DOK je bio u ilegali, njegovi nadimci su bili Bevc, Krištof i Spernas. Bio je jedan od najistaknutijih rukovodilaca jugoslovenskog revolucionarnog pokreta, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, član Predsedništva CK SKJ i Predsedništva SFRJ, general-pukovnik JNA u rezervi, dvostruki junak socijalističkog rada i narodni heroj Jugoslavije. Jugoslovenski i slovenački političar Edvard Kardelj preminuo je na današnji dan, pre ravno 45 godina.

Rođen je 1910. godine u Ljubljani, u radničkoj porodici. Od ranog detinjstva, preko roditelja, došao je u dodir s idejama radničkog pokreta. Kasnije je postao član Saveza komunističke omladime Jugoslavije, radio u ilegalnim marksističkim kružocima u školi i učestvovao u drugim akcijama radničke omladine. Nekoliko putaje je hapšen zbog ilegalnog rada. Upućen je 1934. na partijski rad u Sovjetski Savez, ali se na zahtev Josipa Broza Tita, koji je uputio Centralnom komitetu KPJ, početkom 1937. godine vratio u Jugoslaviju.

Kardelj je jedan od tvoraca istorijskih odluka donesenih na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Od tada je neprekidno rukovodio radom u izgradnji zakonodavstva nove jugoslovenske države. Bio je šef jugoslovenske delegacije na mnogim međunarodnim konferencijama i skupovima.

Sahranjen je u Grobnici narodnih heroja, koja se nalazi u parku iza zgrade Narodne skupštine Slovenije u centru Ljubljane.

Izvor: novosti.rs

U novom dokumentarnom filmu "Više od Utopije: Beg iz Severne Koreje" prikazani su zastrašujući detalji o životu u logorima Kim Džong Una kroz priče onih koji su očajnički pokušavali da pobegnu iz Severine Koreje.

Uznemirujući snimci otkrivaju do koje mere ljudi idu da bi napustili državu Kim Džong Una u kojoj vlada glad i velika ekonomska kriza uzrokovana međunarodnim sankcijama.

Jedan od izbeglih je rekao da nije odmah uspeo da pobegne i da je zadržan u Severnoj Koreji tokom svog prvog pokušaja, gde je devet meseci bio mučen i izgladnjivan do te mere da je u jednom trenutku imao samo 35 kg. Kada je na kraju priznao da je strani špijun - što nije bio, ali se nadao da će priznanjem okončati mučenje - odveden je u logor gde je svakog dana morao da se penje uzbrdo i seče šumu. Oborena stabla bi padala na zatvorenike koji su se još uspinjali uzbrdo. Ostajali su ili na mestu mrtvi ili bez nogu, ruku i sa jezivim povredama.

- Udovi su im bili polomljeni, creva su im ispadala iz otvorenih rana. Ostavljeni su da istrule, preneo je Tajms reči jednog od retkih muškaraca koji je posle nekoliko pokušaja uspeo da se dokopa slobode.

Film autorke Madlen Gevin prati i porodicu od pet članova koja je bežala kroz Kinu, Vijetnam, Laos i Tajland da bi na kraju pronašla utočište u Južnoj Koreji. Snimci sa njihovih telefona dokumentuju ovo opasno putovanje.

Značajna ličnost u filmu je i pastor Kim Seongeun. On već 24 godine pomaže onima koji žele da pobegnu iz izolovane zemlje. Odlučio se na ovaj herojski poduhvat nakon što je prvi put video nekoliko tela kako plutaju rekom Tumen nakon neuspelog pokušaja bekstva.

On ima svoju bazu u Seulu i do sada je uspeo da izvuče više od 1000 ljudi iz totalitarnog režima.

Jeziv put do slobode

Istakao je da većina izbeglica ne ide direktno u Južnu Koreju jer se na granici nalazi preko dva miliona postavljenih mina kako bi se sprečio beg. Umesto toga, moraju preći reke Jalu ili Tumen, koje zamenjuju granicu sa susednom Kinom, izbegavajući vojne punktove Severne Koreje, kao i špijune koji pokušavaju da ih uhvate u zamku.

Sam pastor Kim je nekoliko puta prošao ovaj put: "Osećam emotivnu iscrpljenost samo razmišljajući o tome. Najnaporniji deo puta je ilegalni prelazak džungle."

Beg iz Severne Koreje kroz džunglu i reke

Na granici, izbeglice se sreću sa posrednicima koji im pomažu da dođu do slobode, s tim što neki od njih lako mogu da ih izdaju budući da im kineske vlasti nude ogromne svote novca kako bi predali one koji pokušavaju da pobegnu iz Severne Koreje.

Film "Više od Utopije" prati izbeglice u pokušaju bekstva iz Severne Koreje neposredno pre pandemije. Sojeon Li je prebegla deset godina ranije, ostavivši iza sebe malog sina. Bila je deo severnokorejske vojske i napustila je porodicu u potrazi za boljim životnim uslovima. Tokom bekstva, uhvatila ju je policija i poslala u logor, iz kojeg je uspešno pobegla nakon dve godine.

Želela je da i njen sin Han Jung Čong, koji sada ima 17 godina, pobegne u Južnu Koreju i organizovala je njegovo bekstvo sa pastorom Kimom. Međutim, plan je osujećen kada su ga nepouzdani posrednici predali severnokorejskoj policiji. Tinejdžer je poslat u logor nakon mučenja, ispitivanja i ozbiljnog prebijanja.

"U Severnoj Koreji će ići toliko daleko da će ga mučiti do smrti. Na kraju će moj sin moliti da mu oduzmu život", rekla je u filmu.

U intervjuu za Independent Lens, izjavila je da prvobitno nije bila sigurna da li treba da učestvuje u dokumentarnom filmu jer se plašila posledica po svog sina.

"Ako glas majke koja pokušava da spasi svog sina dođe do međunarodne zajednice i ako mi se ljudi pridruže u ovoj borbi, možda se sazna više o kršenjima ljudskih prava u Severnoj Koreji," rekla je ova hrabra majka.

Dodala je da bi, ako bi ponovo morala da beži iz Severne Koreje, sa sobom ponela otrov, jer bi bilo "bolje umreti" nego živeti u koncentracionom logoru.

Porodica Roh, takođe prikazana u filmu, pobegla je kroz nekoliko zemalja pre nego što je pronašla utočište u Južnoj Koreji. U zastrašujućim snimcima bekstva može se videti kako prolaze kroz gustu džunglu dok se čuje lavež policijskih pasa koji ih traže.

"Mislila sam na naše komšije na toj planini, razmišljala sam o slobodi. Ne bismo preživeli da nije bilo pastora", rekla je majka iz porodice Roh, prenosi Dejli mejl.

Put ih je prvo odveo u Kinu, a zatim u vijetnamsku džunglu, pre nego što su otišli u Laos i na kraju u Tajland, gde su se identifikovali kao severnokorejske izbeglice. Premešteni su u specijalni objekat u Južnoj Koreji, gde su učili o stvarnom stanju stvari u svetu nakon što su ceo život slušali samo propagandu režima.

Sve izbeglice uče kako da se integrišu u južnokorejsko društvo. Za njih je obezbeđen smeštaj i druge pogodnosti kako bi im se pomoglo da stanu na noge. Pastor Kim je takođe osnovao centar za zajednicu izbeglica kako bi im pomogao da se prilagode životu u slobodnoj zemlji.

"Kim Džong Un je sin Božiji"

Još jedna od izbeglica u filmu je Hjonsio Li, koja je napustila Severnu Koreju pre 20 godina nakon što je shvatila da ne želi da živi pod represivnim režimom. Rekla je da je odrasla misleći da živi u Utopiji, iluziji koja je konačno razbijena kada je shvatila da svi oko nje žive u bedi i stalnom strahu od javnih pogubljenja.

"Vladini zvaničnici ulaze u kuće noseći bele rukavice kako bi proverili da li slike sadašnjeg i prošlog Vrhovnog vođe po sebi imaju prašinu. Ako je ima - sledi stroga kazna," rekla je u filmu.

Ona je sada aktivistkinja i borac za ljudska prava koja živi u Južnoj Koreji i otkrila je obim propagande kojoj su izloženi ljudi u Severnoj Koreji.

"Mi doslovno govorimo da je Kimov otac Bog, a Kim je sin Božiji", rekla je. "Nismo znali da postoji drugi život osim onog koji smo živeli. Bili smo zarobljeni u ogromnom, virtuelnom zatvoru."

Lider Severne Koreje Kim Džong Un, koji je ovog meseca napunio 40 godina, nemilosrdni je diktator koji ubija svoje neprijatelje i gura program nuklearnog naoružavanja države, istovremeno dopuštajući da cele porodice umiru od gladi.

Njegov rođendan, koji je verovatno 8. januara, tajna je u Severnoj Koreji. Tog dana nije bilo nikakvog javnog saopštenja ili proslava, dok je državni medij nastavio decenijama dugi zid ćutanja. Ovo je suprotna situacija od one kada su se rođendani Kimovog pokojnog oca i dede slavili kao državni praznici.

Kim je postao jedno od najprepoznatljivijih lica na planeti iz različitih razloga. Jedni ga se plaše, drugi mu se smeju.

Sproveo je krvavu čistku visokih zvaničnika koja je uključivala pogubljenja izvršena topovskim granatama, minobacačkim granatama i bacačima plamena. Naredio je ubistvo svog brata nervnim gasom.

Nadgledao je izgradnju najmoćnijeg nuklearnog oružja i raketa sposobnih da dobace do Amerike. Iskoristio ih je kako bi osigurao tri sastanka sa Donaldom Trampom postavši tako prvi lider Severne Koreje u istoriji koji se sastao sa američkim predsednikom.

Nedavno je uspostavio bliže veze s Rusijom i Kinom, posebno kroz isporuku oružja Moskvi za agresiju na Ukrajinu.

Pričalo se i da je umro i da je zamenjen dvojnikom nakon što je nestao na nekoliko nedelja, što je dodatno podstaklo sumnje o njegovom zdravstvenom stanju.

Tokom godina, lider Severne Koreje postao je sve naduveniji i boja kože mu je bledela. Pretpostavlja se da je visok oko 170 cm, a u jednom trenutku je imao neverovatnih 140 kilograma. Analitičari su sugerisali da prima injekcije steroida. Pušač je i pati od zdravstvenih problema poput hipertenzije, dijabetesa i visokog holesterola.

Drugi tvrde da je priča o njegovom lošem zdravlju nagađanje i vrlo verovatno želja onih koji strahuju što Kim ima prst na nuklearnom dugmetu.

Izvor: blic.rs

Daliborka Stojšić je bila i ostala jedna od najlepših žena jugoslovenske i srpske javne scene.

Ova uspešna pevačica zabavne muzike ali i voditeljka, glumica, bivša Mis Jugoslavije i književnica je, na iznenađenje mnogih, 1996. godine objavla svoj poslednji album i povukla se iz javnog života.

