„Prema velikom broju istraživanja, strah broj 1 je strah od javnog nastupa. Strah broj 2 je smrt. Da li vam to zvuči ispravno? To znači da bi prosečna osoba pre odabrala mesto u sanduku nego održala govor“, rekao je Džeri Sajnfeld, poznati američki stendap komičar.

„Prema velikom broju istraživanja, strah broj 1 je strah od javnog nastupa. Strah broj 2 je smrt. Da li vam to zvuči ispravno? To znači da bi prosečna osoba pre odabrala mesto u sanduku nego održala govor“, rekao je Džeri Sajnfeld, poznati američki stendap komičar.

Koliko puta vam se dogodilo da izađete na scenu, govorite pred većim brojem ljudi ili se pak nađete pod reflektorima i kamerama? To iskustvo nije baš svakome prijatno. Znojenje dlanova, podrhtavanje glasa i stomačne tegobe, prema rečima stručnjaka, najčešći su simptomi treme koja se u tim slučajevima javlja.

Menadžeri i direktori, zbog prirode posla, stalno su izloženi takvim situacijama. Bilo da je reč o sastancima sa važnim klijentima, zaposlenima, saradnicima, ili da je reč o pravim javnim nastupima, gostovanjima u medijima i držanju različitih prezentacija.

O tome koje su to tehnike koje mogu da koriste u razvoju komunikacionih veština, razgovarali smo sa docentkinjom na Fakultetu političkih nauka Lidijom Mirkov koja predaje retoriku na Katedri za novinarstvo i komunikologiju.

Ona objašnjava da nije neobično da se i oni na najvišim funkcijama ne snađu u javnom nastupu, čak i kada je reč o poslovima koje dugo rade ili o kojima mnogo znaju. Kvalitetna priprema i obaveštenost su, kako je istakla, osnova svakog dobrog posla, pa tako i javnog nastupa. Međutim, u zavisnosti od oblasti poslovanja i toga čemu je javni nastup namenjen, priprema može da se razlikuje. Distanca i manjak intimizacije su nešto što se podrazumeva u profesionalnom odnosu, što se često, pogrešno tumači, kao „robotizacija“ čoveka.

„Menadžerski zadatak je, uglavnom, da sa vrha komunikacionog lanca pruži informacije bitne za dalje poslovanje, a i da nadređene izvesti o postignutom. Ta dva nastupa neće zvučati isto. Tekst takvih govora je potrebno pripremiti sa adekvatnim rečnikom za ciljnu publiku, da bude dužine koju okolnosti i koncentracija sagovornika traže, zatim da se saradljivost i pošten pristup menadžera oseti emocionalno“, ističe Mirkov.

Šta je to pojam okejstva

Poteškoće prilikom javnog nastupa se mogu javiti i zbog toga što podrazumeva skoro sve ono čega nema u privatnosti, u kojoj se osećamo emocionalno bezbedno, kaže za Forbes Srbija psihoterapeut Bojan Tepavčević.

„To su često odnosi u kojima ne razmišljamo mnogo o tome da li ćemo biti kritikovani, shvaćeni pogrešno ili čak ispasti smešni. Ukoliko su zdravi i bliski, takvi odnosi nam omogućavaju da se ponašamo spontano. Čak i ako znamo da kritika ili neželjena reakcija na naše ponašanje može da nam se desi, osećamo se okej sa time da rizikujemo, da se ponašamo autentično, jer imamo iskustvo u tim odnosima koje nam govori da nećemo biti odbačeni i ako budemo smešni, kritikovani ili korigovani od bliske okoline“, ističe Tepavčević.

Prepreke u javnom nastupu su, međutim, različite. „Pozornica“ na kojoj smo odrasli može da utiče na probleme koji mogu da se razviju prilikom javnog nastupa, te je u tom smislu, kako kaže Tepavčević, bitna naša ljudska važnost, odnosno osećaj da smo „okej“ u sopstvenoj koži i da smo „okej“ onima kojima smo okruženi.

„Taj neformalni pojam ‘okejstva’ podrazumeva stanje u kojem se osećamo fizički i psihički adekvatno, prihvaćeno i tolerabilno kao ljudska bića od strane našeg okruženja“, dodaje Tepavčević.

„Mikro javnosti“ su ključ za samopouzdanje

Da smo sa javnim nastupom upoznati još od detinjstva, svedoče različiti događaji – od rođendana, slavlja, recitovanja pesmica pred članovima porodice, do igranja uz muziku i sličnih oblika ljudskog ponašanja. Sve to, kako nam objašnjava Tepavčević, spada u neku vrstu „nastupanja“ pred grupom ljudi, a sledeća mikro javnost nakon porodične, predstavlja izlazak u „društvo“, odnosno odlazak u obdanište i početak druženja sa drugom decom.

„Škola bi možda bila prva veća ‘javnost’ u koju stupamo još kao deca. Izlazak pred odeljenje prilikom recitovanja pesme ili odgovaranja gradiva još u osnovnoj školi predstavlja rani oblik javnog nastupa“, ističe Tepavčević.

Tepavčević dodaje da, u skladu sa razvojnim fazama i ekonomskim uslovima u kojima odrastamo, polako se susrećemo sa različitim vrstama javnosti, a način na koji drugi reaguju na nas, još u najranijim fazama odrastanja, može da ima veoma velikog uticaja na to kako ćemo se ponašati kasnije.

„Shodno tome, kako smo tretirani na tim prvim i najvažnijim mikro javnostima u pogledu naše lične i ljudske važnosti često zavisi kako ćemo se kasnije ponašati u odraslim, većim i ozbiljnijim javnostima koje nas čekaju u životu, posebno u situacijama kada i naši poslovi mogu da budu povezani sa javnim nastupima“, kaže Tepavčević.

Disanje, proba, snimanje

Specijalista za prezentovanje i javni nastup Slobodan Roksandić smatra da menadžeri moraju u svom nastupu da pokažu stabilnost i kredibilitet, te su povremeno na neki način primorani da odglume da su sigurni u svoju odluku ili ideju.

„Mi smo u životu u različitim ulogama, mi preuzimamo različite uloge – ulogu roditelja, ulogu prijatelja, ulogu emotivnog partnera. Razne uloge igramo svi, ne moramo da studiramo na akademiji umetnosti. Duboko verujem i praksa je pokazala da menadžerima i direktorima pomaže da, kada imaju važan nastup ili sastanak, kada treba da prezentuju, kao da pomalo ‘uđu u ulogu’ osobe koja je vođa tima, koja mora da vlada situacijom. Znam mnoge introvertnije osobe koje, kada god treba da se obrate publici, uđu u ulogu ekstroverta da bi animirali, da bi zainteresovali, da bi motivisali“, ističe Roksandić.

Budući da su tehnike disanja veoma korisne za govor, sastanke, prezentacije, Roksandić kaže da je ključna veza glume i komunikacijskih veština ta što se glumac bavi glasom i telom na način na koji se to retko gde izučava.

„Ko dobro diše, ostavlja utisak da vlada situacijom, da upravlja pažnjom, da je stabilan, staložen. Na primer, tehnike disanja se konkretno uče na dramskim i muzičkim akademijama i skoro nigde drugde, eventualno u formi nekih kurseva joge. Takođe, uče se i tehnike koje se tiču glasa, govora, šta sve možemo sa svojim telom i glasom“, navodi Roksandić.

U dosadašnjem iskustvu, Roksandić je radio sa ljudima na tehnikama usavršavanja javnog nastupa, a tema treme je u najvećem broju slučajeva zastupljena. Ključ je u probi, a osim toga, često svoje klijente savetuje i da se, u toku pripreme za javni nastup, snime i pogledaju kako izgledaju na kameri, kako bi neke svoje navike, koje možda nisu dobre, u javnom nastupu promenili.

„Mali je broj ljudi koji nema strah. To su ljudi koji imaju ogromnu rutinu, koji svakodnevno govore, koji su i po karakteru takvi. ‘Karakter je sudbina’, stoji u izreci. I to jeste takođe utisak. Nisu svi za sve. Postoje ljudi koji po prirodi stvari nisu osobe koje ćemo slušati i gledati. Mada naravno, i oni mogu da ovladaju određenim veštinama. Kako se navodi u citatu, ‘Jedini način da ovladamo veštinom govora jeste da govorimo’“, kaže Roksandić.

Funkcija straha je zaštita
Da li je trema normalan fenomen, da li je društveno uslovljena i od čega zavisi njena pojava, pitanja su koja se sve češće nameću. Da bismo u potpunosti razumeli ovaj fenomen i da bismo uspeli da ga na neki način umanjimo, Mirkov kaže da je veoma važno da napravimo jasnu granicu između treme i straha.

„Strah od javnog nastupa je psihološka kategorija i dolazi iznutra, to je kliničko stanje koje je izuzetno retko. Trema je društveno uslovljena – nema je dok nismo pred publikom. Trema je normalno stanje pred javni nastup jer je sam javni nastup nenormalno, izuzetno dešavanje i nije prirodno da se u njemu osećamo lagodno kao kad smo udobno zavaljeni u stolicama i foteljama u svojstvu publike“, ističe Mirkov.

Mirkov naglašava da trema ipak, ne mora uvek da bude negativna, kao i da često ima različit intenzitet, koji ne zavisi samo od nas kao govornika, već i od buke, hladnoće ili grejanja, reflektora i slično, te ne mora uvek da znači da se jednom eleminisana trema neće vratiti.

„Trema je pokazatelj da smo ozbiljno shvatili zadatak koji smo preuzeli i zato treba da budemo ponosni na svoju tremu. Samo oni koji su se temeljno pripremali za javni nastup mogu da znaju koliko još ima da se radi. Samopouzdanje ostavlja dobar prvi utisak, ali ne treba smetnuti s uma da nije presudan i da je važnije ostaviti utisak pouzdane i dobro upućene osobe“, kaže Mirkov.

Stručnjaci kažu da su strepnja, bojazan, trema, anksioznost i zabrinutost strahovi koji su najčešće vezani za javni nastup. Procena da smo ugroženi dovodi do straha, a psiholozi upozoravaju da to može da dovede do panike koja nastaje zbog procene da nemamo psihološke ili fizičke resurse da napustimo neprijatnu situaciju, odnosno da je ona veća od nas i da nas na neki način prevazilazi.

„Važno je napomenuti da je osnovna i evolutivna funkcija osećanja straha zapravo zaštita. Ako se umereno plašite dok se krećete automobilom po klizavom putu, dok pljušti kiša i to vas mobiliše i motiviše da usporite vožnju i pojačate fokus kako biste imali veću kontrolu nad vozilom i svojim okruženjem, onda je funkcija straha zdrava, jer vas u toj situaciji štiti“, navodi Tepavčević.

Tepavčević dodaje da postoji nešto što nazivamo „adekvatnom tremom“ koja motiviše, inspiriše i mobiliše pozitivne aspekte i vrednosti kako bi nam pomogla da se osnažimo prilikom javnog nastupa. Ona tada ima zadatak da podigne stepen zdravog uzbuđenja pred javni nastup, što je kako kaže, potpuno smisleno, s obzirom na to da psihička energija i fokus nisu isti kada sedimo sa prijateljima i kada treba da izađemo pred grupu ljudi koji nam često nisu bliski i pred kojima treba da izložimo nešto što oni treba da procene.

