogu koriste prave noževe

Mališani u Nemačkoj svoje voće seku pravim noževima već sa četiri godine, naravno uz nadzor.

“Uključiti svoje dete u kuvanje i dati mu određene odgovornosti, je sjajan način da se upoznaju sa ovim poslom”, kaže Zaske.

Izvor: nova.rs

Prema američkim centrima za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), mentalni poremećaji kod dece se opisuju kao ozbiljne promene u načinu na koji deca uče, ponašaju se ili nose sa svojim emocijama, što u većini slučajeva izaziva uznemirenost, frustraciju i slične probleme.

Anksioznost

Kada dete ne preraste strahove i brige tipične za malu decu, ili kada imaju toliko strahova i briga da ometaju njihove aktivnosti u školi, kući ili igri, detetu se može dijagnostikovati anksiozni poremećaj. Primeri različitih vrsta anksioznih poremećaja uključuju anksioznost odvajanja, ekstremni strah od određenih stvari ili situacija kao što su psi, insekti ili odlazak kod lekara (fobije), socijalna anksioznost i ponovljene epizode ​​iznenadnog, neočekivanog, intenzivnog straha koje dolazi sa simptomima kao što su palpitacije, problemi sa disanjem ili osećaj vrtoglavice, drhtanja ili znojenja (panični poremećaj).

Anksioznost se može manifestovati kao strah ili zabrinutost, ali takođe može učiniti decu razdražljivom i ljutom. Simptomi anksioznosti takođe mogu uključivati probleme sa spavanjem, kao i fizičke simptome kao što su umor, glavobolja ili bolovi u stomaku. Neka uznemirena deca često zadržavaju svoje brige za sebe i zbog toga njihovi roditelji ponekad mogu da propuste simptome.

Depresija

Ponekad je tuga ili osećaj beznađa deo života svake odrasle osobe, uključujući i dete. Međutim, neka deca su tužna ili nezainteresovana za stvari u kojima su nekada uživala, ili se osećaju bespomoćno ili beznadežno u situacijama koje mogu da promene. Kada deca osećaju stalnu tugu i beznađe, može im se dijagnostikovati depresija. Primeri ponašanja koji se često primećuju kod dece sa depresijom uključuju često osećaj tuge ili razdražljivosti, izbegavanje aktivnosti ili hobija koji su ih zabavljali, promene u apetitu, promene u obrascima spavanja (spavanje mnogo više ili mnogo manje nego obično), čest umor ili nemir, poteškoće u koncentraciji, osećaj bezvrednosti, beskorisnosti ili krivice i ispoljavanje samodestruktivnog ponašanja.

Ekstremna depresija može navesti dete da razmišlja o ili planira samoubistvo. Za tinejdžere i mlade odrasle, samoubistvo je među vodećim uzrocima smrti, piše CDC. Neka deca možda ne govore o svojim bespomoćnim i beznadežnim mislima i možda čak neće izgledati tužno. Depresija takođe može prouzrokovati da dete izaziva nevolje ili da se ponaša nemotivisano, zbog čega drugi ne primećuju da je dete depresivno ili da ga pogrešno etiketiraju kao problematično ili lenjo.

Poremećaj pažnje i hiperaktivnosti (ADHD)

Normalno je da deca povremeno imaju problema sa fokusom i ponašanjem. Međutim, kod dece sa poremećajem pažnje i hiperaktivnošću (ADHD), simptomi nestaju i mogu biti veoma ozbiljni, ali i izazvati ozbiljne poteškoće u školi, kod kuće ili sa prijateljima. Dete sa ADHD-om može često sanjariti, zaboravljati ili gubiti stvari, vrpoljiti se i vrpoljiti, previše pričati, imati poteškoća da se odupre iskušenju, ima problema sa promenama i teškoće u komunikaciji ili druženju sa drugim ljudima.

Opsesivno kompulzivni poremećaj

Mnoga deca povremeno imaju misli koje ih muče i mogu se osećati kao da moraju nešto da preduzmu u vezi sa tim mislima, čak i ako njihovi postupci zapravo nemaju smisla. Na primer, mogu se brinuti da će imati lošu sreću ako ne nose svoj omiljeni komad odeće. Kod neke dece, misli i porivi za izvođenjem određenih radnji i dalje postoje, čak i ako pokušavaju da ih ignorišu ili nateraju da nestanu. Deca mogu imati opsesivno-kompulzivni poremećaj (OCD) kada se neželjene misli često javljaju, oduzimaju im mnogo vremena (više od sat vremena dnevno), ometaju njihove aktivnosti ili ih jako uznemiravaju.

Primeri opsesivno-kompulzivnog ponašanja uključuju neželjene misli, impulse ili slike koje se stalno ponavljaju i izazivaju anksioznost ili uznemirenost, razmišljanje o nečemu ili ponavljanje nečega iznova i iznova (na primer, brojanje ili ponavljanje reči iznova i iznova tiho ili naglas), stalna želja za određenim stvarima koje se moraju uraditi na određen način i određen broj puta da bi nestala opsesija deteta.

Deca se tako ponašaju jer osećaju da će takvo ponašanje sprečiti da im se dogode loše stvari ili učiniti da se osećaju bolje. Međutim, ponašanje obično nije povezano sa stvarnom opasnošću da se nešto loše desi ili je ponašanje ekstremno.

Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)

Sva deca mogu doživeti veoma stresne događaje koji utiču na njihovo razmišljanje i osećanja. Većinu vremena deca se brzo i dobro oporavljaju. Međutim, ponekad će deca koja dožive ozbiljan stres, kao što je ozbiljna povreda, velika promena ili smrt člana uže porodice, biti dugoročno pogođena onim što im se dogodilo. Kada deca razviju dugotrajne simptome, koji u proseku traju više od mesec dana, koji su uznemirujući ili ometaju njihove odnose i aktivnosti, može im se dijagnostikovati posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).

Primeri simptoma PTSP-a kod dece uključuju ponovno proživljavanje događaja u umu ili igri, noćne more i probleme sa spavanjem, nedostatak pozitivnih emocija, intenzivan stalni strah ili tugu, razdražljivost ili izlive besa, osećaj bespomoćnosti i povlačenja, ali i izbegavanje određenih ljudi ili mesta koja podsećaju dete na doživljenu traumu.

Sanitarna inspekcija Ministarstva zdravlja izrekla je meru zabrane prometa proizvoda "Bebelac 3, neto 400g" uvozniku, firmi "Кibid d.o.o" i naložila da se bez odlaganja pokrene postupak povlačenja iz prometa ovog proizvoda i da se o povučenoj količini obavesti nadležni inspektor.

Uvidom u deklaraciju proizvoda „Bebelac 3, neto 400g“, sanitarni inspektor je konstatovao da navedeni proizvod nije propisno deklarisan tj. deklarisan u skladu sa Pravilnikom o dodacima ishrane (dijetetski suplementi), tekst deklaracije proizvoda ne poklapa se sa odobrenim tekstom deklaracije i da se u deklaraciji proizvoda nalaze izjave koje dovode u zabludu potrošača.

Distributer „Кibid d.o.o“ dostavio je nadležnom inspektoru obaveštenje o postupanju po naloženim merama.

Za učinjeni prekršaj sledi zahtev sudiji za prekršaje - piše Nova.rs.

Nikitini su u jedno bili sasvim sigurni: dete će se samo razvijati fizički i mentalno – potrebno je samo stvoriti uslove koji ga na to podstiču.

Šezdesetih godina 20. veka obična porodica Borisa i Lene Nikitin, u kojoj je bilo neobično mnogo dece, postala je poznata širom tadašnjeg SSSR-a. Svoje sedmoro dece Nikitini su vaspitavali prema sopstvenom sistemu ranog razvoja, koji je za to vreme bio vrlo čudan. O svom iskustvu napisali su mnoštvo knjiga, o njima su se snimali filmovi, a logičke društvene igre i mozgalice koje su oni izmislili bile su vrlo tražene. Međutim, načela po kojima su Nikitini odgajali svoju decu nailazila su na stalne osude.

Kako je sve počelo

Inženjer vazduhoplovstva Boris Nikitin nije bio saglasan s metodama vaspitanja omladine u SSSR-u. Zainteresovavši se za pedagogiju, pedesetih godina je pokušao da otvori sopstvenu školu, ali su mu vlasti to zabranile. S budućom ženom Lenom, nastavnicom ruskog jezika, upoznao se na jednom seminaru iz pedagogije. Boris je bio stariji četrnaest godina, ali slični pogledi na život i zajednička interesovanja – pedagogija, umetnost, školski sistem – učinili su svoje.

Ispalo je tako da „školu budućnosti“, koju im vlasti nisu dozvolile da otvore, stvore u svojoj porodici. Sin Aleksej rodio se 1959, zatim 1960. Anton, 1962. Olga, 1964. Ana, 1966. Julija, 1969. Ivan, i najmlađa Ljuba 1971.

Kako su eksperimentisali na deci

Nikitini su u jedno bili sasvim sigurni: dete će se sámo razvijati fizički i mentalno – potrebno je samo stvoriti uslove koji ga na to podstiču. Zadatak roditelja nije da ga teraju nego da ga usmeravaju. I da se raduju uspehu i da ga podržavaju, ali isto tako da ga ne prezaštićuju da mu ni u kom slučaju ne bi gušili samostalnost. Podsticanje sposobnosti treba započeti što ranije. Ako se detetu ne pruži ta mogućnost, njegovi talenti će vremenom iščileti, a život će mu biti dosadan.

Sledeće principe Nikitini su smatrali svojim pronalascima:

• Zdravlje i fizički razvoj: okolina ne treba da bude sterilna, čeličenje i gimnastika od detinjstva, lagana odeća, jednostavna ishrana bez prejedanja, kućno vežbanje. Supružnici su sportsku opremu učinili delom kućne atmosfere, pa su zadovoljstvo kretanja i fizičke aktivnosti lako postali životne navike dece.

• Emocionalni razvoj: dojenje od prvih minuta života i uvek kada dete to traži, čest telesni kontakt s mamom i tatom, zajedničko spavanje, mogućnost istraživanja sveta bez nepotrebnih zabrana, razne zajedničke aktivnosti s roditeljima, usmerenost na pomaganje drugima.

• Intelektualni razvoj: bogato „razvojno okruženje“, brojanje, slova, čitanje, geografske karte, mozgalice, zagonetke i, na kraju, naročite igre koje su osmislili roditelji. Igre su imale za cilj razvijanje analitičkih i kreativnih sposobnosti spram sklonosti i interesovanja deteta. Deca nikada nisu bila primorana da se bave njima.

• Kreativni razvoj: porodica je podržavala kreativnost u svim oblicima, kao i nestandardna rešenja i otkrića.