Tada je govorila da je glavni razlog bio taj što su neke stvari u muzici počele da se menjaju iz korena. Ona je te promene osetila, nisu joj se dopale, tako da je odlučila da ne bude deo njih.

- Ušla sam u javni svet sasvim slučajno. Spremala sam se za nešto drugo, ali sve u životu mi se dešavalo mimo planova. Tako da uopšte ne verujem da čovek može da isplanira svoj život i da ostvari sve ciljeve baš onako kako je zamislio. U tom smislu može se reći da sam na neki način pomalo fatalista jer mi se lično događalo uvek nešto drugo od onoga što sam planirala. Moj deda je bio inženjer hemije, a tata mi je bio elektrotehničar i oni su uticali na mene da i ja zavolim nauku. Smatrala sam da je to normalno da nastavim dedina istraživanja kojim se on bavio. Rođena sam i živela do petnaeste godine u Ćupriji, gde je bila fabrika šećera u kojoj je moj deda bio glavni inženjer. Prešli smo u Beograd gde sam u Desetoj gimnaziji upisala matematički smer, ali i Srednju muzičku školu „Josip Slavenski“ gde sam učila klavir i solo pevanje. Iako su svi mislili da ću upisati tehničke nauke, ja sam se opredelila za svetsku književnost na beogradskom Univerzitetu odnosno, otišla sam tamo gde me je srce vodilo - započinje priču za „Blic magazin“ Daliborka Stojšić (80).

Mis Jugoslavije

Na fakultetu nije „pala“ nijedan ispit i već u 21. godini je bila apsolvent. Tokom studiranja su je koleginuice nagovarale da se prijavi na konkurs za „Mis Universe Yugoslavia”, ali to nju nije previše zanimalo. Međutim, u jednom trenutku, tačnije 1967. Godine, se iz znatiželje prijavila i ušla u uži izbor. I te godine je postala Mis Jugoslavije i već 1968. je predstavljala našu zemlju u Majamiju i na neki način, ušla u tu “mašineriju”.

- Nisam se ničemu specijalno nadala ali zaista je bilo uzbudljivo. U Majamiju sam proglašena za najfotogeničniju ženu sveta. Inače, u to vreme sam se uveliko bavila muzikom. Osim što sam bila u „Abraševiću“, pevala sam i u muzičkoj sekciji koju je vodio mladi Miša Blam. Tako sam već tada stekla skustvo na sceni i osetila da želim da se bavim muzikom. Išla sam i na časove klasičnog pevanja. Sećam se da sam te 1968. godine dobila poziv iz Zagreba, od Antona Martija koji je imao čuveni šou program. Tada sam prvi put u životu sama išla na put avionom. Imala sam samo jednu večernju haljinu u kojoj sam pobedila i razmišljala kako ću i šta ću. Kada sam došla u Zagreb, smestivši se u hotel „Dubrovnik“ u centru grada, odmah sam krenula u studio da snimim pesmu. Snimak je ispao fantastično. Sećam se da se pesma zvala „Reci mi“. Sutradan su mi uzeli mere, sašili srebrno odelo, dala sam intervju Antonu Martiju i bila sam spremna za TV nastup. Od tada počinje moja muzička karijera...

U međuvremenu Daliborka je završila manekenski kurs kod Tamare Bakić, iako nikada nije imala želju da bude manekenka. Profesija fotomodela tada nije postojala, tako da je te godine uradila i brojne reklame, ali i revije iako ističe da nikada nije želela da bude „hodajuća vešalica“.

Muzika za žestoke momke i lake žene

- Želelela sam da predstavim sebe u najboljem svetlu a to sam mogla samo pevanjem. To sam smatrala delom mog obrazovanja. Međutim, kada sam shvatila da ne želim više na taj način da se bavim ovom umetnošću, rekla sam muzici doviđenja iako sam mogla još dosta toga da pružim. Ne volim preterano o tome da pričam ali sada ko ima sopstvene pare ili sponzora može da napravi karijeru. Tada to nije tako išlo. Sada se jednostavno dresira publika unapred agresivnim marketingom i predstavlja se proizvod koji možda i nema neki kvalitet, ali je uložen veliki novac u njega. Sada dolaze u prvi plan osobe koje nemaju pravi kvalitet za to što rade već imaju iza sebe nekoga ko ih podržava i sponzore. Jedino što imaju da ponude je njihovo telo, kao i „odrađeno“ lice da bi bile ekskluzivne. Naravno da je lepota vrlo važna i sigurno da ne želite da gledate neko ružno lice koje treba da vas oraspoloži i zabavi. Ali ovo danas je otišlo u ekstrem, tako da je to sada karikatura. Kada su počeli silikoni i ostala čuda da „niču“, počelo je da se razara biće publike jer ono više ne zna šta gleda i šta sluša. Nestalo je prave poezije i pesama i prave ženstvenosti i sve je otišlo u nekakvu agresiju i primarna čula. To više nema nikakve veze sa umetnošću. Zašto mladi danas i dalje slušaju muziku sedamadesetih i osmadesetih godina? Zato što dobijaju poruku iz tih pesama i mogu da se identifikuju sa nekakvim porukama kada su tada mladi ljudi svojim vršnjacima slali. Sada imate pesme koje šalju poruku žestokim momcima i lakim ženama. Kada sam ja to osetila da dolazi i da sve preplavljuje, odlučila sam se za penziju i to u 55. godini. Iza sebe sam već imala dovoljnu karijeru. Mogla sam i više ali meni je to bilo dovoljno - zaključuje pevačica

Sedmdesetih i osamdesetih godina Daliborka je bila uspešna i u voditeljskim vodama. Radila je brojne manifestacije, ali i emisije sa Mićom Orlovićem, Branom Surutkom, Dunjom Figenvald, Oliverom Mlakarom a snimala je i filmove i serije.

Grupa "One i oni"

- Radila sam i brojne muzičke spotove. Mislim da je gluma pomoćno sredstvo koje se izgovara kroz pesme, a sve je začinjeno energijom. Mislim da bih tek sada mogla da otpevam prave pesme a to bi uglavnom bile balade ili starogradske. Na početku karijere sam pevale šlagere i nastupala sam na Beogradskom proleću, Opatijskom festivalu..., a onda sam postala deo grupe „One i oni“ koju su još činili i: Minja Subota, Lidija Kodrič, Boba Stefanović, koga je posle godinu dana zamenio Žarko Dančuo. Osnovali smo 1970. godine grupu po uzoru na italijanski bend „Ricchi e Poveri“. Publika nas je prozvala jugoslovenskim „Abbama“. To je bila ideja Saše Subote koji je bio odličan pijanista i orguljaš. Imali smo divne turneje po Sovjetskom Savezu, ali i koncerte po Jugoslaviji. Sećam se da smo prvi nastup imali na Beogradskom proleću sa pesmom „Šta je babi milo“. Kada smo snimili tu pesmu na singlici, sa druge strane je bila numera „Hej, curo medena“. Kao grupa smo odlično funcionisali šest godina. U međuvremenu sa sam se udala za Žarka Dančua i na poslednjoj turneji sa grupom sam ostala u drugom stanju. Dobili smo sina Bojana avgusta 1976. . priseća se umetnica.

Iako je sin izuzetno muzikalan i kao mali imao glas „bečkih dečaka“, nije želeo da se bavi muzikom.

- Vodila sam ga još kao malog na sve svoje nastupe. Dragan Laković ga je obožavao, a i Branko Kockica. Znao je sve dečje pesme, ali u jednom trenutku je shvatio da mu muzika neće biti životni poziv. Iako su mu i deda i otac i ja pevači, kao i očuh koji je izvanredan muzičar, on nije želeo da se bavi muzikom, već se okrenuo IT tehnologiji. Godinama je radio smart telefone za stranu kompaniju a sada je u pregovorima za drugu firmu. Velika želja mi je da se oženi a najveća mi je da postanem baka. Sve ono što sam želela na neki način sam doživela i ispunilo me je. Sada bih puno volela da imam svoje unuče, jer umem da decom i mislim da bih tu mogla da dođem do izražaja kao baka - smatra ona.

Daliborka je 43 godine u srećnom braku sa muzičarom Branimirom Đokićem. Na pitanje kako funkcioniše brak dva muzičara, Daliborka odgovara:

- Mnogo teško jer traži surovo prilagođavanje i veliku toleranciju. Ti brakovi su naporni. Imaju i dobre strane a to je da svako razume onog drugog i koje su žrtve potrebne za taj posao, koje je vreme potrebno, čega morate da se lišite da bi se išlo napred. Dosta smo radili i putovali zajedno, skoro stalno posle venčanja. Zaista sam najviše radila sa njegovim orkestrom koji je fantastičan. Pre nego što smo se upoznali, njega sam zapazila po čuvenom osmehu na televiziji. I on je znao za mene. Stanovali smo oboje na Banovom brdu ali se nikada nismo sretali. Sećam se da sam dobila poziv za turneju po Vojvodini, a trebao je da svira orkestar Branimira Đokića. Kažem ja menadžeru: „Čoveće, to su narodnjaci. Ja imam note i pevam zabavnjake. Ne možemo se uklopiti“. Međutim, moj menažer mi je tada rekao da ne brinem i da treba da odem na probu i sama se uverim kako sviraju i zabavnjake. Odem na probu, skeptično im pružim note, a oni sve u cugu odsviraju odlično. Tada me je Bane pitao da li je sve u redu i da li sam zadovoljna? Zaista sam apsolutno bila zadovoljna, pa čak sam mu se tada i izvinila što sam imala predrasude. Od tada smo puno radili zajedno, snimali ploče i išli na velike turneje.

Susret sa Titom

Daliborka naglašava da je od tinejdžerskih dana piskarala za svoju dušu. Odmah se okrenula poeziji, ali ju je interesovala i proza.

- Priznajem da prezirem da čitam herc romane i sladunjave autobiografije. To mi je zaista odvratno. Ja ću svakako jednu svoju biografiju napisati da bi ona ostala mom sinu. Nosim u sebi knjigu koja će biti slična mojoj biografiji ali će se likovi zvati drugačije i biće malih odstupanja. Imam već inserte u glavi i pomalo „kljucam“. To će biti razvojni put mojih misli i mog stava prema životu garnirano sa mnogim stvarima koje sam doživela, kao i sve ono što je uticalo na moj duhovni rast, za koji mislim da je to osnovni cilj. Dosada sam napisala tri knjige poezije i to: „Lutka koja govori“, „Prividna daljina“ i „Vuk od srebrne kiše“. Pisanje traži zrelost i vreme i to je moj duhovni poriv. Inače, u slobodnom vremenu dosta čitam, pa se čak sada vraćam i piscima koji su ranije drastično uticili na moj svet. Trenutno ponovo čitam Dostojevskog - otkriva Stojšićeva.

Za kraj razgovora Dalibora se prisetila i susreta sa drugom Titom.