„Stepen blago podignutog uzbuđenja koji prati uverenje da smo spremni za javni nastup, da možemo da se pokažemo, odnosno izložimo pred drugima i da će sve proteći kako treba, jer smo se prethodno pripremili, nešto je što je zdravo i što nam je potrebno kao samoosnaženje“, ističe Tepavčević.

Uloga neverbalne komunikacije

U antičkoj Grčkoj se smatralo da su dobri govornici samo muškarci jakog glasa. Od tada su se vremena, a i okolnosti u kojima se govori, promenila. Danas ne govorimo samo na javnim trgovima i skupovima, već i pred manjim ili većim brojem ljudi unutar organizacije, ali i pred kamerama, za medije i slično, a u svemu tome veliku ulogu igraju tonalitet, dikcija i neverbalna komunikacija.

„Vremena su se promenila jer niti su muškarci danas jedini obrazovani, niti samo oni jakog glasa mogu da dosegnu do publike. Najbolji nastup je primeren okolnostima, od čega zavise i primenjeni elementi dikcije, glasnoće, gesta i sl. Ako govorimo pred malom publikom uživo, neverbalna komunikacija će biti umerena i razgovorna, a glasnoća niža. Kada bismo govorili na velikom skupu, neverbalna komunikacija bi mogla da bude aktivnija, a glasnoća niža. Kada govorimo u studiju, obraćamo pažnju na to da ostanemo u kadru i da ne ometamo tehnologiju mikrofona“, ističe Mirkov.

Mirkov preporučuje menadžerima da svakog jutra rade vežbe razgibavanja govornog aparata, što uključuje izgovaranje brzalica od sporijeg ka bržem i da vode računa o tome da njihova neverbalna komunikacija ostavi utisak samopouzdanja, ali ne i nadmenosti.

To uključuje „pravu kičmu i uspravno sedenje ili stajanje sa oba stopala na zemlji dok se govori, a glava postavljena pravo i bez podizanja brade. Obično ne znamo šta sa rukama, ali i to se navežba – ruke prirodno pored tela i povremeni diskretni gest“, savetuje Lidija.

Spontanost u nastupu

Na naše pitanje na koji način treba napraviti balans između toga da smo ono o čemu ćemo govoriti „naučili napamet“ i odavanja utiska spontanosti, Mirkov je istakla da treba stremiti ka tome da budemo eksperti u svojoj delatnosti.

„Stručnjak uvek govori iz glave, a zvuči kompetentno. To se postiže redovnim čitanjem, ne samo vesti i članaka o našim temama, već i naučne literature, a najviše književnosti. U romanima se često raspliću životne teme koje utiču i na poslovni život, a za koje bi nam mnogo vremena i energije uzelo da ih sami tumačimo. Važno je razumevanje okolnosti, a osoba koja čita svoje govore ne ostavlja utisak da išta razume, već da deklamuje reciklirane ideje koje je neko drugi napisao“, istakla je Mirkov.

Personalizovan pristup je ono na čemu insistira Roksandić, a to podrazumeva da svako od nas prepozna ono po čemu je autentičan i da to u svojim nastupima koristi kao resurs.

„Na primer, neko je duhovit i zna se da je duhovit, uvek je u društvu i treba da se trudi da ‘prebaci rampu’ i da to iskoristi kao svoju prednost i da pronalazi različite načine da u prezentaciji nađe meru duhovitosti. Dakle, u traženju spontanosti i autentičnosti treba misliti o tome šta sam ja, ko sam ja u svemu tome, kako mene ljudi doživaljavaju i onda koristimo te resurse. Ono što nam ne ide, ne forsiramo, jer nema potrebe“, ističe Roksandić.

Izvor: forbes.n1info.rs

Naučnici sa Univerziteta u Londonu 2016. godine napravili su stranicu na kojoj su objavljena najčešća imena u svetu, po kontinentima i po državama.

Na sajtu forebears.io se tako navodi da je najčešće žensko ime u svetu Marija, a muško Muhamed, dok su u Evropi to imena - Marija i Sergej.

U Srbiji se navodi da, barem prema podacima koje su imali do 2014. godine, najviše žena nosi ime Ljiljana, a najviše muškaraca - Dragan.

Što se regiona tiče, ističe se da su u BiH najčešća imena Fatima i Ibrahim, a u Hrvatskoj Marija i Ivan.

U Crnoj Gori najviše građana ima imena Milica i Dragan, u Sloveniji Marija i Franc, a u Severnoj Makedoniji Slave i Stojan.

Sigurno se svakom od vas desilo da nekada sanjate osobu koja više nije sa vama, odnosno koja je umrla. U određenim situacijama celi taj san može da bude i te kako poučan, dok je bilo i slučajeva kada je on nejasan i ne možete tačno definisati o čemu se u njemu radi.

Naime, često iz snova možemo shvatiti neku pouku, koju želi da nam kaže preminula osoba. Lori Mur se godinama bavi detaljnim proučavanjem takvih stvari i situacija, te je utvrdila da ukoliko osoba sanja preminulu osobu nakon što prođe period žaljenja onda će od nje da dobije neku pouku.

Međutim, ukoliko se to desilo neposredno nakon smrti, tada nećete imati nikakvu pouku i san će vam uglavnom biti nejasan. Nekada se zna desiti da preminula osoba u snu ne progovara, ali i to je znak da su oni i dalje uz vas i da se o vama brinu.

Ukoliko se desi da se pojave u nekom neprirodnom položaju, nemojte ni to da vas brine, nego od tada trebate da budete oprezni, jer vas na taj način žele upozoriti da će vam se uskoro nešto loše desiti ili da ćete se suočiti s tim.

Sam san ukazuje da su oni dobro i da se nalaze sada na pravom mestu. Nikada se neće desiti da ih vidite kroz treptaj svetlosti ili melodiju pesme. To treba dobro da zapamtite!

Mnogi guglaju informacije o odnosu s partnerom, bez obzira da li su u vezi, braku ili solo, a veliki brat Google zna ih sve. Svašta je pretraživano ove godine ...

Google je objavio listu najtraženijih pitanja o seksu ove godine - radi se o pitanjima s područja Velike Britanije, a objavio ih je njihov Cosmopolitan.

Popularno pitanje bilo je - koji je to ležeći položaj?

Istraživanje ove poze postalo je popularno zahvaljujući seriji 'Ostrvo ljubavi'. Zapravo je to varijacija 'doggy stylea' jer ona leži na stomaku, a ispod kukova joj je jastuk, kako bi podigla zadnicu.

Ostala najčešća pretraživanja povezana sa seksom su:

Da li smete imati seks u trudnoći?
Šta je to seksualna pozitivnost?
Zašto krvarim posle seksa?
Na koliko dejtova bi trebali ići pre seksa?
Koliko kalorija sagorevate tpkom seksa?
Koliko dugo posle pobačaja možete imati polne odnose?
Šta je to analni seks?
Zašto nemam seksualni nagon žene?

Nije nam samo seks bio na umu 2023. Google pretraživanja o vezama sve su popularnija, a nebinarna pitanja su dospela na prvo mesto, piše The Sun.

Šta to znači nebinarno u vezi?

Ovo pitanje se može protumačiti na dva načina, rekla je za Cosmo Bima Loxley, nebinarna terapeutkinja za seks i veze.

- Prvo, moglo bi se postaviti pitanje kako bi mogla izgledati veza koja ne poštuje tipičnu rodnu binarnost - komentarisala je Bina.

Drugi odgovor uključuje pitanje kako izgleda kada su nebinarni ljudi u vezama.

- Nebinarna veza može značiti quering seksualnost, ili quering vezu - naglasila je Bima.

Jezik koji okružuje rodni identitet uvelike se razvio poslednjih godina i svi učimo i otkrivamo šta te reči znače.

Početkom godine Dictionary.com je prvi put dodao 'abroseksualan' - to znači kada nečiji seksualni identitet varira i menja se.

Ostala najčešće guglana pitanja o odnosima su:

Šta je gaslighting u vezi?
Šta je ENM odnos?
Šta 'ekskluzivno' znači u vezi?
Kako začiniti svoju vezu?
Što PDA znači u vezi?
Kako znati da je veza gotova?
Kako prepoznati narcisa u vezi?
Kako prekinuti vezu s nekim koga volite?
Koliko je seks važan u vezi?

Izvor: direktno.rs

Kako se nastavljaju borbe između Izraela i Hamasa, mnogi se mogu zapitati zašto je ovaj rat – i, šire gledano, višedecenijski izraelsko-palestinski sukob – tako nerešiv.

Što se aktuelnog rata tiče, treće strane kao što su UN, SAD i Katar imale su samo manje taktičke uspehe kao što je kratka razmena talaca i zarobljenika koja je preovladala krajem novembra, piše Nafees Hamid, direktor istraživanja i politike Kraljevskog koledža u Londonu, za CNN.

„Što se tiče dužeg sukoba između Izraelaca i Palestinaca, koji traje od 1948. dugoročni mir danas ne izgleda bliži nego pre 75 godina.

Zašto je tako teško rešiti ovaj sukob? Zašto su toliki mirovni napori, koje je sprovodilo toliko vlada i lidera tokom decenija, samo doveli do rata?

Odgovor ide dalje od geopolitike i govori o osnovnoj psihologiji o tome šta znači biti čovek i zašto se borimo.

Srećom, istraživanje o ovoj psihologiji takođe ukazuje na potencijalne puteve rešavanja.

Da budemo jasni, geopolitika je bitna: borbe za moć među liderima, cinična upotreba izraelsko-palestinskog sukoba od strane stranih aktera za svoje domaće interese, ekonomski motivi, strateški i ideološki savezi, svi su radili protiv mira.

Ali ovi faktori su pod uticajem i dalje utiču dubljim psihološkim impulsima koji postoje u različitim sukobima, ali se kombinuju u začaranim krugovima u Izraelu i Palestini, što dovodi do stalnog nasilja.

CNN je izdvojio ključne psihološke koncepte koji su proučavani u izraelsko-palestinskom kontekstu i šta oni znače za rešavanje sukoba.

Parohijski altruizam: sa nama ili protiv nas

Ljudi imaju dobro utvrđene pristrasnosti u grupi i van grupe. Ove opšte tendencije nam i dalje dozvoljavaju da budemo izuzetno kooperativna vrsta, ali problem nastaje kada te pristrasnosti počnu da se polariziraju.

Ljudi nailaze na probleme kada dođu do krajnosti altruizma (pokazujući favorizovanje sopstvene grupe) dok istovremeno idu do krajnosti parohijalizma (pokazujući neprijateljstvo prema onima izvan nje).

Kada se jaki oblici parohijskog altruizma pojave na svim stranama sukoba, dolazi do neumoljivosti.

Veruje se da su parohijalizam i altruizam ko-evoluirali u ljudima kroz ponovljeno ratovanje. Kada druga grupa ugrozi naše postojanje, najbolja strategija opstanka je da se što kohezivnije povežemo sa svojom grupom.

Ovo je često praćeno percipiranjem sopstvene grupe kao moralno superiorne ili čiste, dok se druga grupa preterano zlikuje ili dehumanizuje.

Ovo stvara oštar kontrast između dobrih „nas“ i zlih „drugih“. Ovo zauzvrat opravdava upotrebu prekomernog nasilja protiv druge strane, uključujući i njihove civile.

