Zbog sve nepredvidljivijih klimatskih promena ispaštaju mnoge životinje, a sada je otkriveno i na koje sve načine utiču na medvede.

Naime, umesto da su u hladnijim predelima već u zimskom snu, medvedi su polubudni, a neretko i prave haos u naseljima.

Medvedi u Sibiru lutaju u „polu snu“ posle nenormalno visokih temperatura ove jeseni, saopštilo je Odeljenje za zaštitu divljeg sveta Amurske oblasti.

Medvedi su spremni za hibernaciju, akumulirajući rezerve masti potrebne za spavanje tokom zime, ali tople temperature u novembru su ih održale na nogama i posle vremena za spavanje, saopštilo je to odeljenje.

- U nekim oblastima poluuspavani medvedi i dalje šetaju po jazbinama - napisali su predstavnici u objavi na Telegramu.

Medvedi su primećeni kako kao omamljeni tumaraju mesec dana posle vremena kada obično ulaze u hibernaciju - krajem oktobra, navodi se u postu.

Neispavani medvedi su uglavnom bili mužjaci, dok su ženke sa mladuncima odlazile u svoje jazbine "strogo po rasporedu", navodi se u objavi.

Medvedi obično provode zimu spavajući u jazbinama, a izlaze na proleće kada hrana ponovo postane dostupna. Za razliku od drugih životinja koje hiberniraju, medvedi sami odlučuju kada će započeti svoj dugi sezonski san na osnovu brojnih znakova, uključujući snabdevanje hranom i temperaturu. Istraživanja su povezala toplije vreme i kraće zime sa smanjenjem vremena koje medvedi provode u hibernaciji, pri čemu medvedi napuštaju svoje jazbine 3,5 dana ranije sa svakim porastom temperature od oko 1 stepena Celzijusa.

Ove jeseni, oblast Amur, koja deli granicu sa Kinom na ruskom Dalekom istoku, doživela je nenormalno visoke i rekordne temperature u oktobru i novembru, objavio je "Moskov tajms". A to bi moglo da odloži hibernaciju medveda.

Vlažne jazbine takođe mogu da bude krive za to, rekao je Oivind Tojen, zoofiziolog i istraživač docent na Institutu za arktičku biologiju na Univerzitetu Aljaske Ferbanks, u mejlu za "Lajv sajens".

- Temperature iznad nule u vlažnim snežnim uslovima mogle bi da dovedu do ulaska otopljene vode u jazbine zbog čega bi medvedima bilo neprijatno da ostanu u njima - rekao je on.

Čini se da problemi sa hibernacijom više utiču na mužjake nego na ženke i mladunce.

Neispavani medvedi su posebno česti u urbanim sredinama, gde kante za smeće nude obilje i hrane dostupne tokom zime, rekao je Tojen. Za razliku od medveda u regionu Amur, oni koji obično sakupljaju ljudske ostatke uglavnom ne gomilaju rezerve masti u pripremi za hibernaciju, dodao je on.

Problem s medvedima i u Japanu

Medvedi zbog klimatskih promena prave i probleme širom Japana.

Seiši Sato je imao loš predosećaj kada je čuo da nešto šušti u žbunju tokom nedavne šetnje šumom na severu Japana.

Pre nego što je to shvatio, dva azijska medveda su iskočila iz žbunja, od kojih je jedan jurnuo na njega dok je mahnito pokušavao da se odbrani, plašeći se za svoj život.

- Kada sam ih video, bio sam tako blizu i mislio sam da sam u velikoj nevolji - rekao je 57-godišnjak iz prefekture Ivate, na severoistoku Japana, za CNN.

Preživeo je napad - ali ne bez mnogo ogrebotina i uboda na ruci i butini.

Sato je među najmanje 212 ljudi koji su preživeli godinu koja je bila rekordna po napadima medveda u Japanu, prema Ministarstvu životne sredine. Šest ljudi je umrlo.

Ovogodišnji ukupan broj napada medveda je već daleko premašio 158 koliko je bilo tokom cele 2020. (prethodne rekordne godine). A broj napada medveda nikada nije premašio 200 godišnje od početka evidencije 2006.

Viđanja „kuma“, ili medveda, nisu neuobičajena u Japanu, ali su uglavnom koncentrisana u severnom delu zemlje, gde planinski lanci, bujni grmovi i kristalno čiste reke pružaju idealno stanište i obilne izvore žirova, koštunjavog voća i insekata koji čine njihovu ishranu.

Ali stručnjaci kažu da japanski medvedi sve više izlaze iz svojih tradicionalnih staništa u urbana područja u potrazi za hranom. Neki sugerišu da je to zato što klimatske promene ometaju cvetanje i oprašivanje nekih od tradicionalnih izvora hrane za životinje.

- Medvedi ove godine proširuju svoj dom i spuštaju se u područja u blizini ljudskih naselja u potrazi za hranom - rekla je vanredna profesorka Maki Jamamoto, koja proučava medvede na Tehnološkom univerzitetu Nagaoka u Nigati.

Sa porastom broja susreta, mnogi stručnjaci veruju da klimatske promene mogu biti faktor u kretanju medveda dalje od njihovih tradicionalnih staništa.

- Stvar je u tome što možete imati godine sa više i manje roda plodova. A kada je rod žirova odnosno bukvice loš, medvedi ne mogu da sačuvaju dovoljno energije pre hibernacije jedući samo njih, pa se približavaju ljudskim naseljima tražeći voće, kestene, orahe i poljoprivredne proizvode uopšte. Ove godine se medvedi sve više pojavljuju u selima upravo zbog veoma lošeg roda bukvice odnosno plodova sa bukve, omiljenog drveta medveda - rekla je ona.

Cutomu Mano, viši naučni saradnik u Istraživačkoj organizaciji Hokaido, rekao je da će klimatske promene „verovatno imati značajan uticaj na vreme cvetanja biljaka i aktivnost insekata odgovornih za oprašivanje, što je neophodno za plodove“.

Izvor: blic.rs

Da li posedujete ove karakteristike?

Biti dobra osoba je više od jednostavnog činjenja dobrih dela. Radi se o tome da imate određeni skup osobina koje su same po sebi dobre, prema psihologiji.

Psiholozi se slažu da istinska dobrota dolazi iznutra i ogleda se u vašim postupcima i načinu na koji se ophodite prema drugima.

Postoje suptilni znakovi koji ukazuju na to da ste zaista dobra osoba, a zanimljivo je uočiti da ovi znakovi nisu uvek tako očigledni kao što mislite.

U nastavku saznajte koji su to 9 psiholoških pokazatelja da ste dobri.

Empatija je sastavni deo vaše ličnosti

Empatija je veština ne samo razumevanja već osećaja emocija drugih ljudi.

„To je kao da gledate tuđim očima, slušate njihovim ušima i osećate svojim srcem“, kaže Alfred Adler, ugledni psiholog.

Ova sposobnost omogućava dobrim ljudima da budu vrlo usklađeni s emocijama oko sebe i oni istinski mogu da se stave u tuđe cipele.

Empatija je nešto više od samog razumevanja, radi se o tome da odgovorite na saosećajan način. To ne znači da morate rešavati tuđe probleme, ali podrazumeva da se radujete kada drugi uspeju i puni ste saosećanja kada su drugi u teškoj situaciji.

Ova reakcija ljubaznosti i saosećanja ono je što izdvaja empatične osobe

Ne osuđujete

Ovo je ključni znak da ste dobra osoba. Prihatate ljude onakve kakvi jesu bez donošenja naglih zaključaka. Lako je formirati brz sud o nekome na osnovu spoljašnjeg izraza. Međutim, neosuđivati znači izabrati da razumete i poznajete osobu izvan površinskih aspekata.

Kako ističe poznati psiholog Maršal Rozenberg svaka osuda ili kritika je zapravo izraz nezadovoljene potrebe.

Pesnik Volt Vitmen nije bio psiholog, ali je prikazao suštinu ove osobine jednom rečenicom.

„Budite radoznali, ali ne osuđujte.“

Ovakav način razmišljanja nas podstiče da pristupamo drugima otvorenog srca i uma, spremni da saznamo sve o njihovim jedinstvenim iskustvima i perspektivama.

Iskreni ste

Iskrenost je još jedan znak dobrote. Radi se o tome da ste iskreni u odnosima s drugima, čak i kada je neprijatno ili teško.

Pošteni ljudi cene integritet i preuzimaju odgovornost za svoje postupke. Ne služe se lažima ili prevarama, čak i ako bi im to kratkoročno olakšalo stvari.

Studija iz 2021. koja je uključivala 693 učesnika pokazala je da su oni koji su praktikovali dobrotu pokazali viši stepen samokontrole i zadovoljstva životom.

Štaviše, verovatnije je da će te osobe imati snažan sistem socijalne podrške u poređenju sa onima koji su manje pošteni. To ukazuje da iskrenost ne samo da poboljšava lično blagostanje, već i jača društvene veze.

Velikodušni ste

Velikodušnost se često povezuje sa davanjem novca ili predmeta, ali se odnosi i na to kako provodite svoje vreme. Dobrice velikodušno raspolažu svojim vremenom, često dajući sve od sebe kako bi pomogli drugima.

Bilo da je u pitanju volontiranje u lokalnoj dobrotvornoj organizaciji, pomoć prijatelju da se preseli ili jednostavno slušanje kada vam neko nešto govori – sve to je znak dobrote.

Dobri ljudi razumeju da je vreme jedan od najvrednijih poklona koje nekome možete dati.

Dalaj Lama kaže: „Velikodušnost je najprirodniji spoljašnji izraz unutrašnjeg stava saosećanja i ljubaznosti“.

Dosledni ste

Doslednost je još jedan znak dobrote. Radi se o tome da ste pouzdani i stabilni u svom ponašanju, vrednostima i uverenjima, dosledni u svojim postupcima. Dobrice se ne ponašaju na jedan način u određenim situacijama, a onda potpuno drugačije u drugim. Njihova dobrota nije čin koji se prikazuje, već je deo onoga što oni jesu.

„Naš karakter u osnovi je kombinacija naših navika. Budući da su dosledni, često nesvesni obrazaca, oni neprestano, svakodnevno, izražavaju naš karakter“, rekao je Stiven Kovej, američki pedagog, pisac i autor.

Biti dosledan takođe znači da držite svoja obećanja. Kad kažete da ćete nešto uraditi, vi to i uradite. Vi ste pouzdani i drugi znaju da mogu da računaju na vas.

Redovno izražavate zahvalnost

Izražavanje zahvalnosti je znak dobrote. Radi se o priznavanju dobrih stvari u životu i prepoznavanju napora drugih. Dobri pojedinci ne uzimaju stvari zdravo za gotovo.

Oni cene male stvari, svakodnevna čuda i dobrotu drugih. Često kažu ‘hvala’ i to ozbiljno misle.

Prepoznavanje i uvažavanje pozitivnih aspekata u životu može da dovede do povećanja tih pozitivnih aspekata. Ali ne radi se samo o izražavanju zahvalnosti drugima.

Osećaj zahvalnosti za ono što imate može vas učiniti srećnijim i zadovoljnijim.

Ako shvatite da je prirodno da kažete „hvala“ osećate se zahvalnijim i više ćete ceniti ljude oko sebe. A to je znak dobre osobe.

Opraštate

Opraštanje je osobina koju istinski dobri ljudi poseduju.Reč je o oslobađanju sebe od tereta ljutnje i dopuštanju da izlečite sebe. Tako je lakše da oprostite.

To ne znači da zaboravite ili oprostite učinjenu nepravdu, već odlučite da se oslobodite negativnosti povezane s tim.

Čeri Karter-Skot, motivaciona govornica, primećuje transformativnu moć opraštanja pa kaže:

„Bes vas čini manjim, dok vas oproštaj tera da rastete iznad onoga što ste bili“.

Ako možete da oprostite i krenete dalje bez zadržavanja ljutnje, to je snažan pokazatelj da ste zaista dobra osoba.

Cenite odnose iznad materijalnih stvari

Dobra osoba često više ceni odnos i iskustva nego materijalne stvari.

Dobri ljudi razumeju da život ne čine stvari koje imamo, već veze koje stvaramo. Zaista dobri ljudi cene vrednost zajedničkog iskustva ili dubokog razgovora.

Prioritet im je da provode vreme s voljenima i da izgrade dobre odnose.

Trudite se da budete bolji

Najvažniji znak dobrote je težnja ka usavršavanju i radu na sebi. Ne radi se o tome da budete savršeni već da priznate svoje mane i radite na tome da postanete bolja osoba.

Dobri ljudi su svesni da nisu savršeni. Niko danas nije savršen. Oni znaju da prepoznaju svoje slabosti i rade na njima, ne da bi impresionirali druge već sa ciljem da sebe poboljšaju. Da rastu, uče i postanu najbolje verzija sebe. Ako stalno težite tome, na dobrom ste putu, piše Hackspirit.com.

Oni su jedan od najvećih špijuna i kršitelja privatnosti na internetu, ali, od 4. januara, Google počinje da isključuje kolačiće trećih strana, nametljive računarske datoteke koje prate vaše ponašanje onlajn. Tehnološki div nasumično odabira jedan odsto korisnika Google Chromea širom sveta, otprilike 30 miliona ljudi, kako bi bili prvi koji će isprobati opciju nazvanu "Tracking Protection".

Google će tom opcijom ograničiti web stranice u korišćenju kolačića za praćenje. Evo šta ta promena znači za vas i da li treba nešto da preduzmete kada stupi na snagu.

