Koliko dete spava u uzrastu od 2, 3 i 4 godine? Dužina i ritam spavanja menjaju se sa uzrastom deteta, prateći njegov razvoj i sazrevanje. Krajem prve godine bebino spavanje postepeno prelazi iz polifaznog u bifazno Jednom kraće u toku dana, obično oko podne ili rano popodne i kontinuirano i dugo u toku noći. U ovom uzrastu deca prosečno spavaju 15 sati dnevno. Događa se da se dete, iako mirno zaspi, probudi usred noći i plače, što je posledica pojave snova koji ga plaše. Normalno je za ovaj uzrast. Plač može biti vezan i za nicanje zuba.

Koliko dete spava – da li dete spava dovoljno?

Postoje velike individualne razlike u dužini i ritmu spavanja u svakom životnom dobu. Veliki uticaj ima i okruženje u kome dete živi, navike, stavovi i ponašanje roditelja. Svako dete je ličnost za sebe, tako da nema saveta i metode koja odgovara svakoj bebi. Roditelji će najbolje proceniti šta njegovom detetu prija, a šta joj ne odgovara. Dnevna rutina je važna detetu, ona omogućava da se dete oseća sigurno i roditeljima olakšava svakodnevnu brigu o detetu.

Koliko dete spava u drugoj godini?

Deca vole da imaju stalni dnevni raspored spavanja, obroka, odlazaka u šetnju. Potrebno im je dovoljno sna. Ukoliko ne spava dovoljno dete postaje razdražljivo i plačljivo. Detetu od dve godine potrebno je od 11 do 13 sati sna noću. Ako se previše uzbudi (igra, glasna muzika, televizija), biće mu teško da zaspi.

Detetu je potreban san i tokom dana. Ukoliko nema svoju sobu, treba mu obezbediti miran kutak, u provetrenoj prostoriji bez duvanskog dima. Deca vole rituale pred spavanje. Potrebno je izabrati stalno vreme za spavanje. Izbegavati obilne obroke pred spavanje. Ušuškati dete u krevetu sa njegovom omiljenom igračkom. Prigušiti svetlo, otpevajte mu neku tihu pesmicu ili ispričajte kratku priču. Recite detetu da ste u blizini i da ćete doći ukoliko ste mu potrebni.

Mala deca se često puno razlikuju po navikama spavanja. Nikada ne kažnjavajte dete tako što ćete ga „terati da spava“. Ne dozvolite detetu da bude previše umorno. To će vam otežati da ga odvedete na spavanje. Pre spavanja smanjite igre sa puno trčanja i uzbudjenja i gledanje televizije. Promene u detetovim svakodnevnim navikama, dolazak nove bebe ili bolest mogu da utiču na navike spavanja.

Koliko dete spava u trećoj godini?

Trogodišnjacima je potrebno od 10 do 12 sati spavanja noću i ponekad i dvosatni dremež preko dana. Noćno buđenje deteta za neke roditelje predstavlja ozbiljni problem. Još gore je ako dete uveče ne želi da zaspi. Trogodišnje dete brine da će nešto propustiti ako zaspi. Ponekad se dete plaši da zaspi zbog brige da nećete biti stalno kraj njega.

Sve to mogu biti razlozi zbog kojih deca uveče ne žele u krevet. Mnogo dece u tom uzrastu spava u sobi svojih roditelja ili u bračnom krevetu. Jednostavnog pravila šta je ispravno i šta nije nema. Važno je da režim spavanja odgovara vama. Mnoga deca u krevetu roditelja prespavaju samo deo noći – kada se uplaše tada vam se pridruže. Teško ih je uveriti da ponovno zaspu u svom krevetu, neki roditelji to ni ne pokušavaju.

Koliko dete spava u 4. godini?

Četvorogodišnjoj deci potrebno je otprilike 11 do 12 sati spavanja noću. Većini je potreban još jedan kratak dremež tokom dana. Ako preko dana predugo spavaju ili uveče idu rano na spavanje to im može poremetiti noćni san; i inače se zbog svoje prevelike energije često bude prerano.

Većina dece uveče ide u krevet između sedam i devet. Decu tog uzrasta često je teško nagovoriti na spavanje; potrebno je držati se svakodnevne rutine i polaska u krevet u približno isto doba. Ako je dete do sada spavalo sa vama, a želite da se sada preseli u svoj krevet, budite strpljivi ali odlučni; najbolje je ići korak po korak. Lezite pored deteta, pročitajte mu priču, a zatim ga ostavite da samo zaspi. Obilazite ga, ako je potrebno, nekoliko puta dok ne zaspi. U ovom uzrastu deca često imaju strah od mraka ili čudovišta ispod kreveta; ako dete želi, ostavite upaljenu lampu.

Izvor: trudnocaizdravlje.com

Kada je reč o povezanosti između baka i deka i njihovih unuka, to je, u svakom slučaju, jedan poseban odnos. I gotovo nikad te veze ne formiraju se na isti način.

Deca se povezuju sa odraslim ljudima koji su im važni prateći svoje emocije i tu ih je vrlo teško “prevariti”. Međutim, to koliko će dete biti snažno povezano s bakama i dekama zavisi i od mnogo drugih faktora.

Primera radi, istraživanja su pokazala da su u većini slučajeva majčini roditelji ti s kojima su deca ostvarili snažniju povezanost. Iako, razume se, to nije pravilo koje važi uvek.

Zato na sajtu Zelena učionica daju razjašnjenja onoga što su pokazala istraživanja, a kada je reč o vezi između unuka i baka i deka po majci, odnosno po ocu i kako se ti odnosi razlikuju.

Mamini i tatini mama i tata: Razlika u bliskosti

Uprkos neprestanoj težnji da se ostvari jednakost između žena i muškaraca kada je reč o obavezama prema deci i u domaćinstvu, na ženama je i dalje najveći deo tog posla. Majke su uglavnom one koje planiraju čuvanje dece kad je potrebno, raspored dečjih aktivnosti, rođendane, treninge i tako nose veći deo tog tereta organizacije porodičnog života. U tom procesu nije toliko neobično da prednost daju kontaktu i organizaciji susreta sa svojim roditeljima nego sa muževljevim.

Ali naravno da je to samo jedan deo slagalice. Tu su i mnogi drugi faktori koji utiču na bliskost dece bakama i dekama, poput geografske udaljenosti, toga da li baka i deka rade, kakvog su zdravlja, pa na kraju i da li su raspoloženi i voljni da provode vreme sa svojim unucima.

A tu je još jedan značajan faktor, a to je koliko unuka imaju bake i deke. Oni koji ih imaju mnogo teško da mogu svakom da posvete jednako kvalitetno vreme.

Uloga ranog povezivanja s bakom i dekom

Nekako u prvim danima nakon rođenja bebe mami obično u pomoć pritekne upravo njena majka. I tu već počinje period ranog povezivanja bake sa unučetom.

Takođe, istraživanja su pokazala neprocenjiv značaj majčinih roditelja u periodu odmah nakon rođenja bebe, kada njihova podrška i prisustvo mogu znatno smanjiti simptome ili čak sprečiti pojavu postporođajne depresije. A to je nešto što može da se dogodi svakom. Procena je da otprilike jedna od osam majki iskusi ovaj vid depresije. A imati roditelje kraj sebe da priteknu u pomoć može biti od velike pomoći.

Povezanost tinejdžera sa bakama i dekama

Istraživanja na tom polju takođe su dala prednost bakama i dekama s majčine strane. I baš te studije sprovedene nad tinejdžerima posebno su vredan izvor informacija jer su oni dovoljno veliki da i sami iniciraju kontakt sa bakama i dekama i da prepoznaju i neguju povezanost.

U jednoj studiji sprovedenoj u Britaniji ispostavilo se da je mamina mama za većinu tinejdžera najvažniji član porodice posle primarne koju čine roditelji i braća i sestre. Sledeći je deda po majci. Ta bliskost je, rekli su tinejdžeri koji su u studiji učestvovali, posledica uključenosti baka i deka u njihove živote. Čak je osam od 10 tinejdžera reklo da su njihove bake po majci s njima često razgovarale o njihovoj budućnosti i pomagale im savetima.

Na kraju, nije potrebno posebno naglašavati da će na to s kojim bakom i dekom su deca bliska najviše uticati same bake i deke i njihov trud koji ulažu u odnos. One bake i deke koje žele da budu uključene u živote svojih unuka i koji ujedno poštuju ulogu roditelja i ne mešaju se previše imaju najveću šansu za uspeh na tom polju – bez obzira na to jesu li sa mamine ili tatine strane.

Izvor: nova.rs

Svako je bar jednom u životu čuo nešto poput "imaš oči kao majka ali očev temperament" ili "isti si kao deda". Međutim ljudska DNK sadrži mnogo više informacija od ovih sitnih detalja.

Retko ćete čuti da neko kaže „Iiam agorafobiju, kao moj pradeda“. Ali to se može naslediti. Ipak, pitanje je šta određuje koje, ili čije, osobine će prevladati u našem DNK i da li možemo da ih promenimo? Ovo pitanje je donedavno dugo mučilo genetičare.

Iako naučnici još uvek ne mogu da daju jasan odgovor na pitanje šta ima najveći uticaj na karakter ljudi – okruženje, geni ili vaspitanje, mnoga istraživanja su pokazala da ne nasleđujemo samo izgled već i neka sećanja, kao što su, na primer, fobije. Osim fobija, postoje i druge osobine koje nasleđujemo od predaka i nemoguće ih je promeniti, prenosi Bebologija.

Fobije

Prenošenje fobija preko DNK dokazano je istraživanjem u kojem su miševi obučeni da izbegavaju sve mirise slične mirisima trešnjinog cveta. Ovo je uticalo na DNK tako da je deo DNK odgovoran za osetljivost na ovaj miris bio aktivniji u spermi očeva miševa.

Zbog toga su deca i unuci bili veoma osetljivi na miris trešnje i izbegavali su ga, iako nisu imali pravi razlog za to. Stoga, možda strah od pauka ili visine nije tako iracionalan kao što se čini.

Ekstrovertnost

Iako neke karakterne crte stičemo sa godinama, neke su već zapisane u našem DNK. Na primer, geni VSCD2 i PCDH15 su povezani sa ekstrovertnošću, što može otvoriti mnoga vrata uspehu. Zato je moguće da razlog zašto ste tako društveni i komunikativni leži u vašim precima, a ne u vašem vaspitanju ili okruženju.

Smisao za humor

Neki ljudi veruju da je smisao za humor naučena osobina koja zavisi od sredine u kojoj čovek odrasta. Ali, tokom studije je otkriveno da ljudi sa kratkim alelima na genu 5-HTTLPR pokazuju pozitivne reakcije i češće se smeju. Rezultati studije su potvrđeni kada se uzmu u obzir starost, pol, etnička pripadnost i simptomi depresije.

Stres

Ista je stvar i sa stresom, ova osobina se prenosi sa roditelja na decu. Stručnjaci tvrde da ako je majka tokom trudnoće bila izložena stresu, njeno dete će u životu biti podložnije stresu.