Zašto su ih počeli osuđivati pa i proganjati

Danas se ovi principi čine prirodnim, ali u to vreme rodbina i javnost bili su ogorčeni. Mnogi su smatrali da Nikitini decu dovode u opasnost, lišavaju ih detinjstva i iživljavaju se. Najviše otpora izazivalo je čeličenje, rano čitanje i samostalnost dece. Supružnici su morali da brane svoje pravo da odgajaju svoju decu onako kako oni smatraju da treba.

A sve zato što nisu krili da rade gimnastiku sa bebama, trče sa decom po snegu, čeliče ih hladnom vodom i dozvoljavaju im da pomažu odraslima u svim poslovima. Na primer, dečaci su već sa tri godine umeli da naprave sebi igračke pomoću čekića i testere. I naravno, igrali su se prema svojim metodama.

Rezultati njihovog pristupa inspirisali su supružnike i uveravali ih da su u pravu. Deca su se mnogo ređe razbolevala od druge dece, odrastala su samostalna i radoznala, sa tri godine znala su da čitaju, a sa četiri rešavala jednostavne jednačine. Polazila su ranije u školu, lako savlađivala gradivo, preskakala razrede.

Prvi film o porodici Nikitin „Jesmo li u pravu?“ snimljen je 1965. godine i u njemu su govorili o svom iskustvu i mogućnostima.

Vremenom su priznali da su grešili u nekim stvarima

Na pitanje da li nastoje da naprave vunderkide od svoje dece, Lena i Boris su uvek odgovarali odrično. Govorili su da to nije „rani razvoj“ nego blagovremeni i da će na taj način svako dete postati pametna, samostalna, kreativna ličnost koja će pronaći sebe u životu. Međutim, kada su deca odrasla, Lena i Boris su priznali da im nije pošlo za rukom da sve prođe bez ozbiljnih grešaka.

Kao prvo, Nikitini su bukvalno živeli kao pod lupom. Porodica je bila pod stalnim nadzorom nepoznatog sveta i protivnika. Kada su postali odrasli ljudi, deca su govorila o tome da se nisu osećala zaštićeno od priča i spletki. Televizija, novinari, pedagozi, lekari, komšije i drugovi iz razreda – svi su stalno raspravljali i osuđivali život njihove porodice.

S druge strane, život dece uglavnom se odvijao u kući. Nisu išli u vrtić, a u školi su uvek bili najmlađi, pa nije bilo lako pronaći zajednički jezik sa vršnjacima. Ujedno, vrata njihove kuće su stalno bila otvorena za razne goste, prijatelje i istomišljenike.

Veliko interesovanje javnosti za neobičnu porodicu u nekom trenutku je Borisa i Lenu fizički oduzelo od njihove dece. Putovali su širom zemlje, držali predavanja, pisali knjige, gostovali na TV. Bilo je trenutaka kada su se deca osećala emotivno uskraćeno. Ali u porodici je uvek vladala atmosfera ljubavi, roditelji su se prema svim ljudima ponašali ljubazno i bez predrasuda, i uspeli su da prevaziđu teškoće.

To što su u detinjstvu sva znanja i veštine lako usvajali, nekoj deci je stvorilo iluziju da će i u budućnosti sve potrebno usvajati kroz igru, nisu navikli na strogu disciplinu. Otuda je sticanje znanja koja više nisu mogla dobiti u porodici išlo teže. Na primer, ćerka Julija je tek u kasnijim godinama shvatila da mora učiti i ono što ne želi.

Istovremeno, sva deca Nikitina tvrde da im je navika iz detinjstva da traže nestandardna rešenja dosta pomogla u profesionalnom životu.

Svih sedmoro dece odraslo je u kreativne i školovane ljude koji su zadovoljni svojim životom. Međusobno su vezani, često se druže i s toplinom i velikim poštovanjem pričaju o roditeljima. Deo iskustva svojih roditelja i sami primenjuju. Njihovim zalaganjem ponovo se izdaju knjige i razvojne igre Nikitina. Privatnost svojih porodica, međutim, štite od novinara i radoznalih. Niko od unučadi Nikitina nije pošao u školu pre vremena.

Ko su danas deca Nikitina, koja su roditeljima podarila 27 unuka

1. Najstariji sin, Aleksej, živi u Londonu. Po profesiji je nastavnik fizike i radi kao konsultant u razvoju elektronike. Oženjen, ima dvoje dece.
2. Drugi po rođenju je Anton. Diplomirao je na hemijskom odeljenju Moskovskog državnog univerziteta. Bio je na rukovodećim pozicijama u proizvodnom sektoru. Anton ima dvoje dece i četvoro unučadi.
3. Olga je diplomirala na Pravnom fakultetu na „Lomonosovu“. Radila je na visokim pozicijama u velikim kompanijama. Odgajila dve kćeri. Danas se bavi sa troje unučadi.

4. Ana Nikitina je završila medicinsku školu. Majka je četvoro dece i četvoro unučadi.
5. Julija je novinarka. Diplomirala na Moskovskom državnom institutu za kulturu. Ima dve ćerke.
6. Ivan je stekao visoko obrazovanje u oblasti radio i televizijskog emitovanja. On i njegova supruga odgajili su petoro dece.
7. Ljuba je diplomirala Bibliotekarstvo. Radila je svega tri godine, a potom postala domaćica i majka vredna divljenja: Ljuba ima desetoro dece i već dvoje unučadi.

Četiri porodice žive u Podmoskovlju, u kućama nedaleko od starog roditeljskog doma. Deca, unuci i praunuci se često okupljaju na porodičnim slavljima i redovno organizuju otvorene festivale porodice Nikitin.