- Na moje veliko zadovoljstvo imala sam priliku da se i lično upoznam sa drugom Titom. On je bilo veoma harizmatična ličnost. Tri puta sam pevala za Tita. Prvi put se me pozvali iz redakcije Borbe 1968. godine i rekli da idem u Beli dvor, gde ću pevati predsedniku za Novu godinu. Nosila sam Joksimovićevu venčanicu od izvezenih bisera, a na glavi sam imala moju dijademu od belog zlata. U ponoć sam pevala pesmu „Srećna Nova godina“ Lole Novaković. Sećam se tada velikog broja ljudi u Belom dvoru a u centu su bili Tito i Jovanka. Imam i dalje ceo album fotografija sa tog nastupa i susreta sa Titom i Jovankom. Tada sam im i lično čestitala Novu godinu. Te slike Tomislava Peterneka su godinu dana bile u izlogu Borbe. Drugi put smo se videli na Dan Republike na Brionima. I treći put sam pevala Titu takođe za Dan Republike na Tari. Videlo se već tada da je bolestan a samo nekoliko meseci kasnije je preminuo u Ljubljani. Sećam se da je tada sedeo sam i tužan bez Jovanke - priseća se Daliborka.

Izvor: blic.rs

Prema policijskim izvorima, oko 10.000 farmera, sa 5.000 mašina mobilisalo se danas na ulicama Pariza zbog protesta poljoprivrednika, dok tamošnji mediji navode da se konvoj farmera, koji se kreće ka Rungisu, ne plaši oklopnih vozila policije.

Konvoj iz Ažena je krenuo put Rungisa, sa oko 200 vozila na putevima, i pored navoda se mogu susresti sa oklopnim vozilima, farmeri kažu da se ne plaše.

Makron potpisao novi kontroverzni zakon o imigraciji, zbog kog je narod izašao na ulice: Evo šta čeka one se dosele u Francusku
- Žandarmi nas sve vreme podržavaju, uz nas su. Konvoj se kreće kako bi se čuo naš glas. Nismo ovde da nerviramo stanovništvo, već idemo ruku pod ruku sa njima - naveo je Žan-Pjer Labeu, uzgajivač žitarica.

Mobilisan veliki broj policije

Kako prenose tamošnji mediji, skoro "15.000 policajaca i žandarma" je mobilisano na teritoriji protesta, kako bi se sprečili učesnici da se prošire u susedne gradove, ali i da se "spreči dalja napetost".

Ministar unutrašnjih poslova je ponovio instrukcije o "velikoj umerenosti" koje su date policiji, gde je takođe podsetio i na "razumevanje" Vlade prema pokretu poljoprivrednika.

Kako se vidi na snimcima, došlo je do paljenja dela skladišta jednog prodajnog lanca u blizini Nima u južnoj Francuskoj. Nije poznato da li su učesnici protesti odgovorni za požare.

Danas je završen i sastanak poljoprivrednih sindikata FNSEA i "Juenes Agriculteurs" sa premijerom Gabrijelom Atalom, kako bi se postigao dogovor oko rešenja krize. Sastanak je trajao više od tri sata.

Najavljen sastanak dvoje predsednika

Francuski predsednik Emanuel Makron će se ove nedelje sastati sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen, kako bi razgovarali o protestu poljoprivrednika i poljoprivrednoj industriji, saopšteno je iz Jelisejske palate.

U saopštenju se dodaje da će se sastanak fokusirati na pregovore o sporazumu o slobodnoj trgovini između EU i Merkosura, bloka južnoameričkih zemalja, pravila o ostavljanju neobrađenih poljoprivrednih površina i uvoz iz Ukrajine u EU.

Premijer Gabrijel Atal rekao je u petak da se Francuska "veoma jasno protivi" potpisivanju trgovinskog sporazuma EU-Merkosur, čemu se protive neki francuski farmeri.

Dok je prošle nedelje Fon der Lajen rekla da "postoji sve veća podela i polarizacija" kada su u pitanju teme vezane za poljoprivredu, i pokrenula je "strateški dijalog" između grupa za poljoprivredu i donosilaca odluka u EU.

Oglasio se portparol Vlade

Portparol Vlade se obratio danas skupu i najavio "nove mere" koje će biti "preduzete sutra".

Posle saopštenja Gabrijela Atala, portparolka Vlade, Priska Tevenot najavile je "nove mere", a potom potvrdila, na kraju današnjeg Saveta ministara, "da moramo ići dalje".

Podsećajući na razne mere koje je planirala premijerka, Priska Tevenot je izjavila da će se "kontrole nad distribucijom velikih razmera udvostručiti".

Opsada Pariza

Podsetimo, francuski poljoprivrednici su danas počeli traktorima da blokiraju nekoliko auto-puteva kod Pariza.

Kako je "Blic" pisao, na ulice je izašlo 1.710 poljoprivrednika sa 1.206 poljoprivrednih mašina.

Farmeri koji zahtevaju mere državne pomoći održavaju proteste u 40 komuna u Francuskoj, javila je televizija "BFMTV", pozivajući se na neimenovani izvor u Nacionalnoj policiji.

(BFMTV, Bi-Bi-Si, Blic)

Fudbalska pravila će posle 50 godina doživeti veliku promenu, uvođenje plavog kartona!

On će značiti da igrač zbog grubog faula ili neprimerenog ponašanja izlazi iz igre na 10 minuta i potom se vraća u igru. Posle pola veka primene samo plavog i crvenog kartona, ova promena biće veliko osveženje za najpopularniji sport.

Prema pisanju britanskog "Telegrafa", revolucionarna mera biće usvojena u nadležnom telu Međunarodnog odbora fudbalskih saveza, koje određuje fudbalska pravila i osnovano je 1986. godine. Očekuje se da novo pravilo bude primenjeno u utakmicama engleskog FA Kupa u muškoj i ženskoj konkurenciji, a Fudbalska asocijacija Engleske nagađa da bi sve moglo da bude pokrenuto sledeće sezone.

Plavi kartoni probno su juvođeni u Velsu, a odlučeno je da bude plava boja samo da bi se razlikovala od žutog ili crvenog kartona. Takođe, Portugal je već uveo novu boju kartona, da bi njom istakao akt fer-pleja na terenu.

U oktobru prošle godine u Portugalu je u petoj ligi prvi put korišćen beli karton i pokazan je igraču koji nije hteo da šutira na gol kada je defanzivac protivničkog tima pao na teren i žalio se na povredu. Napadač tog petoligaša je odmah shvatio da mu je protivnik povređen i zato se okrenuo od gola, a sudija ga je nagradio belim kartonom, dok je publika aplaudirala.

Izvor:  Mondo

Masna i slana, šarena.. slanina je delikates bez kog se u Srbiji ne može zamisliti skoro nijedna trpeza. Ipak, Vlada Jovanović iz sela Venčani kod Aranđelovca, iako po struci električar slanini je dao potpuno nov smisao kada je od nje napravio slatko. Kako kaže recept je pronašao na interenetu i odlučio se da uradi nešto neobično, a u tom je i uspeo jer je dobio pravo pravcato slatko od mesnog delikatesa.

- Najpre se isprži slanina i kada je skoro gotova povadi se, a u masnoću koja je ostala dodajemo luk crni i beli koje smo izblendirali, so, biber. Dinsta se, pa se zatim doda paradajz koji je takođe izblendiran da bi dobili sitne komadiće koji će se lakše obraditi u paradajz pire, dodajemo potom i žuti šećer i jabukovo sirće, još malo se dinsta, a onda se vrati slaninica koja se prvobitno pržila. Sve zajedno ostaje na vatri još oko pola sata da se ukrčka i onda se sipa u vruće tegle i ne zatvara dok se ne ohladi, kaže za RINU Vlada.

Ovaj nesvakidašnji spoj slatkog i slanog nikog nije ostavio ravnodušnim, a Vlada je svoj specijalitet predstavio i na sajmu i mnogi su začuđeno gledali u teglicu na kojoj piše - slatko od slanine.

- Priprema nije teška, a receptura nije tajna. Za jednu meru je potrebno oko 400 grama slanine i od toga će se dobiti jedna tegla od 170 grama slatkog i pet-šest malih od 35 grama. Pre upotrebe se malo zagreje da se masnoća otpusti, može se služiti uz špagete, makarone, pečenje, kao preliv a može i da se stavi na hleb pa tako samo da se jede. Nema jasno definisan ukus, malo sladi a malo je i slano, meni se sviđa a i mojim mušterijama koji su ga do sada konzumirali“, naglašava Jovanović.

Kako je u pitanju redak delikates, ni cena mu nije mala, pa tako teglica od 35 grama košta 700 dinara.

Izvor: RINA

Volite da koristite arhaične reči srpskog jezika, ali da li znate koja je najlepša stara srpska reč?

Instagram stranica „Dnevna doza pravopisa“ svakodnevno bije bitku za jezičku kulturu. Osim toga što ukazuje na najčešće jezičke greške, na njoj često možemo videti zanimljivosti o značenju i poreklu reči, ali i stare srpske reči koje sve ređe koristimo.

U jednoj od poslednjih objava na Instagramu pod nazivom „Deset najlepših starih srpskih reči“ ova stranica je odabrala najlepšu starinsku srpsku reč, a evo koje su se još našle na spisku:

blagoslov,
obrazovanje,
vazda,
onomad,
dika,
čojstvo,
blagodarnost,
čedo,
ognjište,

A najlepšom starom srpskom reči proglasili su reč: dabome.

„Dabome“ znači – tako je, svakako, nema sumnje, naravno…

„Rečca za pojačavanje tvrđenja: naravno, dakako, svakako, razume se, sigurno. – Je li položila ispit; Dabogme da je položila. Ovim, dabome, nismo iscrpli sve mogućnosti“, piše u Rečniku srpskog jezika Matice srpske.

Šta razlikuje lošeg ljubavnika od muškarca koji je vešt u krevetu? Praksa kaže da glavnu razliku kriju sledeće greške - one koje prvi često čine, a druga grupa nikada ne pravi.

Prva greška je previše pažnje. Dobro kažu da je ključ svega u umerenosti - muškarci koji neprestano postavljaju pitanja poput "Mogu li?" ili "Smem li?" spadaju u ovu grupu, a ove rečenice nikako nisu seksi. Zašto? Pravi ljubavnik instinktivno razume želje žene, preoznaje suptilne znake iako je tačno da je važna i komunikacija i otvroeno postavljanje pitanja, ali sve sa merom i u pravom trenutku.

Druga greška. Seks bez strasti ženama je dosadan. Podseća ih na neku vrstu obaveza, i to za njih postaje gubljenje vremena. Važno je negovati strast i emocionalnu povezanost, kako bi intimni odnos bio zadovoljavajući bez obzira na to koliko dugo ste u vezi ili braku.

Treća greška. Niti je preglasno ispuštanje zvukova atraktivno niti je privlačna tišina. Rešenje je sredina, jer žene odbijaju previše bučni ili previše tihi muškarci, u krevetu.