Štaviše, ako su roditelji bili pod stresom pre nego što su dobili dete, postoji rizik da im to ošteti hromozome.

Zavisnost

Za nastanak zavisnosti odgovorno je 40 do 60 odsto gena i naslednih osobina. Na primer, veza između zavisnosti i gena D2 je detaljno proučavana. Ljudi kod kojih ovi receptori ne funkcionišu dobro su skloniji da uzimaju supstance koje izazivaju zavisnost.

Malo spavanja

Neki ljudi mogu da spavaju manje od pet sati i još uvek dobro funkcionišu. Postoji gen koji se zove Tačerov gen, po britanskom premijeru koji je spavao samo četiri sata i osećao se odlično. Ljudi sa ovim genom ne samo da spavaju manje, već i bolje obavljaju mentalne zadatke nakon što nisu spavali 38 sati. Inače, Tačerova nije jedina sa ovom „supersilom” – manje od pet sati spavali su i Tomas Edison, Nikola Tesla i Isak Njutn.

Štednja

Kada je novac u pitanju, 30 odsto naših postupaka može se objasniti prirodnim faktorima. Neki ljudi su genetski skloni da štede, bez obzira na prihode, pol i obrazovanje. Takvi ljudi ređe imaju loše navike kao što je pušenje i manje su podložni dijabetesu. To se dešava zato što su dosledniji u svom ponašanju i imaju bolju samokontrolu, zahvaljujući svom DNK.

Muzika

Geni igraju veću ulogu od prakse kada je u pitanju muzički talenat, posebno prepoznavanje visine tona i ritma. Studija identičnih blizanaca otkrila je da su ljudi koji manje vežbaju prošli bolje od onih koji su vežbali više. Jedan od blizanaca je vežbao više od svog brata, ali nije mogao da nadmaši njegove muzičke sposobnosti. Naučnici objašnjavaju da neki aspekti muzičkog talenta leže isključivo u našim genima i da ih je nemoguće naučiti.

Izvor: bitiroditelj.com

Prirodni lekovi za kašalj kod dece su izbor mnogih roditelja, a mi smo pronašli nekoliko za koje se priča da zaista rade.

Kašalj kod dece može biti uporan i naporan. Toliko da im ometa san, ishranu i svakodnevne obaveze.

Ipak, postoji nekoliko prirodnih lekova koje možete pokušati kako biste mališanima olakšali aktuelnu prehladu ili alergiju.

Lek od banane i meda za kašalj kod dece

Kad je u pitanju prirodni lek za kašalj kod dece, ovaj je jedan od najpopularnijih zato što je najukusniji i deca će ga najradije koristiti.

Biće vam potrebno:

2 banane (najbolje je da budu bar sa pegama ili malo starije)

400 mililitra vode

2 kašičice meda

Za prirpemu u lončić stavite 400 mililitra vode, dok voda provri napravite pire od banane. Dodajte banane u vodu, dobro promešajte, ostavite neka se krčka pet minuta. Nakon toga sklonite lonac sa vatre, i ostavite da se banana natapa u vodi još pola sata. Povremeno promešajte, kako bi se ovaj prirodni lek za kašalj od banane što bolje sjedinio.

Tek kada se malo ohladi, dodajte 2 kašičice meda. Dobićete gusti čaj ili kašu, koji će se još više zgusnuti kada se malo ohladi. Možete dati detetu da ispija ovaj čaj tokom čitavog dana ili ga može piti 4 puta po 100 mililitra.

Prirodni lek za kašalj kod dece od crne zove

Crna zova se još u Antičkoj Grčkoj smatrala jednom od najlekovitijih biljaka, a danas je i naučno dokazano njeno lekovito dejstvo. Naime, crna zova onemogućava virusima da se vežu za ćeliju, pa tako mogu biti i odlična preventiva.

Sastojci:
tri i po šolje hladne vode

dve šolje crne zove

kašika iseckanog korena đumbira

jedan štapić cimeta

šolja meda

Priprema:
U jednu šerpu stavite vodu, crnu zovu, cimet i đumbir. Kuvajte oko 40 minuta. Potrebno je da se zova prilikom kuvanja što više raspadne i da dobijete duplo manju količinu vode. Onda izgnječite bobice gnječilicom za pire, sklonite sa ringle i procedite čaj.

Nakon toga dodajte med u čaj. Med se uvek dodaje poslednji jer ako se doda u vrelu smesu izgubiće veći deo svojih lekovitih svojstava.

Preporučuje se da deca svakog dana konzumiraju pola kašike, odnosno kašičicu ovog čaja, a odrasli celu kašiku.

Beli luk i med, prirodni lek za kašalj

Beli luk je odličan za imunitet, smatra se veoma jakim antibiotikom, a med će obložiti sluznicu grla i time smanjiti iritaciju koja tera na kašalj.

Da biste napravili ovu lekovitu mešavinu, najpre što više usitnite beli luk, bilo da to uradite tako što ćete ga istucati u avanu, usitniti u secku ili ga ručno iseći. Biće vam potrebno 3 čena belog luka. Što se sitnije luk iseče to će pustiti više svojih lekovitih sokova. A zatim luk pomešajte sa kašičicom meda.

Najbolje je da se uzima po jedna kašika ove smese svakog jutra na prazan stomak, oko sedam dana, piše Objektiv.rs.

Studija Univerziteta Emori u Atlanti, Džordžija, sugeriše da se bake drugačije odnose prema unucima nego prema rođenoj deci, a upravo ovo može da potvrdi i iskustvo skoro svih ljudi ikada.

Džejms Riling, profesor antropologije, psihijatrije i bihejvioralnih nauka u Emoriju, uporedio je funkciju mozga oko 50 žena u kontaktu sa najmanje jednim biološkim unučetom starosti od 3 do 12 godina.

Studija o tome zašto bake više vole unuke nego decu koristila je funkcionalnu magnetnu rezonancu preko koje su skenirali mozgove baka dok su posmatrale fotografije svoje dece, svojih unuka i slike nepoznatih odraslih osoba i dece.

„Kada su bake gledale slike svojih unuka, posebno su aktivirale delove mozga koji su uključeni u emocionalnu empatiju, kao što su ostrvski i sekundarni somatosenzorni korteks“, rekao je Riling o nalazima studije, koji su objavljeni u časopisu Proceedings of the Royal Society.

Jednostavno rečeno, „emocionalna empatija“ je sposobnost da se osećaju emocije koje oseća druga osoba, rekao je Riling.

„Kada su gledali slike unuka i istopolnog roditelja, koji je često, ali ne uvek, njeno odraslo biološko dete, posebno su se aktivirali delovi mozga uključeni u kognitivnu empatiju, kao što je prekuneus“, rekao je on.

Kognitivna empatija (koja se naziva i teorija uma) jeste razumevanje na kognitivnom nivou šta neko misli ili oseća i zašto, možda čak pokušavate da se stavite u njihovu kožu, ali postoji manje zajedničkog emocionalnog iskustva nego kod emocionalne empatije.

Ranije su Riling i njegov tim izveli sličnu studiju u kojoj su očevi gledali slike svoje dece. U poređenju sa podacima iz te grupe očeva, bake su pokazale jaču aktivaciju od tata u oblastima mozga uključenim u emocionalnu empatiju i oblastima uključenim u nagradu i motivaciju.

Riling je rekao da je ovde važno napomenuti da je bilo varijacija od osobe do osobe unutar grupa. Na primer, neki očevi su imali bolje rezultate u empatiji od baka.

Važnost baka u životu dece

„Zanimaju me načini na koje su ljudi i životinje slični i drugačiji“, rekao je on. „Jedna zanimljiva razlika je način na koji odgajamo naše potomstvo. Majke majmuna same podižu svoje potomke. Majke homosapijensa, s druge strane, obično imaju pomoć u odgajanju dece.“

Izvor te pomoći može dosta da varira u različitim društvima i unutar njih, ali bake su važan faktor u mnogim porodicama, a Riling je rekao da „postoje značajni dokazi da bake mogu doprineti dobrobiti unuka“.

Nadovezujući se na rad ranijih biologa, 1980-ih i 1990-ih, antropološkinja Kristen Hoks je podsetila na teoriju koju su ona i njen tim nazvali „hipotezom bake“. Ideja je da žene žive daleko duže, kako bi mogle da pomognu u odgajanju uzastopnih generacija dece. (Naravno, vaša mama voli da čuva vašu decu, ali to takođe osigurava opstanak njenih gena.)

Što se tiče jedinstvenog mesta koje unučići imaju u srcu baka, razlozi koji stoje iza toga su još uvek predmet rasprave.

Iako neki smatraju da je to zbog činjenice da kod bake „sve može“, Riling kaže drugačije: „Mislim da to možda ima više veze sa ‘slatkim’ fenotipom dece, koji je verovatno dizajniran evolucijom da podstakne odrasle da ih smatraju simpatičnim i da žele da se brinu o njima“.

Odgovor su dali i stručnjaci – bake lično

Merion Konvej, baka troje dece i blogerka u „The Grandma Chronicles“, generalno misli da doživljava više „uzbuđenja i zadovoljstva“ sa svojom unucima.

„Pošto vi zapravo niste autoritet, pre ste tu da podržite, s obe strane je otvoren prostor za odnos bez stresa“, rekla je ona za HuffPost.

Don Dejvis, osnivačica onlajn zajednice baka „GaGa Sisterhood“ iz Kalifornije, rekla je da ima drugačiji odnos sa svoja tri unuka, jer na njih gleda kao na čisto uživanje.

„Različita vrsta bliskosti koju osećam sa svojom decom u odnosu na unuke zasniva se na našoj zajedničkoj istoriji“, rekla je ona, pa dodala: „Samo ih bezuslovno volite i mislite da je sve što rade i govore divno i izuzetno“.

Liza Karpenter, baka šestoro unučića i autorka knjige „Ljubavni dnevnik: 100 stvari koje volim kod bake“, slaže se da bake mogu da rade „zabavne stvari“ i izbegavaju „nezgodne situacije u odgajanja dece“.

Karpenter je rekla da studija u izvesnoj meri odgovara njenim iskustvima, iako ne bi rekla da nužno oseća jaču emociju prema unucima.

„Najveća razlika je u tome što moji unuci mogu da izazovu jaka osećanja radosti i oduševljenja u meni u poređenju sa mojom decom“, objasnila je ona. „Čak i intenzivnu radoznalost o tome ko su, šta se dešava u njihovim malim umovima, šta ih zanima, ko i šta će postati.

Koliko god to sve bilo uzbudljivo, Liza priznaje da joj je na kraju dugog, zabavnog dana sa unucima drago što ima noć samo za sebe.

„Obično, kada su deca umorna, i baka je umorna, vreme je da deca odu, a roditelji se nose sa besom i plačem, dok baka odmara“, rekla je ona. „Tada ova baka ima druga osećanja prema svojoj deci – osećanje zahvalnosti“.