Ovo se može manifestovati u tome da budete neozbiljni u pogledu velike „kolateralne štete“, ili još gore, u namernom gađanju civila.

To možemo da vidimo u izraelskom ministru odbrane kako čitavih 2,3 miliona stanovnika Gaze dovode do izgladnjivanja kroz potpunu opsadu i to opravdava rekavši da se Izraelske odbrambene snage „bore protiv ljudskih životinja i mi se ponašamo u skladu sa tim“, ili sada suspendovanih Izraelski ministar za pitanja Jerusalima sugeriše da bi Izrael mogao da baci atomsku bombu na pojas Gaze.

Čini se da je logika ovog poslednjeg u rangu Hamasa: naš opstanak zavisi od uništenja drugih.

Svete vrednosti: nikada ne pravite kompromise

Naravno, većina Izraelaca i Palestinaca ne razmišlja ovako. Ali postoji bezbroj faktora koji teraju nekoga da prihvati ovaj neprijateljski način razmišljanja.

Glavni među tim faktorima je dogmatska ideologija zbog koje kompromis sa drugom stranom izgleda kao moralno odvratan pojam.

Ova vrsta ideologije je prožeta onim što se naziva „svetim vrednostima“. To su vrednosti od takvog moralnog značaja da prevazilaze materijalne brige svakodnevnog života; ljudi bi bili spremni da daju svoje živote za njih.

Izraelci i Palestinci drže do vrednosti koje dolaze u direktan sukob jedna sa drugom, kao što su pretenzije na zemlju.

U granicama savremenog Izraela i palestinskih teritorija su oblasti koje Avramove vere smatraju Svetom zemljom.

Konzistentno su se vodili ratovi zbog suprotstavljenih pretenzija na njegovu svetost. Neki su spremni da prihvate njegovu zajedničku svetost, dok drugi veruju da ona s pravom pripada samo njihovoj grupi.

Ali spor oko svete zemlje nije sve oko religije. Može i jeste kooptirana u politiku, i odatle potiče veliki deo sukoba.

Na jednom krajnjem kraju je Hamas, čiji je tadašnji lider, Kaled Mešal, rekao 2017. da „nećemo odustati ni od inča palestinskog matičnog tla“.

Na drugom kraju je izraelski ministar finansija Bezalel Smotrič, koji je prošlog jula, u svojoj dvostrukoj ulozi šefa Uprave za naselja Ministarstva odbrane, izneo svoje planove za aneksiju Zapadne obale.

U martu je govorio pored mape „Velikog Izraela“ koja je uključivala delove Jordana, dok je raspravljao protiv palestinske državnosti „zato što ne postoji takva stvar kao što je Palestinski narod“ i zato što je palestinski narod, po Smotričevim rečima, „izum“.

Kada nekompatibilne vrednosti poput ovih postanu svete, kompromis postaje izuzetno težak.

Karakteristika svetih vrednosti je da se njima ne može ustupiti profanim vrednostima kao što su materijalni podsticaji za kompromis. Ovo predstavlja ozbiljno pitanje za mirovne pregovore.

Kada treće strane (npr. UN, SAD, itd.) pokušavaju da pomognu u pregovorima o mirovnim sporazumima, njihova glavna sredstva za (de)stimulisanje su materijalne prirode, kao što su strana pomoć i sankcije.

Studija koja je vodila Nova škola za društvena istraživanja istraživala je kako bi Izraelci i Palestinci reagovali na sporazum o rešenju o postojanju dve države. Uzorak je uključivao jevrejske izraelske naseljenike i Palestince koji su se identifikovali sa Hamasom.

Generalno, obe strane nisu podržale ponuđeni dogovor. Kada je svakoj strani ponuđena strana pomoć da se podstakne dogovor, to je izazvalo negativan efekat među onima koji su držali svete vrednosti.

Oni za koje su istraživači utvrdili da su „moralni apsolutisti“ u vezi sa određenim pitanjima – kao što je Izrael ustupa zemlju Palestincima ili dozvoljava palestinskim izbjeglicama da se vrate kući – vjerovatnije je da će iskusiti ljutnju i gađenje zbog sporazuma i vjerovatnije je da će podržati nasilje protiv njega kada je strano u mešavinu je dodata pomoć.

Što znači, dodavanje strane pomoći kao podsticaja za prihvatanje sporazuma samo je pogoršalo stvari.

Kako onda podstaći mirovni sporazum među onima koji drže suprotstavljene svete vrednosti? Srećom, postoji odgovor.

U istoj studiji, istraživači su testirali efekat simboličkih ustupaka. To je uključivalo stvari poput izvinjenja Izraela za nepravde koje su učinjene palestinskom narodu tokom svih ovih proteklih godina, i Palestinaca koji priznaju legitimnost prava jevrejskog naroda na zemlju Izraela.

Kada je ponuđen simbolični ustupak, oni koji drže svete vrednosti bili su manje ljuti i zgroženi sporazumom, a podrška nasilnoj opoziciji je opala.

Posrednici trećih strana posmatraju sukobe kroz sočivo pregovora u poslovnom stilu, gde se moraju pozabaviti čvrstim činjenicama kada su u pitanju taoci, zemlja, militarizacija itd.

Iako je o ovim činjenicama potrebno razgovarati, istraživanje ukazuje na važnost socijalno-emocionalnih potreba koje se prvo rešavaju, jer one podržavaju nespremnost na kompromis u vezi sa materijalnim pitanjima.

Politika šargarepe i štapa, kao što je obećanje strane pomoći u kombinaciji sa pretnjom sankcijama, ima negativan efekat kada se predstavi onima koji drže svete vrednosti.

Nasuprot tome, simbolični ustupci preokreću ovaj obrazac i deluju kao prethodnici daljim pragmatičnim pregovorima.

Trauma i žrtva: Prošlost nikada nije prošlost

Kolektivna trauma samo otežava rešavanje ovog konflikta. Za obe strane, trenutno nasilje vraća traumatične uspomene.

Za Izraelce, napadi 7. oktobra — i događaji nakon toga, poput upada na aerodrom u Ruskoj Republici Dagestan, gde je gomila tragala za putnicima Jevrejima, ili oktobarski napad zapaljivim bombama na berlinsku sinagogu — podsećaju ih na pogrome Jevreja suočeni sa rukama nacista i drugih.

Za Palestince, rat koji je terao ljude iz njihovih domova na ulice i izbeglička naselja podseća na Nakbu 1948. godine, kada su Palestinci ostavljeni kao narod bez državljanstva tokom stvaranja Izraela.

Kolektivne traume postaju deo priče koju svaka grupa priča o sebi. Oni takođe mogu biti prepreka rešavanju tako što će navesti neke da se odupru kompromisu, kako ne bi dozvolili da se prošlost ponovi.

Ova reakcija može biti pojačana nečim što se zove konkurentska žrtva. Kao što ime govori, svaka strana se takmiči ko je veća žrtva.

Konkurencija nije uvek eksplicitna, ali se može čuti kao element u raspravi o ovom aktuelnom ratu. Izraelci ističu da su pretrpeli ničim izazvan napad u kojem je ubijeno preko 1.200 ljudi i videli više od 240 talaca koje je Hamas odveo u Gazu.

Palestinci napominju da njihova viktimizacija seže daleko u prošlost, kroz decenije potčinjavanja.

Bilo to priznato ili ne, ovo takmičenje može dovesti do beskonačnog nazadovanja, gde svaka strana ukazuje na raniju istorijsku činjenicu kako bi demonstrirala svoju veću žrtvu, a time i pravo na veće simpatije.

Pored toga, poricanje međusobnih kolektivnih trauma je jednako preispitivanju kolektivnih identiteta jednih drugih i doživljava se kao ponovna viktimizacija. Ovo stvara dinamiku u kojoj svaka strana očekuje od druge da napravi prvi i veći ustupak, što često dovodi do zastoja.

Istraživači sa Univerziteta u Tel Avivu sproveli su eksperimentalna istraživanja Izraelaca i Palestinaca i otkrili da jednostavno priznavanje trauma jedni drugima može smanjiti konkurentsku žrtvu i povećati pomirenje.

U ovim studijama, izraelskim Jevrejima su predstavljene informacije o Palestincima koji priznaju Holokaust kao veliki viktimizirajući događaj, dok je Palestincima rečeno o izraelskim Jevrejima koji priznaju patnju u vezi sa Nakbom.

Šta su istraživači otkrili: Priznanje sopstvene kolektivne traume povećava spremnost da se priznaju traume druge strane, čime se smanjuje konkurentska žrtva.

Što je još više iznenađujuće, ovo recipročno priznanje dovelo je do toga da su obe strane spremnije na kompromis oko spornih pitanja kao što su podela Jerusalima, izraelska naselja na Zapadnoj obali i palestinsko „pravo na povratak“.

Put napred: Srećom, alati postoje

Koliko god bila depresivna poslednja tri meseca, psihološka literatura jasno pokazuje da postoje alati koji omogućavaju mir.

Simbolični ustupci smanjuju barijere rešavanju, čak i među apsolutistima. Priznavanje trauma jedno drugog smanjuje konkurentsku žrtvu i povećava spremnost na kompromis u spornim pitanjima. Ti elementi dijaloga su važni za otvaranje vrata za diskusiju o bilo kom određenom mirovnom planu.

Ovi alati mogu da se koriste samo ako se lideri sa obe strane slažu sa prekidom nasilja i iskreno žele mir.

Sve istraživanje ukazuje u jednom pravcu: potrebu da se javno i nedvosmisleno prihvati realnost jedni drugih i time udostoji ljudskost jedni drugih. Kada se to desi, mogu se pristupiti pragmatičnim pregovorima u vezi sa materijalnim sporovima. Ali do tada, jake psihološke poluge će nastaviti da rade protiv mira“, piše Hamid.

Izvor: danas.rs

Ima li neke štete od toga da deca veruju u Deda Mraza i kako da na najbezbolniji način dete sazna da je deka sa belom bradom samo fikcija, savetovala je psiholog sa Univerziteta u Teksasu.

Svake godine, roditelji male dece moraju da donesu važnu odluku, čak i važniju od toga koje poklone da kupe ili šta da spremaju od hrane za praznike.

Roditelji moraju ili da se posvete mitu o Deda Mrazu ili da pokušaju da prežive bez njega u kulturi u kojoj je on duboko, a često i strastveno, ugrađen. To je odluka koja izaziva ljutnju i izaziva burne rasprave među ljudima svih uzrasta.

Neki roditelji su zabrinuti da priča o Deda Mrazu predstavlja laganje dece. Za njih to ne samo da se čini neetičkim, već izaziva zabrinutost u vezi sa tim da li će njihova deca izgubiti poverenje u njih kada otkriju istinu. Ipak studije govore drugačije. Oni navode da, u stvari, većina dece pozitivno reaguje na otkriće i da je svako emocionalno uznemirenje izuzetno kratkog veka.

Druga perspektiva je da pričanje svom detetu o Deda Mrazu uopšte ne zahteva laganje – roditelji jednostavno podstiču učešće svoje dece u fantaziji.

Vodeći decu da gledaju crtani „Frozen“ ili čitajući im knjige „Hari Poter“ uključujemo decu u svet mašte. Uz određene izlete u carstvo fantastičnog, koristi mogu opravdati sredstva — poput toga kako otac u filmu „Život je lep“ ubeđuje svog sina da je koncentracioni logor zaista igra u kojoj može da zaradi poene da bi osvojio rezervoar.