Ako se nalazite u jedan odsto nasumično odabranih, 4. januara ćete videti obaveštenje na Chrome pretraživaču, piše Dejli Mej.

“Vi ste među prvima koji isprobavaju „Tracking Protection“, opciju koja ograničava web stranice u korišćenju kolačića za praćenje“.

Opcija će raditi automatski, pa će se tokom surfovanja internetom kolačići trećih strana automatski ograničavati, čime će se smanjiti mogućnost praćenja vaše aktivnosti.

Google planira potpuno da potpuno eleminiše upotrebu kolačića trećih strana kada „Tracking Protection“ stigne za sve korisnike do kraja 2024. godine.

“Kada je u pitanju unapređenje privatnosti na internetu, posao nikada nije gotov”, napisala je kompanija u saopštenju.

“Zato u Guglu nastavljamo ulagati u opcije koje štite vaše podatke i pružaju veću kontrolu nad njihovim korišćenjem”, dodali su.

Izvor: nova.rs

Mnogi se na pomen Josipa Broza Tita, odmah sete Jovanke Broz. Ipak, većina ne zna da je ona nakon udaje zadržala i svoje prezime. Jovanka je rođena na današnji dan, 7. decembra 1924. godine u mestu Pećane u Lici u porodici oca Mihajla i majke Milice.

Iako je svih ovih godina često pričano o životu Jovanke Broz, pojedini detalji nisu poznati široj javnosti. Mnogi ne znaju da jedan od Jovankinih rođaka bio niko drugi do čuveni Nikola Tesla.

Osnovnu školu je završila u rodnom selu, ali iz porodičnih razloga nije nastavila redovno dalje školovanje Godine 1941. na tom području pokrenut je otpor srpskog naroda, a upravo u Jovankinoj kući u Pećanima, tog leta, upriličeni su prvi sastanci četničke vojske, tada jugoslovenske vojske i predstavnika partizanskog pokreta.

Kako je sama tvrdila, tokom 194. i 1942. godine, Jovanka se borila u ženskoj ličkoj omladinskoj četi, a onda i u sastavu omladinske čete na Kordunu, a na kraju se obrela u čuvenoj Ličkoj diviziji.

Tito je odmah bacio oko na nju

Istoričar Karanović navodi da su se njih dvoje upoznali 1944. godine, neposredno pre desanta na Drvar, a Tito je navodno odmah obratio pažnju na nju, jer je bila veoma lepa devojka.

Broz je tada živeo u Belom dvoru sa Davorjankom Paunović zvanom Zdenka, koja je umrla od tuberkuloze 1946. godine. Političke strukture oko Tita procenile su treba da mu se olakša taj period žaljenja. Izbor je pao na Jovanku.

Međutim, ona je godinama bila nepoznata javnosti, vodeći brigu o poverljivoj arhivi, a kasnije i o Titovim ličnim dokumentima. I to je tako bilo sve do 1952. godine, jer je Tito godinu dana ranije odlučio da je zaprosi, a zanimljivo, kada su se venčali, on je imao 60, a ona samo 28 godina. Malo je poznato da je ona nakon venčanja zadržala i svoje prezime Budisavljević.

"Sve do 1975. godine predstavljana je kao njegova žena i njegov lični i snažni oslonac u susretima sa mnogim izazovima koje je jugoslovensko društvo moralo da savlada kako bi uopšte bilo u prilici da opstane. Međutim, te godine je prvi put odvojena od Tita u Igalu, pod optužbom komunističke kuhinje da kuje zaveru da Tita svrgne s vlasti i s generalom Đokom Jovanićem preuzme vlast", naveo je Karanović.

Kako kaže, oni su dve godine bili u potpunosti razdvojeni, i bez ikakvog kontakta. Jovanka je u vili u Užičkoj broj 15 dočekala vest o Titovoj bolesti, a zatim i o njegovoj smrti 1980. godine.

Prvobitno joj nije bilo dozvoljeno da prisustvuje Titovoj sahrani, ali na intervenciju premijerke Indije Indire Gandi ta odluka je promenjena, no ubrzo su joj oduzeti svi lični predmeti i ona je uz pretnje oružjem preseljena u drugu kuću bez adekvatnih uslova za život.

"Ona je provela naredne 33 godine u izolaciji i bez prihoda, mada je imala pravo na penziju. Niko nikada nije zvanično objasnio zašto je bila kriva bez krivice i osuđena bez suda", zaključio je istoričar Karanović.

Izvor: blic.rs

Zbog velikog rasta cena energenata, pojedine evropske zemlje počele su da dele savete stanovništvu kako da najbolje uštede. Ovo su stvari na koje treba obratiti pažnju.

Četiri uređaja su robusni „gutači“ električne energije u domaćinstvima – mašine za pranje (i sušenje) veša, pranje posuđa, frižideri i televizori. Barem tri od ta četiri uređaja poseduje skoro svako domaćinstvo.

Energetski institut Hrvoje Požar iz Zagreba sproveo je projekat „Uštedi energiju!“ dajući građanima savete za energetski efikasno korišćenje kućnih uređaja. Evo šta savetuju…

Mašine za pranje posuđa

Umesto pranja posuđa na ruke, preporučuje se korišćenje mašine za pranje posuđa jer se time štedi i električna energija i voda. Takođe se preporučuje korišćenje kratkog programa pranja s niskim temperaturama.

Što je kapacitet mašine za posuđe veći, to je veća i potrošnja električne energije i vode. Stoga je savet da se pre kupovine mašine uzme u obzir kolike su potrebe domaćinstva za pranjem. Savet je i da se pre početka pranja prostor mašine dobro popuni, a posuđe u nju složi tako da se maksimalno iskoristi prostor, prenosi Blic.

Mašine za pranje i sušenje veša

Budući da sredstva za pranje veša i omekšivači zagađuju okolinu, stručnjaci preporučuju njihovu umerenu upotrebu. I kod mašine za veš preporučuje se pranje na nižim temperaturama jer je tada potrošnja energije znatno manja.

Bubanj ne treba natrpavati do vrha, ali ni prati “pola bubnja”. Stručnjaci kažu da je mašina puna kad vam stane šaka u bubanj bez pritiskanja odeće. I u ovom slučaju vredi pravilo: što je veći kapacitet mašine, veća je potrošnja energije i vode.

Kombinovani uređaji – za pranje i sušenje veša u jednom manje su efikasni od pojedinačnih. Stručnjaci savetuju mašinsko pranje u vreme niže tarife, što je u Hrvatskoj tokom zimskog računanja vremena od 21 do 7 sati ujutro, a tokom letnjeg računanja vremena od 22 do 8 sati. Isto vredi i za mašinu za sudove.

Televizori

Kod televizora važi pravilo “veličina je bitna” jer veći ekran znači i veću potrošnju energije. Najbolje iskustvo gledanja dobićete kada ekran zauzima približno 40 posto vašeg vidnog polja. Stoga je savet da veličina ekrana televizora bude prilagođena veličini prostorije. Takođe, stručnjaci savetuju da se televizor ne drži uključen kada u prostoriji nema nikoga.

Kod kupovine televizora valjalo bi dati prednost onima višeg energetskog razreda. Važna je i napomena da uređaji poput televizora ili računara troše struju i kada su u stendbaj načinu rada pa ih je najbolje sasvim isključiti iz struje kada se ne koriste.

Frižideri

Veliki “gutači” energije u domaćinstvima su i frižideri. No, budući da se bez njih ne može, savet je da se, radi efikasnog trošenja energije, u njima održava ravnomerna temperatura od 5 stepeni Celzijusa uz preporuku da se kupi frižider s digitalnim termostatom jer je takav precizniji. Frižider bi trebalo postaviti što dalje od izvora toplote, šporeta i rerni, ali i dalje od sunčevih zraka.

Takođe, frižiderbi trebalo da bude odmaknut od zida kako bi se omogućilo strujanje vazduha oko njegovog zadnjeg dela. U frižider ne bi trebalo stavljati tople namirnice niti ga pretrpavati. Preporuka je da se frižider što manje otvara i što kraće drži otvoren. Važno je redovno ga čistiti i voditi računa da unutrašnjost bude suva.

Izvor: nova.rs

Šta vi kažete?

Posao učitelja ili vaspitača decenijama, ako ne i vekovima, stoji na listi najcenjenijih poslova. Kada pogledamo malo dublje u korene i osnove tog zanimanja, odnosno činjenice da neka treća osoba treba da provede najveći deo dana sa našim detetom, stara se o njemu, uči ga i vaspitava sa ljubavlju, pažnjom i razumevanjem, načelno verovanje da je učitelj božanstvo, koje još vlada u nekim azijskim državama, dobija pun smisao.

Negde kroz promenu vlasti, običaja i društvenih ubeđenja i sama teorija o biti prosvetara se izmenila. Umesto nepohodnog poštovanja koje bi trebalo da im ukazujemo, kako zbog onoga što rade za našu decu, tako i zbog samog primera koji ostavljamo potomcima, počeli smo da ih tretiramo kao usputne poznanike koje srećemo dok ostavljamo decu, ili još gore, podmitivu marionetu koja će uz teglu slatkog ili korpicu voća naći malo više razumevanja ili osećaja za naše najmilije. Jasno je da onaj jedan pravi učitelj ili vaspitačica, koji posvećeno i marljivo radi svoj posao i uspeva da ravnomerno raspodeli i razume potrebe svakog deteta, zaslužuje više nego što mu bilo ko od nas može dati.

Jasno je da i iz straha od toga kako će se naša deca snaći i biti prihvaćena, roditelji nude podstrek u vidu poklona, koji kao da kažu „Hej, vidi moje dete, pomozi mu“. Ipak, koliko je sve to potrebno, nije li to ono što zanimanje učiteljica i vaspitača nosi i u samoj osnovi reči? To sam se i ja pitala pre par dana.

Uz razne komentare o događajima iz vrtića, prijateljica mi je ispričala kako mame redovno donose keksiće, čokolade ili neke druge poslastice vaspitačicama, uz napomenu kako je to potpuno normalno, s obzirom da, kako ona kaže, „ponekad kasnimo na doručak“ ili „deca su nekad nemoguća“.

Ovo mi nije sasvim bilo jasno, pitala sam se zašto kaljamo nešto što treba da bude toliko čisto. Pod tim ne mislim kako su deca anđeoski dobra, jer sam potpuno svesna njihove sposobnosti da u čoveku probude zver, već na činjenicu da brigu o našoj deci i one koju su je odgovorno preuzeli na sebe, tretiramo kao nešto lako potkupljivo ili podmitljivo.

Stoga smo pitali vas „Treba li deca da nose poklone vaspitačima, učiteljima i nastavnicima za Novu godinu i zašto?“ u anketi na Nova.rs, a od preko 400 komenara, jedna Danica je kratko obuhvatila celu smisao.

„Naravno da da. Uče se darivanju. Takođe i međusobno treba da poklone razmenjuju,“ kaže ona.

Sa njom se složila još jedna čitateljka uz komentar: „Da je sreće svi bi poklanjali neku sitnicu jedni drugima, sreća je i u poklanjanju i u primanju.“

Verovanja da decu treba naučiti da dele i poklanjaju jeste preovladalo u najvećem delu odgovora, ipak, većina je istakla i kako bi pokloni trebalo da izgledaju.

„Ne treba lično njima da nose, već da svi u odeljenju donesu poneki slatkiš, ukras i da naprave lep ambijent u kojem će se malo počastiti i družiti.“

„Mito i korupcija od malih nogu, pogrešno se deca odgajaju i vaspitavaju! Pokloni se nose i daju u izuzetnim prilikama kada su dani darivanja, a ne vrednim poklonima nego simbolički, koji ukazuju na pažnju i poštovanje! Cveće je najbolji poklon! Crtež! Kojim će svako dete pokazati svoju vrlinu i osećaje i stanje u kakvom se nalazi!“

„Treba. Cvet. A ne zlato, satove. Mali znak pažnje i zahvalnost, a ne mito i korupcija.“

„Nema potrebe za poklonima, mogu samo ako žele da nacrtaju neki crtež i tako im čestitaju praznike.“

„Ništa osim ručno rađene čestitke.“

„Naravno da ne! Sama reč vaspitač, učitelj, znači neko ko će decu učiti kako da se raduju i obraduju svoje drage osobe. U smislu pravljenja ukrasa za jelku, ili čestitke za Novu godinu. Ako je pravi vaspitač, trebalo bi da ima ideje.“

Među čitateljkama i čitaocima su se javile i same vaspitačice i učiteljice, koje su bile jasne oko onoga šta zapravo žele.

„Hvala, pokloni nam ne trebaju, ali bismo vam bili zahvalni da nam pošaljete u školu lepo vaspitanu decu. Recimo, da ne skidaju vrata od WC-a i izbacuju ih kroz prozor, da ne izbacuju prolaznicima prazne flaše od soka na glavu, nekima čak i stolicu, da ne obijaju i ne demoliraju aparate za grickalice i ostale „dečije vragolije“. E , da, ako može da ne lome daske od WC šolja i same WC šolje. Hvala.“

Izvor: zadovoljna.nova.rs

Država je pronalazila razne načine da ubedi narod da mora da se plaća TV pretplata, ali je Švedski TV detektor ubedljivo najbolji i najsmešniji.

Švedski TV detektor je izmišljena naprava sa kojom su dva policajca išla po kraju i navodno beležila ko je otkazao TV pretplatu, a i dalje je imao televizor koji radi. Postojala je čak i reklama koja se emitovala krajem osamdesetih koja je upozaravala ljude da se ne igraju sa ozbiljnim stvarima.