Izvor: nova.rs

Neki ljudi se predstavljaju inteligentnijima nego što jesu. Koriste velike i važne reči ili se hvale svojim poslom ili kvalifikacijama… A i neka deca vole da glume da su nešto što zapravo nisu.

Međutim, dok neke stvari možete da odglumite, inteligencija je jedna od onih koje ne možete – barem ne dugotrajno i dugoročno. Postoje znakovi koju ukazuju na inteligenciju i koji će da vam pomognu da uočite razliku između onih koji su stvarno inteligentni i onih koji se trude da budu, a neke od tih znakova možete da uočite već kod dece.

Evo koji 8 znakova inteligencije ne možete da glumite:

Beskrajna znatiželja

Inteligentne osobe imaju nezasitan apetit za učenjem, razumevanjem i otkrivanjem. I to nije ograničeno na jednu ili dve omiljene teme, nego se znatiželja odnosi na gotovo sve i to celo vreme.

Istraživanja pokazuju da su znatiželjni ljudi obično inteligentniji i imaju viši kvocijent inteligencije. Jedna studija koja se fokusirala na decu od tri do jedanaest godina otkrila je da znatiželjnija deca imaju viši IQ od svojih manje znatiželjnih vršnjaka.

Pojednostavljivanje komplikovanog
Jedan od najvećih pokazatelja istinske inteligencije je kada nešto složeno možete da učinite jednostavnim.

Ljudi koji se pokušavaju da se predstave inteligentnijima nego što jesu često upadaju upravo u ovu zamku.

Smisao za humor
Oni koje smatramo najboljim komičarima nije samo da pričaju smešne viceve, zar ne?

Oni su oštroumni, imaju osećaj za dobar tajming i njihov je humor inteligentan, a svim time se služe kako bi preneli svoju poruku i zabavili ljude. Ako je vaše dete u društvu omiljeno zbog svoje dosetljivosti i brzih i mudrih odgovora, to je znak da je inteligentno.

Inteligentne ljude na opterećuje isprobavanje novih stvari, a imaju sposobnost brzog shvatanja.

Bilo da se radi o novom poslu, novom sportu, novom gradivu ili nečem potpuno drugačijem, inteligentnoj osobi dovoljno je nešto pokazati samo jednom da to može učiniti sama.

Svest o sebi
Kada razmišljamo o inteligenciji, uglavnom odmah pomislimo na kvocijent inteligencije. To je tradicionalni pogled na inteligenciju.

Ali, postoje i druge vrste inteligencije, a jedna od njih je emocionalna inteligencija. Samosvest je obeležje emocionalne inteligencije i jedan od znakova inteligencije koji se ne mogu odglumiti. To znači da znate ko ste, te da razumete vlastita uverenja, misli i vrednosti. Takođe shvatate kakav uticaj imate na druge.

Videti neuspeh kao priliku za učenje
Kad ne uspeju u onom u čemu su nameravali, neki ljudi pomisle da nemaju ono što je potrebno za uspeh. I tu njihova priča staje. Ali, nisu svi takvi.

Prirodno bistri ljudi neuspeh vide kao priliku za učenje. Oni znaju da je neuspeh tek početak. Veruju da uz otpornost i istrajnost mogu da poboljšaju svoje veštine i da ostvare uspeh.

Lako rešavanje problema
Ako vama ili detetu dobro ide rešavanje zagonetki, strateške društvene igre, pronalaženje rešenja u problemskim zadacima, nalaženje rešenja u "escape roomovima", to ukazuje na činjenicu da lako rešavate probleme i to je znak istinske inteligencije, navodi Miss7Mama.

Jednostavno je – ili imate sposobnost rešavanja problema ili ne. Nema pretvaranja.

Nema mesta za dosadu
Kažu neki da pametnim ljudima nikada nije dosadno. To se može objasniti i tako da pametni ljudi čak i kad rade nešto dosadno, pronalaze načine da uključe svoj mozak i tako ga zabave.

To možete u modernom svetu najbolje da shvatite u momentima kada vam nestane interneta. Svi moderni izvori zabave tada postanu nedostupni. Hoćete li se vi, ili pak vaše dete, zabaviti bez interneta? O tom odgovoru zavisi i odgovor na pitanje o inteligenciji…

Izvor: blic.rs

Istraživanja pokazuju da deca koja rano poseduju ovu osobinu imaju napredniju samokontrolu i bolje razumeju misli i namere drugih.

Svi roditelji se trude da isprave loše navike kod svoje dece, a laganje je često jedna od tih navika na koju obraćaju posebnu pažnju.

Kada deca često pribegavaju laganju kako bi postigla određene ciljeve, bilo da je reč o izbegavanju kazne, traženju pažnje ili izlaska iz nevolja, to može biti izazov za roditelje. Ipak, stručnjaci ističu da je laganje sasvim normalno za decu i može biti pokazatelj naprednog kognitivnog razvoja.

Studiju koja podržava ovu tvrdnju sproveli su istraživači Ksiao Pan Ding, Gail D. Heiman, Liiang Sai, Fang Iuan, Piotr Vinkielman, Geniue Fu i Kang Lee.

Psiholog Kang Li, specijalizovan za moralni razvoj i razvoj laganja kod dece između 2 i 16 godina, objasnio je da postoji značajna razlika između dece koja počinju da lažu rano i onih koji to čine kasnije. Deca koja ranije počnu da lažu pokazuju bolje kognitivne sposobnosti.

U studiji koju su sproveli istraživači, 42 dece predškolskog uzrasta, koja inicijalno nisu pokazivala sklonost ka laganju, učestvovala su u igri skrivača gde su sakrivali užinu od odrasle osobe. Deca su bila podeljena u dve grupe, pri čemu je jedna grupa učila kako da varaju kako bi postigla svoje ciljeve, dok druga grupa nije.

Istraživači su otkrili da su deca koja su naučena da varaju prošla bolje testove samokontrole i razumevanja namera i uverenja drugih ljudi. U svojim zaključcima, istraživači su naveli: "Deca su brzo naučila da varaju i od toga stekla trenutne kognitivne koristi, sa samo nekoliko dana podučavanja".

Sposobnost ubedljivog laganja kod dece povezana je sa njihovom inteligencijom, individualnošću i kreativnošću. Doktor Li je naglasio da, iako roditelji ne bi trebalo da podstiču decu na laganje, dozvoljavanje dece da učestvuju u igrama koje podstiču takvo ponašanje može biti korisno za razvoj njihovih kognitivnih sposobnosti.

Izvor: prva.rs

Može biti vrlo teško kada vam dete kaže da je neko bio zao prema njemu, povredio njegova osećanja ili osramotio ga. Deca ne govore uvek baš sve detalje tako da vaši dobronamerni odgovori mogu da udare u nevidljive okidače i učine da se dete povuče u sebe još više. Dakle, šta zabrinut roditelj da uradi?

Šta treba izbegavati od komentara:

Ako dete počne tako što će reći nešto nejasno, kao, “neka deca su me maltretirala” pitajte ga da vam da više pojedinosti jer ćete tako imati bolje razumevanje onoga što se dogodilo. Kada to shvatite, evo šta nikako ne treba da govorite:

“Oni su ljubomorni na tebe. Oni su nesigurni.”

Ovaj odgovor je neefikasan, jer ne postoji ništa što dete može uraditi sa ovim informacijama. Čak i ako je to tačno, to ne zaustavlja drugu decu. Ne biste ni želeli da vaše dete kaže drugoj deci da su ljubomorni na njega jer će se to smatrati objavom rata.

“Budi fin.”

Kada ti prilaze ljudi koji su zli prema tebi, tada ne izgledaš kao da si fin. Izgledaš kao da si slab i da te je lako izmanipulisati.

“Verovatno dolaze iz loše kuće. Trebalo bi da ti ih je žao.”

Iako je tužno da neka deca imaju jako teške situacije u kući, to nije izgovor da napadaju drugu decu. Osim toga, podsticanje sažaljenja ka nekom detetu i izazivanje neke vrste superiornosti kod vašeg deteta može samo dovesti do još više problema.

“Da li si siguran? Možda nisi dobro shvatio.”

Ovo znači da ne verujete svom detetu ili mislite da je previše osetljivo i preteruje.

“Samo ga ignoriši. Pomeri se odatle.”

Do trenutka kada je došlo da priča s vama, dete je već verovatno pokušalo da ignoriše ili pobegne od problema, ali to nije uspelo. Zato je i došlo kod vas.

Šta treba reći

Zapamtite, vaš odgovor treba da bude neka kombinacija sledećih odgovora:

“Meni je jako žao što to čujem.”

“Hvala što si mi rekao.”

“Hajde da malo razmislimo, pa da vidimo šta da uradiš da bi to mogao da rešiš.”

Šta ako vaše dete kaže: “Ja ću da ti kažem, ali moraš da obećaš da nećeš raditi ništa”? Ovo je neverovatno zbunjujuć trenutak. Želite da vam kaže šta nije u redu, tako da je razumljivo da ćete to obećati, inače će vas dete isključiti. Ali ne želite da obećate nešto što ćete morati da prekršite, jer će onda vaše dete otići kod nekog drugog odraslog po savet. Umesto toga, ovo je ono što biste mogli da kažete:

“Volela bih da to obećam, ali ne mogu. Razlog za to je što ćeš mi možda reći nešto što zajedno ne možemo da rešimo, ili ja ne znam šta treba da se uradi. Ali, ono što ja mogu da obećam je da ako je potrebno mišljenje druge osobe, reći ću ti to i mi ćemo odlučiti zajedno ko je najbolja osoba za naš problem”.

Ako uključite svoje dete kao deo procesa, ono može da toleriše vaše odluke, čak i ako se stvarno ne slaže sa njima. Vi sami morate da shvatite da su problemi vašeg deteta njegovi lični problemi i da će za sve što uradi morati da snosi posledice.

Izvor: zelenaucionica.com

Spustite se u ravan s mališanom ili ga podignite, ako je beba i zagrlite. Čak i ako vam u tom trenutku nije jasno zašto je neutešno i uprkos tome što biste najradije da viknete „Dokle više”, dajte mu prvo osnovnu informaciju – da ste tu

Danas sve možemo saznati preko interneta: od toga kako otvoriti teglu krastavaca do toga kako napraviti ormar. Internet je tako prepun i saveta o roditeljstvu.

Jedna od najčešćih tema za koju svi misle da imaju rešenje jeste plač deteta. Jedna anegdota koju mi je moja majka ispričala zauvek mi je promenila razumevanje ove teme – uz moje proučavanje i bavljenje psihologijom i psihologijom ranog detinjstva. U doba moje majke govorilo se da bebu treba pustiti da plače. Na taj način, nalagalo je mišljenje, beba će naučiti sama da se uteši i neće biti zavisna od majke, odnosno nošenja. Moja novopečena majka sedela je, dakle, sa svojim ocem, kada je moja starija sestra, tada odojče od mesec dana, počela da plače. Moja majka nije ustala, već je nastavila da priča. Njen otac, a moj deda, upitao ju je zašto ne ide da uteši bebu.

