Da li ste ikada sreli nekoga ko deluje smireno, a ispod površine krije "vulkan"? Ovi ljudi često imaju skrivene karakteristike koje možda nisu tako lako uočljive.

Osam skrivenih karakteristika koje često muče čak i ljude najmirnijeg izgleda, piše Hack Spirit.

Savršen spoljašnji izgled

Da li ste se ikada zapitali kako neki ljudi uspevaju da tako dugo deluju smireno? To nije magija, niti je uvek prirodna. Često je savršena fasada, pažljivo održavana.

Mnogi pojedinci koji spolja izgledaju smireni zapravo se iznutra suočavaju sa anksioznošću. Postali su stručnjaci u održavanju spokojne spoljašnjosti kako bi sakrili nemir koji se dešava unutra. Ali zašto? To je zato što osećaju potrebu da stalno dokazuju da imaju sve pod kontrolom.

Ovaj samonametnuti pritisak da uvek izgledate zajedno može biti veliki skriveni stresor. Prepoznavanje ove karakteristike i razumevanje njenih posledica je prvi korak u otkrivanju skrivenih stresora koji vrebaju ispod mirne površine.

Strah od neuspeha

Pojedinci su skoro uvek opušteni i nasmejani, ali ispod te smirene spoljašnjosti krije se tajni stresor – dubok strah od neuspeha.

Mnogi ljudi koji na površini izgledaju smireni, tiho se bore sa strahom od neuspeha. Njihov privatni horor igra u njihovim glavama, što dodatno povećava njihovu anksioznost. Pomisao da ne ispunjavate očekivanja – svoja ili tuđa – može biti značajan skriveni stresor.

Nerešen konflikt

Da li ste znali da je nerešen konflikt glavni izvor stresa i anksioznosti? Oni koji na površini izgledaju smireni mogli bi da se bore sa nerešenim pitanjima, od ličnih odnosa do profesionalnih nesuglasica.

Ova unutrašnja napetost može narušiti njihov mir, držeći ih anksioznim čak i ako to ne pokažu. Problem sa nerešenim konfliktom je što on ne nestaje tokom vremena. U stvari, često raste, hraneći anksioznost koja već postoji.

Dakle, iako se spolja mogu činiti netaknutim, mogli bi da nose nevidljivu težinu nerešenog sukoba.

Preterano razmišljanje

Prekomerno razmišljanje je još jedan skriveni stres koji je uobičajen među onima koji izgledaju smireni na površini. Možda izgledaju opušteno i neometano, ali njihovi umovi mogu raditi 24 sata dnevno.

Preterano razmišljanje o svakoj odluci, ponavljanje prošlih razgovora, briga o budućim scenarijima mogu povećati njihovu anksioznost. Ovo stalno mentalno brbljanje može biti iscrpljujuće i stresno, čak i ako nije vidljivo spolja.

Zato nemojte da vas zavara smireno držanje. To bi moglo biti samo paravan za um koji je u preopterećenju.

Usamljenost

Usamljenost nije uvek samoća. Ponekad se radi o tome da se osećate neshvaćeno ili nepovezano, čak i kada ste okruženi ljudima.

Ljudi koji spolja izgledaju smireno često se mogu osećati izolovano iznutra. Možda se bore da izraze svoja osećanja ili da se povežu sa drugima na dubljem nivou.

Zapamtite, samo zato što neko nosi svoj teret tiho ne znači da nije težak. Usamljenost ih može opterećivati, čak i ako zadrže spokojnu spoljašnjost. To je tiha bitka koju vode svaki dan, skrivena ispod površine.

Visoka očekivanja

Visoka očekivanja mogu biti skriveni stresor za one koji na površini izgledaju smireni. Težnja da se ispune ovi standardi — bilo da su oni sami ili drugi — mogu podstaći vatru anksioznosti. To je kao da stalno pokušavate da pogodite metu u pokretu.

Mirna spoljašnjost često prikriva borbu da se održi korak sa ovim visokim očekivanjima. To je nemilosrdna trka i može uticati na njihovo mentalno zdravlje, čak i ako to ne pokažu.

Nedostatak brige o sebi

U svetu gde se zauzetost često poistovećuje sa uspehom, lako je zanemariti brigu o sebi. Oni koji spolja izgledaju smireno možda štede na brizi o sebi, dajući prednost drugim stvarima nad sopstvenom dobrobiti.

To može značiti preskakanje obroka, nedovoljno spavanje ili ignorisanje emocionalnog zdravlja.

Iako mogu da održavaju mirnu spoljašnjost, nedostatak brige o sebi može biti značajan skriveni stresor.