Detektor je, navodno, imao čudesnu moć da otkriva negativce koji gledaju tv program, a ne smatraju za shodno da za to i plate.

Ispostavilo se da je u pitanju bio jednostavan test inteligencije, ali ne i besplatan – barem za one koji ga nisu položili.

Kako su pisali na Vukajliji To je u suštini bila jedna LOGA 3 antena, koju su nakačili na prastari Sonijev beta-max video rekorder iz 1979 godine. Ta skalamerija je trebala da uplaši stanovništvo, ali jedini efekat koji je uspela da proizvede je umiranje od smeha, svaki put kada puste upozorenje na televiziji. Pojedinci su imali i teorije o tome kako ovaj uredjaj radi,a informacije su dobili od šurnjajinog malog koji radi u ekipi za otkrivanje neplatiša i koji je baš juče ulovio čak njih 20!

Engleski BBC je još početkom pedesetih godina na identičan način zastrašivao građane, pomoću kombija sa antenama na krovu i promotivnih filmova o celom projektu. Ispostaviće se da su tako dobro zaradili.

Bez obzira na to što je malo ko osim penzionera verovao u Švedski TV detektor. Pa ipak, kao po starom dobrom običaju, komšije bi prjavljivale jedni druge i zato bi vam policija pokucala na vrata.

Zašto Švedski? Ko zna, možda zato što je ladno, ali standard.

Izvor: danas.rs

Proteklih dana možda ste imali priliku da naiđete na kovanice od jednog, dva ili pet dinara sa utisnutom godinom kovanja – 2019. Čuvajući ih im nećete preterano povećati vrednost, kao što je to slučaj sa novčanicom od 100 dinara 1884. godine, za koju možete da dobijete i par desetina hiljada evra.

Novcem se plaća određena cena, ali i novac ima svoju cenu, posebno kada izađe iz opticaja. Ako još ima i grešku u štampanju ili kovanju to mu višestruko podiže vrednost pa je kolekcionarima uvek zanimljiv.

Kada i koliko će ovogodišnje kovanice biti interesantne numizmatičarima, teško je predvideti.

„Ne možemo očekivati da one postignu neku izuzetnu numizmatičku vrednost. Kako vreme prolazi one će biti nešto vrednije nego danas, ali sigurno se od njih nećemo obogatiti. Ima nekih novčića koji su stari po 100 godina koji ni danas nisu dobili na nekoj drastičnoj vrednosti, a ima jednostavno novčića starih po 20 godina koji su jako popularni. Primer, sav kovani novac sa likom Nikole Tesle je popularan, bez obzira na tiraž“, objašnjava za RTS numizmatičar, Željko Jelić.

Za kolekcionare je popularan i novac kovan ili štampan u malom tiražu koji je bio u opticaju, a stepen očuvanosti je jedan od faktora koji mu određuju cenu. Za kulturne institucije neki primerci ipak nemaju cenu.

„Novac iz 1875. godine jer je na tom novcu prvi put natpis dinar. To je natpis novouspostavljene novčane jedinice. Za nas od značaja je, istorijski posmatrano, prvi novac iz moderne Srbije iz 1868. godine. To je veliki istorijski trenutak kada Srbija koja je još uvek u vazalnom odnosu prema turskoj vlasti počinje da kuje sopstveni novac“, ističe Svetlana Miljanić, stručni saradnik za numizmatiku NBS.

U NBS se čuva prvi kovani novac moderne Srbije iz 1868. godine sa likom kneza Mihaila Obrenovića koji osim istorijske nema veliku numizmatičku vrednost. Međutim, ono što ima i veliku numizmatičku vredost je novčanica iz 1884. godine koja je bila u opticaju do Prvog svetskog rata. Tada je u prometu ostalo njih 70, a sudbina većine nije poznata.

Poznato je ipak da originalni primerak osim u Narodnom muzeju postoji i u kolekciji Jelića koji smatra da je sačuvano svega desetak novčanica.

„Novačanica od 100 dinara iz 1884. zavisno od stepena očuvanosti vredi od par hiljada evra do par desetina hiljada evra. Recimo dvadesetak hiljada evra ako je ekstremno očuvana“, navodi Željko Jelić.

Tu skupocenu biste možda i primetili, ali moguće je da vam je kroz ruke nekad prošla novčanica koja vredi znatno više nego što na njoj piše. Vrednost, kažu poznavaoci, nije u brojevima, već u detaljima.

Izvor: nova.rs

i parlament je pooštrio zakon o zabrani nacističkih simbola ili onih koji su povezani sa palestinskim pokretom Hamas, u cilju suprotstavljanja porastu antisemitskih i ekstremističkih dela.

Ova alpska zemlja, koju je Adolf Hitler pripojio 1938. godine, ima jedan od najstrožih zakona u Evropi u vezi sa neonacističkim zločinima, ali su osude retke.

Amandman na zakon iz 1947. godine usvojili su svi poslanici, osim onih iz krajnje desničarske Slobodarske partije (FPO).

Nošenje nacističkih simbola ili bilo kog drugog simbola na listi, koja posebno uključuje Hamas, organizaciju Muslimanska braća ili Hezbolah, sada će biti kažnjena većim kaznama, do 20.000 evra.

Državni službenici proglašeni krivim biće razrešeni dužnosti.

Tekst takođe kriminalizuje svako minimiziranje holokausta i drugih nacističkih zločina.

Prestupi koje su Austrijanci počinili u inostranstvu, posebno putem širenja propagande putem interneta, potpadaju pod novi zakon, koji takođe olakšava konfiskaciju nacističkih predmeta.

Austrija, Hitlerova domovina, dugo se predstavljala kao žrtva nacizma, poričući saučesništvo mnogih Austrijanaca.

Tek je kasnih 1980-ih počela da ispituje svoju odgovornost za Holokaust.

Ukupno je ubijeno 65.000 austrijskih Jevreja, a 130.000 je prinuđeno na izgnanstvo.

Izvor: nova.rs

"Veliki skok unapred", divovski program ubrzanog ekonomskog razvoja kroz naglo i drastično povećanje proizvodnje hrane i čelika, trebalo je da omogući ostvarenje prosperitetnog komunističkog društva na kojem bi Kini zavidela čitava međunarodna zajednica, ali se završio neverovatnom društvenom kataklizmom - masovnom glađu koja je odnela više desetina miliona života, fizičkim razaranjem naselja, uništavanjem prirodne sredine i političkim terorom.

Malo je društvenih eksperimenata u istoriji čovečanstva koji se bez zadrške doslovce mogu nazvati kataklizmom. Među njima su Staljinova kolektivizacija i njome prouzrokovana glad, koja je odnela oko pet miliona života u Sovjetskom Savezu početkom tridesetih godina prošlog veka i ideološki motivisani teror Crvenih Kmera krajem sedamdesetih u Kampućiji (današnjoj Kambodži), koji je progutao između jedan i po i dva miliona života.

No, nijedna od tih nesreća se po razmerama ne može meriti sa zapanjujućom glađu koja se desila krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka u najmnogoljudnijoj zemlji sveta Kini tokom Maovog "Velikog skoka unapred", kada je usled lošeg ekonomskog upravljanja državom i terora koji ga je propratio život izgubilo, moguće, čak 45 miliona ljudi.

Međunarodni položaj kineskih komunista

Pošto su komunisti 1949. odneli prevagu u kineskom građanskom ratu, njihov lider, promućurni ali surovi Mao Cedung razmišljao je o načinima da uveća međunarodni prestiž svoje države.

Bio je uveren da Kina, uprkos strašnom razaranju tokom nekoliko decenija unutrašnjih borbi i žestokog sukoba sa okupacionim japanskim trupama, kao zemlja sa najvećom svetskom populacijom i stoga vrlo brojnim seljaštvom i radničkom klasom, ima potencijal ne samo da izgradi idealno komunističko društvo već i da se nametne kao lider čitavog komunističkog sveta.

Mao je tokom više decenija teške borbe da oformi i proširi uticaje komunističke partije u Kini trpeo ponižavanje Josifa Visarijonoviča Staljina. Vođa istorijski prve i teritorijalno najveće komunističke zemlje sveta, tokom Drugog svetskog rata i predvodnik divovske antifašističke borbe, uživao je neprikosnoveni ugled među komunistima širom sveta.

Naime, Gruzijac na čelu Sovjetskog Saveza smatrao je da su nacionalističke, antikomunističke snage Čang Kajšeka, kao brojnije i materijalno opremljenije, korisnije za ispunjenje njegovog glavnog geopolitičkog cilja vezanog za Kinu, a to je držanje Japana, koji je, okupirao najpre Tajvan i Mandžuriju, a potom i ceo obalski pojas Kine i gajio ambicije prema ruskom Dalekom istoku i Sibiru, dalje od Sovjetskog Saveza.

Staljin je zato u više navrata naložio Maou da se pritaji i strpi, odnosno, ne napada Čang Kajšekove snage, uprkos tome što je ovaj 1927. godine masakrom u Šangaju počeo sa progonom komunista.

Staljin je čak Čang Kajšekovim nacionalistima pružao krupnu materijalnu vojnu pomoć, koja je uključivala stotine ratnih aviona, posade, mehaničare, veziste i lekare, dok je kineskim komunistima najčešće upućivao samo floskule i propagandni materijal. Sovjeti su zaista pritekli u pomoć Maovim komunistima tek po završetku rata kada su Mandžuriju, koju su velikim jurišem u avgustu 1945. preoteli od japanskih okupacionih snaga, predali njima u ruke, a ne Čang Kajšeku.

Uprkos manama kao što su paranoičnost i sadizam, Staljin je bio izuzetno obrazovan i načitan čovek koji je detaljno proučavao političku misao. On je prostudirao i prevod ranih Maovih spisa o komunizmu, ali o njihovom sadržaju nije imao visoko mišljenje, što se reflektovalo i u njegovom lakonskom odnosu prema kineskom komunističkom lideru tokom njegovih poseta Sovjetskom Savezu.

Uprkos ljubomori i animozitetu prema Staljinu i Sovjetskom Savezu uopšte koji je proisticao iz takvog tretmana, Mao je bio prisiljen da se tokom pedesetih godina oslanja na pomoć Moskve u pokušajima da sprovede industrijalizaciju zemlje i seljačke mase pretvori u radničku klasu.

Ta neprijatna situacija, kao i činjenica da je zemlja intervencijom u Korejskom ratu ušla u otvoreni sukob sa SAD i Zapadom, diktirala je potrebu da se Kina ubrzanim ekonomskim razvojem podigne iz siromaštva i stekne veću vojnu moć.

Naročito je bila teška situacija oko Tajvana, gde je američka vojska razmestila taktičke nuklearne bombe kako bi zaštitila mladi režim Čang Kajšeka u Tajpeju, koji je tamo prebegao nakon poraza u građanskom ratu s komunistima. Zato je Kini trebala atomska bomba, kao i kapaciteti i znanje za proizvodnju vojnih aviona i brodova.

Velike ambicije

Kada je nekoliko godina nakon smrti Staljina sovjetski lider Nikita Hruščov, u sklopu nastojanja da se posle više petogodišnjih planova usmerenih na industrijalizaciju zemlje u cilju izgradnje infrastrukture i jačanja armije obrati više pažnje na proizvodnju za potrebe stanovništva, objavio kao cilj vlade u Moskvi da po industrijskoj proizvodnji nadmaši SAD u narednih 15 godina, Mao, koji se upravo nalazio u sovjetskoj prestonici, nije odoleo da ne saopšti sličnu megalomansku nameru - preticanje Velike Britanije.

Naime, Mao se u sovjetskoj prestonici obreo u novembru 1957, na proslavi četrdesetogodišnjice Oktobarske revolucije, samo mesec dana nakon što je Sovjetski Savez uspešno lansirao prvi veštački satelit u istoriji čovečanstva "Sputnjik 1" i samo nekoliko dana pošto je u kosmos poletelo prvo živo biće, čuveni pas Lajka. SSSR je time demonstrirao da je, uprkos ogromnom gubitku života i teškim razaranjima koje je pretrpeo u Drugom svetskom ratu, sposoban da industrijski i tehnološki nadmaši Zapad.

U atmosferi zanosa i optimizma u vezi sa mogućnostima komunističkih društava da se ekonomski nose sa bogatim zemljama Zapada koja je tada zavladala, Mao je osetio snažnu želju da, poput Sovjetskog Saveza, svojoj zemlji na međunarodnoj sceni donese prestiž i ugled naprednog socijalističkog društva sposobnog da ostvari veliki ekonomski prosperitet.

On je otud skovao plan da u roku od 15 godina kroz istovremeno višestruko povećanje poljoprivredne proizvodnje i produkcije čelika nadmaši Veliku Britaniju, koja je u to vreme, mada je već bila izgubila Indiju, još uvek posedovala nemalo kolonijalno carstvo i važila za industrijski uzor i simbol ekonomskog bogatstva.

Mao je bio uveren da će demografski adut Kine, činjenica da poseduje desetine miliona seljaka i radnika, omogućiti taj "veliki skok unapred" u društvo obilja na kojoj će joj zavideti međunarodna zajednica.

Tako je Kina ušla u period ubrzanog ekonomskog razvoja koji nosi naziv po pomenutoj krilatici.

Taj se "veliki skok unapred" uprkos, ili možda upravo zbog velikih nerealnih ambicija završio nacionalnom katastrofom epskih razmera - strašnom glađu koja je odnela nekoliko desetina miliona života, praćenom fizičkim razaranjem naselja i zagađivanjem prirodne sredine.