Ovo prikrivanje istine spasava život detetu. Roditelji moraju sami da odluče: Da li koristi od pričanja deci o Deda Mrazu nadmašuju potencijalne troškove?

Koje su prednosti?

Istraživanja o prednostima verovanja u Deda Mraza su retka, ali postoje istraživanja koja pokazuju da ima koristi od bujne mašte.

Verovanje u nemoguća bića poput Deda Mraza ili letećih irvasa takođe može da vežba dečje veštine rasuđivanja. Angažovanje granice između mogućeg i nemogućeg je u korenu svih naučnih otkrića i izuma, od aviona do interneta.

Možda najveća korist za kognitivni razvoj dece proizilazi iz otkrića da Deda Mraz nije pravo fizičko biće. Iako roditelji često zamišljaju jedinstveni trenutak kada njihovo dete traži istinu, često postoji duži period tokom kojeg deca postaju sve nesigurnija u postojanje Deda Mraza. Pred kraj ovog perioda, deca mogu zapravo da traže dokaze da potvrde svoje sumnje, ili u nekim slučajevima čak postavljaju sopstvene eksperimente.

„Moja ćerka je ostavila fotoaparat i poruku pored mleka i kolačića, tražeći da se Deda Mraz uslika i ostavi sliku za nju. Preporučujem da, kada roditelji osete da njihova deca počinju da sumnjaju, pomognu im da sami dođu do otkrića“, kazala je Žaklin Vuli, profesor psihologije na Univerzitetu u Teksasu.

Na primer, ako mislite da je vaše dete spremno za istinu, umesto da prikrivate svoj rukopis na poklonima „od Deda Mraza“, koristite svoj rukopis. Upadljivo stavite nekoliko poklona „od Deda Mraza“ ispod jelke prethodne noći. Neka vaše dete bude ponosno što je to shvatilo.

Deca su, ipak, mali naučnici. Nakon otkrića, oni postaju deo sveta odraslih — oni su „u tajni“ — i mogu da izvuku emocionalnu korist tako što će im se dodeliti uloga odraslih u održavanju mita živim za svoju mlađu braću i sestre.

Na kraju, čak i ako nema kognitivne koristi od verovanja ili neverovanja u Deda Mraza, sama činjenica da je zabavno može biti dovoljno dobra.

Izvor: n1info.rs

Sve vezano za ovaj muziki žanr i pokret je sinonim za nepristajanje i revolucionarno delovanje, žudnja za životom, kažu nekadašnji pankeri Slobodan Nešović i Uroš Đurić.

Autentična, neumoljiva, šokantna, drska, kontradiktorna, beskrajno duhovita i sirova je knjiga, koja donosi priču o baš takvoj muzici – “Please Kill Me: necenzurisana usmena istorija panka”. U istoriji rokenrola pank muzika i ceo taj pokret i danas zauzimaju jako visoko mesto zbog revolucionarnog karaktera, stava, pobune, bučnog muzičkog izraza i specifičnog stajlinga. Vreme Seks pistolsa, Kleša i Ramonsa ostaće zauvek u sećanju kao prelomni period u rok muzici, posle kojeg više ništa nije bilo isto. Pank je svakome dozvolio da se izrazi i pošalje poruku, bez obzira na sviračka umeća, i to je bilo ključno za svakog nestrpljivog mladog čoveka.

Nedavno je u izdanju “Maskoma” izašla takozvana “biblija panka”, knjiga “Please Kill Me: necenzurisana usmena istorija panka” autora Legsa Meknila i Džilijan Mekejn. Ovaj naslov realistično i živopisno iznosi na videlo slavu i prljav veš pankerske epohe i otkriva kako je jedna marginalizovana društvena grupa dovela do korenitih promena u celom svetu”, piše, između ostalog, na koricama luksuzno opremljene knjige, koju je dizajnirao Aleksandar Leka Mladenović.

Knjiga, uz necenzurisane izjave aktera, počinje onim što predstavlja takozvani “nulti” period, odnosno koren pank pokreta u Americi – a to je scena oko Endija Vorhola, njegove Fabrike, grupe Velvet andergraund, Igija Popa, Studžisa, Peti Smit te poročne i kreativne ekipe. Odatle je sve krenulo, a onda se pojavljuju i Debi Hari sa Blondi, Di Di Ramon sa Ramonsima, Njujork Dolsi i ostali… Knjiga se prvenstveno bavi američkom, tačnije njujorškom pank scenom, dok je britanska zastupljena u manjoj meri.

Biti panker u Beogradu nije bilo lako

Slobodan Nešović Loka, prevodilac i izdavač dela kaže za Nova.rs da mu je knjigu preporučio osnivač “Sire Records” Simor Stajn, osoba koja je bila u epicentu događanja na tadašnjoj pank sceni.

– Stajn je čovek koji je potpisao Ramonse, Toking heds, Bojse… Rekao mi je prilikom jedne posete Beogradu da je “Please Kill Me” najvažnija knjiga o andergraund kulturi i razvoju panka koja je ikada napisana u Americi. Poslušao sam njegovu preporuku, i objavio je. Takve knjige na srpskom jeziku ne postoje. Uglavnom smo osuđeni na raznorazne romansirane biografije sumnjivog kvaliteta raznih muzičkih grupa. Ova knjiga istoriografski pozicionira razvoj popularne kulture. Moja ambicija je da što više takvih knjiga prevedem, jer nam znanje o popularnoj kulturi nekako izmiče – smatra Nešović.

Loka je poznat i kao jedan od prvih beogradskih pankera, koji je svirao u pank grupama Urbana gerila i Defektno efektni.

– Uvek su progresivni i inteligentni klinci zainteresovani za takve vrste društvenih promena koji se uobličavaju u nove muzičke pokrete. Potrebni su hrabrost i intelektualni potencijal da bi se prihvatio novitet kao što je bio pank. Takva pojava je 1980. u Beogradu bila apsolutno neprihvatljiva. To najbolje znam na ličnom primeru jer su vozači autobusa često odbijali da voze dok ne izađem napolje. Bila je to redovna pojava. Zbog frizure sam odmah dobio “dvojku” iz vladanja u Petoj beogradskoj gimnaziji, i nisam je popravio do kraja godine. Bili smo izloženi raznoraznom nasilju, mrkim pogledima na ulici, bilo je jako teško biti panker – konstatuje Nešović.

Povlači i paralelu između onog što se dešavalo u našem SKC-u početkom osamdesetih, s periodom iz sredine sedamdesetih u njujorškom klubu “CBGB” ili u londonskom “Roksiju”.

Pank – sinonim za nepristajanje

– To je bilo malo jezgro ljudi koje broji stotinu do dve stotine. Tu je počela da se stvara nekakva promena. Kao i u Engleskoj i u Americi, i ovde su to bili ljudi koji su uspeli da promene kulturnu paradigmu. To je fenomen, jer se radi o malom broju ljudi, ali je već konstanta u popularnoj kulturi da se takve stvari dešavaju. Ne mogu to drugačije da objasnim, osim da je u pitanju neki inteligentni “dizajn” koji ljude iz potpuno različitih delova grada i socijalnog bekgraunda okupi na jednom mestu i odatle krene promena. Većina ljudi iz tih prvih pank ekipa uradila je nešto kreativno kasnije u životu, bar većina nas – smatra Loka, dodajući da je pank sinonim za nepristajanje i revolucionarno delovanje.

Jedan od mladih beogradskih pankera početkom osamdesetih, deo ekipe oko SKC-a i prvih pank bendova, bio je i poznati slikar i filmsko i TV lice Uroš Đurić.

– Pank je bio potreba onih, koji su mu pristupali, za osvajanjem slobode od raznih restriktivnih društvenih obrazaca i nametnutih autoriteta. Pank je udar u lice, a to nikad nije kul. Pank je živa vatra života željnog življenja, žudnja za životom. Kao kad uđeš u prostoriju punu šminkera i kažeš: “Ćao pičke” – objašnjava za naš portal Uroš Đurić.

Muzika koja je terala umetnost napred

Svako društvo i svaka umetnička forma teži stalnim promenama, priča dalje Nešović, inače ne bi bilo smisla da postoji.

– Pank je metafora za sve vrste nepristajanja na postojeće, a to tera umetnost napred. Pank je, nažalost, poslednja velika pobuna, posle takvih pojava nije bilo. Ali, bio je i vrhunski umetnički pokret. Ljudi koji su ga definisali bili su Endi Vorhol i Lu Rid, koji se i najviše pominju u knjizi “Please Kill Me”, pa posle Vivijen Vestvud, koja je bila velika modna dizajnerka… Pank je bio vrhunska estetski oblikovana pobuna, i njime su se bavili ljudi koji su vodili računa o tome – zaključuje Slobodan Nešović.

Izvor: nova.rs

*UPOZORENJE: Priča može da sadrži uznemirujuće izjave i detalje! Davne 1929, pre gotovo 100 godina, Čarls Loson je 25. decembra, na katolički Božić, masakrirao celu svoju porodicu. No, tek 60 godina kasnije jedan rođak otkrio je bolesnu, izopačenu tajnu koja je navela Losona da počini tako užasan zločin. Naime, na svečanoj porodičnoj fotografiji, snimljenoj neposredno pre zločina, postoji jeziv nagoveštaj za motiv masakra.

Čarls Dejvis Loson, farmer iz radničke klase i uzgajivač duvana, želeo je da te 1929, cela njegova porodica napravi zajednički božićni portret. Kupio je novu odeću za sebe, suprugu Fani, njihove četiri ćerke i tri sina i svi zajedno otišli su u obližnji grad Germanton u fotografski studio.

Ovo nije bio uobičajen potez za seosku porodicu radničke klase tog doba, što je kasnije dovelo do spekulacija da je Loson to uradio sa namerom. Ipak, niko osim samog Losona nije znao zašto je rešio da da novac na tu fotografiju, a na koncu svega ispostavilo se da je imao užasan motiv za tako nešto.

Na fotografiji u gornjem redu sa desne strane stoje supružnici Čarls i Fani, koja u rukama nosi njihovo najmlađe dete, četvoromesečnu Meri Lu. Sa leve strane stoje dvoje najstarije dece - ćerka Meri (17) i sin Artur (19), a u donjem redu sede mlađi Losonovi - Džejms (4), Mejbel (7), Rejmonda (2) i Keri (12).

Osvanuo je Božić te 1929. godine kada je ubica počeo krvavi pir; Meri je u tom trenutku počela da peče božićnu tortu, a Keri i Mejbel su krenule u posetu tetki i ujaku. Čarls ih je čekao iza štale sa napunjenom puškom - pretukao je i upucao svoje ćerke, a potom je leševe bacio u štalu.

Vratio se u porodičnu kuću i upucao svoju 37-godišnju suprugu Fani, a potom i najstariju ćerku Meri i sinove Džejmsa i Rejmonda. Na kraju je pretukao bebu Meri Lu na smrt.

Sedam tela je kasnije pronađeno sa rukama prekrštenim na grudima i kamenjem ispod glave, ali je jedan član porodice preživeo. Artura, najstarijeg sina, otac je neposredno pre toga poslao da obavi neki posao, pa u trenutku zločina nije bio tu. Upravo je on pronašao tela svoje majke, braće i sestara i podigao uzbunu.