Nemogućnost da se kaže „ne“

Nesposobnost da se kaže „ne“ može biti jedna od najvećih skrivenih karakteristika onih koji na površini izgledaju mirno. Mogu da preuzmu više nego što mogu da podnesu, previše se zalažući u pokušaju da udovolje drugima ili izbegnu sukob, prenosi N1 Sarajevo.

Ovaj stalni čin žongliranja može povećati njihovu skrivenu anksioznost. U redu je postaviti granice. U redu je reći „ne“. I što je najvažnije, u redu je da svoje mentalno zdravlje stavite na prvo mesto.

Jezikom cveća se vekovima govorilo i dan danas govori u mnogim zemljama širom sveta. Cveće je čak imalo veliku ulogu u delima engleskog pisca Vilijama Šekspira. Mitologije, folklori, soneti i drame starih Grka, Rimljana, Egipćana i Kineza začinjene su simbolikom cveća i bilja - i to sa dobrim razlogom.

Bez obzira da li darujete cveće za Osmi mart, prijateljima i rođacima za rođendan ili nekom drugom zgodom, skoro svako zamislivo osećanje može da se izrazi cvećem.

Cvet narandže, na primer, znači čednost, čistotu i ljupkost, dok, recimo, crvena hrizantema znači „volim te“.

Učenje posebne simbolike cveća postalo je popularna zabava tokom 1800-ih, a dublje značenje je dobilo tokom stroge vladavine kraljice Viktorije, koja je obožavala cveće. Skoro sve viktorijanske kuće su, uz Bibliju, imale i vodiče za dešifrovanje „jezika“ cveća, mada su se značenja menjala u zavisnosti od izvora.

U viktorijanskom dobu, kada strogi bonton nije dozvoljavao otvoreno izražavanje osećanja, cveće se prvobitno koristilo da se prenese poruka koja nije smela da se izgovori glasno. Kao vrsta nemog dijaloga, cveće je moglo da se koristi da se odgovori na „da“ i „ne“ pitanja.

Odgovor „da“ izražavao se cvećem predatim desnom rukom, a ako bi to bilo učinjeno levom, to je značilo „ne“.

Biljkama takođe mogu da se izraze i negativna osećanja, kao što su „uobraženost“ putem nara ili „gorčina“ putem aloje.

Slično tome, poklanjanjem ruže izražava se „posvećenost i ljubav“, dok cvet jabuke izražava „naklonost“, a vraćanjem udvaraču žutog karanfila izražava se „prezir“.

Zašto se baš karanfil poklanja za 8. mart

Na prvom Međunarodnom danu žena 1911. godine, žene su izašle na ulice s crvenim karanfilima na reverima kako bi demonstrirale. Karanfil je bio simbol da imaju pravo glasa. Crveni karanfil uzet je kao simbol jednakosti.

Naše bake i mame se sećaju svojih proslava u preduzećima kada je zapravo izgledalo kao da je karanfil jedino cveće na planeti, ali za to je postojao navedeni razlog, koji su kasnije mlađe generacije zaboravile.

Koliko je karanfil bio asocijacija na komunizam i nešto zastarelo govori scena iz filma Slobodana Šijana „Davitelj protiv davitelja“, koji je snimljen pre 40 godina. Čuveni prodavac karanfila, Pera Mitić, koga tumači maestralni Taško Načić, postaje serijski ubica, a žrtve bira po tome da li vole ili ne vole karanfile.

Takođe je bilo važno i kako je cveće bilo predstavljeno i u kakvom stanju.

Ako su cvetnice bile okrenute ka dole, onda je preneta poruka bila suprotna od onoga što se tradicionalno mislilo. Nešto je govorio i način na koji je ukrasna traka bila vezana: ako je traka vezana sa leve strane, simbolika cveća se odnosila na darivaoca, dok ako je bila vezana sa desne strane, osećanje je bilo u vezi sa primaocem.

Očiglednu poruku, naravno, prenosio je uveli buket.

Još primera poruka koje su se prenosile cvećem tokom viktorijanske ere uključuju zvončiće i ljubaznost, božure i stidljivost, ruzmarin i sećanje i lale i strast.

Značenja i tradicije povezane sa cvećem su se sigurno promenile tokom vremena, a različite kulture pripisuju različite ideje istoj vrsti.

Ipak, fascinacija „mirisnim rečima“ ostaje ista.

I, mada, u modernom dobu otvoreno pokazivanje emocija nije zabranjeno, štaviše psiholozi ga ohrabruju, cveće predstavlja i dalje, ne samo divan ukras, već se njime i danas šalju poruke.