Veliki skok unapred

"Veliki skok (ili "iskorak") unapred" sastojao se iz nastojanja da se kroz krupne projekte za obezbeđivanje redovnog navodnjavanja, kao što su izgradnja brana i kanala, i kroz kolektivnu zemljoradnju osetno poveća proizvodnja hrane i istovremeno udare temelji industrijalizacije.

Za nju je esencijalan čelik, legura gvožđa i ugljenika koja čini kičmu teških vozila, mašina i brodova i ima važnu primenu u građevini. Otud je fokus Maove ekonomske politike u dobroj meri pao upravo na mnogostruko povećanje količine proizvedenog čelika, kao zamajca industrijskog razvoja i uopšte prosperiteta.

Pred početak Maovog utopističkog skoka unapred u Kini je 1957. godine bilo proizvedeno nešto više od pet miliona tona čelika. Ambiciozni lider procenio je, međutim, da bi njegova zemlja već do 1962. godine mogla da pretekne SSSR i SAD po proizvodnji te legure sa 100 miliona tona, te da bi do 1975. trebalo da dosegne fantastičnih 700 miliona tona i tako daleko iza sebe ostavi i Veliku Britaniju.

Kako je izgradnja velikih čeličana i kombinata proces koji zahteva puno novca, znanja i vremena, ideja je bila da se skok u proizvodnji ostvari podizanjem mnogo (desetina) hiljada jednostavnih (čitaj: primitivnih) peći malog kapaciteta širom zemlje. One bi bile napravljene od peska, kamena, cigli i drveta.

Neuralgije megalomanskog plana

No, vrlo brzo počeli su da se naslućuju nabori i nepravilnosti u megalomanskoj viziji Velikog iskoraka.

Provincijama i komunama koje su funkcionisale unutar njih dodeljivane su kvote koje su one bile dužne da ispune. U slepom jurišu u svetlu budućnost seljacima je dopalo bavljenje svim i svačim, od seče drva i kopanja uglja, preko rušenja kuća radi ekstrakcije materijala kao što su drvene ploče i cigle, do miniranja u svrhu otvaranja novih rudnika.

Međutim, nedostatak tehničkog znanja, nestašica rude gvožđa i uglja potrebnih za proizvodnju čelika, kao i nedovoljni kapacitet i tehnološka manjkavost peći značili su da komune i lokalne vlasti ne mogu da ispune rastuće kvote koje je diktiralo rukovodstvo iz Pekinga.

Otud, one su često bile prisiljene da tragaju za predmetima od gvožđa i čelika koji bi se mogli istopiti i predstaviti kao novi proizvod - u tu svrhu su žrtvovani tiganji, alati, pa i mašine i stubovi. Mnogi su pribegli i prijavljivanju fiktivnih proizvodnih rezultata.

Štaviše, tragično, između 30 i 50 odsto čelika koji je bio proizveden u komunalnim pećima bio je tako lošeg kvaliteta da je bio neupotrebljiv.

Skok u masovnu glad

Osim toga, čitave šume su nestajale za tili čas ne bi li se obezbedilo gorivo za održavanje vatre u pećima i stekla obradiva zemlja za povećanje poljoprivredne proizvodnje.

Najgore od svega, za rad u pećima i rudnicima, te izgradnju irigacionih sistema u sklopu Velikog skoka unapred mobilisane su desetine miliona seljaka, što je useve ostavilo nepožnjevenim i zemlju neobrađenom.

Posle zemljišne reforme, odnosno nacionalizacije, u Kini je sredinom pedesetih otpočeo proces kolektivizacije usmeren na stvaranje seoskih komuna u kojima ne bi postojalo privatno vlasništvo.

Po ugledu na sovjetske kolhoze, stvarane su komune veličine i do 20.000 domaćinstava u kojima se zajednički radilo i živelo. Građene su zajedničke kuhinje i obdaništa za decu, te uvođena stroga disciplina koja je regulisala radne obaveze i ispunjenje proizvodnih kvota.

Krajem 1958. godine završen je proces transformisanja unutrašnjosti zemlje u komune - uspostavljeno je njih oko 26.000. To bukvalno sprovođenje komunističkog ideala šefa partije Mao Cedunga je ispunjavalo ponosom - on je bio mišljenja da njegova zemlja zavređuje da predvodi ceo komunistički svet ne samo zato što je najmnogoljudnija, već i zato što je u realnosti ostvarila komunističko društvo, dok je Sovjetski Savez još uvek u fazi socijalizma.

No, brza kolektivizacija je značila da seljaci moraju da poljoprivrednoj kooperativi, odnosno, komuni predaju svoju zemlju, alate i mašine, pa i stoku i rezerve žitarica. Da bi to predupredili, mnogi od njih bi poklali stoku i razdelili porodici pirinač, ječam, povrće i druge kulture koje su odgajali.

Poznati su i brojni slučajevi u kojima su imućniji seljaci, očekujući zaplenu imovine, na crno prodavali okućnicu i mašine koje su posedovali i povlačili novac iz banaka i namerno ga brzo trošili na gozbe, pijanke i luksuznu robu, kao što su cigarete i satovi.

Taj iznuđeni talas potrošnje činio je da u vrlo kratkom roku ostanu bez svega što su godinama stvarali i padnu na milost i nemilost (ne)uspeha žetvi i sistema podele kolektivno proizvedene hrane.

Situaciju je dodatno pogoršala ambicija rukovodstva da radi vraćanja dugova Moskvi, brže kupovine novih industrijskih postrojenja, tehnologija i naoružanja od SSSR-a, te međunarodnog prestiža drastično podigne izvoz u inostranstvo.

U 1958. godini, naime, Kina nije ispunila svoje izvozne obaveze i isplatila dugove ne samo Moskvi, nego i Istočnom Berlinu, Budimpešti i Pragu.

Planirano povećanje izvoza za narednu 1959. godinu prevashodno se odnosilo na hranu, pamuk, odeću i obuću. U 1958, prvoj godini sprovođenja Velikog skoka unapred, vlada u Pekingu je dobila informaciju iz unutrašnjosti da se mogu očekivati bogate žetve, zbog čega je odredila nerealno visoke kvote za izvoz žitarica.

Štaviše, u želji da se parira Sovjetskom Savezu (i Japanu), krajem pedesetih se hrabro krenulo i u izvoz mesa, ali i nerezonsku prodaju bicikala, šivaćih mašina, cementa, stakla i druge robe ispod proizvodne cene.

Kada se ispostavilo da žetva, mada bogatija nego prethodne godine, nije donela koliko se očekivalo, te da stočna proizvodnja nije toliko visoka koliko su zahtevala galantna obećanja kineskih diplomata stranim kupcima, partijski vrh je počeo da od stanovništva zahteva da smanji konzumiranje hrane, naročito mesa, kako bi država mogla da ispuni svoje obaveze prema inostranstvu.

Visoki funkcioneri poput Džou Enlaja i Deng Sjaopinga govorili su da su za to da se smanji potrošnja hrane u zemlji kako bi se ispunile obaveze prema socijalističkim zemljama i sačuvao obraz države.

Naročito je čuvena Maova izjava najbližim funkcionerima u kojoj on naglas razmišlja o tome kako bi bilo dobro da narod pređe u vegetarijance, jer kad sve domaće životinje poput svinja, konja i krava mogu da žive bez mesa i ništa im ne fali, može to i narod - on se tom prilikom i upitao da li bi bilo moguće izdati rezoluciju kojom bi se zabranilo konzumiranje mesa i naložio izvoz sve raspoložive količine.

Pritisak da se brzo poveća proizvodnja i odvoji od usta stanovništva, kako bi Kina postala ekonomski svetionik u komunističkom svetu, međutim, ne samo što je doprineo gladi već je i doveo do niza tehničkih propusta, koji su kineskoj robi u Istočnoj Evropi i drugde doneli reputaciju bofla.

Tako su se iz SSSR-a neprestano žalili na bakteriološku nesipravnost kineskog mesa, u Hongkongu, koji bio pod britanskog upravom, su tvrdili da je papir proizveden u matici Kini neupotrebljiv, dok su se Švajcarci jadali da je u uglju koji su uvezli iz Kine petina bila običan kamen.

U Zapadnoj Nemačkoj su detektovali salmonelu u jajima kupljenim u Kini, a u Maroku pronašli insekte u semenu bundeve dopremljenom iz nje.

Sve navedeno, dakle, gurnulo je seoske komune u glad. Neuhranjeni seljaci širom zemlje počeli da jedu bobice, korenje i koru s drveća, da prikupljaju leševe uginulih životinja, love ptice i žabe, te gutaju blato. Grickali su trsku s krovova, sekli i omekšavali kožu sa nameštaja da bi je koristili kao hranu. Zbog svega toga neretko su teško oboljevali od trovanja biljnim toksinima i bakterijama životinjskog porekla.

Više partijskih izveštaja iz 1961. godine ukazivalo je na slučajeve kanibalizma, odnosno, nekrofagije. Bilo je prijava da su u pakovanju mesa nađeni delovi ljudskih tela, da kruže glasine da se na crnoj berzi ljudsko meso meša sa psećim.

Na primer, inspekcija u gradu Linsija u provinciji Gansu, u kojem su uglavnom živele manjine kao što su Hui i Tibetanci, našla je da su tela 76 ljudi bila pojedena tokom trajanja velike gladi, od čega su 12 bile žrtve ubistava, 16 osobe koje su doživele prirodnu smrti i smesta bili raskomadane, dok je 48 leševa bilo iskopano iz grobova u fazi raspadanja. Slično tome, u okrugu Šidžu u provinciji Sečuan registrovano je 16 slučajeva nekrofagije.

Spas u malverzacijama

Ironično, veću tragediju su sprečile prevare. Sistem racionisanja hrane izdavanjem kupona i tačkica trebalo je da posluži da se proizvedene količine relativno pravedno distribuiraju na osnovu broja, pola i starosti stanovnika.

Da bi taj mehanizam mogao da bude efikasno sproveden bilo je nužno sprečiti kretanje stanovništva, pre svega migracije u gradove, pa je uveden administrativni sistem u kojem ako bi osoba bila upisana u registar žitelja u selu i uprkos tome otišla u grad na rad, tamo ne bi imala pravo da dobije hranu i zdravstvenu negu.

Lokalne uprave nastojale su da iskoriste taj sistem da naduvavanjem broja stanovnika za sebe obezbede nešto veće količine hrane. Slično su činila i preduzeća, koja su prijavljivala da imaju više zaposlenih nego što je zaista bio slučaj ili tvrdila da njihovi radnici obavljaju teške fizičke poslove zbog čega im treba više kalorija.

Zaštitu od gladi mogla je da pruži i pripadnost partiji, budući da su njeni kadrovi bili privilegovani kada je u pitanju raspodela hrane: u prvoj godini velike gladi, 1958., partija je brojala 12,4 miliona članova, a u pretposlednjoj, 1961.godini - 17,3 miliona.

Zažmuriti i prebaciti krivicu na drugoga

Kao činjenica da su prenagla agrarna reforma i industrijalizacija prouzrokovali masovnu glad, jednako fascinantan je bio i način na koje je rukovodstvo u Pekingu ignorisalo pošast.

Naime, prve izveštaje o patnji stanovništva, o simptomima neuhranjenosti i smrti od gladi, te neuspesima da se ispune proizvodne kvote, Mao je olako otpisao kao minorne neuspehe koji su neizbežni i koji su nebitni u poređenju s velikim uspehom koji je postignut.

Kada je, uprkos prikrivanju i ulepšavanju činjenica na nižim nivoima, u državnom vrhu sazrela svest o tome da je ipak reč o ozbiljnom problemu, započela je čistka onih koji su se usudili da iznesu kritiku Velikog iskoraka i onih koji su bili odgovorni za nepostizanje zadatih ciljeva - proglašavani su za desničare, reakcionare, sabotere i agitatore. Osim pritvora, prebijanja i slanja u gulage, vršena su mučenja zakopavanjem u zemlju ili sneg.

Konačno, kada je 1960. godine Sovjetski Savez povukao svoje inženjere i naučnike iz Kine zbog pogoršanja odnosa između dve države, vrh u Pekingu je krivicu za glad u zemlji svalio na Moskvu. Ne samo što su Sovjeti napustili projekte u Kini, već je Moskva kriva i zbog pritiska na Peking da vrši isplate dugova u trenutku kada se zemlja nalazi u teškoj situaciji i treba svo raspoloživo znanje i finansijske resurse - tako je glasila zvanična linija u Pekingu.

Istina je, međutim, tvrde istoričari iz neutralnih zemalja, da su Sovjeti bili angažovani na podizanju industrijskih postrojenja i transferu vojnih tehnologija, te da nisu bili umešani u agrarne projekte irigacije i kolektivizacije, kao i da je zapravo ponosni Mao bio taj koji je insistirao da se uprkos gladi poveća dinamika isplate dugova Moskvi kako bi se smanjila zavisnost od SSSR-a i sačuvala čast države.

Štaviše, rukovodstvo u Pekingu je te godine i hranu uvezenu iz inostranstva umesto svom narodu usmeravalo građanima Albanije, Cejlona (današnje Šri Lanke) i Gane kako bi u međunarodnom nadmetanju za prestiž svoju državu pozicioniralo kao svetskog lidera zemalja u razvoju.

Pri tom, Mao je pre svega imao na umu pariranje SSSR-u, u koji je bio razočaran ne samo zato što je Hruščov javno osudio Staljinovu samovolju i kult ličnosti, što je imalo uticaja i na njegov sopstveni status u Kini, već i zato što Moskva nije otvoreno podržala njegovu zemlju u pograničnom sporu sa Indijom (koja je upravo prihvatila tzv. izbegličku vladu Tibeta na čelu sa dalaj-lamom), već se samo ponudila da posreduje u pregovorima u tom sporu.