Četvrta greška. Predvidivi potezi dovode do monotonije koja nije seksepilna, ali raznolikost i promene, nove ideje u spavaćoj sobi jesu. Ne treba se bojati eksperimentisanja novim pozama, ulogama ili igračkama. Time se održava strast živom. Eksperimentiranje je poželjno, ali pre toga saznajte šta druga strana želi.

Peta greška. Brz seks nije privlačan ženama. Treba voditi rčauna na ritam, budite nežni ili strastveni kad je to potrebno. To je put do zadovoljstva, piše Maxim.

Gotovo da nema čoveka sa teritorije naše zemlje koji ne zna da je jedna reč iz srpskog jezika ušla u sve ostale svetske jezike.

Jedinstvenost ove reči ogleda se u tome što za nju danas ne postoji zamena, već se samo njom označava mitološko biće koga smo se plašili kao deca, a danas je glavni junak brojnih romana, filmova, serija, ali i likovnih prikaza.

Vampir je jedina reč iz srpskog jezika koja je opšteprihvaćena u svim svetskim jezicima.

Na engleskom jeziku "vampire", francuskom "vampire", italijanskom "vampiro", španski "vampiro", turski "vampir", nemački "vampir", danski "vampyr", poljski "wampir" itd.

Slovenska mitologija obiluje bićima koja kao da su izašla iz najgore noćne more. Neka od tih stvorenja postala su internacionalno popularna i završila u mnogobrojnim romanima i filmovima.

Legende o pojedinim čudovištima još su strašnija od holivudske interpretacije, a takav je slučaj i sa najčuvenijim slovenskim monstrumom – vampirom.

Opšte je poznato da je reč "vampir" jedna od retkih reči srpskog jezika koja se koristi u celom svetu.

Pa ipak, pored nje, tu su i reči slava, kao i vila, reč koja je takođe iz folklora srpskog naroda.

Kada govorimo o običajima koji su povezani sa etnologijom srpskog naroda tu si i reči kolo i gusle.

Izvor: b92.net

Najnovije otkriće ostavilo je naučnike bez daha od uzbuđenja. Dr Jasunori Kano, sa Univerziteta u Tokiju, upravljao je vozilom na daljinsko upravljanje (roverom) u džinovskom rovu Kuril-Kamčatka u severozapadnom Pacifiku, kada je primetio jaja crne boje.

To samo po sebi nije loš podvig, s obzirom na to koliko je tamno na dnu okeana, ali Kano je takođe uspeo da izvuče jaja, na dubini od 6.200 metara.

Nesiguran šta bi mogli biti, pokazao ih je dr Keičiju Kakuiju sa Univerziteta Hokaido, koji je kasnije bio koautor rada o zapanjujućem nalazu.

- Kada sam ih prvi put video, pomislio sam da su možda protisti ili tako nešto - objasnio je Kakui za IFLScience.

Protisti su porodica tipično jednoćelijskih organizama koja uključuje većinu algi i neke gljive.

- Pod stereomikroskopom sam isekao jedan od njih i iz njega je iscurila stvar nalik mlečnoj tečnosti - dodao je.

Kakui je objasnio da je „nakon što je pipetom uzeo mlečnu stvar, pronašao sam krhka bela tela u ljusci".

- Odjednom sam shvatio da su misteriozne crne kuglice, u stvari, čaure ravnih crva (platihelminta). U to vreme nisam znao koliko je ovaj nalaz retkost i nisam mogao da identifikujem koja je grupa platihelminta - priznao je on.

Uzorci su zatim odneti u muzej Univerziteta Hokaido gde su Kakui i njegov tim uspeli da izvade četiri netaknute kapsule jaja, pronašavši unutra ostatke pljosnatog crva.

Jedan crv je tretiran etanolom i dehidriran da bi se napravile slajdove koje su istraživači mogli da analiziraju, dok je DNK ekstrahovan iz druga dva crva, prenosi IFL Science.

Rezultati su otkrili da je njihovo otkriće bilo rekordno: ovo su sada najdublji slobodni živi crvi poznati na Zemlji.

Ne samo to, već su njihove studije pokazale da nema velike razlike između razvoja dubokomorskih ravnih crva i njihovih plitko vrebajućih rođaka.

"Ova studija pruža najdublju evidenciju o slobodnim pljosnatim crvima i prve informacije o njihovim ranim fazama života u zoni bezdana, koje su bile veoma slične onima u plitkoj vodi", napisali su Kakui i njegov koautor Aoi Cujuki u svojm radu, koji je objavljen u časopisu "Biolodži Leters".

Kakui je dodao da su za studiju prikupljeni i drugi "dragoceni uzorci", tako da je ostalo još mnogo posla.

Izvor: blic.rs

Iznajmljuju se da zabave muškarce koji u opuštenom okruženju pokušavaju da sklope posao

U Zemlji izlazećeg sunca, Japanu, gejše imaju posebno mesto. Sa svojim raskošnim kimonima, fascinantnim frizurama i upečatljivom šminkom, najprepoznatljiviji su simboli japanske kulture i istorije. O njihovoj lepoti, gracioznosti i disciplini ispisane su brojne knjige i snimljeni filmovi, a mnogi ljudi posećuju Japan s nadom da će ih videti, u najboljem slučaju i upoznati. Međutim, pravih gejši je sve manje...

Njihova lica su tradicionalno obojena belom bojom.

Rigorozan trening pre stupanja na posao

Tradicija gejši jedna je od najstarijih u Japanu, a ekspanziju doživljava pre oko 400 godina. Predrasuda da one pružaju seksualne usluge pokrenuta je na Zapadu, a kao što i sama reč gejša na japanskom znači umetnik, radi se o ženama koje su tradicionalno zabavljale i šarmirale muškarce muzikom, plesom, pesmom, čitanjem i duhovitim razgovorima.

Smatraju se prestižnom zabavom za bogate klijente.

Profesija gejše je način života, a svaka od njih prethodno prolazi kroz rigorozni višegodišnji trening, tokom kojeg usavršavaju ples s lepezom, sviranje instrumenata, pisanje poezije, slikanje, pevanje, ceremoniju služenja čaja, elegantne pokrete i graciozne gestove. One predstavljaju iluziju savršene žene, a sa svojom odećom i šminkom takve se i predstavljaju muškarcima, s kojima razgovaraju o svemu - teme su od onih najobičnijih, trivijalnih do ozbiljnih političkih.

Nikada ne otkrivaju svoje pravo ime, ne govore koliko godina imaju i vrlo dobro znaju kako se razgovara sa stidljivim, nezainteresovanim ili arogantnim muškarcima. Da bi mogle da vode zanimljiv razgovor s uticajnim klijentima, svakodnevno čitaju novine i prate aktuelne informacije o politici i sportu. Ne mogu se udavati, osim ako ne napuste profesiju, ali mogu imati ljubavnike, pa čak i rađati.

Prve gejše bili su muškarci

Izvorna gejša teško da na bilo koji način podseća na današnju, savremenu. Prve gejše bili su muškarci, tzv. tajkomoči, koji su se pojavili oko 1730. godine. Ličili su na moderne komičare, pripovedače i muzičare, ali ubrzo su ih zamenile plesačice, koje su preuzele profesiju. Danas su gejše isključivo ženskog pola, a njihova pojava seže u period tradicionalnog japanskog društva, kada damama nije bilo dozvoljeno da otvoreno komuniciraju s muškarcima. S obzirom na podređen položaj i status u društvu, mnoge žene su htele da postanu gejše jer su jedino tako mogle da se obrazuju, slobodno kreću i razgovaraju s muškarcima. Neke od njih su bile rođene jer im se majka bavila tim poslom, a neke su bile prisiljene da se tim bave da bi preživele.

Uništen ugled

Tokom godina gejše su svojim obrazovanjem, šarmom, lepotom, duhovitošću i inteligencijom stekle posebno mesto u japanskom društvu. Privilegovan status su uživale sve do Drugog svetskog rata. Tokom strašnih stradanja mnoge devojke koje su se bavile najstarijim zanatom na svetu nazivale su sebe gejšama, posebno među američkim vojnicima koji su plaćali seksualne usluge. Zbog bede su mnoge bile prisiljene na prostituciju, a nakon povratka kući, vojnici su pustili glas o tome da su spavali s gejšama, pa im je tako ugled nepovratno uništen, piše Putni kofer.

Sve manje zainteresovanih

U Japanu je dvadesetih godina prošlog veka bilo više od 8.000 gejši, a danas ih ima tek hiljadu-dve. Težak trening, žrtvovanje mladosti, nemogućnost venčanja i zasnivanja porodice samo su neki od razloga koji upućuju na slabu zainteresovanost za ovu staru i otmenu profesiju. Njihove zajednice su sve manje, a zbog očuvanja tradicionalne japanske kulture i umetnosti, i dalje se izuzetno cene.

Izvor: kurir.rs

Veliki broj studija pokazao je da kad se pojača gledanje televizije ili igranje video igara, IQ i kognitivni razvoj opadaju. Pogođeni su stubovi naše inteligencije: govor, koncentracija, pamćenje i kultura (definisana kao korpus znanja koji nam pomaže da organizujemo i razumemo svet). Na kraju, ovi uticaji dovode do značajnog pada uspeha u školi.

Deca rođena u doba interneta su „prva generacija sa nižim kvocijentom inteligencije od njihovih roditelja“. „Prosto nema opravdanja za ono što činimo našoj deci“, kaže francuski neuronaučnik Mišel Demurže.

On smatra da digitalni uređaji negativno utiču na razvoj mozga dece.

„Mi im ugrožavamo budućnost“, kaže on za BBC.

To je kontroverzna tvrdnja, koju je izneo u najnovijoj knjizi provokativnog naslova „Fabrika digitalnih kretena“.

Njegov izbor reči je možda surov, ali Demurže kaže da njegove stavove potkrepljuju provereni podaci.

Kao direktora istraživanja na francuskom Nacionalnom institutu za zdravlje i eksperta na tom polju koji je radio na nekim od najslavnijih svetskih univerziteta – kao što su MIT i Kalifornijski univerzitet u SAD – njegova knjiga je pokrenula veliku raspravu oko odgajanja i vaspitavanja dece.

Ali on uživa izvesnu popularnost i izvan akademskog sveta: Fabrika digitalnih kretena je bestseler u Francuskoj i prevedena je na italijanski i španski, prenosi Zelena učionica.

Jedan od najupečatljivijih argumenata iz knjige je da „digitalni domoroci“ – deca rođena nakon popularizacije interneta – imaju niži kvocijent inteligencije od njihovih roditelja.

Demurže kaže da je pre „digitalnih domorodaca“ svaka nova generacija nadmašila prethodnu, a za BBC je odgovorio na neka pitanja,

Da li su današnji mladi prva generacija u istoriji sa nižim kvocijentom inteligencije od prethodne?

Jesu. Kvocijent inteligencije se meri standardnim testom. Međutim, to nije „zamrznuti“ test – on se često revidira. Moji roditelji nisu radili isti test kao i ja, na primer, ali grupa ljudi može da dobije da radi stariju verziju testa.