Usledio je lov na Losona, pre nego što se iz pobližnje šume začuo pucanj, a njegovo telo pronađeno zajedno sa pismima koje je napisao.

Porodična tajna otkrivena je tek 1990. godine

Tek 1990. rođaka Losonovih ispričala je porodičnu tajnu koja otkriva šta je dovelo do ovog monstruoznog čina. Stela Loson Bols otkrila je javnosti da je od svoje majke i drugih žena u porodici Loson čula da je ubijena Fani neposredno pre tog kobnog Božića saznala strašnu istinu: između njenog muža Čarlsa i njihove 17-godišnje ćerke Meri došlo je do incesta.

Stvari su bile još komplikovanije od toga, nekoliko nedelja pre ubistva Meri je navodno zatrudnela, a navodno su oba njena roditelja bila svesna toga. Komšija porodice Loson, Sem Hil, tvrdio je da je Loson naterao svoju ćerku da ćuti o svemu i upozorio ju je da će doći do ubistva ako bilo kome kaže šta se dešava. On je rekao da je u porodici postojalo još ozbiljnih problema, ali nije želeo da precizira kojih.

Na jezivoj fotografiji Meri zuri ispred sebe sa kamenim izrazom lica dok stoji pored svog izopačenog oca koji deluje kao da će se svakog trenutku zlokobno nasmejati.

Inače, porodična kuća Losonovih je u tom periodu postala turistička atrakcija - za javnost ju je otvorio Merion Loson, Čarlsov brat. U obilasku ljudi su imali priliku da vide i tortu koju je Meri ispekla to jutro kada je ubijeni. Neki posetioci su čak počeli da uzimaju suvo grožđe sa torte kao suvenir, pa je slatkiš stavljen pod stakleno zvono za torte.

Gore pomenuti Artur Loson, jedini preživeli, poginuo je 1945. u saobraćajnoj nesreći, iza sebe ostavivši ženu i četvoro dece.

Izvor: blic.rs

Američka striming platforma Netfliks publici je pružila zanimljivu najavu filmova koji će izaći 2024. godine, a do kraja januara dodaće još nekoliko naslova. Međutim, jedna serija posebno je zaintrigriala javnost širom sveta.
S obzirom na to da platforme za gledanje filmova i serija maltene, neformalno rečeno, "bombarduju" publiku konstantnim objavljivanjem sve više i više epizoda i sezona, među gledaocima se pojavio novi fenomen praćenja serija – tzv. background binge, odnosno "gledanje iz daljine".

To znači da ćete pustiti neku seriju, i bukvalno raditi kućne poslove tokom trajanja epizode, što znači da maltene nećete ni ispratiti seriju.

Iako se to ne čini kao idealan način za gledanje serija, možda je, ipak, sasvim odgovarajući za novu Netfliksovu seriju "Fool me once". Serija je osmišljena kao triler i pobrala je izuzetno visoke ocene publike, dok je kritika opisala kao "intrigantnu". Ljubitelji trilera i misterije ne bi trebalo da propuste ovo ostvarenje ali treba da znate unapred da su ljudi pohrlili na forume i IMDB nakon završetka serije, uz toliko burne reakcije da je sam autor morao da se oglasi. O čemu se radi u novom serijskom hitu?

Netfliksova serija Fool Me Once sastoji se od osam 60-minutnih epizoda i kritike gledalaca su jako zanimljive.

„Nisam očekivao ovako dobru seriju od Netfliksa“, „Neizvesnost, preokret i sjajan završetak. Godina nije mogla bolje početi“, „Serija me prikovala za TV. Odgledao sam je u jednom danu“, neki su od komentara publike, kritika ipak nije bila toliko blagonaklona.

Traganje za istinom

Nakon što joj je suprug Džo ubijen, Maja se bori da nastavi sa normalnim životom. Žonglira sa ulogom samohrane majke i poslom, a na to se dodaje i porodica preminulog supruga, koja je ne ostavlja na miru.

Potpuno neočekivano, kada se suprug Džo, za koga se mislilo da je mrtav, pojavio na snimku sigurnosne kamere na kojem se vidi kako grli svoju ćerku, Maja počinje da traga za istinom, i pokušava da zaštiti sebe po svaku cenu.

Ova serija, toliko zamršena i neverovatna, nastala je u sklopu Netfliksove saradnje sa američkim piscem misterioznih romana Harlanom Kobenom. Radnja njegovih romana se uglavnom tiče razrešavanja nerešenih ili loše protumačenih događaja, stoga ne čudi da je i ova serija, bazirana na njegovom radu, takvog karaktera.

Tolerancija prema seriji "Fool me once" u potpunosti zavisi isključivo od gledaoca – da li može da isključi svoj mozak i prosto se prepusti osećaju koji ga obuzima dok je gleda (ili sluša dok radi nešto drugo). Zaplet, koji zapravo nije toliko vredan praćenja, je dodatno zakočen melodramatičnim dijalozima, koji se kreće s jednog na drugi kraj emocijalnih ekstrema, procenjuje Independent.

Ovo nije serija koju ćete pratiti pune koncentracije. Ovo je serija koju ćete gledati dok seckate krompire za nedeljni ručak, otvarate pisma u kojima su računi ili seckate kandže kućnih ljubimaca. Serija ima tu snagu dovoljno veliku da vas iznenadi, ali ne zbog zapleta, već zbog toga što ćete se čuditi zašto se još uvek emituje, procenjuje kritičar Independenta, a vi svoju odluku donesite sami.

Izvor: nin.rs

Naučnici istražuju da li će moći da spasu Zemlju od apokaliptičnog scenarija koji bi mogao da nam dođe iz svemira.

Studija objavljena ovog meseca bavi se time da li bi nuklearna bomba mogla da se ispali “milionima kilometara” u svemir da spreči katastrofalni udar asteroida u našu planetu.

Istraživači Nacionalne laboratorije Lovrens Livermore (LLNL) u Kaliforniji razvili su alat za modeliranje koji bi mogao da proceni tu mogućnost, nakon što je američke agencija NASA 2022. uspešno preusmerila džinovski svemirski kamen.

Novi alat, detaljno opisan u Žurnalu planetarne nauke, pomaže naučnicima da ustanove da li bi im i druga opcija mogla biti na raspolaganju, nakon što je NASA primenila “kinetički udar” – prosto rečeno razbijanje jedne stvari o drugu a u ovom slučaju letelice o asteroid – kako bi ga izbacila sa kursa u misiji DART.

“Ako imamo dovoljno vremena za upozorenje, potencijalno bi mogli da lansiramo nuklearni uređaj, šaljući ga milionima kilometara daleko do asteroida koji ide ka Zemlji”, rekla je u saopštenju šefica istraživačkog tima, fizičarka Meri Berki.

Nuklearni uređaji imaju veći procenat gustine energije po jedinici od kinetičkog udara koji je koristila NASA, što bi ih učinilo efikasnijom metodom protiv asteroida, navela je ona.

Moguća dva scenarija

A jednom kad uređaj dođe u kontakt sa asteroidom, moguća su dva scenarija.

“Onda bi detonirali uređaj i ili skrenuli asteroid – držeći ga netaknutim ali pružajući kontrolisano odgurivanje od Zemlje – ili bismo mogli da ga poremetimo, razbijajući ga na male fragmente koji se brzo kreću i koji bi takođe promašili planetu”, navela je Berki.

Kako navodi “Njujork post”, sofisticirane simulacije kojima upravlja njena laboratorija pokrivaju širok spektar faktora koji bi pomogli da se utvrdi da li bi ova misija bila uspešna. Ukoliko se realna pretnja Zemlji materijalizuje, modeliranje bi pomoglo da vlasti odrede kako postupati dalje protiv asteroida, rekla je vođa projekta planetarne odbrane LLNL Megan Brak Sajal.

“Dok je verovatnoća od udara velikog asteroida za vreme naših života niska, potencijalne posledice mogle bi da budu razorne”, dodala je u saopštenju.

Rizici

Ipak, postoje rizici vezani za ispaljivanje nuklearke na putanju sudara sa asteroidom.

Komadi raznetog asteroida i dalje bi mogli da budu dovoljno veliki da naštete našoj planeti, kako je “Njujork tajmsu” rekao francuski stručnjak za asteroide, dr Patrik Mišel.

- Ukoliko pogrešno izračunate energiju potrebnu da ga uništite, možda ćete napraviti gomilu fragmenata – rekao je on.

Izvor: blic.rs

Nemački istraživački institut Innofakt želeo je da zna da li postoji veza između marke automobila i stila vožnje.

Zbog toga su zajedno sa auto portalom Leasingmarkt ispitali više od 1.000 vozača da li postoji veza između marke automobila i stila vožnje.

Skoro 90 odsto ispitanih složilo se da postoji. Tokom istraživanja, učesnici su morali da naznače koji su vozači bili najagresivniji u odnosu na marku automobila, odnosno ubacivali se u traku, vozili slalom ili blicali. Očekivano, jedan brend je zauzeo prvo mesto u anketi.

Vozače BMV-a je 62 odsto ispitanika opisalo kao najagresivnije vozače. To znači da popularni brend automobila osvaja ovu rang listu.

Slede Mercedes sa 44 odsto i Porše sa 37 odsto. Ono što je zapanjujuće je da su među prvih deset posebno nemačke marke automobila.

Samo Teslu sa osam odsto na šestom mestu i Ford sa dva odsto na osmom mestu ne proizvode nemačke kompanije. Ipak, treba napomenuti da je istraživanje sprovedeno u Nemačkoj i zbog toga bi nemački brendovi mogli biti prisutniji.

1. BMV (62 odsto)

2. Mercedes (44 odsto)

3. Porše (37 odsto)

4. Audi (35 odsto)

5. Folksvagen (11 odsto)

6. Tesla (osam odsto)

7. Opel (četiri odsto)

8. Ford (dva odsto)

9. Volvo (dva odsto)

10. Seat (dva odsto)

Mladi vozači vide više veze između marke automobila i vozača

Istraživanje je takođe pokazalo da su posebno mladi vozači uvereni da postoji korelacija između marke automobila i stila vožnje. U ovo veruje ukupno 94 odsto ljudi mlađih od 30 godina. Među starijima od 50 godina ovo mišljenje je „samo“ 83 odsto.

Izvor: n1info.rs

Tako se osiguraju da ih žena ne provali.

Većina nas će se setiti legendarne scene u romantičnoj komediji „Love Actually“ kada lik glumca Alana Rikmana pokušava krišom da kupi poklon ljubavnici, dok njegova žena pazari u blizini.

Međutim, bivša prodavačica Chanel-a Šenon Hil tvrdi da su ona i njene kolege uvek znale kada je muškarac koji kupuje kod njih neveran za Božić, a jedan poseban poklon je jasan znak.

Naime, ona je ispričala na Tik Toku tajnu koja odaje preljubnike u kupovini.

„Imam malu priču, malo za zanimljivosti za vas, ako želite, o tome šta muževi kupuju ne samo svojoj ženi, već i svojim ljubavnicama.“

Dalje je objasnila svojim pratiocima da muškarci često dolaze da kupuju proizvode za negu kože, ruževe i parfeme za svoje supruge uoči božićnih praznika.

Neki od muškaraca bi uzeli i dodatni poklon izabran da sakrije tragove.