Poruke poslate cvećem

Baš kao što je crvena moćna u prostoru i simboliše snažne emocije, crvena ruža je simbol ljubavi i strasti.

„Kraljica cveća“, kako je mnogi nazivaju, vezuje se i za rimsku boginju ljubavi Veneru. Prema predanju, na tlo gde je kročila prvi put Venera izrasle su crvene ruže.

Simbol ljubavi, ali i lepote i snage, predstavljaju i nežne i neobične orhideje. U drevnoj Kini smatrano je da podstiču plodnost, te su poklanjane mladim bračnim parovima, dok su u viktorijansko doba odslikavale luksuz.

Kada želimo nekome da izrazimo prijateljstvo, pravi izbor su žute ruže. Simbol prijateljstva su i delikatne frezije. One simbolizuju posvećenost i brigu, te su savršeni ukras u domovima, dok se nežnim belim margaritama ističe istinitost osećanja, nada i prijateljstvo.

Cvećem se može izraziti i poštovanje, divljenje i sreća.

Očaravajuća kamelija svojim prelepim laticama izaziva divljenje svakog ko je ugleda, te je savršeni simbol naklonosti i poštovanja. Isto prenose i ljubičaste ruže. Počev od sofisticiranih u nijansi lavande, pa do intenzivnog kolorita, one opravdano nose titulu „cvetne princeze“.

Za razliku od ljubičastih, ruže u ružičastim nijansama mogu vam pomoći da pokažete zahvalnost i uvažavanje, dok hortenzije simbolizuju zahvalnost za razumevanje. Naime, plave hortenzije se vezuju za zahvalnost, a ružičastima se prenose iskrena osećanja.

Ako nekome odlučite da poklonite gladiole, znajte da one izražavaju prirodnu gracioznost, ženstvenost, snagu i moralni integritet, iris simbolizuje nadu i veru, kala eleganciju i luksuz, lala je cveće ljubavi i zaljubljenosti, ljubičica simbol poštenja, privrženosti i pažnje, magnolija dostojanstva, a suncokret predstavlja snagu i dugovečnost.

Cveće u psihoterapiji

Dobrobit cveća je poznata i u psihoterapiji, gde je utvrđeno da ima pozitivan uticaj na raspoloženje ljudi.

Floralna ili cvetna terapija ukorenjena je u holističkoj i alternativnoj medicini i zasniva se na tome da vibraciona energija cveća može pozitivno da utiče na ljudske emocije i podstakne isceljenje.

Terapija uključuje korišćenje cvetnih esencija za lečenje različitih emocionalnih i psiholoških stanja.

Zagovornici cvetne terapije tvrde da ove esencije mogu da imaju interakciju sa rafiniranim telesnim energetskim sistemom, utičući na raspoloženje, smanjujući stres, i jačajući sveukupnu emocionalnu ravnotežu.

Dok je potrebno više istraživanja da bi se utvrdila naučna zasnovanost cvetne terapije, praksa i neke studije sugerišu da bi prisustvo i korišćenje cveća moglo da ima pozitivan uticaj na mentalno zdravlje i da doprinese osećaju boljitka.

Ono što je, međutim, očigledno je da cveće pruža vizuelno zadovoljstvo i ulepšava svaki prostor, stvarajući vizuelno stimulativnu i pozitivnu atmosferu. Prisustvo cveća u zatvorenim prostorima doprinosi biofilnom dizajnu, koji ističe povezanost ljudi i prirode. Istraživanja ukazuju da izloženost prirodi, čak i preko cveća, može da popravi raspoloženje, smanji stres i poveća produktivnost.

Potom, mnoge vrste cveća imaju veoma prijatne mirise, poput jasmina ili kamelije, što ima smirujući efekat. Mirisi su blisko povezani sa emocijama i sećanjima.

Neke studije čak sugerišu da prisustvo cveća u radnom prostoru može da poveća kreativnost i utiče na brže rešavanje problema.

Od kolevke pa do groba

Cveće je nezaobilazno i na mnogim proslavama – rođenjima, svadbama, rođendanima, gde podstiče radost i dobro raspoloženje.

Ne treba, međutim, zaboraviti da se njime ispraća i pokojnik, govoreći umesto nas kada u teškim trenucima ne možemo da pronađemo prave reči utehe. Cvetni aranžmani za sahrane su jedan od načina da kažemo poslednje „zbogom“ voljenoj osobi, ali i da iskažemo poštovanje njegovoj porodici.

Tradicija cveća na sahranama postoji više od 60.000 godina, o čemu svedoči otkriće američkog arheologa Ralfa Soleckog koji je 1960-ih u pećini Šinadar u Iraku pronašao grobnicu koja je bila ispunjena različitim vrstama biljaka.