S obzirom na krupne kineske žrtve u Korejskom ratu i problem američkog vojnog prisustva na Tajvanu, njemu je bilo neprihvatljivo i proklamovano opredeljenje post-staljinističkog sovjetskog rukovodstva za miroljubivu koegzistenciju sa Zapadom.

Neverovatna crna hronika

Krajem pedesetih godina Kina je imala oko 650 miliona stanovnika. Više demografskih studija, zasnovanih na popisima stanovništva i zvaničnim podacima o natalitetu i broju umrlih, stavilo je broj žrtava Velikog iskoraka na između 30 i 38 miliona, a neke slobodnije procene, koje su uzimale u obzir prikrivanje posledica pogrešne politike i to da je u uslovima masovnog umiranja bilo nemoguće voditi preciznu statistiku, na čak oko 55 miliona.

Velikoj razlici u pomenutim procenama doprinosi to što su razne vrste demografskih istraživanja krajem pedesetih bile nepotpune, a partijski kadrovi doterivali statističke kolone kako im je odgovaralo.

Ipak, pojedini istaknuti istoričari danas smatraju da je verovatno najprecizniji zaključak istraživačke grupe od 200 birokrata upućene tokom osamdesetih u unutrašnjost da proceni posledice Maove vladavine. Prema njihovim nalazima, oko 45 miliona građana je nastradalo u periodu od 1958. do 1962. tokom trajanja Maovog utopijskog čeda, društvenog eksperimenta "Veliki skok unapred".

Takve posledice ni strogi autoritarni sistem izgrađen oko kulta Maove ličnosti, kao vođe revolucije koji je potukao desničarske i okupatorske snage, nije mogao da podnese bez ozbiljnih promena u vrhu vlasti.

Nekoliko političkih figura u državnom aparatu i armiji, među kojima i tadašnji predsednik Liu Šaoći, sve otvorenije i snažnije je kritikovalo partijskog vođu, pa je on 1962. potisnut na margine visoke politike u zemlji.

Jedini način da ponovo prigrabi kormilo države bio je da probudi narodne mase i okrene ih protiv svojih kritičara. Mao je to i učinio kroz još jedan neverovatni i tragični društveni eksperiment kolosalnih razmera - "kulturnu revoluciju".

Izvor: RTS

Nostradamusova proročanstva svake godine izazivaju veliku pažnju, mada su napisana 1555.godine.

O tome, koliko su tačna ne bismo da raspravljamo.

Tačnije, upravo prema njegovim proročanstvima 1999. godine trebalo je da svi pevamo pesmu „Biće skoro propast sveta, nek propadne nije šteta“, jer je to godina kada je upravo po Nostradamusu svet trebalo da prestane da postoji.

Ipak, on je nastavio svoja predviđanja, i imao je nekoliko aduta i za godinu koja nas čeka.

Dakle, 2024. izgleda ovako:

Rat sa Kinom

Treba napomenuti da legendarni francuski astrolog nije stvorio neku vrstu preciznog kalendara nadolazećih događaja.
Umesto toga, „predviđanja“ koja mu se pripisuju su samo interpretacije stihova koje je napisao u knjizi iz 1555. godine pod nazivom „Centuries“.
Jedan takav stih, koji počinje vizijom „borbe i pomorske bitke“, kaže:
„Crveni protivnik će pobledeti od straha / Stavljajući veliki okean u strah.“
Ljudi su odmah povezali Kinu i sukob na moru.
S obzirom na to da Kina ima najveću mornaricu na svetu, nadajmo se da su ove interpretacije preterane.

Kralj Čarls dobija otkaz

Čarls je na prestolu tek nekoliko meseci, ali prema Nostradamusu, tačnije njegovim tumačenjima, neće još dugo.
U svojim stihovima, prorok se pozvao na „Kralja ostrva“, koji će imati kontroverzni razvod i na kraju će biti „prisilno izbačen silom“.
Štaviše, rekao je da će ovog vladara zameniti „onaj koji neće imati oznaku kralja“.
U knjizi objavljenoj 2006. godine, najprodavaniji komentator Nostradamusa Mario Riding rekao je da ovaj odlomak ukazuje na to da će Kralj Čarls biti primoran da abdicira zbog „upornih napada kako na njega tako i na njegovu drugu suprugu“.

Takođe je rekao da će Hari – čovek koji nema „oznaku kralja“ – preuzeti krunu umesto svog brata Vilijama, sadašnjeg naslednika.
Zanimljivo je da je od objavljivanja Ridingove knjige, Hari odustao od svoje uloge u kraljevskoj porodici. Drugim rečima, sada uopšte nema „oznaku kralja“.

Klimatska katastrofa

Većina nas je bolno svesna da se svet suočava s klimatskom krizom, pogotovo ako se uzme u obzir da je 2023. godina obeležila niz razornih prirodnih katastrofa.
Ali obožavaoci Nostradamusa tvrde da je ovaj vidovnjak iz 16. veka sve to predvideo i upozorio da će se stvari značajno pogoršati.
„Suva zemlja će postati još isušenija“, predvideo je u jednom stihu, „i biće velikih poplava“.
Takođe je predvideo dolazak „veoma velike gladi zbog velikog talasa“, što su neki shvatili da će cunami pogoditi poljoprivredu, što će rezultirati masovnim glađu.
Nažalost, i zastrašujuće, ovo uopšte ne zvuči van dosega stvarnosti.

Novi papa

Pogledajmo stvari realno, papa Franja nije sve mlađi (ima 86 godina) i nedavno je imao niz zdravstvenih problema, pa opet, nije suludo zamisliti da će se Rimokatolička crkva uskoro morati obratiti za novim liderom.

Naime, to je navodno sugerisao Nostradamus kada je napisao: „Kroz smrt vrlo starog pontifa / Biće izabran Rimljanin dobrog uzrasta.“
Ali, za one koji misle da bi mlad, dinamičan naslednik mogao biti dobra stvar, prorok je dodao jednu napomenu. Tvrdio je da će novi lider „oslabiti svoj vid“ i dugo vreme biti papa, prema Sky History.

Naša preporuka za 2024. godinu?

Gledajte napred, ne unazad: moramo da stvaramo svoju budućnost, a ne da se oslanjamo na nekog davno preminulog da je predvidi za nas.

Ko je bio Nostradamus?

Dakle, Nostradamus je između 1547. i 1555. godine, navodno diktirao 942 poetska, proročka katrena svom sekretaru, dok je bio pod uticajem, pazi sad, mustaknog orašćića koji je uzimao u velikim dozama.
Čak je i za njegovog života, bio je surovo izrugivan. „Neki bezmozak i ludak“, piše u Prvoj invokaciji Lorda Herkula Francuza protiv Nonstradamusa iz 1558. godine, „koji viče besmislice i objavljuje svoje prognoze i fantazije po ulicama.“

Ipak, Nostradamus je posthumno trijumfovao nad svojim kritičarima.

Njegovi katreni, objavljeni 1555. godine kao „Proročanstva“, navodno su predvidela pogubljenje Šarla I, Veliki požar u Londonu, Francusku revoluciju, uspon i pad Napoleona i Hitlera, atentat na Džona Kenedija, ubistvo Benazir Buto, napade 11. septembra, masovna ubistva u Parizu 2015…

U svojoj knjizi objavljenoj 2006. godine, Mario Riding tvrdi da je otkrio nešto što su drugi istraživači Nostradamusa propustili: da su njegovi kvartini numerički indeksirani kako bi se korelirali sa datumima.
Zato, na primer, kvartina 10/22, koja predviđa smrt kraljice, glasi:

„Zbog neslaganja s njegovim razvodom
/ Čoveka koga su kasnije smatrali nedostojnim
/ Narod će izbaciti Kralja ostrva
/ Čovek će ga zameniti,
a koji nikada nije očekivao postati kralj.“

„Ova kvartina“, napisao je Riding, „neće iznenaditi britanski narod i ima šire implikacije. Prva je da će kraljica Elizabeta umreti, otprilike 2022. godine, u dobi od oko 96 godina.“ Riding, koji je preminuo 2017. godine, dalje tvrdi da kvartina 10/22 predviđa da će kralj Čarls abdicirati jer je „umoran od upornih napada na sebe i svoju drugu ženu“ zbog „rezonanci koje ga drže određeni deo britanskog stanovništva, nakon razvoda od Dajane, princeze od Velsa“.
Njegovo tumačenje tu nije stalo.

Takođe je tvrdio da će princ Hari postati sledeći kralj, umesto svog starijeg brata Vilijama.
Mišel de Nostradam je rođen u Sen Remi de Provansu 1503.
Iako katolik, kasnije je naglašavao svoje jevrejsko poreklo tvrdeći da je njegov prirodni instinkt za proricanje „nasledstvo njegovih predaka“.
U početku je zarađivao kao putujući farmaceut, i bio je veoma tražen.
„Njegovo vreme bilo je slično našem“, kaže istoričar Dan Džouns.
„Živeo je u periodu kada su postojale ogromne društvene podele i katastrofe. Bilo je to vreme u kojem je nova izmišljotina štamparske mašine olakšala prenos ideja i ludih gluposti. Bio je društveni medij svojega doba.“, piše Gardijan.

Nostradamus je iskoristio ovaj novi način širenja ideja. Od 1550. godine proizvodio je godišnje almanahe koji su uključivali proročke stihove. Godine 1554. počeo je pisati „Les Prophéties“, u kojem je nameravao da opiše buduću istoriju sveta u 1.000 kvartina, raspoređenih u 10 „vekova“.
Sa porastom svoje slave, Nostradamus je postao blizak prijatelj kraljice Francuske, Katarine de Mediči, čiju smrt njenog muža Anrija II navodno predviđa u sledećoj stihovanoj poruci:

„mladi lav će pobediti starijeg / Na bojnom polju u jednoj borbi / Probiće mu oči kroz zlatnu kavez / Dve rane postaće jedna, a zatim umire na okrutnu smrt.“

Nostradamus šarlatan

E sada, da li je Nostradamus bio šarlatan, ili je ljudima vekovima kasnije zabavnije da tumače njegove stihove baš onako kako njima odgovara.

„Cilj proročanstva nije da vam da unapred savete o fluktuacijama cena na berzi, već da imate mogućnost da nakon događaja kažete da su bili predviđeni“, tvrdi Stiven Konor, profesor engleskog jezika na Univerzitetu Kembridž. „Proroštvo je uvek retroaktivno moćno, ili po vrsti anticipirane retrospekcije koju bismo mogli nazvati ‘posticipacijom’, što uvek znači saznati prekasno ono što biste mogli znati unapred.“

S druge strane, barem je Nostradamus predvideo sopstvenu smrt 1566. godine. Mada, uzimajući u obzir da je predviđanje dato dan pre nego što je umro, i da je gotovo bio vezan za postelju zbog artritisa, edema i arterioskleroze, možda ovo i nije bio rezultat njegove proročke energije, koliko izjava o očiglednom.

Lepota Nostradamusa je u tome što možete da pročitate bilo koje proročanstvo i da ga primenite na istoriju i kažete da je pogodio, kaže Everet F. Blieler, autor pod pseudonimom Liberte E LeVert, knjige „Prophecies and Enigmas of Nostradamus“.
„Okolišanje i izbegavanje direktnosti igraju veliku ulogu. Obično se obraćao u svojim astrološkim datumima, pošto se konjunkcije ponavljaju. Pozivao se na nejasne latinske reči kako bi stvorio mogućnosti dvostrukih značenja; izostavljao je predloge, članove, refleksive i veznike, a favorizovao je infinitiv kao vremenski neodređen, oblik koji može da se čita na različite načine.“

Kako to opisuje Džons: „Nostradamus ima vrlinu neodređenosti kombinovane sa apokaliptičnom strašću. To nije neuobičajeno. Mnogi vidovnjaci, od Merlina i Džefrija od Monmuta nadalje, to su radili. Ta neodređenost se uklapa u ono što sada znamo kao potvrdu predrasuda. U očajnim vremenima, vidovnjaci imaju spremanu publiku za svoje besmislice. To je mesto susreta cinizma i lakovernosti.“

Taj poslednji poen čini Nostradamusa potpuno modernim.
„Ti momci nisu imali društvene medije“, kaže Džons, „ali ono što su tada proizvodili bilo bi odličan kontent za današnje društvene mreže. U stvari, sve više, Nostradamus se širi putem društvenih medija.“

T.S. Eliot je napisao da čovečanstvo ne može podneti mnogo stvarnosti.
Danas, kada život izgleda neizmerno haotičan, naši političari katastrofalni, a budućnost nespoznatljiva, očajnički tražimo obrasce, pripovedanja i značenje.
„U trenucima velike promene ili društvene anksioznosti, obično tražimo objašnjenja“, kaže Džons.
„Želimo da prošlost i budućnost imaju smisla u narativnom smislu.“ Cilj proroka je da to obezbedi tako što će nam pokazati ono što nismo primetili, bilo da je to providno razrešenje većeg, možda određenog od strane Boga, cilja, marš napretka, ili kako to kaže Stiven Conor, „ispravna parabola koja se uzdiže od pada do oprosta“.

Tumačenja nadolazećih katastrofa, zasnovana na maštovitim čitanjima njegovih stihova, i dalje pristižu u velikom broju. Njegova izjava da će „čovek jesti čoveka“ zvuči dovoljno zastrašujuće kao i veliki broj naslova po medijima. Dakle, ništa novo nam nije rekao.