Mama je, kao dobar đak, odgovorila kako su joj u porodilištu rekli da je, ukoliko je beba nahranjena i presvučena, najbolje pustiti je da plače. To je dobro za njen razvoj, a njoj samoj ništa neće faliti. Deda joj je rekao da ipak proveri, jer „bebe nikad ne plaču bez razloga”. Kada je otišla u drugu sobu, moja majka je videla da se beba ispovraćala i da zato plače. Od tada, ni moju sestru ni mene nisu puštali da plačemo.

Nešto ih boli, nešto im je potrebno

Jedan nedavni događaj podstakao me je da ponovo razmišljam o ovoj temi. Na dečjem igralištu, dvogodišnje dete je sedelo na motorčiću i neutešno plakalo. U pitanju je verovatno tantrum, koji je karakterističan za taj uzrast i nažalost nimalo prijatan ni za dete, ni za roditelje. Posmatram majku koja je opravdano na ivici živaca, jer dete ne želi da se pomeri – samo sedi na motorčiću i rida. Nakon vikanja i neuspešnog pokušaja da pomeri motorčić zajedno s detetom, majka se besno okrenula od deteta, koje je tada počelo još više da plače.

Odlazak majke nije umirio ni dete ni majku. Oboje su bili preplavljeni emocijama, bez načina da umire sebe. Ova scena nije nova, niti neočekivana u roditeljstvu. Svi se nađemo u poziciji kada više ne znamo kako da umirimo dete. Ali setila sam se dedinih reči.

Deca koriste različite oblike ponašanja da bi nas dozvala ili da bi pridobila našu pažnju. Neretko to bude osnovano: nešto ih boli, nešto ih plaši, nešto im je potrebno. Nekada to pak bude sredstvo manipulacije. Teško je razaznati šta je šta, pogotovo ako ne umemo da prepoznamo šta osećamo i zašto. Deca nikad ne plaču bez razloga, samo što njima taj razlog često nije svesno jasan niti vidljiv.

Ovo dete je možda bilo frustrirano zato što mu mama nije dala da uradi nešto što bi moglo da ga povredi ili zato što se udarilo. Dete, međutim, ne ume da se izbori s frustracijom. Zbog toga, ono koristi jedine alate koje ima: plač i svoje ruke – deca često udaraju svoje roditelje u napadu besa.

Ako i mi kao odrasli često pribegavamo sličnim „alatima”, kako možemo da očekujemo da deca budu pametnija? Osnovne emocionalne veštine dete uči od nas. Kada padne, mi mu kažemo: „Pao/la si, da li jako boli?” ili „Sigurno si se uplašio/la”. Mi dajemo ime onome što mu se dešava, a samim tim mu pomažemo da zna šta da radi s tim osećanjima.

Odlazak od deteta dok ono plače, iako roditeljima može pružiti vremena da umire svoje osećaje, samo dete doživljava kao napuštanje u trenutku kada ni samo ne zna šta mu je i kako da se smiri. Novopečenim roditeljima, ali i onima s dužim stažom, često je teško da podnesu detetov izliv neprijatnih osećanja. Dečje emocije su po prirodi nepredvidive, intenzivne, ali i kratke. U jednom trenutku je sve u redu, a već u sledećem deca iskazuju silovit nalet tuge ili besa a da se ništa (bar koliko mi primećujemo) nije desilo. Zaboravljamo da svet posmatran detetovim očima nije toliko strukturiran – često ga i mi sami doživljavamo kao nešto zastrašujuće. Deci smo mi –jedina stabilnost u životu.

Brojna istraživanja su potvrdila da su senzitivnost i responzivnost roditelja na detetove potrebe od najranijih dana života prediktori (predviđači) optimalnog razvoja u kasnijem dobu. Osećajnost roditelja i njihovo odgovaranje na detetove potrebe utiču tako na njegovu kasniju sposobnost da ostvari značajne i prilagodljive međuljudske odnose, kao i na njegov razvitak strategija za prevladavanje stresa.

Šta to zapravo znači? Način na koji reagujemo na detetove potrebe, naša mogućnost da pre svega razumemo, a potom i odgovorimo na potrebe, a zatim i naša sposobnost regulacije sopstvenih osećanja – sve to kod deteta stvara doživljaj sigurne baze. Tako mu poručujemo da smo mi ti koji ćemo uvek biti tu da ga prihvatimo i volimo, da ga vidimo i želimo i da ćemo biti svojevrstan temelj za razvoj emocionalnih veština (koje nam pomažu da bolje znamo šta tačno osećamo, kao i da se lakše nosimo s tim osećanjima).

Zadaci roditeljstva

Ovo su naporni zadaci roditeljstva koji ne prestaju ni kad dete kao odrasla osoba ode od kuće. Zbog toga je roditeljstvo kontinuirani proces koji ima neprevaziđen značaj za detetov celoživotni razvoj.

Kada dete sledeći put krene da plače, pokušajte sledeće: spustite se u ravan s njim (ili ga podignite ako je beba) i zagrlite. Čak i ako vam u tom trenutku nije jasno zašto plače i uprkos tome što biste najradije da viknete „Dokle više!”, dajte mu prvo osnovnu informaciju – da ste tu. Dete nikada ne plače bez razloga, kao ni mi. Krenite u istraživanje svojih osećanja; kroz učenje o sebi, učićete i dete kako da se nosi s njima. Nije lako, ali je prvi korak ka tome da postane lakše.

Autor Jovana Trbojević Jocić

Izvor: bitiroditelj.com

Odvikavanje od pelena i učenje deteta da koristi nošu nije nimalo lak posao, ali ovi trikovi će ga učiniti lakšim.

Kada dođe vreme da skinu detetu pelene i nauče ga da koristi nošu, gotovo sve mame brinu kako će to "ići". Naravno da ne treba da očekujete da mališan za dan sve nauči i da odmah kažete zbogom pelenama, ali uz ovih nekoliko saveta bi taj proces mogao da bude znatno lakši.

1. Pripremite se
Imajte na umu da je učenje na nošu proces za koji je potrebno nešto vremena i energije. Takođe, nije zgoreg da uzmete u obzir da je sezona proleće/leto pogodnija za odvikavanje od pelena jer je toplije, a to znači i manje odeće koju ćete morati da perete kada se dete upiški.

2. Probajte pelene gaćice
Danas postoji mnoštvo proizvoda na tržištu koji mogu da olakšaju navikavanje na nošu. Možda nije zgoreg da probate jednokratne pelene gaćice jer se lako navlače i skidaju, pa će biti jednostavnije da skinete ove pelene kada želite dete da stavite na nošu.

3. Ranije upoznajte dete sa nošom
Dete ne može da nauči da koristi nošu ako ne zna ni šta je to ni kako se koristi. Zato je savet da mu je predstavite što pre, a idealno čim pokaže prve znake spremnosti, poput zainteresovanosti za toalet, bar dva sata ima suve pelene...

Pokažite mu kako noša funkcioniše, a možete je učiniti primamljivijom tako što ćete na nju zalepiti stikere ili nešto slično.

4. Detetu treba da bude prijatno na noši
Mališan ne treba da učenje na nošu doživi kao neki stres, zato ne žurite i ne forsirajte. Počnite od toga što ćete ga učiti da samo podigne pantalone posle mokrenja, da pere ruke i slično. Takođe, dobro je i da, pre nego što dete počne da koristi nošu, uči da pomalo sedi na njoj i a taj način je "upoznaje".

5. Budite strpljivi i pozitivni
Kao što smo već pomenuli, učenje na nošu je proces i potrebno je da budete strpljivi dok dete nauči. Svakako, biće "nezgoda", ali očekivano je da doživite nekoliko neuspeha pre uspeha.

6. Budite dosledni
Nemojte da pokušavate da detetu skinete pelene i naučite ga na nošu, a onda da se predomislite pa se vratite na pelene. To će ga užasno zbuniti. Prosto, kada ste odlučili da mališanu skinete pelene, budite istrajni u tome.

7. Koristite interaktivni pristup
Jasno je da detetu nije mnogo zanimljivo da sedi na noši, tako da će verovatno, posebno na početku, često želeti da ustaje. Da biste održali mališanovo interesovanje i sprečili da ustaje sa noše, koristite interaktivne pristupe – na primer, čitajte mu knjige dok sedi na noši, pevajte...

8. Budite tim
U navikavanju mališana na nošu treba da učestvuju svi ukućani i oni koji svakodnevno provode vreme sa detetom – bake, deke, braća, sestre, vaspitači u vrtiću...

9. Nosite nošu sa sobom
Ukoliko idete na neko putovanje, najbolje bi bilo da ponesete sa sobom i nošu, kako ne biste pravili pauze u procesu navikavanja, pošto bi to moglo da zbuni dete.

10. Podstaknite dete nagradama
Dete će lakše prihvatiti korišćenje noše ako je poveže sa nečim pozitivnim, a u tome mogu pomoći neke male nagrade i videćete kako će brže zapamtiti šta treba da radi sledeći put.

Izvor: bitiroditelj.com

Zatvor je kada je izmet vaše bebe tvrd i suv, što otežava izbacivanje. Ponekad teško kakanje može biti bolno. Uobičajeno je da bebe imaju zatvor kada prelaze sa formule ili majčinog mleka na čvrstu hranu.

Sve bebe su jedinstvene, a to uključuje i koliko često kake. Postoji veoma širok raspon 'normalnog'. Neke novorođene bebe kake nakon svakog hranjenja. Druge će kakiti samo jednom u nekoliko dana. Kada je u pitanju koliko često novorođenče kake - jednom u 7 dana ili 7 puta dnevno je u redu, sve dok vaša beba raste, srećna je i dobro. Ali iako broj izmeta nije kritičan, ako se čini da vaša beba ima bolove kada pokušava da kaki ili ima veoma tvrdu, suvu kakicu, trebalo bi da razgovarate sa lekarom ili medicinskom sestrom za decu za savet.

Zdrave bebe mlađe od 6 meseci ponekad se mogu naprezati i zaplakati pre nego što prođu mekane kake. Ovo je poznato kao 'dišezija' i osim ako njihov izmet nije tvrd, ovo nije zatvor i proći će samo od sebe. Izmet vaše bebe će se takođe menjati tokom vremena kako raste i razvija se, a ishrana se menja.

Koji su simptomi opstipacije kod beba?

Glavni simptom opstipacije je tvrd, suv izmet. Evo nekih drugih znakova opstipacije kod malih beba:
Vaša beba može pokazati znake naprezanja kada pokušava da izbaci izmet.
Vaša beba može biti uznemirena, može izgledati nervozna ili iritirana.
Vaša beba možda jede manje ili se hrani slabije nego obično.
Na koži oko anusa mogu se pojaviti pukotine, koje ponekad mogu krvariti.
U nekim slučajevima, ako vaše dete ima zatvor, može izgledati naduto ili mu stomak može izgledati veći nego obično. Ponekad je moguće osetiti njihov izmet (tvrde, čvrste grudvice) dok im lagano pritiskate na stomak.