Radeći to, istraživači su primetili u mnogim delovima sveta da kvocijent inteligencije raste od generacije do generacije. To je nazvano „Flinovim efektom“, po američkom psihologu koji je prvi opisao ovaj fenomen.

Ali taj fenomen je nedavno u nekoliko zemalja počeo da se preokreće. Istina je da na kvocijent inteligencije umnogome utiču faktori kao što su zdravstveni sistem, školski sistem i ishrana. Ali ako uzmemo zemlje u kojima su društveno-ekonomski faktori prilično stabilni decenijama, videćemo da je „Flinov efekat“ počeo da jenjava.

U tim zemljama, „digitalni domoroci“ su prva deca koja imaju niži kvocijent inteligencije od njihovih roditelja. To je trend koji je zabeležen u Norveškoj, Danskoj, Finskoj, Holandiji, Francuskoj…

Čini se da se „Flinov efekat“, održivi porast inteligencije iz generacije u generaciju od četrdesetih godina prošlog veka, preokrenuo u nekoliko zemalja

Da li ovaj pad IQ-a izaziva korišćenje digitalne tehnologije?
Nažalost, još nije moguće utvrditi konkretnu ulogu svakog faktora, uključujući, na primer, zagađenje (naročito ranu izloženosti pesticidima) ili izloženost ekranima.

Ono što pouzdano znamo jeste da vreme koje dete provodi ispred ekrana ima značajan uticaj na IQ, čak i ako ono nije jedini krivac. Veliki broj studija pokazao je da kad se pojača gledanje televizije ili igranje video igara, IQ i kognitivni razvoj opadaju. Pogođeni su stubovi naše inteligencije: govor, koncentracija, pamćenje i kultura (definisana kao korpus znanja koji nam pomaže da organizujemo i razumemo svet).

Na kraju, ovi uticaji dovode do značajnog pada uspeha u školi.

A zašto korišćenje digitalne tehnologije ima taj efekat?

Uzroci su takođe jasno identifikovani: pad kvaliteta i kvantiteta interakcije sa porodicom, koja je ključna za jezik i emotivni razvoj.

Došlo je i do pada vremena posvećenog drugim aktivnostima koje obogaćuju nečiju ličnost (domaći zadaci, muzika, umetnost, čitanje, itd.); ometanje sna, koji je kvantitativno skraćen a kvalitativno narušen; prekomerna stimulacija pažnje, što dovodi do poremećaja koncentracije, učenja i impulsivnosti; nedovoljna stimulacija intelekta, što sprečava mozak da ostvari svoj puni potencijal; i naglašeno sedentarni način života koji, uz telesni razvoj, utiče na to kako se razvija mozak.

Kakvu štetu ekrani čine neurološkom sistemu?

Mozak nije „stabilan“ organ. Njegove „konačne“ karakteristike zavise od iskustva.

Svet u kom živimo i izazovi sa kojima se susrećemo modifikuju i njegovu strukturu i funkcionisanje, a neki delovi mozga postaju specijalizovani, neke mreže nastaju i jačaju, neke se gube, neke postaju deblje, neke tanje.

Primećeno je da vreme provedeno pred ekranom u rekreativne svrhe odlaže anatomsko sazrevanje mozga i njegovu funkcionalnost u okviru različitih kognitivnih mreža povezanih sa jezikom i pažnjom.

Mora da se naglasi da ne hrane sve aktivnosti razvoj mozga istom efikasnošću.

Šta to znači?

Aktivnosti vezane za školu, intelektualni rad, čitanje, muziku, umetnost, sportove i tako dalje imaju mnogo veću snagu da struktuiraju i hrane mozak nego rekreativni ekrani.

Potencijal za plastičnost mozga je ekstreman tokom detinjstva i adolescencije. Nakon toga, on kreće da jenjava. Ne nestaje, ali postaje mnogo manje efikasan.

Mozak može da se poredi sa plastelinom. Isprva, on je vlažan i lako je vajati sa njim. Ali vremenom postaje suvlji i mnogo teži za oblikovanje.

Problem sa ekranima, pogotovo ako deca u njih bulje iz rekreativnih razloga, jeste da oni menjaju razvoj mozga naše dece i osiromašuju ga.

Jesu li svi ekrani pod‌jednako štetni?

Niko ne govori da je „digitalna revolucija“ loša i da je treba zaustaviti. Ja prvi provodim dobar deo radnog dana sa digitalnim alatkama. A kad je moja ćerka krenula u osnovnu školu, počeo sam da je učim da koristi neke softvere i kako da traži informacije na internetu.

Da li đake treba učiti osnovnim kompjuterskim veštinama i alatima? Da, naravno.

Isto tako, može li digitalna tehnologija biti relevantno oruđe u pedagoškom arsenalu nastavnika? Naravno, ako je sastavni deo strukturalnog obrazovnog projekta i ukoliko upotreba određenog softvera efikasno promoviše prenos znanja.

Međutim, kad stavite ekran u ruke deteta ili adolescenta, gotovo uvek prevagne rekreativna upotreba koja najviše osiromašuje. To uključuje, redosledom važnosti: televiziju, koja ostaje ekran broj jedan za sve uzraste (filmovi, serije, spotovi, itd.); potom video igre (uglavnom akcione i nasilne), i konačno, u vreme adolescencije, mahnito i beskorisno samoizlaganje na društvenim mrežama.

Koliko vremena obično deca i mladi provedu ispred ekrana?

U proseku, skoro tri sata dnevno za dvogodišnjake, oko pet sati za osmogodišnjake i više od sedam sati za adolescente.

To znači da pre nego što navrše 18 godina, naša deca provedu ekvivalent od 30 školskih godina ispred rekreativnih ekrana ili, ako tako više volite, 16 godina punog radnog staža!

To je prosto suludo i neodgovorno.

Koliko vremena bi deca trebalo da provode ispred rekreativnih ekrana?

Važno je uključivati decu. Njima mora da se kaže da rekreativna upotreba ekrana oštećuje mozak, narušava san i ometa ovladavanje jezikom, slabi uspeh u školi, narušava koncentraciju i povećava rizik od gojaznosti, itd.

Neke studije su pokazale da je deci i adolescentima lakše da slede pravila u vezi s ekranima kad su im objašnjeni razlozi za to i kad se ozbiljno priča s njima o tome.

Opšta ideja je sledeća: u svakom uzrastu, što manje to bolje.

Preko tog opšteg pravila, konkretnije smernice mogu da se pruže na osnovu detetovog uzrasta.

Pre šeste godine, ideal je nemati nikakvu izloženost ekranu (što ne znači da s vremena na vreme ne možete da pogledate crtaće zajedno sa decom).

Što su ranije tome izloženi, veći je negativni efekat i rizik od daljeg preteranog konzumiranja.

Od šeste godine, ukoliko je sadržaj primeren i deca dobijaju dovoljno sna, upotreba može da poraste na pola sata dnevno, čak i sat, bez značajnih negativnih posledica.

Druga relevantna pravila su: bez ekrana ujutro pre odlaska u školu, ništa uveče pred odlazak na spavanje ili kad su sa drugim ljudima.

I, iznad svega, bez ekrana u sobi u kojoj se spava.

Ali teško je reći našoj deci da su ekrani problem kad mi, kao roditelji, konstantno provodimo vreme na našim telefonima ili za gejmerskim konzolama.

Zašto su mnogi roditelji nesvesni opasnosti ekrana?

Zato što su informacije koje se roditeljima daju nekompletne i pristrasne. Glavnotokovski mediji su prepuni nepotkrepljenih tvrdnji, propagande koja dovodi u zabludu i netačnih informacija.

Neusklađenost između medijskih sadržaja i naučne realnosti često je uznemirujuća, ako ne i izluđujuća. Ne želim da kažem da su mediji neiskreni: razdvajanje žita od kukolja nije lako, čak ni za iskrene i savesne novinare. Ali digitalna industrija generiše svake godine milijarde dolara zarade. I, očigledno, deca i adolescenti su veoma unosni resurs.

A za kompanije vredne milijarde dolara, lako je pronaći naučnike koji im ugađaju, posvećene lobiste i entuzijastične trgovce sumnjom.

Daću vam jedan primer.

Nedavno je jedan psiholog, navodno ekspert za video igre, objašnjavao na raznim medijskim platformama da ove igre imaju pozitivne efekte, da ne bi trebalo da se satanizuju, da neigranje čak može da bude hendikep za budućnost deteta, da najnasilnije igre mogu da imaju terapeutski efekat i da ublažavaju bes igrača, i tako dalje.

Problem je u tome što nijedan od novinara koji su intervjuisali ovog „stručnjaka“ nije pomenuo da on radi za industriju video igara.

A to je samo jedan primer od mnogih koji su opisani u mojoj knjizi.

Ali mislim da ima prostora za nadu. Vremenom je sve teže poricati stvarnost.

Ali ima studija koje pokazuju, na primer, da video igre pomažu deci da ostvare bolje rezultate u školi… Dozvolite mi da budem otvoren: to je čista glupost. Ta ideja je istinsko remek-delo propagande. Uglavnom je zasnovana na nekoliko izolovanih studija sa lošim podacima, koje su objavljene u sekundarnim časopisima i koje često protivreče jedna drugoj.

U zanimljivoj eksperimentalnoj istrazi, gejmerske konzole su date deci kojoj dobro ide u školi. Posle četiri meseca, otkriveno je da više vremena provode igrajući a manje radeći domaći. Njihove ocene su opale za oko 5 odsto – što je mnogo za samo četiri meseca!

U jednoj drugoj studiji, deca su morala da nauče spisak reči.

Sat kasnije, nekoj deci je dopušteno da igraju video igru sa automobilskim trkama. Dva sata kasnije, išla su na spavanje. Narednog jutra, deca koja nisu igrala sećala su se 80 odsto lekcije, za razliku od 50 odsto kod igrača. Autori studije su ustanovili da igranje igara utiče na san i pamćenje.

Šta mislite kakvi će pripadnici ove digitalne generacije biti kad odrastu?

Često čujem da digitalni domoroci imaju „drugačije“ znanje.

Ideja je da su, iako pokazuju manjkavosti u rečniku, pažnji i znanju, veoma dobri u nekim „drugim stvarima“. Pitanje je kako se definišu te „druge stvari“.

Razne studije ukazuju na to da, za razliku od opšteg verovanja, nisu veoma dobri sa kompjuterima. Izveštaj Evropske unije čak objašnjava da njihova nisko digitalno znanje ometa njihovo usvajanje digitalnih tehnologija u školama.

Druge studije pokazuju da nisu veoma efikasni u obradi i razumevanju ogromne količine informacija dostupnih na internetu.

Šta im onda uopšte preostaje?

Očigledno su veoma dobri u korišćenju osnovnih digitalnih aplikacija, kupovini proizvoda onlajn, skidanju muzike i filmova, itd.

Mene ta deca podsećaju na onu koju je opisao Oldos Haksli u slavnom distopijskom romanu Vrli novi svet: zavedeni glupom zabavom, lišeni jezičkih veština, nesposobni da razmišljaju o svetu, ali zadovoljni svojom srećom u životu.