Porodica ima veb stranicu sa informacijama o njihovom životu, sistemu vaspitanja, knjigama i filmovima roditelja, prenosi portal detinjarije.

Sistem vaspitanja Nikitina priznat je u Rusiji, Nemačkoj, Japanu, Americi…

Izvor: nova.rs

Švedski naučnici pažljivo su posmatrali 28 novorođenih beba nakon rođenja kako bi videli kroz kakve promene prolaze na samom početku svog života.

Istraživanje objavljeno u medicinskom časopisu „Acta Pediatrics“ pokazalo je da se novorođenče ponaša instinktivno kada je prepuštena prvim slobodnim pokretima tela i pri prvom kontaktu s majkom.

Ovo su neke od promena koje se događaju bebama u prvim minutama njihova života.

Prvi minut: Bebe plaču glasno i ljutito, što im pomaže da probude pluća.

Drugi minut: Nakon prvog plača, bebe počinju da se opuštaju i miruju na maminim grudima.

Peti minut: Počinju da se bude, bebe prvi put otvaraju oči i postupno počinju da pomeraju glavu i usne.

Osmi minut: Bebe postaju aktivnije i duže drže oči otvorene. One posmatraju majčine oči, posmatraju majčine grudi. Plačem pokazuju da su gladne i ruke usmeravaju prema svojim usnama.

18. minut: Beba opet odmara jer je izmorena.

36. minut: Bebe počinju da koristite čulo mirisa, još uvek su zainteresovane za majčine dojke.

62. minut: Vreme je za prvi podoj. Bebe piju kolostrum, prvo majčino mleko koje sadrži brojne hranjive supstance koje jačaju imunološki sistem. Rano sisanje podstiče stvaranje mleka i pomaže maternici da se što brže vrati u pređašnje stanje.

70. minut: Bebe spavaju, zasluženo se odmaraju.

Treba napomenuti da je istraživanje sprovedeno na malom uzorku dece u Švedskoj, gde bebe nakon rođenja imaju priliku da se odmaraju na majčinim grudima i uživaju u prvom mleku, što nije privilegija za sve novorođene bebe na svetu, prenosi Index.hr.

Ali ovi rezultati se smatraju pouzdanim pokazateljem instinktivnog ponašanja najmlađih. Autori istraživanja ističu da vreme varira od bebe do bebe, a navedene minute istaknute su kao prosečne vrednosti.

Mišel Borba je obrazovni psiholog, stručnjak za roditeljsto i autor knjiga i priručnika u oblasti vaspitanja i odgoja dece, ističe da problematični događaji u savremenom svetu poput pandemije ili nasilja koje je sve češće deo svakodnevice i te kako ostavljaju trag na našoj deci.

"Deca nemaju pravi sistem za rukovanje problemima, pa beznađe lako može da se "useli" u njih i ostavi ih bez dobrobiti. Nada je ono što decu podstiče da ostanu mentalno jaki tokom teških vremena, bilo globalno ili privatno, i nada je ono što razlikuje mentalno jaku decu od onih koja lako odustaju", piše ovaj psiholog.

Istraživanja pokazuju da nada može drastično da smanji anksioznost i depresiju tokom detinjstva. Deca puna nade imaju izgrađen unutrašnji sistem kontrole; ona prikazuju izazove i prepreke kao privremene i sposobni su da ih prevaziđu.

Uprkos ogromnom potencijalu koji nada ima, roditelji je često isključuju kao alatku tokom vaspitanja. Ipak, nada može da se nauči, a jedan od najboljih načina da je unapredite u svom detetu jeste da ga naučite veštinama koje će mu pomoći da se bavi neizbižnim životnim tegobama.

Ovo je 9 naučnih načina psihologa Mišel Borbe koji pomažu deci da sačuvaju nadu u sebi, posebno tokom teških vremena.

1. Zaustavite negativnost pre nego što postane navika

Pesimizam bukvalno "jede" nadu i zato je važnon pomoći deci da izbegavaju negativnost pre nego što ona postane navika. Možete smisliti pokret ili mimiku (primera radi, povlačenje za uvo) koja će deci poslati signal da su dali negativan komentar, te da treba da prekinu sa negativnim mislima.

Drugi način da poradite sa njima na negativnosti jeste da njihovim negativnim, pesimističkim mislima i izjavama date nadimak (na primer "gospodin negativni Mile"); na taj način deca će moći bolje da ih "dožive" i samim tim kontrolišu.

2. Koristite pozitivne mantre

Reči imaju veliku moć. Pomozite deci da usvoji i nauče mantre koje su lake za ponavljanje, a koje će mu uliti nadu i pomoći da se oseća bolje tokom teških trenutaka. To mogu da budu izjave poput "Imam ono što je potrebno", "Sve će biti u redu", "Mogu ja ovo", "Uvek postoji sutra".

Takođe, možete postaviti pozitivnu mantru kao pozadinu telefona vašeg deteta. Ponavljajte deci pozitivne mantre dok ne postanu njihov unutrašnji glas.

3. Naučite decu da svaki problem ima rešenje

Deca koja imaju nadu u sebi ne izbegavaju probleme. Oni se obračunavaju sa problemima, jer su naučili da isti mogu da se reše. Podstičite ih na različite ideje, ne treba da strahuju da je bilo koja ideja loša. Naučite decu sledeću tehniku - kada naiđu na prepreku, neka primene pet pravila:

Usporite tako da možete da razmislite
Izložite svoj problem
Pitajte sebe: "Šta još mogu da uradim?"
Navedite sve što može da doprinese rešenju problema bez predrasuda
Odlučite šta je najbolje od navedenog i uradite to

4. Delite lepe vesti sa decom

Mediji danas mogu lako da stvore opasan pogled na svet - onaj koji je prilično zastrašujuć. Zato decu "bombardujte" sa lepim, imspirativnim vestima i pričama.