Šta uzrokuje zatvor kod beba?

Jedan od glavnih uzroka zatvora kod beba je promena u ishrani. Promena u ishrani može uključivati:

prelazak sa hranjenja formulom
prelazak sa dojenja
izlaganje novoj hrani i ukusima
ne pije dovoljno tečnosti (majčino mleko, adaptirano mleko ili voda)

Češće je da bebe hranjene na flašicu imaju zatvor nego bebe koje se doje. Ako je vaša beba počela da jede čvrstu hranu, nedostatak vlakana u njihovoj ishrani takođe može biti uzrok zatvora. Neke bebe jednostavno imaju prirodnu sklonost ka opstipaciji, čak i kada imaju dobru ishranu i piju dovoljno tečnosti. To ne znači da su nezdrave ili bolesne.

U ekstremnim slučajevima, retke bolesti mogu izazvati zatvor kao što su:

problemi sa nervnim završecima u crevima
problemi koji se odnose na kičmenu moždinu
nepravilan rad štitne žlezde
drugi metabolički poremećaji

Sve bebe se proveravaju na ova stanja kao deo rutinskih zdravstvenih provera, tako da to obično nije nešto o čemu treba da brinete. Ali ako ste zabrinuti za svoju bebu ili primetite da je kakenje bolno za nju, pitajte svog lekara ili medicinsku sestru za savet.

Kada treba da vidim svog doktora?

Zatvor je uobičajen. Često će proći bez intervencije. Ako ste zabrinuti da vaša beba ima zatvor, da joj je neprijatno ili ima bol, vaš lekar može da proceni i preporuči strategije bezbedne za bebu. Postoje medicinski tretmani za opstipaciju koje vaš lekar može razmotriti, na osnovu okolnosti vaše bebe. Ako je vaša beba prethodno lečena od zatvora, ali se i dalje bori da kaki, važno je da se vratite svom lekaru radi pregleda. Postoji nekoliko tretmana koje mogu isprobati.

Ponekad konstipacija može biti posledica ozbiljnijih zdravstvenih problema. Znaci koji ukazuju na zabrinjavajući medicinski problem uključuju:

beba koja ne izbacuje mekonijum (prvi izmet u njihovom životu) u roku od 48 sati od rođenja
konstipacija od rođenja ili prvih nedelja života
prolazne trake ili olovke tanke stolice
krv u stolici
imaju zaostajanje u razvoju ili loš rast
Generalno je loše - sa temperaturom, povraćanjem, osipom ili letargijom

Ako je vaša beba mlađa od 3 meseca i ima temperaturu iznad 38°C, treba odmah da odete u hitnu pomoć najbliže bolnice ili da pozovete i zatražite hitnu pomoć.

Kako se leči konstipacija?

Isprobajte ove savete da pomognete bebama koje imaju poteškoća da izbace izmet:

Ako vaša beba ima formulu za odojčad, uvek prvo izmerite vodu pre dodavanja formule u prahu — ovo pomaže da se osigura da je odnos vode i formule tačan.
Ako je vaša beba dovoljno stara da pije vodu , ponudite je dodatno (prvo prokuvane i ohlađene).
Lagano trljajte njihov stomak da biste stimulisali creva - vaša beba bi se takođe mogla osećati bolje uz nežnu masažu koja će pomoći u upravljanju bolom od zatvora.
Topla kupka može pomoći da se vaša beba umiri i smiri i ublaži nelagodnost.
Ako je vaša beba starija od 6 meseci, dodajte malo voća i povrća u ishranu kako biste povećali unos vlakana.
Ako je vaše dete starije od 9 meseci, dodavanje dinstanih suvih šljiva ili kajsija u njihov obrok može pomoći. Mogu da imaju do 3 supene kašike, 3 puta nedeljno. Žitarice koje imaju mekinje takođe mogu pomoći blagoj opstipaciji. Starije bebe mogu da probaju sok od suve šljive razblažen vodom (pola sok od suve šljive i pola vode). Počnite polako, sa 10 mililitara. Povećajte po potrebi dok ne mogu da urade meko kakanje.

Ako ovo ne pomogne, vašoj bebi će možda biti potrebni lekovi koji će joj pomoći da kaka. Obratite se svom lekaru da razgovarate o mogućnostima lečenja.

Izvor: bitiroditelj.com

Prema statistikama, gotovo svaki roditelj je uveren da radi dobar posao odgajajući svoju decu i podučavajući ih lekcijama. Ali zapravo, nije sve tako jednostavno i glatko.

Često odrasli ne mogu da kontrolišu emocije i kažnjavaju svoju decu više nego što ona to stvarno zaslužuju. To ima negativne posledice za decu: ona razvijaju strahove i stereotipe koji im sve otežavaju. Preporuke stručnjaka vam mogu pomoći da znate kada i kako da kaznite dete na efikasan način, bez ugrožavanja detetovog samopoštovanja:

Ako dete nije imalo loše namere ne bi trebalo da bude kažnjeno

U velikoj većini situacija deca ne pokušavaju nikome da naude, samo žele da otkriju stvari. A kada dete samo pokušava da nauči nešto, treba ga podržati čak i ako je njegovo delovanje dovelo do nečeg negativnog. Isto važi i za situacije koje su bile potpune slučajnosti. Saosećajte sa detetom i recite mu kako popraviti situaciju.

Kada se dete kažnjava zbog nesrećnog ishoda, rizikuju se da dete izraste u neodlučnu osobu. Ono može da radi stvari po naredbi jako dobro, jer je naviklo da se ponaša po naredbi nekog moćnog. Ali takva odrasla osoba ne može donositi vlastite odluke niti biti vrlo odgovorna.

Predlozi i naredbe su različite stvari

Te se situacije nazivaju stereotipnim delovanjem. Roditelji obično misle da su tradicionalni načini vaspitanja ispravni. Razmišljanje ide po principu “zato što je to ispravno” ili “zato što su moji roditelji radili istu stvar.” Postoji velika razlika između izreke “Možda ne treba više da igraš igre?” i “Ne igraj igre”. Prva je predlog, a druga je naredba. Dakle, treba da kaznite svoje dete samo ako ste mu naredili da nešto uradi ili ne uradi.

Ako je dete emocionalno snažno i stabilno i kažnjava se zbog protivljenja predlogu, biće dobro. Ali ako je osetljivo, može biti vrlo povređeno. U tom slučaju takvo osetljivo dete, kad odraste, moglo bi želeti da posluša naredbe svih ljudi koje poštuje jer se boji posledica.

Kazna ne sme da bude emocionalna

Kada dete ne želi da sluša, neki roditelji se jako naljute i ne mogu kontrolisati svoj bes iako vole svoju decu. To je često uzrokovano velikim očekivanjima. A kad se ta očekivanja sudare sa realnošću, roditelji postaju nezadovoljni. Te emocije treba potisnuti.

Ako je dete povodljivo i osetljivo, možda će u budućnosti zbog sve te vike imati problema. Psiholozi kažu da čak mogu da zavise od ljudi koji imaju visok društveni status.

Javno kažnjavanje je neprihvatljivo

Javno kažnjavanje čini decu posramljenom i ljutom. Psiholozi ne preporučuju upotrebu popularnih izraza kao što su “šta će drugi reći?”. Usput, isto se događa kad se deca nagrađuju u javnosti, mogu postati previše arogantna.

Dete koje je često kažnjavano u javnosti se uvek oseća poniženo i očekuje da se situacija ponovi. U svom odraslom životu, ono se može pretvoriti u osobu koja se u potpunosti oslanja na mišljenje većine i ne može da donosi sopstvene odluke.

Ako ste zapretili da ćete kazniti trebalo bi i da kaznite

Ako je odrasla osoba obećala da kazni dete, trebalo bi to i da uradi. Pretnja koju ste izrekli, prema dečijim psiholozima, gora je nego nikakva kazna. Deca brzo shvataju da roditelji samo govore i prestaju da im veruju. Njihov sistem vrednosti ubrzo postaje oštećen: ne mogu razumeti razliku između dobrog i lošeg jer nemaju regulacijski sistem.

Međutim, kaznu možete zanemariti ako je očekivanje već bilo delotvorno. Ali u ovom slučaju, trebalo bi da objasnite detetu da to ponašanje nije normalno, to je samo izuzetak.

Kada ne znate ko je kriv kaznite sve!

Ako roditelj nije siguran koje dete je krivo, ne bi trebalo da kazni samo jednog od njih. U situaciji kada je vaše dete bilo sa prijateljima, ne bi trebalo da kritikujete drugu decu. Ako su bili sa svojom braćom ili sestrama i ono što su radili je dovoljno ozbiljno za kaznu, onda bi svi trebalo da budu kažnjeni.

Ako to ne uradite, osoba koju kažnjavate biće oštećena i može postati žrtveno jagnje u budućnosti. I druga deca će imati naduvano samopoštovanje i osećaj imuniteta koji ne može da ima pozitivan uticaj na njihov budući život. Naravno, to se događa samo ako roditelji kazne samo jedno dete.

Deca bi trebalo da budu kažnjena samo za sadašnje prekršaje ne i za prošle greške

Jedno od najvažnijih pravila odgajanja dece jeste: “kazna – oproštaj – zaboravljeno”. Dete koje je stalno kažnjavano zbog svojih prošlih grešaka ne može biti jaka osoba. Ono će se bojati da uradi nešto novo i voleće rutinu. Takođe, moglo bi mu biti teško da nauči iz sopstvenih grešaka. Umesto da analizira svoje greške, ono će se samo fokusirati na njih.

Takođe, kada roditelji saznaju nešto loše o detetu što se dogodilo davno, psiholozi takođe ne preporučuju kažnjavanje. Svi roditelji moraju jednostavno da objasne deci gde su pogrešila.

Kazna treba da odgovara uzrastu deteta

Sistem kažnjavanja treba da bude jasan i uravnotežen. Nemojte davati istu kaznu za loše ocene i razbijeni prozor. Male stvari – male kazne. Velike stvari – ozbiljne kazne. Takođe, treba uzeti u obzir uzrast i sklonosti deteta. Ako dete voli društvene medije, treba ograničiti vreme korišćenja, što će biti dobra kazna. A ako ih dete uopšte ne koristi, trebalo bi smisliti drugi način kažnjavanja.

Dete koje uvek dobija istu kaznu za različite stvari ne može da izgradi dobar sistem moralnih vrednosti jer ne može da prepozna razliku između važnosti stvari.

Nemojte koristiti loše ili uvredljive reči

To se događa kada su ljudi stvarno emocionalni. Mnogi roditelji ne primećuju da to rade. Psiholozi preporučuju korišćenje samo neutralnog rečnika. Osetljiva deca mogu imati problema sa niskim samopoštovanjem. Mogu zapamtiti vremena kada su njihova majka ili otac koristili lošu reč. Ovo je ozbiljnije za devojke, stoga budite posebno oprezni s njima.