Izvor: citymagazine.danas.rs

U zavisnosti od toga kako se ponašamo prema sebi, možemo biti naš najbolјi prijatelј ili najveći neprijatelј - kao u priči iznad. Nažalost, većina lјudi su sami sebi najveći neprijatelјi

Zamislite da ceo život provedete sa osobom koja kritikuje svaki vaš potez. Kad nešto pogrešiš, kaže: „Naravno da nisi uspeo, nema koristi od tebe, bolјe da tako nešto ubuduće ni ne pokušavaš“; kad si tužan, on kaže "Ajde lenjivče, probudi se, šta kukaš?", kada uradiš nešto dobro, on kaže "Pa to može svako, nije tvoja zasluga".. Šta mislite kako bi izgledao život sa takvom osobom? Da li biste želeli da provodite vreme sa nekim ko je tako „otrovan“, neosetlјiv, hladan?

A sada zamislite suprotnu situaciju – da ceo život provedete sa nekim ko vas voli, razume i podržava. Kada uradite nešto pogrešno, ta osoba će reći: „U redu, niste baš uradili to, ali ništa strašno. Uvek možete pokušati ponovo!“; kada ste tužni, ta osoba će reći „Razumem da ste tužni. Dajte sebi vremena – sutra je novi dan“; kada uradiš nešto dobro, ta osoba te hvali, raduje se sa tobom... šta misliš kako bi izgledao tvoj život da ga provedeš sa tom jednom osobom? Mnogo bolјe, zar ne? Neuporedivo! Bio bi to miran život u kome biste znali da imate nekoga na koga možete da računate, bez obzira u kojoj se situaciji nalazite.

Prijatelјi ili neprijatelјi?

Dakle, sada – ko je osoba sa kojom provodimo najviše vremena – bukvalno 24 sata dnevno? Naravno, to smo mi. U zavisnosti od toga kako se ponašamo prema sebi, možemo biti naš najbolјi prijatelј ili najveći neprijatelј - kao u priči iznad. Nažalost, većina lјudi su sami sebi najveći neprijatelјi. Oni sebi rade upravo ono što je opisano u priči – kritikuju sebe za neuspehe i greške, omalovažavaju svoje uspehe, ne znaju kako da se izbore sa sopstvenom tugom... Umeju da iznesu takve kritike i uvrede. sebe koje ne bi rekli nikom drugom. Ne vole se, pa čak i ne poštuju jedni druge – smatraju da nisu dovolјno pametni, lepi, dobri, da moraju da daju nešto više da bi zaslužili lјubav i poštovanje. Jasno je da takav odnos prema sebi dovodi do dodatnih problema, anksioznosti i depresije.

Samolјublјe se često pogrešno shvata kao sebična, narcisoidna opcija – nešto što ne treba negovati. Ako se za nekoga kaže da je samosaosećajan, neko bi mogao pomisliti da je previše osetlјiv, nežan, slab... ali to je daleko od istine. Ljubav prema sebi znači da verujemo da smo isto tako vredni kao i drugi lјudi i da zaslužujemo lјubav i poštovanje.

Svako dobro delo, ma koliko bilo malo, pobolјšava emocionalnu stabilnost i smanjuje anksioznost

Počinjemo da razvijamo samosaosećanje tako što bolјe upoznajemo sebe. Razumevanjem kako su određeni geni i životna iskustva oblikovali naše misli i emocije, dobijamo novu perspektivu na sebe i svoja unutrašnja iskustva. Počinjemo dublјe da shvatamo da nismo sami krivi za način na koji smo uslovlјeni. Možemo se zapitati: koju verziju sebe bih sada želeo da razvijem? Da li želim da nastavim da kritikujem i potkopavam sebe ili želim da naučim da odgovaram na sebe sa lјubavlјu i razumevanjem? Nakon ovog teorijskog uvida i odluke da želimo da razvijemo zdrav odnos sa samim sobom, sledi praksa u svakodnevnom životu.

Pravilo 3 koraka

Kada vas preplave teške misli i osećanja, primenite pravilo od 3 koraka:

Primetite šta se dešava - Ovo je korak koji izgleda očigledan, ali je najvažniji korak koji vodi do zdravijeg načina suočavanja. Važno je da primetimo da smo tužni, lјuti ili uplašeni da bismo mogli dobro da reagujemo. Obratite pažnju na to kako se to osećanje manifestuje u vašem telu, koje misli vam prolaze kroz glavu.

Zapamtite da je to lјudski nesrećni slučaj - upravo sada, stotine hilјada lјudi na Zemlјi se tako osećaju. Ljudski život je takav, pun uspona i padova. Teške misli i osećanja nisu pogrešna; to su normalna lјudska iskustva.
Odgovorite s lјubavlјu i dajte sebi ono što vam je potrebno - specifičnosti ovog koraka zavise od situacije u kojoj se nalazite i šta vam je potrebno. Važno je da postoji svest u vašem odgovoru na situaciju.

Malo po malo, primenjujući ova 3 koraka, razvijaćemo zdrav odnos prema sebi i sopstvenim mislima i osećanjima. Razvijajući lјubav i razumevanje za sebe, bolјe ćemo razumeti druge lјude, bićemo spremniji da oprostimo i ponudimo još veću lјubav drugima - piše budidobrobudice.com

U daljem tekstu ćete moći da pročitate kako će ostavinska rasprava izgledati i šta treba da radite nakon nje, kao i kako će ubuduće izgledati upis u katastar. U slučaju da vam je, nažalost, neko u porodici preminuo, nakon određenog perioda vi bi trebalo da počnete da pribavljate svu potrebnu papirologiju oko imovine preminulog i nasledstva iste.

Zakazivanje ostavinske rasprave

Kada je neko lice preminulo matičar smrt tog lica treba da upiše u matičnu knjigu umrlih u roku od 30 dana, a bližnji treba da dostave smrtovnicu kao dokaz. Popis i procenu imovine obavlja javni beležnik, a dokaze o vlasništvu imovine donose naslednici na uvid u sud prilikom podnošenja zahteva za pokretanje ostavinske rasprave. Ostavinsku raspravu zakazuje sud kada ima svu potrebnu dokumentaciju, a postupak sprovodi javni beležnik kojem sud dodeli predmet. Javni beležnik donosi ostavinsko rešenje kojim se utvrđuje zaostavština preminulog, naslednici i ako ima više naslednika, udeo u zaostavštini koji svaki naslednik nasleđuje. Ako je preminulo lice iza sebe ostavilo validan testament javni beležnik će proglasiti postojanje testamenta i pročitati ono što piše u njemu. Ako, ipak, ne postoji testament, imovina preminulog se ravnopravno deli na onoliko delova koliko ima naslednika, po redosledu nasleđivanja propisanom zakonom. Odricanje od imovine jednog naslednika u korist drugog je moguće, izjavom koja se daje u postupku ostavinske rasprave.

Procedura upisa u katastar nepokretnosti

Služba za katastar nepokretnosti vrši upis prava svojine, ili drugog prava u katastar nepokretnosti na zahtev stranke u postupku, ili na zahtev javnog beležnika koji po službenoj dužnosti traži upis. Takođe, javni beležnik po službenoj dužnosti dostavlja Poreskoj upravi poresku prijavu za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava i poreza na nasleđe i poklon. Takođe, treba da dostavi i poresku prijavu za utvrđivanje poreza na imovinu da bi katastar mogao to da prosledi poreskom organu. Poresku prijavu popunjava naslednik lično ili preko punomoćnika.

Zakon o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova

Zakon o postuoku upisa u katastar nepokretnosti i vodova je pojednostavio postupak upisa prava svojine u katastar nepokretnosti uvođenjem e-šaltera.

Smisao ovog novog sistema jeste da se administrativne procedure za građane svedu na minimum. To je elektronski šalter na kome sve možete da odradite iz udobnosti svog doma. Novim zakonom je postignuta efikasna raspodela posla između zaposlenih. Sva dokumenta treba dostaviti kroz elektronski šalter i svi ti dokumenti se čuvaju u elektronskom obliku. Naslednik je dužan da taj dokument ipak čuva kao i originalni dokument. Ako se desi neka tehnička greška potrebno je da se ona ispravi pre nego što katastar donese odluku o upisu jer će u suprotnom morati da se formira nov predmet sa novim brojem. Kao što je već napisano, javni beležnik je dužak da proveri da li su sva dokumenta validna. Ako dokumenta jesu ispravna onda javni beležnik dostavlja sva dokumenta Republičkom geodetskom zavodu radi upisa u katastar.

Javni beležnik obavlja većinu posla oko upisa. Odgovornost za greške više ne pada samo na stranku već je odgovornost proširena na sve učesnike u tom procesu. Skraćen je rok za upis u katastar na pet radnih dana, a nekada je bio i do 25 radnih dana. Takođe je donet i zakon da zajednička svojina može da bude na oba bračna druga, a ne samo na jednog od supružnika. Poreska prijava se obavlja elektronskim putem i tako se i šalje poreskom organu tako da vi ne morate ništa da radite. A sva potrebna dokumentacija se takođe dostavlja elektronski tako da ne morate da zakazujete termin i čekate satima u redu. Zbog toga što se dosta stvari raditi elektronskim putem i zbog sistema koji je uveden u katastar evidencija nepokretnostije ažurnija, a komplikovane procedure koje su pojednostavljene.

Izvor: nekretnine.rs

Treba voditi računa o svom automobilu.

Postoje različita mišljenja o pravilnoj nezi automobila u zimskim uslovima. Od saveta da automobil zimi treba prati češće, zbog soli i prljavštine, do tvrdnji da auto-perionicu zimi treba izbegavati.

U svakom od ovih saveta ima istine. Ukoliko se držite nekoliko principa, na koje je ukazao nemački auto-klub ADAC, pranje automobila zimi ne mora da ima negativan uticaj na automobil.

Koliko često treba prati automobil zimi?

Onoliko često kao u letnjim mesecima.

Nesporna je činjenica da se čist automobil bolje uočava od prljavog, posebno u uslovima loše vidljivosti. To se naročito odnosi prljave farove.

A i vi ćete imati bolju preglednost u vožnji ukoliko je vaš automobil opran, a stakla čista.

Da li je tačno da so oštećuje automobil zimi?

Da i ne. Tvrdnja da so agresivno deluje na koroziju karoserije nije u potpunosti tačna.

So je štetna samo na mestima gde je lak automobila oštećen, na primer zbog ogrebotina. Međutim, besprekorne površine se lako nose sa napadima prljavštine i soli.

Čak je i šasija automobila na modernim automobilima dobro zaštićena. Donji dijelovi su dobro zaštićeni zaptivkama, zaštitnim premazom šasije, kao i upotrebom pocinkovanog lima.

Dakle, to je problem koji važi samo za stare automobile.

Kada zimi ne treba ići u auto-perionicu?

Ako temperatura padne ispod -10 stepeni Celzijusa, onda nije dobro ići u auto-perionicu.

Lak automobila je poput kože čoveka, osetljiv na ekstremne fluktuacije temperature. Takav toplotni udar takođe oštećuje gumene i plastične komponente automobila.

Temperatura vode u auto-perionicama se kreće od 10 do 30 C stepeni. Ako se takvom vodom pere automobil koji se do pre samo nekoliko sekundi kretao na ekstremno niskoj temperaturi, to sigurno neće imati pozitivan uticaj na vozilo.

Oštećeni ili naknadno ofarbani delovi biće posebno osetljivi na ovaj termički udar.

Na šta zimi treba obratiti pažnju u perionici?

Kao i leti, i zimi je potrebno poštovati osnovna pravila.

Zatvoriti dobro prozore i otvore na krovu, proveriti poklopac rezervoara za gorivo, posebnu pažnju obratiti ako automobil ima senzor za kišu, preklopiti spoljašnje retrovizore i odvrnuti i skinuti krovnu antenu (ukoliko je na vašem automobilu antena tog tipa).

Zimi postoji i jedan specifičan uslov. Ne zaboravite da uklonite led i stvrdnuti sneg, ukoliko se negde zadržao na karoseriji.

Delovi leda na automobilu, nakon delovanja četki za pranje, ponašaju se kao brusni papir.

Koji su programi zimi najprikladniji?

Program pretpranja, koje uklanja najgrublju prljavštinu sa površine karoserije, posebno je koristan zimi. U suprotnom, rizikujete ogrebotine.

Prednost pretpranja je i činjenica da se tokom zime tako ublažava temperaturna razlika između spoljnog okruženja i farbe.

Za savremene automobile nisu neophodni programi poput nanošenja voska ili pranja oslanjanja, dok za starije automobile može biti korisno.

Šta je bolje – automatsko ili ručno pranje automobila?

Test ADAC-a za pranje automobila pokazao je da prednost ima manuelno pranje automobila.

Ne zbog četki, jer su one napravljene od nežnog polietinela. Nije ni zbog sredstava za čišćenje, jer su takođe sličnog sastava.

Glavna razlika leži u ručnom pretpranju vodom pod visokim pritiskom, koje uklanja prljavštinu čak i tamo gde četke iz automata ne mogu da priđu.

Zimi je ova prednost ručnog pranja još izraženija.

Izvor: sd.rs

Iako su ujedinjene u spremnosti da upotrebe nasilje protiv Izraela, razlikuju se po tome kako misle da buduća palestinska država treba da se vodi i kakva treba da je uloga religije u njoj.

Viši lider Hamasa Musa Abu Marzuk rekao je za BBC u skorašnjem intervjuu da Hamas ne drži sve taoce u Gazi.