5. Učite decu da postavljaju "Šta ako" pitanja

Pesimistična deca često razmišljaju o verovatnim teškoćama, što sasvim sigurno "ubija" nadu. Ali deca sa nadom u sebi znaju da bi trebalo da realno procene probleme. Deca bi trebalo da sebi postavljaju "Šta ako" pitanja, kako bi mogli da na realan način sagledaju moguće ishode.

Pitanja kao što su "Šta je najgore što može da se desi", "Koliko je verovatno da se to desi?", "Koji je najverovatniji ishod" ili "Šta će se dogoditi ako pokušam" pomažu deci da odmere koliko je loš ishod verovatan.

6. Prepoznajte i pohvalite male dobitke

Ako se neuspeh ponovi više puta to svakako polako gasi nadu, ali s druge strane prepoznavanje i priznavanje čak i malog uspeha povećava je. Redifinišite uspeh u dobitak - neka to bude svako malo poboljšanje nekih performansi, a u koje je uložen rad i trud. Zatim pomozite detetu da identfikuje sve svoje lične dobitke. Na primer: "Prošli put si imao devet tačnih odgovora danas imaš 10. To je dobitak!".

7. Pojačajte asertivnost kod dece

Deca koja nemaju nadu u sebi retko kada se zalažu za sebe. Učenje asertivnosti, koja je zapravo sudar pasivnosti i agresije, povećava nadu i angažovanje.

Asertivnost će pomoći vašoj deci da se zauzmu za sebe. "Nije kul", "To nije u redu", "Ne želim to da radim", samu se neke od asertivnih izjava koje su neophodne u određenim momentima odrastanja, recimo ako ga prijatelji nagovaraju na nešto što mu se ne dopada.

Vežbajte ovu veštinu sa detetom dok ne nauči da se odbrani u prekopotrebni situacijama.

8. Kreirajte ritual zahvalnost

Deca puna nade su zahvalna. Jedna studija je utvrdila da ljudi koji pišu dnevnike zahvalnosti za samo 10 nedelja postižu da se osećaju bolje i optimističnije. Kreirajte rituale u kojima ćete kao porodica svakodnevno reći jednu stvar na kojoj ste tog dana zahvalni. Naučite decu da zapišu ili izraze zahvalnost za one stvari koje im posebno prijaju i čine ih srećnim.

9. Naučite ih da pružaju usluge onima kojima to treba

Pokažite deci da svojim postupcima mogu da nekom poboljšaju ili čak promene život; to će ih nadahnuti, ispuniti nadom i pokazati im koliko efikasni mogu da budu.

Nuačite ih da daju onima koji nemaju ili da pokažu neku veštinu u kojoj su dobri drugarima kojima je ista teška.

Izvor: blic.rs

Ne oklevajte kad je reč o vakcinaciji - informišite se.

Prvi slučajevi malih boginja u Srbiji potvrđeni su kod troje dece, uzrasta do godinu i po dana, kao i jedne odrasle osobe, u Smederevu prošle nedelje.

Procenat vakcinisanih MMR vakcinom koja štiti od malih boginja, zaušaka i rubeola u Srbiji trenutno iznosi 74,8 odsto. Institut „Batut“ upozorava da je za kolektivnu zaštitu potrebno 95 odsto, zbog čega Srbiji sada preti epidemija.

Poražavajuće odgovore majki u Srbiji na HPV vakcinu nismo očekivali

Pedijatar otkriva kako MMR vakcina decu čuva i od korone

Decu je lako zaštititi od ove smrtonosne bolesti vakcinacijom, koja se sprovodi u navršenih 12 meseci bebe. Međutim, već godinama imamo isti problem: roditelji odbijaju da vakcinišu decu, a najčešći razlog su neosnovane teorije zavere koje kruže društvenim mrežama. Antivakseri uglavnom tvrde da MMR vakcina izaziva autizam, što je apsolutno netačno – taj opasni mit osporile su naučne studije, ali i brojni lekari i naučnici.

Zašto nisu u pravu?

Prvo, morate biti svesni kakvom riziku izlažete dete bez adekvatne zaštite.

Morbili su infekcija izazvana virusom. Zovu se i rubeole, lako se šire i mogu biti ozbiljne, pa čak i fatalne za malu decu. Uprkos tome stope smrtnosti opadaju širom sveta, kako sve više dece prima vakcinu protiv malih boginja, ova bolest i dalje ubija više od 200.000 ljudi godišnje, uglavnom dece.

Vakcina protiv malih boginja se obično daje kao kombinovana vakcina protiv malih boginja-zaušaka-rubeole (MMR). Ova vakcina takođe može uključivati vakcinu protiv vodenih boginja (varičela) — MMRV vakcinu. Zdravstveni radnici preporučuju da deca prime MMR vakcinu između 12 i 15 meseci starosti, i ponovo između 4 i 6 godina – pre polaska u školu.

Dve doze MMR vakcine su 97 odsto efikasne u prevenciji morbila i štite od njih doživotno. Kod malog broja ljudi koji dobiju morbile nakon vakcinacije, simptomi su uglavnom blagi.