Izvor: atma.hr

Dermatolog Skot A. Norton objasnio je nekoliko činjenica kada je u pitanju kupanje beba i male dece i izdvojio najvažnije savete za roditelje.

Vaše novorođenče, koje se tek navikava na svet oko sebe, spremno je za svoje prvo kupanje i vreme je da izvršite sve potrebne pripreme kako bi kupanje bilo što prijatnije. Naime, kupanje novorođenčeta ne služi samo da beba bude čista, već i da vas i dete zbliži. Neke bebe uživaju u toploj vodi od samog početka, dok je drugima potrebno vreme da se naviknu na novi osećaj vode na njihovoj osetljivoj koži.

Novorođenče se ne znoji i ne prlja kao druga deca. Kritične situacije su kada pelena curi ili kada se beba zbuni. Zato bebu ne treba kupati svaki dan, već bi svaka druga ili u ovim kritičnim situacijama bila poželjnija.

A Američko udruženje pedijatara preporučuje da se mala deca, posebno novorođenčad, ne kupaju svaki dan. Iako roditelji treba da se postaraju da redovno i po potrebi menjaju pelene, svakodnevno kupanje je nepotrebno dok beba ne nauči da puzi i zaista počne da se prlja.

Pa zašto roditelji imaju osećaj da treba da kupaju svoju decu svaki dan? Dermatolog Skot A. Norton objasnio je nekoliko činjenica kada je u pitanju kupanje beba i male dece i izdvojio najvažnije savete za roditelje.

Obična voda je najbolji izbor

Ne postoji naučni ili biološki odgovor na to koliko često treba da kupate svoje dete. Nekada su roditelji veoma retko kupali svoju decu, ali moderno vreme je svakodnevno kupanje učinilo svojevrsnom društvenom normom.

Bebe i mališane, posebno one koji još nisu u potpunosti prohodali, ne treba prati svaki dan sapunom. Ako dete ima osetljivu i suvu kožu, roditelji treba da koriste blagi sapun samo jednom nedeljno.

Sve ostale dane dete jednostavno treba kupati ili ispirati mlakom običnom vodom ako je relativno čisto. U stvari, roditelji bi trebalo da kupaju svoju decu u običnoj vodi bez sapuna većinu dana ili kao deo rutine kada je to potrebno.

Uzroci osetljive kože

Mnogi problemi sa osetljivom, iritiranom kožom pogoršavaju se navikama kupanja koje nenamerno previše isušuju kožu. Na primer, dugo namakanje u prevrućoj kadi i korišćenje raznih sunđera ili krpa izaziva suvu kožu. Mnoga postojeća stanja kože se pogoršavaju ako roditelji previše kupaju svoje dete ili koriste parfimisane sapune koji isušuju kožu.

Neka stanja, poput ekcema (atopijskog dermatitisa), nisu uzrokovana prljavštinom ili nedostatkom higijene, pa roditelji ne bi trebalo dodatno da čiste upaljena mesta sunđerom, jer će to izazvati suvoću, a osetljiva koža postati još suva.

Saveti za kupanje male dece koja imaju suvu i osetljivu kožu ili kožnu bolest kao što je ekcem:

Odgovarajuća temperatura za kupanje, voda treba da bude mlaka.
Kupanje treba da bude kratko, od 5 do 10 minuta.
Koristite blage sapune bez mirisa ili sredstva za čišćenje bez sapuna kako biste izbegli isušivanje bebine kože.
Koristite male količine sapuna i operite dete rukama umesto sunđerom ili krpom.
Dete ne bi trebalo da sedi i igra se u kadi ili malom bazenu ako je voda sva sapuna.
Koristite sapun na kraju kupanja, a ne na početku.
Na kraju kupanja isperite dete svežom toplom vodom da biste uklonili sapun iz tela. Pustite dete da 'pleše' ili se 'migolji' nekoliko sekundi da izbaci ostatak vode, a zatim nanesite hidratantne kreme: kreme, ulja ili losione dok je detetova koža još mokra ili vlažna.
Obični vazelin može biti odličan hidratant, posebno ako se nanosi dok je koža još mokra.
Od trećeg meseca pa nadalje možete koristiti ulje – na primer, maslinovo ulje, ulje nevena ili bademovo ulje istovremeno čistite kožu glave i činite je mekom.
Izbegavajte kreme sa mirisima, konzervansima i drugim štetnim hemikalijama. Jednostavni proizvodi sa što manje aditiva su obično bolji za kožu.
Nemojte koristiti proizvode koji sadrže alkohol.

Izvor: bitiroditelj.com

Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada.

Ranko Rajović, koji je šef Katedre za neuronauke u vaspitanju i obrazovanju na Pedagoškom fakultetu u Kopru, nedavno je izjavio da su rezultati iz njegovog polje rada - neuronauka u vaspitanju i obrazovanju - već 15 godina alarmantni i upozorava da gradska deca sve više ispoljavaju smanjenje dubokih regija mozga na snimcima.

Pre tri godine govorio je kako treba postupati sa decom kada "padnu u tantrum" i to im je jedini način da dobiju ono što žele.

"Kada bih jednom rečju morao da opišem najčešću grešku koju roditelji danas prave, rekao bih prezaštićivanje Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja Ranko Rajović, jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece, rekao je Rajović u intervjuu za "Radio Sarajevo"

„Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.”

Poslednja istraživanja pokazuju kako je svaka nova generacija dece slabija, a kao osnovni krivac se navodi roditelj, i to upravo zbog prezaštićivanja. Roditelj jednostavno ne razvija biološke potencijale deteta.

„Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem.

Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.”

Kao slikovit primer dr. Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.

„Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje šta će vam to. Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi“.

Granica između zaštićivanja i prezaštićivanja

„Edukacija roditelja je jako važna. I dan danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 posto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 posto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 posto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.“

Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja, kaže on. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, upozorava Rajović.

“Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje a svesni smo kako se brzo menja i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.”

Doktor Rajović pojašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro, zašto je nešto dobro ili zašto nije dobro i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.

„Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju“.

Glavni posao deteta je da se igra

Česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro.

Ne smemo, kaže, doktor Rajović terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.

„Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.”

Kada dete sve rešava plačem

Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora.

„Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete", prenose "Detinjarije".

Predškolci koji se spremaju za polazak u osnovnu školu prolaze redovan sistematski pregled. Iz godine u godinu lekari se žale da se suočavaju sa problemima kod mališana koji ranijih godina nisu bili uočljivi. Pored redovnih problema sa ravnim tabanima, krivom kičmom i vidom, lekare šokiraju još tri: problemi sa govorom, gojaznost dece i pojava celulita. Sa druge strane i učitelji i nastavnici bivaju zatečeni onim što zatiču kod učenika kada uđu u fiskulturne sale.

Fizičko vaspitanje nekada je bilo najomiljeniji predmet školaraca, a danas mnogi od njih ne bi mogli da urade ni pola onih vežbi koje su na času fizičkog radili njihovi roditelji pre 30, 40 godina.

Za čuvenu kombinaciju "crni šorts, bela majica, čiste patike" - neizostavne odevne predmete bez kojih školarci nekada nisu mogli ni da priđu sali za fizičko vaspitanje, danas zna tek poneko dete. A fizičko, koje je ranijih godina bilo jedan od važnijih i omiljenijih predmeta, današnji školarci, reklo bi se, odrađuju ili traže najrazličitije razloge da ih izbegnu.

Nekada su dečji dani podrazumevali svakodnevno trčanje, pentranje po drveću, istraživanje seoskih šumaraka, otkrivanje novih potoka, igranje žmurke, jurke, žmurke... Svakim skokom preko ograde, reke, stene, dete je odmeravalo širinu koju je trebalo preskočiti, bilo je potrebno konstantno razmišljati i držati ravnotežu.

Deca ne umeju da se popnu na drvo, uhvate loptu...

- Mislim da danas preko 80 posto učenika četvrtog razreda, a o tome postoje i istraživanja, ne može da se popne na drvo. U srednjoj školi ima učenika koji ne znaju da urade kolut napred ili kolut nazad. Imamo problem i kod učenica da ne umeju da uhvate loptu. Bacanje i hvatanje lopte se rade u predškolskom i u prvom ciklusu osnovnog obrazovanja i vaspitanja, a mi nažalost imamo decu koja se plaše lopte, ne umeju da bace loptu kako treba, ne mogu da pogode cilj, banderu, drvo, neku metu - izjavio je ranije za "Blic" dr Miroslav Marković, predsednik Srpskog saveza profesora fizičkog vaspitanja i sporta.

Kako dodaje, mnogo toga deca danas ne mogu, a kada se pogledaju njihove sposobnosti kao što su trčanje i plivanje, mnogo manje mogu da pretrče nego što su mogli učenici ranije.

- Tragedija je da se manje od 15 odsto dece bavi sportom u Srbiji, a onih 85 se samo sistemski sreće sa vežbanjem na časovima fizičkog - ukazuje.

Odnos prema fizičkom vaspitanju je drugačiji, obrazovnih politika i samog društva. Drugačija su deca danas i drugačiji je napredak tehnologije. Deca se danas sve manje igraju napolju, sve više koriste društvene mreže i mobilne telefone, tako da samim tim njihove sposobnosti su lošije nego što su bile kod učenika pre 30, 40 godina, smatra dr Marković.

I nastavnici su nekada bili drugačiji

- Nastavnici su takođe bili drugačiji, društvo je više ulagalo u fizičko vaspitanje, jer je ono bilo neophodno u ono doba socijalizma, jer je bilo povezano i sa vojskom, policijom i sa odbrambenom sposobnošću našeg naroda - priča.

Odnos između nastavnika i učenika je ranije takođe bio drugačiji. Kako objašnjava, nastavnici su nekada imali mnogo veću slobodu u samom odnosu prema učenicima.

- Danas mnogi nastavnici izbegavaju da rade sa decom gimnastiku i recimo preskok preko kozlića zato što on iziskuje i fizički kontakt sa učenikom ili učenicom, i to može da se protumači na različite načine - kazao je.

Upravo je o tome nedavno govorio i Miloš Ademović, diplomirani nutricionista i sportski trener koji je neko vreme radio i kao profesor fizičke kulture na zameni u jednoj osnovnoj školi. Kako je ispričao, dobio je spisak od direktorke čijoj deci smem da asistira dok preskaču kozlić, a čijoj ne, jer tu ima fizičkog kontakta.

Međutim, otkrio nam je da je Savez, u saradnji sa Ministarstvom izradio pravilnik o bezbednoj realizaciji nastave fizičkog vaspitanja koji je trebalo da se implementira prošle godine, te da će njime pokušati da vrate gimnastiku i fizički kontakt kojim će nastavniku biti omogućeno da jednostavno nauči dete da preskoči kozlić, uradi kolut napred, nazad i slično.