Međutim, prvobitno, ono nije imalo sentimentalni značaj. Korišćeno je za prekrivanje neprijatnog mirisa tela koji se javljao pre nego što bi bila održana služba.

Dakle može se reći, od rođenja pa do smrti – cveće naše nasušno.

Izvor: n1info.rs

Uprkos svemu, ponovo je našla volju za životom i postala aktivistkinja.

Italijanska manekenka i voditeljka Džesika Notaro 2017. godine je doživela nešto što joj je zauvek promenilo život, a zbog toga je postala i aktivistkinja i veliki borac za ženska prava.

Naime, njen bivši dečko Edson Tavares, 10. januara 2017. godine prosuo joj je kiselinu po licu.

Njih dvoje upoznali su se na poslu i zajedno su bili tri godine, ali je Džesika odlučila da okonča vezu zbog Edsonove agresivne prirode.

Tog 10. januara manekenka je iz svog stana u Riminiju izašla da se nađe sa prijateljima koji su želeli da je oraspolože, budući da je tog dana bila šesta godišnjica od smrti njenog rođenog brata.

Ispred zgrade je ugledala Edsona i nije mogla ni da pretpostavi da će joj lice politi kiselinom.

Nakon ovoga je, pored deformiteta lica, gotovo i izgubila vid na jedno oko, a svoj izgled prvi put je kasnije pokazala u jednoj emisiji.

„Hoću da vidite šta mi je uradio. Ovo nije ljubav“, rekla je ona tada.

„Dva meseca sam bila kao u zatvoru. Više ne mogu da živim kao nekada. Ne smem da izlazim na sunce, po ceo dan nosim masku, a lice me boli sve vreme. Sve pare trošim na lekove… Svakih pola sata moram da stavim kapi u oči i namažem kožu“, rekla je ona za „Daily Mail“.

„Čak i ako budem bolje, unutrašnji ožiljci će ostati do kraja života. Uvek ću se plašiti da izađem iz kola i hodam do kuće, jer tu scenu ću stalno vrteti u glavi. Lice mi je uništeno, ali usta i nos su netaknuti. I dalje sam zadržala svoje crte lica, i prepoznajem svoj odraz u ogledalu“, dodala je manekenka.

Tom prilikom je ispričala i kako je došlo do napada.

„Sigurno se krio među ostalim automobilima jer se pojavio čim sam izašla iz kola. Osetila sam plastiku flaše na svom licu, a on je još podigao ruku kako bi bio siguran da će svu kiselinu iz boce izliti na mene. Lice je počelo da mi gori i ubrzo sam izgubila vid. Te noći u bolnici sam se molila da mi uzmu lepotu i šta god mora da se uzme, samo da sačuvam svoje oči, jer one su ogledalo duše“, ispričala je ona za pomenuti medij.

Edson Tavares prvostepeno je osuđe na 18 godina zatvora, ali mu je nakon žalbe kazna smanjena na 15 godina.

Džesika je rekla kako ne želi osvetu.

„Jedina stvar koju bih želela je da on dođe da me obiđe i vidi šta je uradio“, ispričala je ona svojevremeno.

Izvor: nova.rs

Naučnici su objavili istraživanje u časopisu Cell koje je otkrilo do sada nepoznat mehanizam deaktivacije gena koji sprečavaju razvoj tumora.

Otkriće ovog mehanizma omogućava razumevanje povezanosti rizika od raka sa nezdravom ishranom ili nelečenim metaboličkim stanjima kao što je dijabetes.

U novoj studiji naučnici iz Singapura i Velike Britanije pokazalo se da promene u metabolizmu glukoze mogu da podstaknu razvoj tumora privremenim deaktiviranjem gena BRCA2, koji štiti ljudsko telo od tumora.

Šta su BRCA1 i BRCA2?

BRCA1 i BRCA2 su ljudski geni povezani sa naslednim oblicima raka dojke i jajnika.

BRCA1 kodira protein koji pomaže u sprečavanju ćelija da se brzo dele i rastu van kontrole. BRCA2 kodira protein uključen u popravku oštećenog DNK.

Svako ima dve kopije ovih gena, jednu nasleđenu od majke, a drugu od oca. Ako osoba nasledi mutirani BRCA1 ili BRCA2 od jednog roditelja, i dalje će imati normalnu kopiju od drugog roditelja.

Prema konvencionalnom shvatanju, rak nastaje kada se mutacija dogodi u drugoj normalnoj kopiji gena, nakon čega osoba više nema BRCA1 ili BRCA2 gen koji radi ispravno. Međutim, nova studija je pokazala da ovaj uslov ne mora biti ispunjen, o čemu će biti reči kasnije.