Podelila je kako radnja u kojoj radi ima pripmljene podatke svih dosadašnjih kupovina gde se mogu pronaći proizvodi koje žene kupuju, pa onda i njihovi partneri prema tom popisu biraju poklone.

„Ženi kupuju omiljeni parfem, sve lepo upakuju, a onda isti parfem kupe za ljubavnicu.

Pogodite zašto?

„Ne žele da im ljubavnica miriše drugačije pa da im žene to shvate“, kazala je ona.

Uvek kupuju isti parfem Coco Mademoiselle.

„Nikada nije Chanel 5, to kupuju svojim mamama. Nikada Chance, uvek je taj jedan te isti“, ispričala je Hill u video snimku koji je skupio hiljade lajkova i mnoštvo komentara.

„Kako je slatko kad muž kupi ženi ne jedan, nego dva parfema“, našalila se jedna korisnica.

„Ja sam radila u prodavnici nakita i ista stvar se događala – kupovali su isti poklon za supruge i ljubavnice“, komentarisala je druga.

„Tako je meni moj bivši dao poklon namenjen za ljubavnicu. Shvatila sam jer ne nosim XS veličinu džempera“, napisala je treća, piše Mirror.co.uk.

Posle nedelja gotovo prolećne klime, poslednjih nekoliko dana smo svedoci pravih zimskih dana, sa snegom i temperaturama ispod nule. Kada je toliko hladno napolju, prirodno je da i našim vozilima nije prijatno, pa smo prinuđeni da zagrevamo kabinu. Nažalost, zagrevanje automobila ponekad zaista ume da se oduži.

Srećom, postoji vrlo jednostavan trik za zagrevanje automobila.

Iako većina pali automobil nekoliko minuta pre kretanja i pušta grejanja na najjače, postoji još efikasniji način da zagrejete svoje vozilo.

Efikasan metod za zagrevanje automobila

Trusted Automotive Professionals (TAP) predložio je novi i potencijalno brži metod za zagrevanje automobila. Stručnjaci te organizacije tvrde da bi vozači u startu uvek trebalo da smanje temperaturu u kabini na najniži nivo i isključe ventilaciju.

U objavi su napisali: „Kada upalite auto, pojačavanjem grejanja i ventilacije, samo ćete puštati hladan vazduh u kabinu, bez ikakve koristi. Zato isključite ventilaciju, a nakon par minuta vožnje, postavite klimu na najveću moguću temperaturu i uključite ventilaciju. Tako ćete najbrže zagrejati kabinu. Možda zvuči neobično, ali tako najbolje funkcioniše sistem grejanja automobila‘.

Vozači koji imaju automatski klima uređaj ne moraju da slede ovaj savet jer će njihovi automobili automatski da regulišu temperaturu, piše DailyStar..

U ovom vojnom objektu navodno su držana tela vanzemaljaca.

Croatia Infiltration je projekat hrvatskih istraživača podzemlja, koji se bave istraživanjem i dokumentacijom napuštenih, neodržavanih i teško dostupnih objekata i lokacija. Oni su deo svetskog pokreta pod nazivom Urbek - urbano istraživanje lokacija koje su često zabranjene za javnost.

Projekat je pokrenuo Mihovil Pirnat, koji je počeo da objavljuje fotografije napuštene arhitekture pre više od 14 godina, a ubrzo su mu se pridružili Josip Кovač Levantin, Matija Pucak i Vjekoslav Palinić.

Široj javnosti postali su poznati objavljivanjem kratkih dokumentarnih filmova o više i manje poznatim objektima u inostranstvu (Ukrajina, Italija, Mađarska, Bosna i Hercegovina, Portugal, Japan), a pre nekoliko meseci objavljena je i druga epizoda serije "Infiltracija", u kojoj istražuju napušteni radarski objekat na vrhu Plješevice u Hrvatskoj.

- Reč je o objektu na planini Plješevici, pored Кorenice. Tom planinom tokom godine prođe stotine hiljada ljudi i turista, ne znajući da krije jedan od najvećih podzemnih aerodroma u Evropi, Željavu, koji smo istražili - objasnio je Mihovil.

Zanimljiv je napušteni radarski objekat na vrhu planine, jer pored nadzemnih radarskih pozicija krije i zanimljiviji deo koji je zakopan duboko u planini i zaštićen od znatiželjnih očiju i bilo kakvih vojnih udara. Tim projekta posvetio se detaljnim merenjima podzemnog objekta kako bi napravili 3D vizuelizaciju, koju ekskluzivno objavljuju u epizodi koja je od dostupna na njihovom Jutjub kanalu.

- Objekat koji je izgrađen na vrhu takođe je bio deo velike komunikacione mreže bivše vojske JNA, a možete saznati kako je ta komunikaciona mreža izgledala, čemu je služila i kako je takva vojna infrastruktura povezana sa Mediteranskim igrama u Splitu 1979. godine - kaže Josip.

Mogao da izdrži udar nuklearne bombe

Izgradnja je započeta 1958. godine i trajala je punih 10 godina. Ovaj grandiozni projekat koštao je tadašnjih 8 milijardi dolara. Podzemni aerodrom imao je četiri ulaza koja su bila obezbeđena ogromnim vratima od armiranog betona. Iz ulaza nastavljale su se piste za avione. Piste su se nalazile na zaravni dužine 15 i širine pet kilometara i bile su okrenute ka Bihaću.

Kada je završen, aerodrom Željava mogao je da primi 2.500 ljudi. On se sastojao od posebnih komora za prihvat i remont aviona, komande, prostorija za pilote, mehaničare i ostalo osoblje, piše "Jutarnji list".

Građena u hladnoratovskoj paranoji, Željava je mogla da izdrži udar nuklearne bombe. Na njenom vrhu nalazio se radar, koji je mogao da "vidi" u prečniku od 1.000 kilometara. Oko same planine (i na njoj) bili su postavljeni PVO sistemi za njenu odbranu. Na vrhuncu, u Željavi je bilo skoncentrisano oko 60 aviona Mig-21, nasavremenijih koje je tada posedovala JNA.

Za Željavu su bile vezane mnogobrojne teorije zavere: Da se koristi u svrhu istraživanja i stvaranja nuklearnog oružja. Da jugoslovenske vlasti i JNA sprovode svemirski program.

Možda i najčudnija teorije zavere govore da je JNA u Željavi krila NLO koji se srušio "negde u Bosni". Pa čak i da se tu kriju tela stradalih vanzemaljaca!

{vembed Y=zv8kjS_xDYs}

Neslavan kraj

Željava je doživela neslavan kraj, baš kao i država koja ju je pravila. Aerodrom je korišten u borbene svrhe manje od godinu dana u građanskom ratu, prilikom raspada Jugoslavije.

Konačno prilikom povlačenja iz BiH, JNA ju je urušila eksplozivom. Od nekada najveće podzemne baze u Evropi, ostali su samo ulazi u tunele i piste koje su zarasle u travu i korov.

Izvor: Srbija Danas/Croatia Infiltration

U bivšoj Jugoslaviji rodile su se neke od najvećih i najpoznatijih ljubavnih veza na javnoj sceni. Narednih pet o kojima ćete čitati zaista su ostale zapamćene kao velike, sudbinske i prave ljubavi.

"Ako promašimo ljubav - promašićemo i život" - stara je izreka. Izgleda da oni nisu promašili život.

Milenu i Dragana spojio je film. Upoznali su se na snimanju Horoskopa, 1969. godine, a dve godine kasnije, u decembru 1971. godine, su se i venčali tokom rada na filma Kako su se volele dve budale. Onako, usput, nenadano, baš kako to život ume da namesti.

- Snimali smo u Zvezdarskoj šumi, dramu Duška Radovića. U pauzi za ručak Dragan i ja smo skoknuli do opštine Vračar i venčali se. Na putu do opštine pridružila nam se Seka Sablić - ispričala je Milena jednom prilikom.

Ona i Dragan su bili dobri prijatelji, družili su se još na FDU. Kad su postali službeno bračni par, otišli su na ručak. Posle su se vratili u Opservatoriju na Zvezdari i nastavili snimanje, kao da se ništa nije dogodilo. Nemaju ni jednu fotografiju s venčanja, niko ih nije fotografisao.

Njihova ljubav je trajala punih 45 godina, sve do Nikolićeve smrti, koju Milena Dravić do poslednjeg dana nije prežalila.

Dragan je o Mileni uvek pričao na poseban način, činilo se da je iz dana u dan sve više voli.

- Kad sam joj prišao, imao sam utisak da je devojka koju poznajem čitav život. Osvojila me je svojom neposrednošću i normalnošću - govorio je pokojni Dragan Nikolić.

Jedno drugom su bili i najveća podrška, i najveći kritičari.

- Za brak koji traje četiri decenije može se naći više razloga da se prekine, nego da opstane. Ali, najlakše je nešto preseći i završiti, mnogo je teže boriti se da se sačuva. Ali, ponekad mala svađa može osvežiti dan. Ponekad je potrebno i biti ljubomoran, jer je i to jedan od pokazatelja ljubavi - izjavio je svojevremeno Dragan Nikolić.

Za razliku od njegovog poslovnog života koji mu je donosio sreću i tugu, život uz suprugu Branku Petrić i sinove Uliksa i Hedona, Bekimu je pričinjavao radost do kraja života.

Bekimova ljubav s koleginicom Brankom bila je poput najlepše filmske priče. On i tadašnja glumačka početnica igrali su supružnike u predstavi Jaje i, mada su se kradom promatrali, tada još nisu započeli vezu. Sudbina je htela da ih reditelj Jakov Lind naredne godine ponovno angažuje, a tokom snimanja u Opatiji rasplamsale su se emocije koje više ništa nije moglo da obuzda. Branka je ubrzo ostala u drugom stanju, ali Bekim je tada snimao seriju Odisej u Rimu, pa su se u Večnom gradu i venčali.

U pratnji kumova Ognjena Price, tadašnjeg jugoslovenskog ambasadora u Rimu, i Zorice Budisavljević, sestre Jovanke Broz, Branka je otputovala u Italiju, gde su uspeli da se venčaju iz drugog pokušaja, jer su im nedostajala neka dokumenta. Slavlje povodom braka upriličeno je u prestižnom rimskom restoranu, a među gostima bili su Beba Lončar, prva supruga Dikana Radeljaka, kao i Voren Biti. Ubrzo im se rodio prvi sin Uliks, a kasnije i drugi Hedon.

Ava Gardner i Kendis Bergen, velike glumačke zvezde, navodno su se udvarale Bekimu, no ni jedna nije mogla da otera Branku iz njegovog srca.

Ljubav između ovo dvoje vrsnih umetnika trajala je sve do smrti doajena jugoslavenske kinematografije 2010. godine, kada je on počinio samoubistvo. Pretpostavlja se da se na takav očajnički čin odlučio zbog teške bolesti.

U velikom intervjuu koji je dao za magazin Newsweek, teniski stručnjak Radmilo Armenulić govorio je i o braku s tragično nastradalom muzičkom zvezdom Silvanom Armenulić.

Njihova filmska ljubavna priča počela je kada je fini mladić, sportista iz imućne porodice, sreo lepu kafansku pevačicu. I ludo se zaljubio!