- Uz dobrog nastavnika mogu i današnja deca to da nauče, ali problem je što smo ranije imali nastavnike i u nižim razredima, pa su deca te predvežbe za preskok, neke složenije motoričke elemente mogla da savladaju u nižim razredima, kada i jesu ti senzitivni periodi razvoja kod dece i kada se kod njih razvijaju motoričke sposobnosti, a uticaj vežbe na njihov razvitak je veliki - smatra on.

Postoji još jedan problem, a to je kako kaže što sada fizičko vaspitanje nižim razredima ne drže nastavnici fizičkog.

- Fizičko osnovcima drže učitelji koji, neki manje, neki više, vežbe uspešno rade sa decom. Zato sva struka nalaže, a i Evropska unija ide ka tome, da nastavnici fizičkog vaspitanja već od vrtića počnu da rade sa decom - rekao je dr Marković.

Sadašnja uloga nastavnika je da bude motivator

- Što se same strukture časa tiče ona je ostala ista, ali nastavnik sada prvenstveno treba da bude motivator, neko ko će podsticati decu na vežbanje, jer deca se sve manje kreću i ne vežbaju - ukazuje.

Često možemo da čujemo odrasle kako komentarišu da su deca ranije jedva čekala fizičko i da trče za loptom, a sad ih i to "smara".

"Pustite decu da skaču i padaju"

- Odrastanje uz savremene tehnologije doprinelo je dosta tome da se deca ne igraju više. Tereni su ranije bili puni, sada su nam nažalost sportski tereni po parkovima poluprazni. Tu ima krivice i roditelja, jer oni čuvaju decu pod staklenim zvonom: "nemoj da trčiš, oznojićeš se, pašćeš, nemoj da skačeš, povredićeš se"... Ne shvataju da jedan skok utiče neverovatno na razvoj kostiju i povećanje gustine kostiju. Sutra će to dete biti stariji čovek pa će imati problema - objašnjava.

Skokovi, padovi, sve je to sastavni deo odrastanja, i ne treba da decu štitimo od toga, već kako savetuje, treba da stvorimo bezbedno okruženje, ali treba i da ih pustimo da se okreću, da skaču, padaju. Kako kaže: "ništa im neće biti".

Dodaje i da je Srpski savez profesora fizičkog vaspitanja i sporta podneo inicijativu Privrednoj komori Srbije da povede računa tokom uvođenja takozvanog dualnog obrazovanja i da se posebna pažnja posveti fizičkom vaspitanju.

Deca se upropašćavaju u teretani

Takođe, kao još jedan od problema, a i grešaka koje čine roditelji jeste to što iz raznih razloga oslobađaju decu fizičkog vaspitanja.

- Ne shvataju da je to zločin prema tom detetu. Taj isti srednjoškolac koji ne vežba, će onda posle godinu, dve plaćati neke fitnes centre i ko zna ko će raditi sa njima. Deca se upropašćavaju u teretani i na nekim treninzima, pucaju im leđa, ukrštaju im se ligamenti, to ranije nije bilo moguće - priča dr Miroslav Marković

Da je veliki problem oslobađanje od fizičkog smatra i profesor fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi "Đorđe Natošević" iz Novog Sada, Branislav Tešić.

- Ja nemam moć da nikoga primoram da radi fizičko. Roditelji odu kod lekara i traže da decu oslobode fizičkog - rekao je ranije za Blic prof. Tešić.

Penjanje uz konopac i patkast hod

Ovaj profesor svoje učenike jednom prilikom stavio je na zanimljiv, ali i jednostavan test - penjanje uz konopac. Tom prilikom shvatio je da je situacija alarmantna, budući da je samo nekolicina dece mogla da uradi ovu vežbu.

- U moje vreme u čitavoj generaciji dvoje-troje učenika nije moglo da se popne uz konopac. Sada imamo situaciju da od cele generacije od oko 110 učenika imamo samo dva dečaka koji to mogu da urade i to samo zato što van škole treniraju džudo. Niko drugi ne može. Kao što niko ne može da u usponu pređe preko razboja, što je pre bilo nezamislivo. Ne znaju ni na drvo da se popnu - priča prof. Tešić.

Nastavnici uočili deformitet nogu i kičmenog stuba

Vladimir Aničić, nastavnik fizičkog u OŠ "Slobodan Sekulić" iz Užica jednom prilikom za "Blic" je izjavio da su najčešće anomalije u pogledu fizičke sposobnosti dece deformiteti nogu i kičmenog stuba. U jednom razredu od 22-23 učenika, njih šest ili sedam ima značajne deformitete.

- Od petog do sedmog razreda đaci ne izbegavaju fizičko, već u osmom i tome su sklone uglavnom devojčice. U našoj školi nije veliki procenat takvih, ali znam da u nekim drugim jeste. Određeni broj devojčica ne radi fizičko da se ne bi znojile, a izgovori su od mesečnog ciklusa, o kome naravno vodimo računa, do priče "boli me glava". Dosta pričam sa devojčicama, objašnjavam im da je zbog njihovog zdravlja bitno da zategnu stomak i leđa. Učim ih da pravilno idu, manekenskom hodu i okretu. Nose duboke patike i patkasto koračaju -ispričao je nastavnik Aničić.

A da bi išle kao dame, noga mora ići ispred noge.

- Hod vežbamo po liniji ili niskoj gredi. Ne moraju da nauče salto na gredi, ali mogu da pokušaju da naprave vagu ili urade okret za 180 ili 360 stepeni - dodaje ovaj užički nastavnik.

Kad vide kozlić izbezume se

Jasna Đukić, nastavnica fizičkog vaspitanja u Osnovnoj školi "Đura Jakšić" iz Kaća za "Blic" je jednom prilikom izjavila da se deca izbezume kada vide kozlić.

- Neka deca se prvi put u životu u šestom ili sedmom razredu susreću sa gimnastikom, odnosno preskakanjem kozlića. Izbezumljeni su, jer ne znaju kako da ga preskoče. Susrećem se i sa situacijom da devojčice u sedmom i osmom razredu izbegavaju fizičko i na tim časovima sede. Mnoge od njih traže da budu i oslobođene, a lekari im izlaze u susret - pojašnjava ona.

Izvor: blic.rs

Dečji mozak se razvija i menja neverovatnom brzinom, baš kao što i oni istom tom brzinom jure od škole ka kući i igranju i nazad.

Namirnice koje konzumiraju su zato veoma bitne. „Ovaj uzrast je značajan za razvoj mozga i ono što jedu ima veliki uticaj na njihovu koncentraciju i kognitivne sposobnosti“, kaže psihijatar dr Dru Remzi, jedan od autora knjiga „Dijeta sreće“ i „Pedeset nijansi kelja“.

Kako on kaže, sledećih 7 namirnica mogu pomoći deci da budu oštroumnija i mogu povoljno uticati na razvoj dečjeg mozga.

JAJA

Proteini i hranljive materije koje se nalaze u jajima pomažu deci da se koncentrišu.
Kako servirati: Umotati pržena jaja u tortilje napravljene od celog zrna žitarica, jesti za doručak ili popodnevnu užinu. „Ovo pakovanje proteina držaće decu sitom do sledećeg obroka i neće osećati potrebu za unosom šećera.“
Takođe, možete probati sendviče sa salatom od jaja ili punjena jaja.

GRČKI JOGURT
Masti su bitne za zdravlje mozga. Punomasni grčki jogurt (koji ima više proteina od ostalih jogurta) pomaže moždanim ćelijama da budu u dobroj formi za prijem i slanje informacija.
Kako servirati: grčki jogurt sa zanimljivim dodacima – pahuljice sa najmanje tri grama vlakana ili borovnice bogate hranljivim materijama koje su poznate kao polifenoli. Žitarice sa crnom čokoladom su takođe dobra opcija. I one sadrže polifenole. Ovi sastojci održavaju oštroumnost tako što usmeravaju tok krvi ka mozgu.

ZELENIŠ
Spanać i kelj su bogati folnom kiselinom i vitaminima i umanjuju šanse demencije koja se može javiti kasnije u životu. Kelj je fenomenalna namirnica, sadrži antioksidanse i ostale materije koje pomažu u stvaranju novih moždanih ćelija.

Kako servirati: Decu je obično teško nagovoriti da jedu ovakve namirnice. Zato umesto uobičajene salate, isprobajte nešto drugačije:

Izblendajte spanać ili kelj za užinu
Dodajte spanać u omlet ili lazanju
Napravite čips od kelja. Isecite kelj na kriške, polijte sa malo maslinovog ulja i malo posolite, a zatim pecite.

RIBA
Riba je dobar izvor vitamina D i omega-3 kiselina, koji štite od slabljenja mentalnih veština i slabog pamćenja. Losos, tunjevina i sardina su vrste koje su bogate omega-3 kiselinama.
„Što više unosimo omega-3 kiseline, to će mozak bolje funkcionisati i deca će moći lakše da se fokusiraju“, kaže Boni Tob-Diks, nutricionista, autor knjige „Pročitajte pre nego što pojedete“.
Kako servirati: Grilujte ribu, dodajte kao prilog sos za umakanje, dodajte takose ili napravite sendvič sa tunjevinom.

ORAŠASTI PLODOVI
Sadrže proteine, esencijalne masne kiseline, vitamine i minerale. Orašasti plodovi mogu poboljšati raspoloženje i smanjiti napetost u nervnom sistemu.
Kako servirati:

Uzmite puter od kikirikija ili možete napraviti puter od semenki suncokreta. Semenke suncokreta su bogate folnom kiselinom, vitaminom E i selenijumom. Ako dete ne voli da jede semenke zasebno, onda ih pospite po krekerima ili hlebu pre pečenja.
Napravite pesto sos: orašasti plodovi kombinovani sa maslinovim uljem i zelenim povrćem daju veoma zdrav i ukusan sos koji se može poslužiti uz pastu napravljenu od celog zrna žitarica.

OVSENA KAŠA
Proteini i vlakna koja se nalaze u ovsenoj kaši pomažu pri čišćenju krvnih sudova. Jedno istraživanje je pokazalo da su deca, koja su jela ovsenu kašu sa dodatkom šećera, bolje uradila zadatke memorije od dece koja su jela šećerne žitarice.
Kako servirati: Dodajte cimet. Istraživanja pokazuju da sastav začina štiti moždane ćelije.

JABUKE I ŠLJIVE
Jabuke i šljive su veoma korisne i sadrže kvercetin, antioksidans koji se bori protiv slabljenja mentalnih veština.
Kako servirati: Oni dobri, značajni sastojci su često u samoj kori voća, pa je zato savet da kupujete organsko voće, da ga dobro operete i stavite sve u jednu činiju kako bi bilo spremno za jednu brzu užinu.
Priredila: Aleksandra Ivković

Izvor: zelenaucionica.com

„Mislim da postajem jedna od dve ličnosti kada su moja deca uznemirena. Ili sam Meri Popins – ljubazna, puna ljubavi, strpljiva – ili sam potpuno netolerantna i sklona vikanju i vrištanju.” — Napisala je jedna zabrinuta majka, a u nastavku prenosimo odgovor stručnjaka za vaspitanje, Dženet Lensburi, koja je objasnila zašto roditelji (pre)često viču na svoju decu.