Da li neke zemlje počinju da usvajaju zakone o korišćenju ekrana?

Da, naročito u Aziji. Tajvan, na primer, smatra da je preterano korišćenje ekrana oblik zlostavljanja deteta.

Usvojio je zakon koji određuje visoke novčane kazne za roditelje koji izlože dete mlađe od 24 meseca bilo kakvoj digitalnoj aplikaciji i koji ne ograničavaju vreme provedeno pred ekranima za decu između dve i 18 godina.

U Kini, vlasti su preduzele drastične mere da regulišu konzumiranje video igara među maloletnicima: deca i adolescenti više ne smeju da se igraju noću (između 22:00 i 08:00) ili da prekorače 90 minuta dnevne izloženosti tokom radne nedelje (produžene na 180 minuta vikendima i školskim praznicima).

Mislite li da je dobro što postoje zakoni koji štite decu od ekrana?

Ne volim zabrane i ne želim da mi bilo ko govori kako da vaspitavam svoju ćerku.

Međutim, očigledno je da vaspitne odluke mogu slobodno da se donose samo kad su informacije koje se pružaju roditeljima iskrene i kompletne.

Mislim da bi fer kampanja informacija o uticaju ekrana na razvoj sa jasnim smernicama bila dobar početak: nema ekrana za decu do šest godina a i tada ne više od 30-60 minuta dnevno.

Ukoliko ova digitalna orgija, kako je vi nazivate, ne prestane, šta možemo da očekujemo?
Povećanje društvenih nejednakosti i sve veću podelu našeg društva na manjinsku decu sačuvanu od ove „digitalne orgije“ – takozvane Alfe u Hakslijevom romanu – koja će posedovati uz pomoć kulture i jezika svo oruđe neophodno da razmišljaju o svetu i da ga promišljaju, i većinsku decu s ograničenim kognitivnim i kulturološkim oruđem – takozvane Game iz Hakslijevog romana – nesposobnu da razume svet i ponaša se kao prosvetljeni građani.

Alfe će pohađati skupe privatne škole sa „pravim“ ljudskim nastavnicima.

Game će ići u virtuelne državne škole s ograničenom ljudskom podrškom, gde će biti dojeni pseudo-jezikom sličnim Orvelovom novogovoru i učeni osnovnim veštinama srednjih ili nižih tehničara (ekonomske projekcije kažu da će ovaj tip posla biti prezastupljen u radnoj snazi sutrašnjice).

Tužan svet u kome će se, kao što je to rekao sociolog Nil Postman, oni zabavljati do smrti. Svet u kom će, preko stalnog i zaglupljujućeg pristupa zabavi, naučiti da vole svoju servilnost.

Izvinite što nisam pozitivniji.

Možda (i nadam se da) grešim. Nema opravdanja za ono što radimo našoj deci i kako ugrožavamo njihovu budućnost i razvoj.

Izvor: nova.rs

Dešava vam se da se jako često, da ne kažemo svake noći, budite u periodu između 3 i 5 časova ujutro? Znate da niste puni jeli a ni pili pre spavanja, pa telo nema razloga da se budi, a opet, nešto ga remeti… Razlog je neobičan, pomalo i neverovatan:

Vaše telo vam šalje poruku koje niste ni svesni – buđenje u ovom periodu znači da imate brigu, veći teret koji bi da smaknete s leđa, a na javi ne znate kako. Do buđenja dolazi zbog energije iz pluća i osećaja tuge. U ovom periodu uzdiže vam se svest što je znak da neka viša sila, a najverovatnije vaša podsvest pokušava da komunicira s vama. Prema kineskoj medicini, telo i um šalju zajedničku poruku da morate da oslobodite dušu nagomilanog tereta.

Ukoliko se često budite u drugim intervalima noći evo i objašnjenja za to:

Buđenje odmah nakon prvog sna

Pod velikim ste stresom i imate simptome anksioznosti. Meditacije, pozitivna mišljenja, relaksacija i vežbe istezanja vratiće vas u san.

Buđenje između 1 i 3:

Emocionalno vas nešto tišti. Nekom morate oprostiti ili neko vama mora da oprosti. Vežbe za disanje pomoći će vam da nastavite da spavate.

Buđenje posle 5 ujutro, pred zoru:

Energija potiče iz creva a telo vam šalje poruku da morate da rešite emotivni status koji vas pritiska.

Izvor: blic.rs

Upozorenje: Ovaj članak sadrži eksplicitne opise metoda pogubljenja koji bi mogli da uznemire čitaoce.

Pošto su mu odbijene sve žalbe, očekuje se da će Kenet Judžin Smit biti prvi čovek u Americi pogubljen do sada nekorišćenom metodom trovanja azotnim gasom.

Američki Vrhovni sud, kao i niži po rangu Apelacioni sud odbili su molbe da zaustave izvršenje odluke koju su Smitovi advokati smatraju „surovom i neuobičajenom“ kaznom.

Protivnici ove metode tvrde da korišćenje azotnog gasa može da izazove nepotrebnu patnju osuđenika, a ako dođe do curenja, i da povredi ljude prisutne u prostoriji za izvršenje kazne.

Vlasti države Alabama mogu da izvrše pogubljenje u roku od 30 sati od odbijanja poslednje žalbe – do podneva u petak, 26. januara.

Pre poslednje žalbe, 58-godišnji Smit, osuđen zbog ubistva Elizabet Senet 1989, za BBC je rekao da je iščekivanje izvršenja smrtne kazne na ovaj način mučenje.

On će biti prvi čovek u Americi, ali i u svetu, koji će biti pogubljen na ovaj način, pokazuju podaci Informativnog centra o smrtnoj kazni.

Smit je trebalo je da bude pogubljen u novembru 2022.

Nalog za izvršenje smrtne kazne bio je izdat na osam sati.

Čuvari zatvora Holman u saveznoj državi Alabami vezali su ga za kolica u takozvanoj komori smrti i pokušali da mu ubrizgaju smrtonosnu mešavinu hemikalija.

Pošto nisu mogli da mu pronađu venu, zbog čega mu je, tvrde Smitovi advokati, ruka ostala prekrivena brojnim ubodima, odustali su od pokušaja kad je sat otkucao ponoć jer je istekao nalog savezne države za izvršenje smrtne kazne.

Smit je bio jedan od dvojice muškaraca osuđenih 1989. godine za ubistvo sveštenikove supruge Elizabet Senet, izbodene nožem i pretučene na smrt u naručenom zločinu plaćenom 1.000 dolara.

On je jedan od retkih zatvorenika u Americi koji je dvaput vođen na pogubljenje i prvi koga čeka smrt azotnim gasom.

Izvršenje kazne predviđa da Smit bude ugušen stavljanjem hermetički zatvorene maske preko lica čime će biti prisiljrbn da udahne čist azot, gas koji će njegovo telo lišiti kiseonika.

Visoki komesar za ljudska prava Ujedinjenih nacija izjavio je nedavno da bi nikada do sada korišćeni metod mogao da se svede na mučenje ili svirepi, nehumani ili ponižavajući tretman, i zatražio obustavu izvršenja.

Kenet Judžin Smit decenijama je u zatvoru Holman
Vlasti Alabame tvrde da će pogubljenje azotnim gasom izazvati brz gubitak svesti, ali do sada nije ponudila ubedljive dokaze za to.

„Moje telo se prosto raspada, gubim kilograme“, rekao je Smit za BBC u pisanom odgovoru na pitanja poslata preko posrednika.

Susreti licem u lice novinara i osuđenika na smrt zabranjeni su u Alabami.

Uspeli smo da dođemo do njega telefonom krajem prošle nedelje, ali je on tražio da se intervju ne nastavi, rekavši da se ne oseća dobro.

„Osećam mučninu sve vreme. Redovno imam napade panike…

„Ovo je samo mali deo onoga sa čim se suočavam svakodnevno. Drugim rečima, mučenje“, napisao je on.

Pozvao je vlasti Alabame da „zaustave pogubljenje pre nego što bude kasno.“

Medicinski stručnjaci i aktivisti upozorili su na rizik od katastrofalnih neželjenih posledica – od nasilnih konvulzija do preživljavanja u vegetativnom stanju.

Upozoravaju da postoji i opasnost da gas iscuri iz maske i usmrti druge prisutne u prostoriji, među kojima će biti Smitov svešptenik.

„Siguran sam da se Keni ne plaši da umre, on je to do sada jasno stavio do znanja.

„Ali mislim da se plaši da će biti dodatno izmučen tokom procesa“, kaže njegov duhovni savetnik, sveštenik Džef Hud.

On je potpisao pravni dokument u kom se država ograđuje od opasnosti curenja azota.

„Biću nekoliko metara od njega, a brojni medicinski stručnjaci su me iznova upozorili da tako rizikujem život.

„Ako dođe i do najmanjeg curenja iz creva, iz maske, iz hermetične izolacije oko njegovog lica, azot može da prodre u prostoriju“, rekao je doktor Hud za BBC.

Doktor Džoel Zivot, vanredni profesor anesteziologije sa Medicinskog fakulteta na Univerzitetu Ejmori, optužio je vlasti Alabame za „stravičan“ istorijat „svirepih“ pogubljenja.

Radi se o nedopustivom nivou opasnosti, kaže stručnjak koji je koautor istrage poslate Ujedinjenim nacijama.

„Moram da zaključim kako je Kenet Smit verovatno najgori čovek u Americi, jer je Alabama toliko čvrsto rešila da ga ubije da je spremna da usmrti i druge ljude samo da bi njega pogubila“, rekao je doktor Zivot za BBC.

„Zamislite streljački vod gde su svi svedoci postrojeni pored osobe koju treba da pogube i svi potpišu izjavu o oslobađanju od obaveza, jer se ispostavi da ljudi koje imaju nisu baš najbolji strelci, pa je moguće da će pogoditi i vas.

„Mogu da zamislim da se sve to desi sa azotnim gasom“, rekao je on.

„Ono što znamo o azotnom gasu je da su u ranoj studiji na zdravim dobrovoljcima, skoro svi posle 15 do 20 sekundi udisanja doživeli epileptični napad“, kaže on.

Prema takvom scenariju, Smit bi izgubio svest pre nego što doživi niz snažnih spazama.

Alabama ima jednu od najviših stopa pogubljenja po glavi stanovnika u SAD, a trenutno 165 ljudi čeka na izvršenje smrtne kazne.

Od 2018. godine, država je odgovorna za tri neuspela pokušaja ubrizgavanja smrtonosne injekcije koja su osuđeni preživeli.

Neuspesi su doveli do interne istrage koja je uglavnom okrivila same zatvorenike.

U njoj je rečeno da su njihovi advokati pokušali da im spasu živote „trošeći vreme“ podnošenjem sudskih žalbi za odlaganje pogubljenja u poslednjem času.

Istraga je zaključila da je time izvršen „nepotrebni pritisak“ na zatvorske službe da izvedu kaznu u predviđenom vremenskom roku.