On je naveo da neke taoce drže "različite frakcije" koje su učestvovale u napadu na Izrael od 7. oktobra.

BBC tim za proveru činjenica je utvrdio da je u napadu pored Hamasa učestvovalo još pet grupa.

Iako su ujedinjene u spremnosti da upotrebe nasilje protiv Izraela, razlikuju se po tome kako misle da buduća palestinska država treba da se vodi i kakva treba da je uloga religije u njoj.

Teško je odrediti tačan broj oružanih grupa u Gazi.

Šta, dakle, znamo o njima?

Hamas/Brigade Al Kasam

Brigade Iz Al Din Al Kasam su vojno krilo pokreta Hamas koji je na vlasti u Gazi od 2007. godine.

Ime su dobile po kleriku kog doživljavaju kao simbola palestinskog otpora.

Grupa je vodila nekoliko ratova protiv Izraela, a napadala je i Izraelce samoubilačkim bombašima i hiljadama raketa.

Hamas je ogranak Muslimanskog bratstva iz Egipta, osnovan dvadesetih godina prošlog veka sa ciljem širenja islamskog morala i dobrih dela, ali je kasnije postao politički igrač.

Jedan od ciljeva Muslimanskog bratstva je da stvori državu kojom upravljaju Šerijatski zakoni.

Hamas je 2017. godine saopštio da je prekinuo sve veze sa Muslimanskim bratstvom, ali novinar BBC-ja na arapskom Feras Kilani kaže da mnogi u regionu veruju da je to samo privid i da su iza kulisa odnosi ostali isti.

Hamasovo vojno krilo, koje su Izrael, SAD, Velika Britanija, EU i drugi, proglasili terorističkom organizacijom, jeste grupa koja je predvodila napade na Izrael 7. oktobra.

Procenjuje se da ima između 20.000 i 30.000 boraca u Pojasu Gaze.

Nijedna druga grupa nije toliko moćna i nema toliku vlast u vođenju ove teritorije.

Iran podržava Hamas, obezbeđuje mu sredstva, oružje i obuku, a njegovi lideri su se nekoliko puta javno zahvalili Iranu na njegovoj podršci.

Palestinski islamski džihad/Brigade Al Kuds

Brigade Al Kuds smatraju se drugom najvećom vojnom silom u Gazi.

Grupa je osnovana osamdesetih kao vojno krilo pokreta Islamski džihad - koja su kao i mnoge druge među ovim grupama, zapadne države proglasile terorističkom organizacijom.

Ime, koje se odnosi na Jerusalim na arapskom, postalo je poznato kad je grupa 2002. godine učestvovala u teškim borbama sa izraelskim snagama u izbegličkom kampu Dženin na Zapadnoj obali.

Smatra se da grupa ima oko 2.000 boraca, a njen odnos sa Iranom je bliži nego Hamasov, dodaje naš dopisnik.

Iako obe grupe žele nezavisnu Palestinu u kojoj islam igra važnu ulogu u vladi, verzija Islamskog džihada bila bi mnogo tvrdokornija verska država.

U skorašnjem intervjuu za Al Džaziru na arapskom, jedan od njenih lidera je priznao da su 7. oktobra uzeli 30 talaca iz Izraela, ali je tvrdio da su sada vratili žene i decu.

Lider ove grupe odbio je da potvrdi koliko talaca još drže.

Narodni front za oslobođenje Palestine/Brigade Abu Ali Mustafa

Nekada poznate kao Narodne snage otpora, brigade Abu Ali Mustafa su vojno krilo PFLP-a, marksističko-lenjinističke ili komunističke grupe.

Grupa je poznata po otmici aviona i drugim istaknutim globalnim napadima, naročito šezdesetih i sedamdesetih.

Pre uspona Hamasa, bila je to druga najveća palestinska grupa.

Prema nekim izveštajima, i oni drže taoce, ali BBC nije uspeo da potvrdu tu informaciju.

Brigade Al Nasir Salah Al Din

Prvobitno osnovane 2000. godine, veruje se da su prethodno učestvovale u zajedničkim napadima sa Hamasom, među kojima je otmica izraelskog vojnika Gilada Šalita 2006. godine.

To je treća najveća frakcija u Gazi, saveznik Hamasa i Islamskog džihada, i ima članove u policijskoj službi Gaze.

Bila je dovoljno moćna da ispali vlastite rakete na Izrael i tvrdi da je 7. oktobra zarobila nekoliko izraelskih vojnika, ne ponudivši nikakve dokaze za to.

Brigade Mučenika Al Akse

Ova militantna grupa vezuje se za pokret Fatah, mada ih on ne podržava direktno.

Fatah je sekularna politička grupa koja vodi Palestinsku upravu na okupiranoj Zapadnoj obali.

Kada je izgubila kontrolu nad Gazom od Hamasa na izborima 2006. godine, oterana je sa teritorije naredne godine.

Postoje različite frakcije brigada Mučenika Al Akse povezanih sa različitim liderima Fataha, ali u Gazi sada imaju vrlo malo moći.

To nije sprečilo da neki članovi učestvuju u napadu 7. oktobra, što je pokazala istraga BBC tima za proveru činjenica.

On je pronašao snimke na kojima se vidi njihovo učešće, i na dan napada i u vežbama za obuku sa drugim grupama pred sam napad.

BBC-jev novinar Feras Kilani kaže da je teško znati da li je sama grupa odlučila da učestvuje ili je bio samo izbor pojedinaca.

Mudžahedinske brigade

Ova grupa ima korene u Fatahu, povezana je sa Islamskim džihadom i ekstremnom verskom ideologijom.

To je još jedna grupa koja tvrdi da drži taoce uzete 7. oktobra.

Izvor: BBC News na srpskom

Svrha projekta Lebensborn bila je da Trećem rajhu i Adolfu Hitleru podari mnogo rasno superiorne dece i novih ratnika. Za to je trebalo da posluže „rasno kvalitetne“ nemačke devojke, ali i druge „arijevke“, na primer Norvežanke, koje su van braka želele da sa oficirima SS-a fireru i Nemačkoj rode decu. Program Lebensborn podrazumevao je i masovno otimanje dece u okupiranim zemljama (najviše u Poljskoj, Čehoslovačkoj, Jugoslaviji i Rusiji) koja su davana nemačkim porodicama na usvajanje i kreiranje njihovog novog identiteta. Globalno najpoznatija osoba koja se vezuje za Lebensborn je Ani-Frid Lyngstad, brineta iz grupe ABBA, ćerka Norvežanke i nemačkog oficira.

Za vreme korone, kada su uspostavljeni poneki avionski letovi, zadesio sam se u Beogradu i dobio, slučajno, neobičnu ponudu za jednokratni prevodilački angažman. Socijalni radnik iz Centra za socijalni rad iz Kragujevca trebalo je da sačeka koleginicu iz Geteborga, koja je dolazila kao pratnja dečaka koga je trebalo „uručiti” baki.

Dečakovi mama i tata „pali” su šanirajući na veliko širom Skandinavije i zaglavili su u Danskoj višegodišnji „službeni put”. U Geteborgu, gde im je bilo zvanično prebivalište, nisu imali nikoga od rođaka, pa je njihov (tada) petogodišnji sin – silom prilika – privremeno udomljen u švedskoj „hraniteljskoj porodici”. U isto vreme, tamošnji centar za socijalni rad pokrenuo je proces kojim je trebalo utvrditi da li dečakova baka u Kragujevcu, kao najbliži srodnik, može o unuku da vodi brigu i da ga izdržava dok se mama i tata ne vrate sa „službenog puta”.

Neposredna komunikacija između geteborškog i kragujevačkog centra za socijalni rad nije bila moguća – administrativna pravila nalažu da zvanična prepiska mora da ide preko „viših instanci”, odnosno ministarstava. Procedura se tako odužila, potrajalo je mesecima. Centar za socijalni rad iz Kragujevca zaključio je, posle provera, da baka može da brine o unuku; onda je i švedska strana mogla administrativno da okonča „slučaj”. Kad je manje-više sve privedeno kraju, došla je korona i „primopredaja” deteta morala je i zbog toga da bude odložena do daljnjeg.

Sve to saznajem na skoro pustom aerodromu, gde sa mladim socijalnim radnikom iz Kragujevca kroz priču kratim vreme do sletanja aviona. Reče mi i kako do sada nije imao sličan slučaj u svojoj praksi... Kada je avion sleteo, opet je usledila nekakva procedura sa policijom, jer su svi putnici sa leta bili već uveliko izašli pre nego što su se konačno pojavili dečak i dve žene. Policajac ih usmeri ka socijalnom radniku, baki... i meni.

Kratak susret

Scena je bila čudna sama po sebi – iako su svi iščekivali susret, kao da su svi odjednom bili iznenađeni; nije bilo jasno ko bi kome prvi trebalo da se obrati i šta da kaže. Sa maskama, štitnicima i pravilima socijalne distance sve je bilo još čudnije. Kako god, sporazumeli smo se ko je ko i socijalni radnici povadiše papire koje je trebalo potpisati.

Druga žena, od četrdesetak godina, lepa, samosvesnog držanja, očigledno dobrostojeća i obrazovana – koju je dečko prigrlio – bila je „majka“ iz geteborške hraniteljske porodice. Ona nije imala nikakvu zakonsku obavezu da putuje u Beograd; krenula je iz svoje unutrašnje potrebe i o svom trošku. Držala je veliki album sa fotografijama i onako stojeći, brzinski je počela da okreće njegove strane – kuća, škola, sport, zimovanje, letovanje... Ona i njen muž imaju troje svoje dece, dečak iz Kragujevca bio im je kao četvrto. Delovalo je kao da je u toj porodici prihvaćen i voljen kao član porodice.

„On je divno i pametno dete”, reče.

Dečak je baku prepoznao, pozdravio, ali mu se nije razdvajalo od Šveđanke. Plakao je, ali na kraju ipak nije pravio preveliku dramu kada je trebalo da krene sa bakom i socijalnim radnikom. Videlo se da prihvata svoju sudbinu i da je nesumnjivo bio pripremljen za to šta ga čeka kad se iskrca iz aviona, koliko je već moguće dete od šest godina pripremiti za takve situacije.

Čitava „primopredaja“ na aerodromu trajala je najviše dvadesetak minuta. Sve je urađeno po pe-esu, zakon je ispoštovan, ali kao da su kod svih preovlađivali zebnja i strepnja, a ne radost. Dok sam vozio nazad prema gradu, nisam mogao da se otrgnem utisku da sam prisustvovao jednom od prelomnih trenutaka u životu tog dečaka. U samo dvadesetak minuta, njegov život iz jednog otišao u nekom sasvim drugom pravcu.

Izvor života Trećeg rajha

Kad sam situaciju sa aerodroma prepričavao svom ocu, njega je ta raspolućenost deteta između dve porodice podsetila na „slučaj Pirečnik“, kojim se i sam bavio sredinom sedamdesetih kao novinar NIN-a.

Pisao je tada seriju tekstova o sudbinama slovenačke „ukradene dece“, koju su Nemci za vreme rata otimali od roditelja i – ukoliko bi se na testiranju pokazala „rasno kvalitetnom“ – slali u Nemačku na germanizovanje i usvajanje, preko domova Lebensborna.

Ranih pedesetih nacistički projekat Lebensborn predstavljao je nepoznanicu za širu javnost, ali je o njemu, uprkos očiglednom embargu na informacije i zaveri ćutanja, vremenom štošta isplivalo na površinu.

Lebensborn je bio složena „institucija“ sa višestruko razgranatom delatnošću, čiji je duhovni tvorac i vrhovni zapovednik bio SS komandant Hajnrih Himler. Ime je kovanica od reči das Leben – život i der Born – izvor. Znači, „izvor života“... Najjednostavnije rečeno, projekat Lebensborn trebalo je Rajhu i fireru da podari mnogo rasno superiorne dece, i pogotovo budućih boraca.

Kao instrument ostvarivanja dugoročnog projekta rasne politike hitlerovske Nemačke, Lebensborn je u razvijenijoj fazi imao nekoliko sektora. Prihvatao je „rasno kvalitetne“ trudnice koje su van braka želele fireru i Nemačkoj da podare decu, pod uslovom, naravno, da je i njihov partner ispunjavao rasne kriterijume. Ovako rođena deca posle porođaja su ostajala u domovima Lebensborna, dok su majke bile slobodne da idu svojim putem.

Uz učešće Lebensborna ostvarivano je i otimanje „zdrave krvi“ od drugih naroda, što je podrazumevalo masovno kidnapovanje dece u okupiranim zemljama, najviše u Poljskoj, ali i u Čehoslovačkoj, Jugoslaviji, Rusiji. Rasnu selekciju, ponemčavanje, a i naci-dril, ukoliko su deca bila dovoljno velika, na različite načine vršio je upravo Lebensborn.

Povrh svega, Lebensborn je pod svojim krovom okupljao mlade Nemice, ali i druge „arijevke“, Norvežanke, na primer, koje su bile spremne i rade da za „službu fireru“ rađaju vanbračnu, ali rasno kvalitetnu decu sa dokazano „rasnim“ muškarcima. Po pravilu, to su bili viši SS oficiri ili drugi istaknuti esesovci koji nisu smeli da gube vreme kad dođu sa fronta na odsustvo.

U slučaju dece otete iz drugih zemalja, Lebensborn je takođe vršio funkciju kreiranja novih identiteta, jer deca su, po pravilu, nemačkim porodicama nuđena na usvajanje ne kao „deca sa istoka“, već sa nemačkim imenima i kao deca palih nemačkih boraca.