Ako vičete na svoju decu, niste sami. Zapravo, moje lično empirijsko istraživanje sugeriše da je vikanje postalo nešto poput roditeljske epidemije. Neki to čak nazivaju „novim batinama". Ali, postavlja se pitanje zašto toliko posvećenih, inteligentnih, savesnih roditelja gubi kontrolu?

Roditelji su zbunjeni oko postavljanja granica na nežan način, s poštovanjem

Čini se da roditelji često viču jer su zapravo doneli vrlo pozitivnu odluku da svojoj deci postavljaju granice s poštovanjem, a ne kaznama i manipulacijama. Roditelji se trude da ostanu nežni i ljubazni, a opet je često njihovo ponašanje na iskušenju. Postaju frustrirani, a ponekad čak i uplašeni, osećaju da su izgubili svaku kontrolu bez ikakvog načina da obuzdaju svoju decu. I nije ni čudo! Kad biste pokušali da upijete sve nejasne, protivrečne savete koje ste videli i čuli u vezi s disciplinom i vaspitanjem, teško da bi rezultat bio dobar.

Mnoge od tih teoretskih ideja deluju privlačno i korisno, ali dolaze sa puno pravila šta raditi („ne kažnjavajte, ne nagrađujte, ne kontrolišite, koristite reč „ ne“, očekujte poslušnost, budite autoritativni, itd. “), ali sa vrlo malo objašnjenja kako to i ostvariti.

Roditelji su zbunjeni

Roditelji ne brinu o sebi i svojim potrebama!
Jednom kada postanemo roditelji, naš se svet u potpunosti menja. Mnogi roditelji u potpunosti zaborave na svoje potrebe, ali i granice, što dovodi do određenih negativnih posledica.

Na primer, u kontekstu odnosa s poštovanjem (što podrazumeva percipiranje vašeg deteta kao celovite osobe i komuniciranje s njom kao takvom), u redu je da vaša beba plače nekoliko minuta dok perete zube. Ostavite bebu na sigurnom, zatvorenom mestu, recite joj da idete i uvek potvrdite njena osećanja kad se vratite. Budući da poštujete detetovu potrebu za predvidljivošću, pretvorili ste ovu aktivnost u uobičajeni deo zajedničkog dana i vaša beba uči da predvidi da ćete ići i vratiti se. Još uvek može da se žali, što je njeno pravo, ali vi joj sa poverenjem dajete do znanja da je čujete i prihvatate njen izraz nezadovoljstva.

Roditelji ne brinu o sebi

Ako ste osetljiva osoba koja ne može da spava dubokim snom sa bebom u svojoj blizini, ali zajedno spavate jer mislite da tako treba, ne vodite računa o sebi. Svoje dete želite da odviknete od krevetića ili ograničite vašu celonoćnu brigu oko deteta, ali se osećate krivim, ne vodite računa o sebi. Ako treba da odete u kuhinju kako biste skuvali kafu, ali bojite se da ostavite svoju uznemirenu bebu, ne brinete o sebi. U stvari, ako se osećate krivim zbog bilo kog trenutka brige o sebi, verovatno se ne brinete o sebi, piše Belly belly. Ovo su neki od glavnih razloga zbog kojih roditelji zanemaruju uspostavljanje ličnih granica sa svojom decom ili se koriste manipulativnim alatima poput distrakcije (što često dovodi do vike). Drugim rečima, roditelji ne veruju da je dete doista celovita osoba koja može da razume reči i iskreno komunicira.

Roditelji se osećaju odgovornima za osećanja svoje dece

Roditelji se odriču većine svog života za decu, ali nezdravo je (a još manje zdravo za decu) postati roditelj bez ega, zanemarujući svoje potrebe i gotovo poništavajući sebe. Potrebne su nam lične granice, a deci su potrebni roditelji kao primer. To znači imati iskren, autentičan odnos s poštovanjem koji će postavljanje granica deci kroz tinejdžerske godine učiniti jasnim i jednostavnim.

Roditelji ne mogu da se pomire sa neprijatnim osećanjima zbog detetovih intenzivnih emocija

Roditelji često preuzimaju na sebe vrtlog razočaranja, tuge i besa svog deteta, umesto da budu njihovo sidro i sigurno utočište. Roditelji bi trebalo da razumeju da je za emocionalno zdravlje deci neophodno da se izraze. Ova nezdrava percepcija dece i njihovih osećanja onemogućava razvoj emocionalne otpornosti, stvara potrebu za još više postavljanja granica i iscrpeće vas svaki put kad budete morali reći „ne” ili insistirati na nečemu (što će biti često).

Niste krivi za detetove intenzivne emocije

Vaše dete treba da se ponaša na takav način da bi se zdravo osamostalilo. Ako se osećate odgovorno za svakodnevne emocije vašeg deteta, nećete biti voljni da postavite iskrene granice, umorićete se i verovatno na kraju vikati … ili plakati, što ni za vašu decu nije zdravo. Jednom kada ispunite osnovne potrebe svog deteta, vaša jedina odgovornost je da njegove emocije prihvatite i potvrdite.

Roditelji imaju nerazumna očekivanja

Roditelji često viču jer očekuju nemoguće. Deca su istraživači. Potrebna su im sigurna mesta na kojima mogu slobodno da se kreću, eksperimentišu, istražuju. Tražiti od mališana da ne trči, skače ili se penje slično je kao i reći: „Ne diši”. Stvorite i pronađite sigurna mesta za igru ​​svoje dece. Nemojte ih izlagati materijalima ili opremi koju ne mogu koristiti kako žele pa se onda ljutite kada se toga ne pridržavaju. Na roditeljima je da izbegavaju situacije koje će staviti strpljenje na iskušenje, nego se potrudite da održite mir i učinite da sve funkcioniše.

Imajte razumna oečkivanja

Roditelji bespotrebno ulaze u rasprave sa decom

Za raspravu je potrebno dvoje, zato se nemojte ni upuštati u nju. Niste vršnjak svog deteta, vi ste vođa. Dakle, umesto da shvatite lično jedno sasvim zdravo ponašanje svog deteta i krenete sa vikanjem, uspostavite kontakt očima sa detetom i sa punim pouzdanjem recite ograničenje: „Vreme je da opereš zube.” Dajte jednostavan izbor ili priliku za samostalnu odluku.

Rešenje: složite se sa detetovim neslaganjem!

Koliko god ovo za većinu roditelja bilo potpuno kontra-intuitivno, to deluje. Što ste više spremni da se složite sa osećanjima svog deteta dok se mirno držite granica koje ste postavili, to će biti lakše savladati otpor i krenuti dalje. Kako vaše dete može da nastavi da se bori kada vi nećete prestati da se slažete sa njim? Ova roditeljska „bela zastava” empatije će čudesno rastopiti napetost između dece i roditelja. Nakon što prepoznate da je otporno, impulsivno, nepoželjno ponašanje vašeg deteta zapravo samo neugodan zahtev za vašu pomoć, verovatno ćete lakše prestati da vičete zbog toga.

Izvor: bitiroditelj.com

S obzirom na moderan, brz način života koji tera roditelje da rade više zadataka za manje vremena, može se očekivati izgaranje.

Odgajanje dece može biti zahtevno. Zbog toga nije neobično videti umorne roditelje koji osećaju da više ne mogu da se nose sa izazovima roditeljstva.

Prema neurologu dr Puji Agarvalu, izgaranje roditelja je „fizička, mentalna i emocionalna iscrpljenost koju roditelji osećaju usled hroničnog stresa koji nosi roditeljstvo“.

S obzirom na moderan, brz način života koji tera roditelje da rade više zadataka za manje vremena, može se očekivati izgaranje.

Međutim, da bi roditelji potražili neophodnu pomoć, prvo je važno prepoznati simptome roditeljskog izgaranja. Psiholog i edukator roditeljstva, Džejmi Bloč, nedavno je otkrio sedam najčešćih znakova ovog sindroma.

Simptomi roditeljskog izgaranja:

Umor

Promene visokog i niskog nivoa energije

Osećaj zaglavljivanja ili „smrzavanja“: Ovo se može manifestovati u vidu provođenja vremena na društvenim mrežama u slobodno vreme kada postoje druge stvari koje želite da radite

Osećaj beznađa

Osećate umor od saosećanja: teško vam je da saosećate sa drugima, posebno sa članovima porodice.

Promena osećanja: stvari koje su nekada bile opuštajuće sada deluju stresno

Osećaj razdražljivosti

„Iako roditelji koji prolaze kroz ove situacije mogu imati periode odmora, nikada se ne osećaju potpuno odmorni. To dovodi do još veće iscrpljenosti i stresa. Kao rezultat poslednjih nekoliko godina, roditelji doživljavaju porast stresa zbog mnogih zahteva svakodnevni život“, istakao je psiholog u saopštenju.

Izgaranje roditelja je problem koji ne treba zanemariti. Male promene, kao što su briga o sebi, odmor i razgovor sa voljenim osobama, mogu značajno olakšati ove izazove, prenosi Index.hr.

Dilema koju mnogi roditelji imaju jeste trebaju li deca da imaju mobilni telefon i kada im ga treba dozvoliti. Terapeutkinja Sarie Taylor kaže da se roditelji često suočavaju s ovom dilemom jer i druga deca imaju mobilne telefone ili jednostavno žele da ih deca koriste jer su sigurniji kada deca počnu da izlaze sama.

Ipak, postoje određene stvari koje treba uzeti u obzir.

„Važno je prie svega priznati da je svako dete drugačije i da svaki roditelj ima pravo da donese svoju odluku bez osuđivanja“, rekla je Sarie za Manchester Evening News.

Ona je naglasilada i kada roditelji zabrane mobilni telefon detetu, ono pronađu način da ga ima. Zato je bolje sarađivati s decom i pomoći im da se snađu s problemima s kojima će se neizbežno u nekom trenutku susresti.

Ovo su saveti koje Sarie daje roditeljima:

Pomozite deci da izgrade samopouzdanje i samopoštovanje, tako da budu bolja u održavanju ličnih granica.

Naučite ih društvenom bontonu i kako da komuniciraju mobilnim telefonom. Ključno je da kod dece podstičete otvorenu komunikacije kako bi znala da se mogu obratiti roditeljima ako se nešto dogodi i ako im je potrebna podrška.

Pokušajte da vidite stvari iz njihove perspektive. Terapeutkinja ističe da roditelji treba da čuvaju svoju djecu i da imaju zadnju reč, ali da bi komunikacija bi bila bolja djeca bi trebalo da budu uključena u donošenje nekih odluka. Ovo je jako važno ukoliko roditelji pokušavaju da podstaknu samostalnost i odgovornost, jer je to važan deo odrastanja.

Praktikujte ono što i govorite. „Poučavanje djece o ograničenjima i granicama može biti dobar reset i za roditelje“, zaključuje terapeutkinja.

Izvor: bitiroditelj.com