Guvernerka Alabame Kej Ajvi, koja može da zaustavi izvršenje smrtne kazne, odbila je da komentariše upozorenja stručnjaka i optužbe na račun države.

Državno tužilaštvo je saopštilo da je zabrinutost Ujedinjenih nacija „jednako neosnovana kao Smitova“.

„Sud je razmotrio Smitovu žalbu, saslušao brojne medicinske veštake i utvrdio da je Smitova zabrinutost u vezi sa azotnom hipoksijom ‘spekulativna’ i ‘teoretska’.

„Nameravamo da izvršimo pogubljenje 25. januara“, naveli su u saopštenju.

Republikanski poslanik Rid Ingram, koji je glasao u korist odobravanja pogubljenja azotnim gasom, odbacio je kritiku Ujedinjenih nacija.

„Ne znam da li je ponižavajuće, ne znam da li je nehumano, ali mislim da napredujemo. Mislim da je proces bolji od onoga što je on uradio žrtvi“, rekao je on za BBC.

„Naša guvernerka je hrišćanka. Ona je razmotrila čitavu ovu stvar i misli da je promišljena. Siguran sam da je to opterećuje, ali takav je zakon“, rekao je on.

BBC se obratio porodice Elizabete Senet, koja je rekla da neće ništa komentarisati pre izvršenja kazne.

Porotnici su 1996. godine predložili doživotni zatvor za Smita bez mogućnosti pomilovanja, ali ih je sudija nadglasao i osudio ga na smrt.

Smit je na suđenju priznao da je bio prisutan kad je žrtva ubijena, ali tvrdi da nije učestvovao u napadu.

Izvor: danas.rs

Srpski jezik je bogat i raznolik, treba ga čuvati i negovati. Ima svoje posebnosti i lepotu, ali i mnoge reči koje „lome jezik“. Nemački jezik, kao i skandinavski jezici, verovatno su najpoznatiji po dugim složenicama, ali i srpski jezik ima svoje „kandidate“.

Mnogi izvori izdvajaju dve reči srpskog jezika kao najduže – prestolonaslednikovica, koja ima 22 slova i antisamoupravnosocijalistički od 29 slova.

Ipak, rekorde u sastavljanju najdužih reči postavili su stanovnici zemalja Skandinavije. Tako, na primer, švedska reč „sparvagnsaktiebolagsskensmutsskjutarefackforeningspersonalbekladnad“ znači „zaliha uniforma namenjena osoblju unije tramvajskih kompanija“.

Holanđani koriste reč „kindercarnavalsoptochtvoorbereidingswerkzaamheden“ da označe pripreme za dečiji festival, odnosno dečiji karneval, piše Nacionalna geografija, a prenosi Mondo. Veoma komplikovanu reč za doktorsku specijalizaciju koriste Danci, a ona glasi „speciallaegepraksisplanlaegningsstabiliseringsperiode“.

Izvor: blic.rs

Posle više od 70 godina, u Saudijskoj Arabiji je otvorena prva prodavnica alkoholnih pića, što je još jedan korak u liberalizaciji donedavno ultrakonzervativnog kraljevstva.

Iako je prodaja ograničena na nemuslimanske diplomate, prodavnica u Rijadu dolazi u trenutku kada prestolonaslednik Saudijske Arabije Mohamed bin Salman želi da od države napravi turističku i poslovnu destinaciju, u okviru ambicioznih planova da njena ekonomija polako prestane da bude zavisna isključivo od nafte, prenosi AP.

Prodavnica se nalazi pored supermarketa u diplomatskoj četvrti Rijada, rekao je američkoj agenciji jedan diplomata, koji je danas bio u radnji i kaže da je slična luksuznoj „djuti fri“ prodavnici na velikom međunarodnom aerodromu.

Prodaje se više vrsta alkoholnih pića, vina i dve vrste piva, a zaposleni su tražili od kupaca diplomatske legitimacije i da stave mobilne telefone u torbe dok su u radnji.

Do sada su diplomate mogle da uvoze alkohol preko specijalizovane državne službe.

Saudijska Arabija je zabranila alkohol početkom pedesetih godina prošlog veka. Tadašnji kralj Abdulaziz, osnivač Saudijske Arabije, zaustavio je prodaju nakon incidenta iz 1951. godine, kada se jedan od njegovih sinova, princ Mišari, napio i sačmaricom ubio britanskog vicekonzula u Džedi.

Izvor: nova.rs

Ruskinja koja je privremeni dom pronašla u Beogradu, objavila je na svom Instagram profilu pet razloga zbog čega Rusi i nisu baš zainteresovani za kontakt sa Srbima, ili se nama bar tako čini.

Aljona, kako se zove, kroz viralni snimak je objasnila kako postoji niz faktora zbog čega Rusi nisu baš raspoloženi za priču. Prema njenim rečima, ona i njeni sunarodnici, još uvek se adaptiraju na Srbiju Kroz niz razloga ona je pokušala sve da pojasni kroz stres, poznavanje jezika, već postojeća prijateljstva, različite kulture, ali i ono što će mnogima u Srbiji možda zasmetati - razlog za upoznavanje koji se ne svodi na rečenicu Rusi i Srbi - braća.

"Meni pitaju, zašto Rusi tako su zatvoreni i nezainteresovani za kontakt sa Srbima? Ćao svima, ja sam Alena Ruskina, sama živim u Beogradu i učim srpski jezik. Ne mogu da govorim u ime svih Rusa, ali mogu da objasnim zašto je tako iz mog ugla.

Nije nam ista kultura

Prvo, stres. Većina Rusa nedavno se preselila u Srbiju. Preseljenje nije nimalo jednostavno. Treba da napraviš dokumenta, razumeš kako sve funkcioniše i istovremeno treba da radiš. Verujte mi, to je veliki stres i za komunikaciju ostaje malo vremena.

Drugo, jezik. Možda ljudi malo znaju engleski, a sasvim ne znaju srpski. Možda bi želeli da razgovaram s vama, ali ponekad jednostavno ne mogu.

Treće, imaju prijatelje Ruse. Kada imaš prijatelje ovde, teško je naći motivaciju za upoznavanje novih ljudi.

"Nemojte da se vređate"

Četvrto, nemamo sličnu kulturu. Ne pitamo u Rusiji jedan drugog "kako si?" Ako pitamo "kako si ti?", želimo da imamo veliki razgovor. I zbog toga možete da pomislite da smo zatvoreni.

Peto, za upoznavanje je potreban razlog. Na primer, zajednički događaj, zajednički prijatelji ili nešto slično. Ovo je moje mišljenje zašto Rusi izgledaju kao zatvoreni ljudi.

Molim vas, ne vređajte se. Prilagođavamo se novim zemljama, trudimo se da izgradimo novi život ovde. Nismo protiv komunikacije, samo nam je potrebno vreme. Napišite u komentarima šta mislite o tome i vidimo se.", ispričala je ona u viralnom snimku.

Izvor: blic.rs

Filmovi Openhajmer i Barbi predvode listu nominovanih filmova u raznim kategorijama za dodelu najprestižnije nagrade u kinematografiji – Oskara.

Openhajmer i Barbi vodiće veliku bitku u kategoriji najbolji film, zajedno sa još osam ostvarenja, ali je iznenađenje što za najbolju glumicu nije nominovana Margo Robi, koja je bila glavni lik u hitu Barbi.

I rediteljka filma Barbi Greta Gervig ostala je bez nominacije, ali je ovaj film ukupno dobio osam nominacija, između ostalih i u kategorijama najbolja sporedna muška uloga (Rajan Gosling) i najbolja ženska sporedna uloga (Amerika Ferera).

Ipak, bio je ovo veliki dan za Openhajmer – 13 nominacija u svim glavnim kategorijama.

Legendarni Martin Skorseze je osvojio čak 10. nominaciju za Oskara, više od bilo kog drugog živog reditelja, a njegov film Ubistva pod cvetnim mesecom je među nominovanima za najbolje ostvarenje.

Ovogodišnja ceremonija dodele Oskara biće održana 10. marta.

Kategorija najbolji film

Američka fikcija (American Fiction)
Anatomija pada (Anatomy of a Fall)
Barbi (Barbie)
The Holdovers
Ubistva pod cvetnim mesecom (Killers of the Flower Moon)
Maestro
Openhajmer (Oppenheimer)
Prošli životi (Past Lives)
Poor Things
Zona interesa (The Zone of Interest)

Kategorija režija

Žistin Trie – Anatomija pada (Anatomy of a Fall)
Martin Skorseze – Ubistvo pod cvetnim mesecom (Killers of the Flower Moon)
Kristofer Nolan – Openhajmer
Jorgos Lantimos – Poor Things
Džonatan Glejzer – Zona interesa (The Zone of Interest)

Kategorija najbolji glumac

Džin Tetlok i Kilijan Marfi u Openhajmeru
Universal Pictures
Džin Tetlok i Kilijan Marfi u Openhajmeru
Bredli Kuper – Maestro
Kolman Domingo – Rastin (Rustin)
Pol Đamati – The Holdovers
Kilijan Marfi – Openhajmer
Džefri Rajt – Američka fikcija (American Fiction)

Kategorija najbolja muška sporedna uloga

Sterling K. Braun – Američka fikcija (American Fiction)
Robert De Niro – Ubistva pod cvetnim mesecom (Killers of the Flower Moon)
Robert Dauni Džunior – Openhajmer
Rajan Gosling – Barbi
Mark Rafalo – Poor Things
Rajan Gosling i Margo Robi, Barbi
Getty Images
Rajan Gosling i Margo Robi – zvezde filma Barbi, ali je iznenađenje što je ona ostala bez nominacije

Kategorija najbolja glumica

Anet Bening – Nijad (Nyad)
Lili Gledstoun – Ubistva pod cvetnim mesecom (Killers of the Flower Moon)
Sandra Huler – Anatomija pada (Anatomy of a Fall)
Keri Maligan – Maestro
Ema Stoun – Poor Things

Kategorija najbolja sporedna glumica:

Emili Blant – Openhajmer
Danijel Bruks – The Color Purple
Amerika Ferera – Barbi
Džodi Foster – Nijad (Nyad)
Davin Džoj Rendolf – The Holdovers
Dobitnici Oskara u nekoliko prethodnih godina:
„Oskar 2023: Dominacija filma Sve u isto vreme, Oskar i za dokumentarac o najvećem Putinovom suparniku
Oskar 2022: KODA najbolji film, šamar Vila Smita, Šape pasje najveći gubitnik
Oskar 2021: Veliki trijumf Zemlje nomada i Entonija Hopkinsa

Zašto se Oskar zove Oskar?

Niko nije sasvim siguran kako je zlatni trofej dobio ime Oskar, ali postoji nekoliko teorija…

Pokojni američki holivudski pisac Sidni Skolski tvrdio je da je nagradi dao nadimak i koristio ga u svojoj kolumni 1934.

Glumica Bet Dejvis je takođe tvrdila da je ime proizašlo iz njenog zapažanja da poleđina statuete izgleda kao njenog muža, Harmona Oskara Nelsona.