A posledice preskakanja vakcinacije su daleko strašnije. Čak jedno od svakih 20 dece obolele od morbila oboli od upale pluća, što je najčešći uzrok smrti od malih boginja. Postoji rizik da će dete obolelo od morbila razviti encefalitis (otok mozga) koji može dovesti do konvulzija i može ostaviti dete gluvim ili sa intelektualnim invaliditetom.

Foto: VintageMedStock / Alamy / Alamy / Profimedia
Male boginje mogu dovesti do prevremenog porođaja trudnica koje nisu primile MMR vakcinu ili da imaju bebu male telesne težine, navodi CDC. Čak i u blagim slučajevima malih boginja, postoje dalekosežne posledice, kako je upozorio srpski naučnik Miloš Babić, stručnjak za molekularnu i ćelijsku biologiji, genetiku, biohemiji, biofiziku i neurobiologiju.

„Naime, ovaj virus briše pamćenje imunog sistema, i čini dete ponovo osetljivim na prethodne viruse koje je preležalo. Jadno dete onda mora ponovo da gradi imunitet na sve rinoviruse, koronaviruse, i druge boleštine sa kojima se već prethodno borilo“, piše Babić na svom blogu.

Najgore epidemije morbila u Srbiji

Najveća epidemija malih boginja u Srbiji evidentirana je 1997. godine kada je obolelo oko 4.000 ljudi i umrlo sedam osoba. Ali je u kolektivnom sećanju „svežija“ strašna epidemija koja je zemlju zadesila pre šest godina.

Оd pоčеtка окtоbrа 2017. gоdinе, zакljučnо sа avgustom 2019. gоdinе, nа tеritоriјi Rеpubliке Srbiје, uključujući i tеritоriјu nаdlеžnоsti Zаvоdа zа јаvnо zdrаvljе Kosovska Mitrоvicа, rеgistrоvаno je uкupnо 5.798 slučајеvа mаlih bоginjа.

Кrајеm dеcеmbrа 2017. gоdinе priјаvljеn је prvi smrtni ishоd оd mаlih bоginjа u Rеpublici Srbiјi pоslе 20 gоdinа. Dо kraja аprilа 2018. gоdinе priјаvljеnо је јоš 14 smrtnih ishоdа uzrokovanih mаlim bоginjаmа.

Najpotresnije su bile smrti dece. Trogodišnja devojčica Nađa Petrović iz Kragujevca preminula je od komplikacija izazvanih malim boginjama. Devojčica zbog autoimune bolesti nije mogla da primi MMR vakcinu, a tri meseca je bila priključena na aparate u Institutu za majku i dete. Druga žrtva je bio dečak iz Niša, koji je imao dve godine. Dečak nije bio vakcinisan, jer je za dve godine života imao pet ili šest zapaljenja pluća, pa nije ni mogao da primi MMR vakcinu.

Nајmlаđа оbоlеlа оsоbа је bila stаrа 15 dаnа, а nајstаriја 71 gоdinu. Nајvеći brој оbоlеlih је u uzrаsnim grupаmа mlаđim оd pеt i stаriјim оd 30 gоdinа.

Vеćinа оbоlеlih оsоbа (94 odsto) је nеvакcinisаnа, nеpоtpunо vакcinisаnа ili nеpоznаtоg vакcinаlnоg stаtusа.

Mit o MMR vakcini i autizmu

Najčešći argument antivaksera je pretnja autizmom koji je navodno posledica MMR vakcine. Ova opasna tvrdnja rodila se iz jednog od najvećih skandala u istoriji medicine.

Debata je počela 1998. godine kada je Endru Vejkfild objavio rad u kojem se navodi da vakcina protiv malih boginja-zaušaka-rubeole (MMR) izaziva autizam.

Sama studija je kasnije zvanično označena kao „prevara“ od strane naučne zajednice, ali je izazvala mnogo debata o bezbednosti vakcine, koje se nastavljaju do danas.

Studija je obuhvatila samo 12 dece, ali je dobila veliki publicitet jer je u isto vreme došlo do naglog porasta broja dece sa dijagnozom ovog stanja. Nalazi ovog dokumenta naveli su druge lekare da urade sopstveno istraživanje o vezi između MMR vakcine i autizma. Urađeno je više od 25 naknadnih studija. Niko nije pronašao dokaze da je vakcina izazvala autizam.

Ozloglašeni Endru vejfild više nije lekar Foto: SHAUN CURRY / AFP / Profimedia
Istraga o studiji iz 1998. godine takođe je otkrila niz problema u vezi sa načinom na koji je sprovedena. Časopis koji ju je objavio na kraju je povukao studiju. To je značilo da publikacija više ne stoji iza rezultata.

Zatim, 2010. godine, Generalni medicinski savet Velike Britanije je izjavio da se rad ne zasniva samo na lošoj nauci, već da je to namerna prevara i falsifikat glavnog istraživača, dr Endru Vejkfilda, i oduzeo mu lekarsku licencu. Istražitelji su saznali da je advokat koji je tražio vezu između vakcine i autizma platio Vejkfildu više od 435.000 funti da bi namerno plasirao rezultate koji osporavaju vakcinu. Šteta koja je time učinjena je bila ogromna.

Studije koje osporavaju povezanost MMR vakcine i autizma

Postoji više od 25 naučno priznatih studija koje osporavaju tvrdnju da vakcine izazivaju autizam. Navešćemo samo neke.

Danska nacionalna studija obuhvatila je 657.461 rođene dece, uključujući 6.517 dece sa dijagnozom autizma. Nalazi snažno dokazuju da MMR vakcinacija ne povećava rizik od autizma, ne izaziva autizam kod osetljive dece, i nije povezana sa porastom slučajeva autizma nakon vakcinacije.