- Prvi put sam je video u hotelu Grand, tamo je pevala. Bila je veoma zgodna, naručio sam pesmu, tako je i krenulo. Silvana je bila vrlo inteligentna, iako nije bila školovana, čitala je, drugačije se oblačila. I onda sam se oženio - ispričao je Armenulić.

Protiv njihove ljubavi su bili skoro svi, ali on je bio odlučan. „Niko nije bio zadovoljan tom vezom. Svi su govorili: kafanska pevačica, nije to za tebe, ti si ipak školovan čovek… Da li je naš brak bio greška? Nije! A dobili smo i predivnu ćerku“, prisetio se Armenulić godina kad se borio protiv predrasuda sredine.

A onda se u trenutku kada su i njemu i Silvani karijere bile u usponu, dogodila tragedija

- Došlo je do sudara na Ibarskoj magistrali, bilo je jezivo. Vozeći 150 na sat podleteli su pod kamion, šef orkestra Rade Jašarević, Silvana i njena sestra Mira Barjaktarević, koja je bila u petom mesecu trudnoće - ispričao je s tugom Armenulić.

Neverovatna priča o životu i sudbini Silvane Armenulić, rođene pod imenom Zilha Barjaktarević u Doboju (gledali smo isečak iz njene karijere i u hit filmu "Toma"), i danas budi pažnju javnosti. U vreme njihovog braka, tabloide su punile priče o Silvaninom sukobu s navodnom Radmilovom ljubavnicom, ali i njenom bliskom odnosu s pevačem Tomom Zdravkovićem.

- Imaš našeg Matiju i nastavi dalje - otkrila je Gabi Arsenove poslednje reči.

Arsen Dedić i Gabi Novak braku su dobili jednog sina, Matiju Dedića, a iz prvog braka veliki kantautor ima ćerku Sandru Dedić.

Zajednički život i brak velikana muzičke scene urodio je desetinama albuma i šansona uz koje su odrasle mnoge generacije. Svi pamte i vole predivne numere "Pamtim samo sretne dane" i "On me voli na svoj način", koje je Arsen napisao za svoju Gabi.

Uvek je govorio da su oni običan par sa svetlim i tamnim trenucima.

- Prošli smo zajedno sve oblike nasilja, požar u kući, gubitak prvog djeteta, i što su njoj radili, i što su meni radili… U Gabi sam našao podršku, ona mi je obećala da će me do kraja svom snagom štititi. Tako je i bilo - pričao je.

U javnosti je uvek prevladavala slika o ljubavnoj idili između žene stene i ćudljivog umetnika.

Upoznali su se 1958. godine u Zagrebu ispred televizijskog studija. Oboje su u to vreme bili u braku, Gabi sa kompozitorom Stipicom Kalođerom, s kojim je ostala sve do 1970. godine, a Arsen s Vesnom Matoš, nećakom pesnika i noveliste Antuna Gustava Matoša. Nakon što su se razveli od supružnika postali su ljubavnici, zatim roditelji Matije, a mesec dana nakon njegovog rođenja i bračni par. Venčali su se 1973. godine.

- Moje poštovanje prema Arsenu bilo je veliko, kakav god da je bio fakin. On je dobro znao da će naći u meni ženu koja će ga podržavati do posljednjeg trena, koja će ga njegovati, čuvati, biti na njegovoj strani - rekla je Gabi nakon Arsenove smrti.

Arsen je duboko cenio Gabi kao osobu i kao pevačicu.

- Ja sam tada bio tek estradni početnik, a Gabi je već pevala s glazbenicima kao što je bio Luis Armstrong, ni manje ni više - priznao je Arsen supruzi veliki uspeh.

Izvor: blic.rs

Održavanje hidratacije je važno za varenje. Topla voda, biljni čajevi i određeni sokovi takođe mogu smanjiti upalu i pomoći poboljšanju zdravlja creva.

Težina i bolan stomak samo su neki od problema sa kojima možete da se suočite kada vaš digestivni sistem ne funkcioniše dobro.

Međutim, možete pomoći varenju tako što ćete piti napitak koji umiruje vaš digestivni trakt, poboljšava zdravlje creva i podstiče apsorpciju hranljivih materija.

Topla voda i kombuha mogu pomoći vašem varenju, ali trebalo bi da izbegavate prekomerne količine alkohola ili gaziranih napitaka ako imate problema s varenjem.

Šta treba da pijete posle obroka kako biste pomogli varenju?

Kada hrana ili tečnost uđe u telo, putuje niz jednjak do želuca gde se razgrađuje enzimima za varenje. Zatim ulazi u creva gde se hranljive materije apsorbuju u krvotok.

Tokom ovog procesa, bakterije u crevima igraju važnu ulogu u funkciji varenja. Zapravo, poremećaj bakterija u crevima povezan je s gojaznošću i upalnim bolestima creva.

Voda i vlakna takođe su važni u ovom procesu, pomažući prolazak otpada kroz digestivni trakt i omekšavanje pražnjenja creva.

Pića koja podstiču apsorpciju hranljivih materija, promovišu zdravlje creva i pomažu u sprečavanju upala u crevima uključuju:

Voda: Osim što je važna za varenje, istraživanja ukazuju da topla voda može pomoći bakterijama u crevima.

Biljni i začinjeni čajevi: To uključuje čaj od nane, kurkuma čaj, đumbir čaj i čaj od komorača. Biljke i začini u čaju mogu smanjiti upalu i ublažiti simptome probavnih tegoba.

Sok od šljiva: Bogat vlaknima, ovaj napitak može podstaći pražnjenje creva.

Zeleni sokovi ili smutiji: Ova pića sadrže visok nivo vode i vlakana, što može pomoći glatkom prolasku otpada kroz digestivni sistem.

Kombuha: Izvor mnogih probiotika, istraživanja ukazuju da ovaj napitak može pomoći i u apsorpciji hranljivih materija.

Kefir: Puno probiotika, ovaj fermentisani napitak sadrži različite važne hranljive sastojke.

Koja pića treba izbegavati posle obroka?

Iako neka pića mogu poboljšati varenje, druga su očigledno manje korisna. Na primer, gas u gaziranim pićima može povećati nivo želudačne kiseline, izazivajući nadutost i neugodnu želju za podrigivanjem.

Istraživanja jasno pokazuju da konzumiranje velikih količina alkohola može:

povećati upalu u crevima
oštetiti vaš digestivni trakt
negativno uticati na zdravlje vašeg creva

Nešto što takođe treba imati na umu: Ako ste intolerantni na laktozu, konzumiranje pića s kravljim mlekom može dovesti do gastrointestinalnih smetnji i upale.

Izvor: danas.rs

Pisac naučne fantastike Ted Ćang napisao je klasičnu kratku priču u kojoj mladi trgovac putuje godinama u budućnost i tu sreće buduću verziju sebe.

Tokom priče, čovek dobija upozorenja, obećanja i savete od njegove starije, mudrije verzije.

Ta predskazanja potom menjaju tok trgovčevog života sve dok konačno ne postane stariji čovek, koji opet sreće mlađu verziju sebe i prosi mu iste mudrosti.

Scenariji poput ovog izuzetno su popularni i tema su mnogih romana kao i filmova poput Povratka u budućnost, i TV serija Porodični čovek, Kvantni skok i Doktor Hu.

Iz očiglednih razloga, ovi narativi su oduvek bili prepuštani svetu naučne fantastike.

Ali šta ako – a to je jedno veliko ako – biste mogli da sretnete budućeg sebe?

Kakvo neobično pitanje, ali verujem da ga vredi postaviti.

Ja sam psiholog i profesor, te sam svestan da razgovor o hipotetičnim posledicama putovanja vremeplovom može da zvuči neobično kad potekne od nekoga poput mene.

Ali moje istraživanje u poslednjih 15 godina nije previše udaljeno od ove teme.

Uglavnom sam se usredsređivao na razmišljanja ljudi i njihovom odnosu prema budućem sebi i nedavno sam objavio knjigu na tu temu.

U njoj istražujem razloge zašto nam je toliko teško da donosimo dugoročne odluke i kako – unapređenjem emocionalne povezanosti sa našim budućim sobom – možemo u konačnici da donosimo bolje odluke.

Tokom istraživanja sam primetio da često zamišljamo budućeg sebe kao potpuno drugu osobu.

Ta sklonost može da nam donese probleme.

Da biste stekli sliku zašto, pomislite na nekoga u vašem životu kog jedva da poznajete: komšiju ili kolegu, na primer.

Kad bi taj neznanac od vas tražio da se žrtvujete za njega – na primer, da mu pozajmite novac – mogli biste ljubazno da ga odbijete.

Ali ako se prema budućem sebi odnosimo na isti način, onda ima smisla zašto ponekad pokleknemo pred kratkoročnim žudnjama kao što je kupovina luksuznog televizora ili automobila, umesto da uradimo nešto zbog čega ćemo se osećati bolje na duže staze – uštedeti za letovanje sledeće godine, na primer.

Kad bismo samo mogli da pretvorimo budućeg sebe u manjeg neznanca: u ljude kao što su naši partneri, najmiliji ili najbolji prijatelji.

Jedan način da se premosti emocionalni jaz je da razmišljamo o budućem sebi na konkretnije i živopisnije načine.

Ono što je živopisno je emocionalno, a ono što je emocionalno može da nas natera na delanje.

U skorašnjoj studiji, na primer, moji saradnici i ja smo se udružili sa jednom bankom i otkrili da su klijenti, kad vide ostarele slike sebe pored podsticajnih poruka za štednju za penziju, 16 odsto skloniji da uplate u fond od ljudi koji su samo dobijali podsticajne poruke.

Drugi radovi su pokazali da pisanje pisama budućem sebi – a onda i od njega – može na sličan način da ojača vezu između sadašnjeg i budućeg sebe.

U redu, pokazivanje ljudima slike njihovog ostarelog lica ili navođenje da se upuste u hipotetične razgovore daleko su od pravog susreta uživo sa budućim sobom.

Ali nije teško zamisliti da će u bliskoj budućnosti biti moguće mnogo bogatije interakcije uz pomoć veštačke inteligencije.

Šta bi bilo kad bi model veštačke inteligencije sličan ČetGPT-ju ili Bardu mogao da se obuči na životnim iskustvima pojedinca?

Ovi modeli postali su izuzetno pametni učeći iz beskrajnih setova podataka kako ljudska bića komuniciraju i praktično rade na osnovu pravljenja predviđanja.

Kad bi takav model inkorporirao stvari kao što su vaše rodno mesto, istorija školovanja, karakterne crte, veze i hobiji – baš kao i kod miliona drugih ljudi – možda bi mogao da predvidi kakva ćete osoba biti za 10 ili 20 godina.

Da se razumemo, model ne bi predviđao koje biste odluke tačno donosili.

Više bi pokazivao vaš potencijal, zasnovan na životima ljudi sličnih vama: ne samo jedan mogući život za vas, već više, najverovatniji mogući životni put za vas.

Kao vremenski putnik, ne iznenađuje da je Doktor Hu ne jednom sretao samog sebe.

A opet, uprkos mudrosti i iskustvu, oni su se često ophodili jedni prema drugima kao potpuni neznanci – provodeći susrete svađajući se, kritikujući odevanje jedni drugih ili komentarišući redizajnirani Tardis.

E, sad zamislite razgovor sa tom budućom verzijom sebe na isti način na koji biste razgovarali sa prijateljem ili najmilijim danas.