Ali najpopularnija teorija je ona koja se pripisuje bivšoj akademskoj bibliotekarki Margaret Herik, koja je izjavila da zlatna statueta liči na njenog ujaka Oskara.

Akademija je zvanično usvojila nadimak 1939. godine, a ostalo je istorija Holivuda.

Izvor: danas.rs

I dok većina žena ulaže ogroman trud u to da dođu do duge, guste i negovane kose,19-godišnja Sofija Valdivijezo imala je sreću da joj priroda da raskošnu, bujnu grivu. Ona pušta kosu od svojih tinejdžerskih godina, ali ne samo da je veoma duga, već je i kako ona sama tvrdi "najgušća na svetu". Njeni snimci i fotografije dokazuju da je možda i u pravu!

Sofija je godinama proučavala kako da svoju kosu pravilno neguje i štiti, a u isprobavanju različitih tehnika došla je do one najbolje - kaže da je to tretiranje kosom prirodnim gelom koji se priprema od lanenog semena. Ovaj gel neguje kosu, čini da brže raste, čini je sjajnom, zdravom i blistavom.

"Pokušavam da koristim što više prirodnih proizvoda, i pokazujem ženama kako da neguju kosu na što prirodniji način, koji pritom neće ugroziti njihov budžet", kaže ova mlada dama.

Za domaći gel od lanenog semena biće vam potrebni samo voda i laneno seme i malo dobre volje. Sipajte dve i po šolje vode u dublju šerpicu i sačekajte da provri. U ključalu vodu dodajte 1/4 šolje lanenog semena. Ostavite tri minuta da vri na visokoj temperaturi, pritom mešajući, a kada smesa počne da peni smanjite temperaturu na srednju. Nek se krčka još pet minuta na srednjoj temperaturi, odnosno sve dok ne dobijete gelastu teksturu.

Dobijenu smesu procedite u čistu činiju i ostavite je da se prohladi na sobnoj temperaturi, pa je odložite u frižider na najmanje 10 minuta. Potom nanesite na kosu čitavom dužinom, ostavite da odstoji i isperite. Gel možete napraviti i u većoj količini i čuvati ga u staklenoj flaši ili tegli, pa uzimati po potrebi. Ako želite da ima lepši miris, dodajte ulje čajevca ili eterično ulje po želji.

Maska za hidrataciju kose od majoneza, meda i maslinovog ulja

Sofija obožava još jednu masku za kosu iz kuhinje - onu sa majonezom i maslinovim uljem. Kaže da je savršena za hidriranu, mekanu kosu i da odmah daje rezultat.

Pravi se veoma jednostavno - pomešajte kašiku meda, oko 70 grama majoneza i 50 mililitara maslinvog ulja, ako imate dugu kosu. Ukoliko imate kratku ili kosu srednje dužine, prepolovite količinu sastojaka. Po želji možete dodati i malo jabukovog sirćeta u kosu. Nanesite na kosu čitavom dužinom, umotajte u peškir i ostavite da odstoji oko sat i po vremena. Na kraju dobro isperite.

Sofija takođe istače da je neophodno negovati i skalp, ali i krajeve kose, a savetuje da koristite svilene jastučnice i svilene gumice za kosu.

Izvor: blic.rs

Inteligencija čoveku može da donese mnogo lepih stvari, ali ima i svoju tamnu stranu o kojoj se retko govori, a vodi u izolaciju i depresiju.

Biti jako pametan nije uvek garancija uspeha ili sreće. Kod ljudi sa veoma visokim kvocijentom inteligencije dolazi do obrnutog slučaja – o kojem se ne govori tako često. Kod njih češće dolazi do stanja egzistencijalne teskobe, socijalne izolacije, emocionalnih problema i kontinuiranog ličnog nezadovoljstva usled neispunjavanja mnogih visokih ciljeva koje većina osoba s velikim sposobnostima sebi postavlja.

Neki ljudi ne oklevaju da kažu da inteligencija nije isto što i mudrost, i da je mudrost nešto što mnogi od tih ljudi (ne svi) nemaju sa IQ iznad 120-130. Tako, Žan Sjo-Fašen (Jeanne Siaud-Facchin), psihoterapeutkinja i jedna od najpriznatijih stručnjakinja u području visokih sposobnosti, objašnjava da ništa ne može biti paradoksalno kao mozak tih ljudi.

“Želim da živim savršenim životom. Jedini način da se to postigne jeste izolacija, usamljenost. Uvek sam mrzeo gužvu”, kazao je jednom Vilijam Džejms Sajdis, poznat kao najinteligentniji čovek na svetu.

Biti vrlo inteligentan podrazumeva pak određenu krhkost. Suočavamo se s vrstom uma sposobnom za stvaranje hiljade ideja odjednom. Oni su brzi, originalni i mogu proizvesti za nekoliko sekundi beskrajan broj argumenata i koncepata. Međutim, nisu uvek u stanju da upravljaju svim tim informacijama. Njihovi kognitivni svetovi imaju toliko kapaciteta da je jedan podsticaj dovoljan da njihovi neuroni odmah zapale i daju oblik mnogim idejama, ali istina je da oni ne uspevaju uvek da daju konkretan ili čak uspešan odgovor.

Sve to može izazvati veliku frustraciju i zbunjenost. Nije sve tako neverovatno ili jednostavno za osobu ili dete s visokim sposobnostima. Niko nije objasnio kako koristiti taj mozak tako sofisticiran, tako željan informacija i produktivan u idejama. Zapravo, stvarnost postaje mnogo složenija za ljude s IQ-om preko 180. U tim slučajevima, i kao što smo već videli u istoriji najinteligentnijeg čoveka na svetu koji je imao IQ od 250 bodova, njihovi životi mogu postati prave tragedije.

Biti jako pametan – paradoksalni dar

Živimo u društvu u kojem se poštuju darovi. Oduševljeni smo ljudima s jedinstvenim talentima i sposobnostima, divimo se onima koji dominiraju određenim područjem nauke, umetnosti, sporta… Nema tate i mame koji kažu da ne bi voleli da imaju dete s visokim IQ-om, jer je na neki način ideja da je inteligencija sinonim za uspeh još uvek vrlo prisutna u našem svakodnevnom životu.

S druge strane, i sama deca imaju uverenje da ništa ne može biti tako fantastično kao „biti jako pametan“. Može li postojati nešto bolje? „Nadareni“, kažu oni, polažu ispite s dobrim ocenama bez problema ili učeći malo. Sada svaki staratelj, svaki psiholog ili otac deteta s visokim sposobnostima zna da to i nije baš uvek tačno.

Štaviše vrlo je moguće da će učenik s visokim IQ-om ostati nezapažen tokom većeg dela školovanja. Takođe je verovatno da on ne dobija dobre ocene, da nije dobar u sklapanju prijateljstava i da je on taj odsutni student koji je uvučen u svoj vlastiti svet, koji sedi u poslednjem redu učionice, gde ne privlači pažnju.

Inteligenciju je teško kontrolisati

Razlog zbog kojeg biti vrlo inteligentan ne garantuje uvek da će učenik ili student biti prvi u klasi leži u nekoliko dimenzija. Prvi je dosada. Dete s visokim sposobnostima ne oseća se zainteresovano ili stimulisano onim što je oko njega i jednostavno odvaja i zauzima pasivni stav – zbog čega može čak doći do neuspeha u školi.

U drugim slučajevima, suočavamo se s učenicima koji ne znaju kako da kontrolišu svoje ideje i reči. Ponekad, pre jednostavnog ispitivanja, dete može upasti u neku vrstu lutanja, razmišljanja i zaključaka gde ne uspeva uvek da da konkretan odgovor. Zapravo, u knjizi „Previše pametan da bi bio srećan“ devojka objašnjava da, dok njene kolege dolaze do jedne ideje kako bi pronašli rešenje, ona dolazi do 25 ideja i oseća se nesposobnom za donošenje zaključka.

Ovakvo razmišljanje naziva se arborescentno. Takvo razmišljanje ljudi s visokim sposobnostima objašnjava se na sledeći način: kada primi podsticaj, um počinje da generiše jednu ideju za drugom, iako u mnogim slučajevima bez jasnih asocijacija. Sve se ilustruje slikom gustog stabla s beskonačnim granama u kojima osoba ne može kontrolisati ili organizovati te podatke. Ukratko, jedna misao rađa drugu i tome nema kraja.

Emocionalne kataklizme

Drugi aspekt koji treba razmotriti jeste onaj koji se odnosi na preosetljivost. Biti vrlo inteligentan podrazumeva preuzimanje duboke i transcendentalne vizije o stvarnosti i o samom svetu. Ponekad, samo gledanjem vesti na televiziji osoba s visokim veštinama oseća nerazumevanje, ljutnju i skepticizam pred samim čovečanstvom.

Emocije ih hvataju, ne mogu kontrolisati uticaj određenih događaja koji za ostale ljude obično ostaju nezapaženi.

Dimenzije kao što su laži ili izdaja ih nadilaze, kao i društvene nejednakosti, ratovi – kao da shvataju da možda nisu u stanju da postignu mnoge od tih uzvišenih ideala koje imaju na umu.

Osim toga, izvan klasične ideje da su vrlo inteligentni ljudi hladni, potrebno je shvatiti da je njihov empatijski kapacitet ogroman. Ponekad više vole da se izoluju kako ne bi patili, da bi održavali udaljenosti kako se ne bi previše uključili i da bi se na neki način povredili.

Međutim, njihovi emocionalni svemiri su složeni i taj se intenzitet takođe usmerava kroz kreativnost i inspiraciju, razvijajući do maksimuma mnoge njihove prirodne talente.

Inteligencija ne bi trebalo da bude prepreka za sreću

U ovom trenutku sasvim je moguće da bi neko mogao pomisliti da je biti vrlo inteligentan neka vrsta patologije. Ali to nije istina. Ono što moramo da uradimo jeste da probamo da olakšamo život darovitim pojedincima. Darovito dete koje prolazi kroz školski sistem neotkriveno razviće malo akademskog interesovanja i živeće u ličnoj izolaciji gde se mogu pojaviti druge vrste problema kao što su anksioznost ili depresija.

S druge strane, SZO nas upozorava na sledeće: IQ se ne može koristiti samo kao dijagnoza darovitosti jer inteligencija se ne može razumeti bez emocionalnog dela, bez preosetljivosti, hiperestezije, hiperemotivnosti, hiperzrelosti, hiperstimulacije, bez arborescentnog razmišljanja i brzih misli…

Biti vrlo inteligentan može značiti život u vrlo složenom ličnom uglu gde su emocije i misli haotične, duboke i vrlo intenzivne. Stoga je naša uloga roditelja, majki, staratelja, vaspitača ili psihologa da darovitoj deci ponudimo odgovarajuće strategije kako bi pronašli mir i ravnotežu. Tako da mogu doseći svoj maksimalni potencijal i, naravno, sreću, piše uniqorner.com.