Američka studija je imala da istraži pojavu poremećaja autističnog spektra (ASD) usled MMR vakcine s u velikom uzorku američke dece koja imaju stariju braću i sestre sa autizmom. U ovom uzorku dece sa starijom braćom i sestrama, MMR vakcina nije poveza sa povećanim rizikom od autizma, bez obzira da li su starija braća i sestre imala ovaj poremećaj. Ovi nalazi ukazuju na nikakvu štetnu povezanost.

Japanska studija je proučavala 904 dece sa autizmom. Tokom perioda upotrebe MMR vakcine nije pronađena značajna razlika u učestalosti regresije između vakcinisane i nevakcinisane dece.

Kanadska studija je proučavala 7.749 dece i takođe je isključila i povezanost između autističnog poremećaja i vakcinacije.

Britanska studija objasnila je zašto je broj dece sa autizmom odjednom bio u porastu – uzrok nije bio MMR vakcina. Zaključili su da nije u pitanju stvarno povećanje, već su na veći broj slučajeva uticali faktori kao što su bolje postavljanje dijagnoza, veća spremnost od strane prosvetnih radnika i porodica da prihvate dijagnostičku oznaku i bolji sistemi prepoznavanja.

Finska studija proučavala je 535,544 dece vakcinisana između novembra 1982. i juna 1986. godine. Nisu identifikovali nikakvu povezanost između MMR vakcinacije i encefalitisa, aseptični meningitisa ili autizma.

Najzad, ako nauka nije dovoljan razlog da vakcinišete dete, prenosimo izjavu majke preminule Nađe Petrović, koja je nedavno apelovala na sve roditelje da dobro razmisle.

„Ja razumem da se roditelji plaše vakcinacije, postoji toliko netačnih informacija na internetu i svako strahuje za svoje dete, to je normalno, ali apelujem na roditelje da se pre svega informišu iz relevantnih izvora. Ne slušajte razne komentare od nestručnih osoba. Nemaju čega da se plaše, volela bih da se roditelji informišu kod imunologa, pedijatra… Ne čitajte ništa na internetu, svako od nas može da napiše neke informacije koje šire paniku, a nisu potkrepljenje činjenicama. A roditeljima dece koja ne mogu da se vakcinišu iz zdravstvenih razloga poručujem da se mole Bogu, to jedino preostaje. Nađa nije jedini ovakav slučaj, nažalost“, rekla je Dragana Petrović za Telegraf.

Dosadno mi je. Šta da radim? Ovde nema ničega? Igraj se sa mnom! Samo su neke od rečenica koje svakodnevno odzvanjaju u porodicama sa decom.

Već poznate igre kratko zaokupljuju dečiju pažnju, što roditelje podstiče da posegnu za novim sadržajima ili zavire u svoja sećanja na detinjstvo. Brojalice, stihovi, reči, brojevi, ali i niz igara maštalica koje su igrali kao deca. Koliko ste sati proveli igrajući „Kalodont“, „Zanimljivu geografiju“, vrteli flašu ili se zabavljali igrajući igru „Pokvaren telefon“. I vaši mališani, i oni malo veći, rado će učestvovati u vašim predlozima koji su za njih novi, neočekivani. Probudićete njihovu znatiželju da zajedno sa vama istražuju, uče i ono što je najvažnije zabave se i uživaju u vremenu koje provodite zajedno. Igra je učenje, a takvo učenje je zabavno.

Pre nego što započnete igru, razmislite o veštinama i sposobnostima svog deteta kako bi zadatak bio primeren, nikako prezahtevan, a kako biste izbegli moguću frustraciju, time i prekid zabave pre nego što ste uopšte i počeli da se igrate. I ne zaboravite, pohvalite uspeh i zajedno se nagradite.

Evo nekoliko igara za koje je potrebno samo vaše vreme. Moguće je igrati ih u paru, utroje, uključiti sve članove porodice.

1. „Na slovo, na slovo?…“

Za početak igre potrebno je izabrati slovo azbuke. To možete uraditi tako što će učesnik koji je izabran da započne igru u sebi govoriti azbuku na način da naglas izgovori slovo „A“ i nastavi dalje u sebi sve dok saigrač, sa njegove desne strane, ne kaže „STOP“. Tada igra može da počne, slovom na kojem je zaustavljen. Na izabrano slovo moguće je izgovarati sve reči koje poznajemo, samo nazive životinja ili samo lična imena. Igru kreirajte međusobnim dogovorom ili je prilagodite detetovim sposobnostima. Novi krug igre započinje kada iscrpite sve reči na zadano slovo.

Ako u igri učestvuju mlađa deca koja ne poznaju azbuku, ali poznaju slova, možete pripremiti papiriće sa slovima i staviti ih u činijicu za izvlačenje. Ili jednostavno, neka sama izgovore jedno od slova na koje žele da se igraju.

Još jedna verzija ove igre jeste da igrač pogleda oko sebe, izabere jednu stvar i kaže početno slovo te stvari. Saigrači onda treba da pogode šta je on to video.

2. „Beskrajna priča“

Ovu igru moguće je igrati i za vreme neke druge, ne toliko zabavne aktivnosti za dete. U vreme pripreme obroka, sređivanja, peglanja i sl. Pozovite dete u igru i započnite priču. Dovoljno je da izgovorite nekoliko reči i detetu prepustite da nastavi priču, i tako se smenjujte. Na primer, počnite sa „Bio je lep i sunčan dan…“, ili „U oluji na sred mora…“ Uvek možete sad izaberete temu koja je detetu privlačna, da je ubacite u priču ali i da koristite događaj koji je detetu blizak „Prvi je dan škole, Ivan se probudio…“ ili „Veru je zaboleo zub…“.