Šta biste ga pitali?

Izdvajanje malo vremena da zamislite susret sa budućim ja može da vam pomogne da donosite bolje odluke danas
Moja prva refleksna reakcija – i drugih ljudi sa kojima sam o tome razgovarao – često je otpor.

Izvor ovoga svodi se na našu želju da sebe doživimo kao jedinstvene.

Kako, pitamo se, algoritam može da napravi predviđanje za mene – mene sa složenim karakteristikama koje me čine jednim u osam milijardi?

A opet moram da prihvatim – nerado – da nisam baš toliko jedinstven koliko bih voleo da budem, a algoritmi već svakodnevno predviđaju moju ličnost, želje i izbore.

Svaki put kad slušam personalizovanu muzičku listu na Spotifaju ili pokažem da mi se sviđa Netfliksova preporuka, neki oblik veštačke inteligencije ju je već predvideo.

Kako ovi algoritmi postaju sve moćniji, sa većim pristupom podacima o nama i drugim sličnim ljudima, nema razloga da se ne prošire dalje od površinskih detalja kao što su izbori za zabavu budućeg mene.

Oni bi mogli da predvide kako će se starija, pametnija verzija vas osećati u vezi sa odlukama u vašem životu.

Osam pitanja koje možete da postavite „budućem sebi“

Dakle, da se vratim na moje prvobitno pitanje: da stvarno možete da putujete vremeplovom i sretnete budućeg sebe, o kojim aspektima vašeg života biste više voleli da znate?

Za koje biste voleli da ostanu obavijeni velom tajne?

A ako biste odustali od tog susreta, zašto?

Razmišljao sam mnogo šta bih ja uradio.

Moj prvi instinkt bio bi da pitam budućeg sebe stvari kao što su… Da li si srećan?

Da li je tvoja porodica srećna i zdrava?

Da li je okruženje bezbedno za tvoje unuke i praunuke?

Što sam više razmišljao o tim prvobitnim pitanjima, sve sam više shvatao koliko se brinem zbog onoga što nam budućnost donosi.

Vrlo neformalna anketa sprovedena na mojoj ženi i nekoliko prijatelja pokazala je da nisam usamljen u toj sklonosti.

Ali što sam dalje razmišljao, shvatio sam da bi najmoćnija pitanja bila ona koja bi mi pomogla da donesem bolje odluke danas.

Sa tim ciljem, mogao bih da sastavim nekoliko pitanja koja bi trebalo da započnu dijalog između nas, kao što su:

● Na šta si najviše ponosan i zašto?

● Na koje si se načine – i pozitivne i negativne – vremenom promenio?

● Šta ti najviše nedostaje iz ranije faze života?

● Za kojim delima si zažalio?

● Za kojim delima si zažalio što ih nisi uradio?

● Koji je vremenski period koji bi najviše voleo da ponoviš?

● Na šta bi trebalo više da obraćaš pažnju danas?

● Na koje stvari bi trebalo da stavim malo manji naglasak?

Zamislite da postavite ovih osam pitanja vašem budućem sebi.

Šta biste mogli da saznate što bi promenilo vaš život danas?

Bio bi to verovatno najvažniji razgovor u vašem životu.

Međutim, istina je da ne morate da čekate da izmisle vremeplov ili naprednu veštačku inteligenciju za odgovore na osnovu kojih možete nešto da učinite.

U mojim psihološkim istraživanjima, naučio sam da izdvajanje malo vremena za zamišljanje tog susreta može da vam pomogne da donosite bolje odluke danas, premostivši emocionalni jaz između onoga ko ste danas i onoga ko ćete biti sutra.

Potrebno vam je samo malo mašte i spremnosti da se zamislite u koži osobe prema kojoj se trenutno odnosite kao prema neznancu.

Izvor: danas.rs

Božićna zvezda je tradicionalno ukrasna biljka za praznike, ali ona u prirodi izgleda drugačije nego u našim domovima.

Iako se božićna zvezda koja ukrašava naše praznične stolove ili prozorske daske uglavnom uzgaja u plastenicima u Evropi, njihova domovina je Centralna Amerika, piše N1.si. Kako izgledaju u prirodnom okruženju?

Božićne zvezde, koje su neizostavni deo praznične dekoracije našeg doma, zapravo potiču iz suvih tropskih šuma u brdovitijim predelima Meksika i Gvatemale. Pripadaju velikoj porodici mlečika.

U prirodi, gde preferiraju što stabilnije temperature oko 18 stepeni Celzijusa, izgledaju kao žbun ili malo drvo.

Božićna zvezda u domu ne izdržava dugo

Za razliku od saksijskih božićnih zvezda, koje u domovima često jedva izdrže do kraja zime, one su višegodišnje biljke u svom prirodnom staništu.

Narastu do četiri metra u visinu, a u hladnijem delu godine, slično našim listopadnim drvećem, osipaju veći deo lišća.

U blažim klimama, gde temperature retko padaju ispod 10 stepeni Celzijusa, pojavljuju se i kao ukrasno drveće.

Takođe su prilično česti u turističkim kompleksima na karipskim ostrvima.

Izvor: danas.rs

Kada se odlučimo da kupimo polovni automobil od privatnog prodavca, postavljanje nekih pitanja vrlo je važno kako bismo bili sigurni da je vozilo ispravno.

Jutarnji list list napravio je spisak ovih važnih pitanja za prodavce polovnjaka, a ako i vi planirate da sada ili u skorijoj budućnosti kupite polovni automobil, savetujemo da ih zapamtite.

Relevenatna pitanja za prodavca pre odluke da se kupi polovni automobil
1. Zašto prodajete auto?
Pitanje koje može otkriti važne informacije o povodu prodaje, poput nedostatka prostora ili predstojećih skupih održavanja vozila.

2. Koliko dugo imate auto?

Informacija o periodu vlasništva može pružiti uvid u istoriju automobila i potencijalne probleme. Ako je reč o mesec dana, verovatno imate posla s preprodavcem koji želi brzu zaradu.

3. Gde ste nabavili auto?

Pitanje o prethodnom vlasništvu može otkriti važne informacije o istoriji vozila. Uvreženo je mišljenje da je sigurnije kupiti automobil od vlasnika koji ga je kupio u našoj zemlji nego iz uvoza jer tada o samoj istoriji vozila često nema dostupnih informacija (kilometraža, održavanje, popravke).

4. Da li je vozilo učestvovalo u saobraćajnoj nesreći i da li su obavljene neophodne popravke?

Tražite detalje o eventualnoj prethodnoj šteti i zamolite za račune popravaka.

5. Kakvo održavanje je urađeno?

Pitajte o redovnom održavanju, poput zamene ulja, rotacije guma i većih usluga preporučenih od strane proizvođača.

7. Da li je nešto veće zamenjeno na vozilu?

Informacije o zamenjenim delovima, poput guma, kočnica ili amortizera, mogu otkriti koliko je vozilo održavano u odnosu na kilometražu.

8. Da li sve na autu radi?

Pitajte prodavca o ispravnosti svih funkcija vozila pre nego što odete na probnu vožnju.

9. Da li je sva dokumentacija uključena?

Potražite servisne zapise, koji mogu pružiti uvid u redovno održavanje i povećati vrednost vozila.

Pitanja pre, tokom i nakon probne vožnje

1. Kako nešto na automobilu funkcioniše?

Nemojte se ustručavati da pitate prodavca o radu specifičnih funkcija vozila. Obratite pažnju na zvukove koje pravi polovni automobil.

3. Da li je moguće izvršiti pregled automobila kod automehaničara pre kupovine?

Razmotrite mogućnost nezavisnog pregleda vozila od strane automehaničara kojem verujete pre nego što donesete odluku da kupite dati polovni automobil.

4. Da li postoji mogućnost da se isproba polovni automobil koji je na prodaju?

Obratite se prodavcu za dozvolu probne vožnje kako biste bolje ocenili performanse vozila.

5. Da li će prodavac rešiti neki uočen problem i obavati servis vozila pre nego što ga kupite?

Ako pronađete nedostatak, razgovarajte s prodavcem o mogućnostima popravki ili servisa pre zaključenja kupoprodajnog ugovora i o čijem trošku će to da se obavi.

Izvor: danas.rs

Osamnaestogodišnji haker koji je ukrao i objavio nekoliko video snimaka dugo očekivane video igre „Grand Theft Auto VI“ biće smešten u bolnicu sa visokim nivoom obezbeđenja u Velikoj Britaniji sve dok ne bude ocenjeno da više ne predstavlja opasnost po javnost.

Ova presuda doneta je nekoliko meseci nakon što je haker proglašen krivim za hakovanje više tehnoloških kompanija, uključujući i Rokstar gejms (Rockstar Games), koji je razvio GTA.

Britanski sudija je izjavio da su veštine hakera za izvođenje sajber napada takve da predstavlja visoki rizik za javnost. Tu izjavu podržala je i procena njegovog mentalnog zdravlja koja je korišćena u presudi, a u kojoj se navodi da je haker „visoko motivisan“ i „nastavlja da izražava nameru da se što pre vrati sajber kriminalu“, prema informacijama BBC-a.

Haker, Arion Kurtaj, proglašen je krivim za hakovanje u avgustu, a prethodno je smatran nesposobnim za suđenje zbog poremećaja iz autističnog spektra, izveštava Blumberg. Sudija je navela u presudi da postoji i rizik da ga onlajn hakeri ubede da počini još sajber zločina.

Kurtaj je bio na slobodi pod kaucijom nakon hakovanja giganta za proizvodnju čipova Envidija i britanskog internet provajdera EE, kada je uspeo da probije zaštitu Rokstara, proizvođača GTA VI, koristeći Amazon Firestick, svoj hotelski TV i mobilni telefon.

Provalio je u interni Slack server kompanije i zapretio da će objavljivati izvorni kod ako Rokstar ne plati otkupninu u visini od nekoliko miliona dolara.

Kurtaj je deo hakerske grupe pod imenom Lapsus$, koja je svojim hakovanjima poput Envidije, Rokstara i Ubera nanela tim kompanijama štetu od gotovo 10 miliona dolara, izveštava BBC.

Osmnaestogodišnjaka je prošle godine uhapsila londonska policija nakon hakovanja Rokstara i krađe 90 klipova iz igre „Grand Theft Auto VI“. Kurtaj i neidentifikovani 17-godišnji mladić su odvojeno proglašeni krivim u avgustu za ozbiljno zloupotrebljavanje računara, iznudu i prevaru hakovanjem EE i Nvidia.

Rokstar se suočio s brojnim izazovima u vezi sa hakovanjem tokom razvoja „Grand Theft Auto VI“, jedne od najviše očekivanih igara, koja treba da se pojavi 2025. Razvojni studio je javno priznao upad u mrežu prošle godine, gde je treća strana pristupila poverljivim informacijama i snimcima razvoja GTA VI.

Vreme upada i broj procurelih klipova poklapaju se sa navodima u presudi Kurtaju. FBI je istraživao upade u ovaj razvojni studio, kao i hakovanja koja su počinjena protiv Ubera. U blog postu ove kompanije za deljenje vožnje, navedeno je da postoje izveštaji da je isti akter koji je provalio u Rokstar takođe hakovao Majkrosoft, Cisko, Samsung, Envidiju i Oktu, prema podacima IGN-a.

Izvor: forbes.n1info.rs