Slučaj Pirečnik

Iako ni Jugoslavija početkom pedesetih nije znala za projekat Lebensborn i za njegove razmere i metode, uspevala je da locira neku od otete dece i pokretala je postupke za njihovo vraćanje. Pomenuti „Slučaj Pirečnik“ postao je svojevrstan simbol te jugoslovenske „borbe za decu“. Ali, i više od toga – postao je i simbol raspolućenosti deteta „izbrisanog identiteta“, koje za svoje prave roditelje nije znalo, koje nije znalo ni svoje pravo ime i poreklo, a sve to (uglavnom) nisu znali ni usvojitelji, koji su dete prihvatili kao svoje i odgajali ga kao malog Nemca.

„Da smo znali da ima majku, ne bismo ga usvojili. Hteli smo da ga imamo samo za sebe... (...)“, rekla je Jozefina Sirš, pomajka Ivana Pirečnika, kada je slučaj početkom pedesetih počeo da privlači pažnju novinara i medija. Po njenim rečima, dečaka je „u sirotištu pod upravom SS jedinica“ (u biti – u jednom od domova Lebensborna) pronašao njen muž, esesovac Gustav Sirš, gde mu je rečeno da je reč o sinu folksdojčera koji je poginuo u borbi protiv partizana. Kada je uzeo Ivana, Gustav Sirš se oporavljao od rane zadobijene na frontu. Ubrzo se vratio u svoju SS jedinicu, bio zarobljen i iz Rusije je stigao tek 1949. godine. Jozefina i Diter Sirš, odnosno Ivan Pirečnik, živeli su u Sudetima u Čehoslovačkoj do 1946. godine, kada su odatle proterani, da bi se potom naselili u okolinu Kasela.

"Razdvojeno srce", priča o Ivanu Pirečniku

A pravi otac Ivana Pirečnika, takođe Ivan, bio je borac Štajerskog bataljona i streljan je u Mariboru u decembru 1941, kada je mali Ivan imao tek desetak meseci. Ivanova majka, Pavla Pirečnik, uhapšena je u avgustu 1942. i zajedno sa sinom odvedena u Celje, gde se u jednoj školi nalazio sabirni logor. Tamo su je jedne noći odvojili od deteta i, kao i sve druge starije od 18 godina, njih više stotina, poslali u Aušvic.

Pavla je Aušvic preživela i po povratku u zemlju traganje za otetim sinom postaće joj glavni smisao i misija u životu. Skoro deset godina pošto je od majke odvojen, Ivan Pirečnik 1950. biva „lociran“ u Nemačkoj, ali to u prvom trenutku nije značilo skoro ništa; majka do njega nije mogla da dođe. Tada počinje i pravno-politička igra koju je 1952. godine pratila čitava Jugoslavija. U prvi mah, Apelacioni sud Američke visoke komisije u Nemačkoj odlučuje većinom glasova da se jedanaestogodišnji Ivan Pirečnik ne vraća u Jugoslaviju.

„Bilo bi svirepo da se dete odvoji iz sredine u kojoj se nalazi i uputi u jednu stranu sredinu i strano mesto, među strana lica, među koja se može ubrojati i njegova rođena majka“, glasilo je obrazloženje dvojice američkih sudija. Po njihovom mišljenju dete je trebalo da ostane kod svojih nemačkih usvojitelja, tim pre što je zemlja u koju bi ga trebalo vratiti bila komunistička. Treći sudija izdvojio je mišljenje: „Smatrati da je jedan bivši nacistički vojnik pogodniji za staraoca ovom detetu nego njegova rođena majka koja je, prema podacima sa kojima se raspolaže, čestita žena sa pristojnim domom, znači dovesti do kulminacije nacistički plan odvođenja dece“.

Slučaj je privukao i pažnju međunarodne javnosti, a negativna presuda je u Jugoslaviji izazvala sveopštu osudu i bes. Održavani su mitinzi, pisane su protestne note, upućena je protestna rezolucija Ujedinjenim nacijama; isticalo se da je odlukom američkog suda u Frankfurtu pogažena Deklaracija OUN o pravima čoveka. Pritisak je imao efekta, a i „specifična težina“ Jugoslavije u tom konkretnom trenutku (činjenica da se konfrontirala sa Sovjetskim Savezom) odigraće svoju ulogu... Sudski postupak se ponavlja.

Pravda i sreća

Zajedno sa majkom, Pavlom Pirečnik, u Frankfurt ovaj put putuje i dr Jože Goričar, profesor Ljubljanskog univerziteta i vrhunski pravnik i advokat. Upravo će Goričareva stručnost, elokventnost i smirenost (na razne provokacije) prevagnuti da prvobitna sudska odluka bude preinačena. „Jugoslavija je pobedila“ i dvanaestogodišnjeg Ivana Pirečnika u oktobru 1952. dočekuju kao heroja i nacionalnog junaka. U Jesenicama ga na železničkoj stanici pozdravlja hiljadu, a u Ljubljani čitavih deset hiljada ljudi; u rodnom Šoštanju dočekalo ga je bukvalno celo mesto... Njemu samom nije bilo jasno šta se oko njega dešava. U tom trenutku nije uopšte govorio slovenački, već samo nemački...

Moj otac se sa Ivanom Pirečnikom sreo 1975. godine, 23 godine po njegovom povratku u „domovinu“. Novinarski zadatak mu je bio da zabeleži sudbine i priče otete dece više od dve decenije kasnije, i u svetlu u međuvremenu otkrivenih detalja o Lebensbornu.

Pirečnik je tada radio kao mašinbravar u termoelektrani (u Šoštanju) i, mada je odavao utisak srdačnosti, moj otac je pričao kako mu je glavni utisak o tom susretu ostao ono što u novine nije ušlo – da je Ivan Pirečnik i tada delovao kao podeljena ličnost; kao da je iz njega izbijala neka „dubinska“ tuga.

I Jože Goričar, pravnik koji je bio najzaslužniji što se Jugoslavija „izborila“ za Ivana Pirečnika, imao je prema toj svojoj pravnoj pobedi veoma ambivalantan odnos. Pravda je bila zadovoljena, ali sama po sebi nije donela neupitnu sreću akterima na čije je živote uticala.

Majka Pavla Pirečnik, koja je radila kao spremačica u školi, ispunila je svoju „životnu misiju“ time što se izborila da joj se sin vrati, ali nošenje sa „profanim“ svakodnevnim stvarima – počev od komunikacije sa sinom sa kojim nije govorila istim jezikom i koji je deset godina „oblikovan“ u drugoj porodici i sistemu, ispostavilo se, takođe, kao teško savladiv izazov. Ispunjenje sna za nju je značilo neke nove teške životne krize...

Ivan Pirečnik se nikad nije ženio i živeo je u rodnom Šoštanju sa sestrom, koja je takođe u ratu prošla svojevrsnu golgotu. Jezik je, prema svedočenjima, savladao u roku od godinu dana i sa svih strana je dobijao podršku da se što pre uklopi u svoju matičnu sredinu. Ipak, sve vreme je nastavio da se dopisuje i održava kontakt i sa svojom nemačkom pomajkom Jozefinom Sirš. Umro je u 44. godini od raka pluća.

Anton Ingolič je o sudbini Ivana Pirečnika napisao roman „Dečak sa dva imena“, a u Engleskoj je po motivima njegove priče snimljen film „Slomljeno srce“.

Svesno izabrana amnezija

Ingrid Von Oelhafen, autorka knjige „Hitlerova zaboravljena deca – moj život unutar Lebensborna“ (Hitler's Forgotten Children – My Life Inside the Lebensborn, 2015), takođe je osoba sa dva imena. „Kršteno“ ime bilo joj je Erika Matko i takođe je dete oteto iz Slovenije, koje je preko jednog od domova Lebensborna završilo u nemačkoj porodici. Ipak, ona će ostati u Nemačkoj, i ostaće Ingrid, i u tom smislu je njena životna priča „komplementarna“ Pirečnikovoj.

Za razliku od njega, koga je pomajka prihvatila kao sopstveno dete, Ingrid je od kad zna za sebe od „majke“ bila tretirana kao „trinaesto prase“, tako da je rano intuitivno zaključila da se razlikuje. Ali, to u čemu je različita, odnosno koji je njen pravi identitet i ko su joj pravi roditelji, počela je da utvrđuje i shvata tek u svojim zrelijim godinama. A kada je, posle pada Berlinskog zida i ujedinjenja Nemačke, počela ozbiljnije da se interesuje za svoj „razvojni put“, suočila se, piše, sa jednim od paradoksa nove Nemačke.

„Dok je nova država bila veoma odlučna da razotkrije užasne grehe koje su počinili vladari stare istočnonemačke države, kao i da iz javnog života odstrani one koji su imali veze sa tajnom policijom Štazi, bilo je mnogo manje volje za suočavanjem sa zločinima Hitlerovog hiljadugošnjeg Rajha“, kaže ona.

Kada je konkretno o Lebensbornu reč, ona je nemačko „institucionalno pamćenje“ uporedila sa (svesno izabranom) amnezijom. Ipak, uz pomoć raznih istoričara i drugih istraživača, kao i druge „dece Lebensborna“ koja su u jednom trenutku počela da se udružuju i razmenjuju priče i informacije, ona u velikoj meri uspeva da rekonstruiše put koji je prošla kao beba i dete, „pre sećanja“, od trenutka razdvajanja od roditelja i porodice do usvajanja.

Ona, takođe, prilično detaljno rekonstruiše i čitav sistem Lebensborna, koji je „sticajem okolnosti“ širokoj javnosti do danas ostao prilično nepoznata „civilizacijska tekovina“, uprkos tome što sada ima već dovoljno dostupnih dokumenata, svedočanstava i razne druge građe. Zašto je tako, svakako jeste pitanje za razmišljanje.

Ingrid Von Oelhafen uspela je da pronađe i svoje slovenačke srodnike i da sa njima uspostavi kontakt. Nije, međutim, došlo do nekog prevelikog zbližavanja, pored ostalog i zato što se sve to desilo u godinama kada su bliski srodnici bili maltene na samom kraju životnog puta. Zato i ona, kada gleda unazad, a znajući takođe sudbine druge dece koja su posle deset i više godina u „novom identitetu“ vraćana u stari, ne žali previše što nije doživela još jedno „slamanje srca”.

Svoje tuge, nesigurnosti uzrokovane nejasnim identitetom i poreklom, svoju neuklopljenost, samački život bez bračnog vezivanja, svoj dugoročni problem sa nedostatkom samopouzdanja ona, na kraju, prihvata kao deo svog životnog puta, i kaže: „Ja sam Ingrid...“

Rastočeni životi

Globalno najpoznatija osoba koja se vezuje za Lebensborn nesumnjivo je Ani-Frid Lyngstad, iliti Frida, brineta iz grupe ABBA.

Mada nije do kraja jasna priroda veze između njene majke Sini i nemačkog narednika Alfreda Hasea, nesumnjivo je da je on u Nemačkoj već imao porodicu i da je, stupajući u intimne odnose sa Norvežankom, svesno ili nesvesno postupao u skladu sa himlerovskim instrukcijama o poželjnosti stvaranja rasno kvalitetnog potomstva.

Iako su posle rata ta „nemačka deca“, kako su ih zvali, u Norveškoj bila žigosana i izopštavana na veoma brutalan način (možda brutalnije nego bilo gde drugde), Frida je to u velikoj meri izbegla. Sa majkom i bakom prebegla je u Švedsku, gde takvog odijuma nije bilo, a pošto joj je majka rano umrla, odrastala je sa bakom i u himeri ulepšane priče o roditeljima.

Ipak, ni svetska slava koju je sa grupom ABBA doživela nije je poštedela depresije kada je, posle prvog susreta sa ocem, u svojim već tridesetim godinama, doživela ozbiljno uzdrmavanje identiteta. „To je teško... bilo bi drugačije da sam bila tinejdžerka ili dete. Ne mogu istinski da se povežem sa njim i da ga volim kao što bi bilo da je bio uz mene dok sam odrastala“, jedan je od njenih opisa susreta sa ocem.

Dobar deo svog potonjeg života ona će provesti daleko od javnosti, u „Greta Garbo stilu“. Koliko god da se njen život razlikuje od života ostale dece Lebensborna, (i) u tom detalju im je nalik.

Fridrihu Drugom, svetom rimskom caru i kralju Južne Italije iz 13. veka, pripisuje se prvo istraživanje o ljudskom vezivanju. Pošto je i sam govorio nekoliko jezika, došao je na ingenioznu ideju da utvrdi koji je urođeni jezik čovečanstva tako što će odgojiti grupu dece koja nikada neće čuti govor. Zamenskim majkama i dojiljama naredio je da decu hrane, kupaju i umivaju, ali da im nipošto ne tepaju i da sa njima ne razgovaraju. Računao je da će se tako saznati da li će deca najpre progovoriti hebrejski, grčki, latinski, arapski, ili možda jezik svojih roditelja.

Eksperiment se završio pre nego što je iznedrio bilo kakav lingvistički rezultat – sva deca su umrla pre nego što su izustila ijednu reč. Ali car je nenadano otkrio nešto drugo – da „deca ne mogu da žive bez pljeskanja rukama, bez gestova, bez radosti na tuđem licu i bez tepanja“.

Himlerov eksperiment sa Lebensbornom nije Nemačkoj podario rasnu i demografsku obnovu. Naprotiv. Proizveo je samo bezbroj rastočenih života, podeljenih ljudi, „slomljenih srca“...

Izvor: RTS