Iz ove igre će ponekad nastati odlična književna dela. Možete ih zapisivati, pa ih zatim sa svojim detetom čitati ponovo i ponovo, nadopunjavati i menjati. Možda jedna postane i vaša priča pred spavanje.

3. Ćutalica

Cilj igre je da se izbegava izgovaranje neke reči ili svih reči koje počinju na slovo koje ste izabrali. Zamislite jutro tokom kog je zabranjeno izgovarati sve reči na slovo Z ili, još zanimljivije, jutro u kom reč „NE“ ne postoji. Vreme igre moguće je da traje od pet minuta do nekoliko sati, a pobeđuje onaj ko izdrži do kraja zadati izazov. U igru možete da unesete i dodatan izazov tako što ćete saigrača postavljanjem pitanja navoditi da upotrebi zabranjenu reč.

Igru možete i pojednostaviti tako što zadatak može biti da svi govorite tiho ili da uopšte ne govorite. Sa manjom decom, kao što sigurno već znate, ova poslednja igra trajaće kratko.

4. Pogodi ko, pogodi šta

Jedan od učesnika igre zamišlja stvar ili živo biće. Ostali učesnici redom, postavljaju pitanje na koje prva osoba može da odgovori samo sa “da“ ili “ne“. Igru možete da započnete pitanjem „Da li je to što si zamislio živo biće ili predmet?“. Postavljajte pitanje o boji (Da li je plavo? Da li je crveno?), veličini (Da li je manje od automobila?), mestu u kući ili staništu. Nastavlja onaj ko prvi odgonetne zamišljeni pojam.

Mlađoj deci zadajte igru tako što ćete zamišljati neki deo tela, neko voće, odevni predmet ili slično.

5. Suprotnosti se privlače

Igru započinje najmlađi igrač izgovarajući jednu reč, npr. „toplo“ dok mu sledeći po starosti odgovara „hladno“ i zatim govori novu reč, recimo „leto“, a sledeći (ponovo po starosti) odgovora sa „zima“ i tako u nedogled, dok se ne umorite. Tokom igre, moguće je da vam se potkrade reč koja nema suprotnost (poput reči jun) pa time podstakne raspravu o najtačnijoj mogućoj suprotnosti. Prihvatite izazov!

6. Sve na slovo ...

Jedan od igrača predlaže jedno slovo, npr. slovo „B“. U određenom vremenu, koje dogovorite, svaki od učesnika sastavlja u sebi rečenicu sa što više reči koje počinju tim slovom. Može i da se zapiše. Na primer, „bušila baka brezu bušilicom, baš badava bušiš bako…“. Svaki od učesnika izgovara naglas svoju rečenicu, i naravno, broji reči. Sledeći krug igre započinje onaj koji je imao najviše reči.

7. Izmišljeni svet

Kako bi svet izgledao kada bi ljudi hodali naopako? Kada bi se ugasili svi semafori? Kada bi deca u vrtić došla bez cipela? Ovo je igra u kojoj maštamo o mogućim, ali i o nemogućim situacijama. Prvi krug igre pitanjem može započeti odrasli igrač i podsticati decu na što više odgovora, smišljanje priče. Pokušajte da ih podstaknete na razmišljanje o posledicama pojedinih situacija. Dozvoljene su različite lude rečenice kako biste stvorili što šašaviji svet.

8. Povezano

Jedan igrač izgovara zadani pojam dok ostali, redom, izgovaraju reči koje povezuje zadani pojam. Pojam može biti vrtić pri čemu će deca izgovarati (papuče, užina, spavanje, igra), pojam može biti jedna od boja, crvena na primer, pri čemu će deca odgovarati (trešnja, krv, jagoda). Onaj ko je pronašao najviše reči, pobednik je igre i započinje novi krug.

Želimo vam puno zabave, smeha, novih otkrića i ideja.

Izvor: pametnica.harfa.hr

Jednako kao i odrasli, deca su s vremena na vreme uznemirena ili ljuta. Psihoterapeutkinja Rachael Snyder, specijalizirana za tinejdžersku anksioznost, depresiju i traumu, otkrila je da postoji jedna stvar koju roditelji nikada ne bi smeli reći detetu kada je uznemireno, uplašeno ili ljuto.

Radi se o frazi koju koristi velik broj roditelja, a ona glasi “smiri se“.

Kako objašnjava za portal Parents, reći detetu da se smiri ne potiče njegov intelektualni rast niti promoviše zdrave veštine suočavanja s problemom.

Umjesto toga ova izjava uzrokuje da vaše dete oseća kao da mora ignorisati vlastite osećaje, ali i da nije u redu plakati.

„To detetu govori da izražavanje emocija nije prihvaćeno ni prikladno, nešto što nikako ne bih preporučila nijednom roditelju jer takav pristup nije zdrav“, upozorava Snyder, a prenosi Index.hr.

Ovakav pristup takođe može uticati na dete kada odraste.

Prema Snyder, kada su nečije emocionalne potrebe potisnute tokom detinjstva, oni se bore s njima u odrasloj dobi.

„Postoje odrasli koji zadržavaju emocije ili ih u potpunosti ignorišu jer im je u jednom trenutku života rečeno da ih nije u redu jasno i otvoreno izražavati“, dodaje.