Oko 3% karcinoma dojke i 10% raka jajnika su rezultat naslednih mutacija u genima BRCA1 i BRCA2.

Ljudima sa ovakvim mutacijama se savetuje da razmotre preventivne mere za smanjenje rizika od raka dojke, jajnika i drugih karcinoma, kao što su češći pregledi, mamografi itd.

Na primer, poznat je kancer Anđelina Džoli – glumica je odlučila da se podvrgne bilateralnoj mastektomiji nakon što je saznala da nosi naslednu mutaciju gena BRCA1, što je izazvalo preranu smrt njene majke.

Rezultati podižu svest o važnosti ishrane i kontrole težine

Prvi autor nove studije, farmakolog Li Ren Kong sa Instituta za istraživanje raka u Singapuru, rekao je da njihovi nalazi podižu svest o uticaju ishrane i kontrole telesne težine na upravljanje rizicima od raka.

„Započeli smo studiju sa ciljem da razumemo koji faktori povećavaju rizik u porodicama podložnim raku, ali smo na kraju otkrili mehanizam koji povezuje ključni put potrošnje energije sa razvojem raka“, rekao je Li Ren Kong.

Promena paradigme

Kao što smo ranije u tekstu aludirali, novo otkriće dovodi u pitanje teoriju o genima koji štite od raka, što je poznato kao Knudsonova paradigma „dva pogotka“.

Prema ovoj paradigmi, koja je prvi put predložena 1971. godine, obe kopije gena za supresor tumora moraju biti trajno inaktivirane da bi se rak pojavio.

Međutim, neka nedavna istraživanja su pokazala da je mutacija u jednom od dva BRCA2 gena u ćeliji povezana sa različitim vrstama raka. Naime, pokazalo se da su ćelije sa ovom mutacijom osetljivije na stres, kao što je izlaganje toksinima iz okoline i sopstvenih ćelija, poput formaldehida ili acetaldehida, koji mogu da smanje nivo BRCA2 proteina, što, pak, dovodi do funkcionalnog probleme.

„Još uvek nije sasvim jasno kako takvi faktori životne sredine povećavaju rizik od raka, ali je važno razumeti vezu ako želimo da preduzmemo preventivne mere koje nam pomažu da duže ostanemo zdravi“, rekao je onkolog Ašok Venkitaraman sa Instituta za nauku o raku u Singapur.

Kako je otkriven novi mehanizam?

U novoj studiji, naučnici su prvo pogledali ljude koji su nasledili jednu neispravnu kopiju BRCA2. Otkrili su da su ćelije ovih ljudi osetljivije na metilglioksal (MGO), koji se proizvodi kada ćelije prave energiju iz glukoze u procesu glikolize.

Glikoliza generiše više od 90 procenata MGO u ćelijama, koji se održava na minimalnim nivoima pomoću para enzima. Ako ne uspeju, visoki nivoi MGO mogu dovesti do stvaranja štetnih jedinjenja koja oštećuju DNK i proteine. U uslovima kao što je dijabetes, gde su nivoi MGO povišeni zbog visokog šećera u krvi, ova štetna jedinjenja doprinose komplikacijama bolesti.

Naučnici su otkrili da MGO može privremeno da onesposobi funkcije proteina BRCA2, što dovodi do mutacija povezanih sa razvojem raka. Ovaj efekat se može videti u nekanceroznim ćelijama i uzorcima tkiva dobijenim od pacijenata, u nekim slučajevima raka dojke kod ljudi i na mišjim modelima za rak pankreasa, prenosi Index.hr.

Pošto gen BRCA2 nije trajno inaktiviran (već samo protein), funkcionalni oblici proteina koji se proizvode mogu kasnije da se vrate na normalne nivoe. Ali ćelije koje su više puta izložene MGO mogu nastaviti da akumuliraju mutacije, koje na kraju izazivaju rak.

Ovi nalazi sugerišu da promene u metabolizmu glukoze mogu poremetiti funkciju BRCA2 preko MGO-a, doprinoseći tako razvoju raka.

Potrebno je više studija, ali mehanizam je logičan

Budući da je studija sprovedena u laboratoriji na životinjskim modelima, na malim uzorcima ljudskog tkiva i organoida, biće potrebne dodatne studije koje koriste veća klinička ispitivanja i više životinjskih modela kako bi se istražile moguće veze između faktora u ishrani, dijabetesa i drugih metaboličkih poremećaja.

Ali pošto MGO može privremeno da blokira sposobnost BRCA2 proteina da popravi DNK, logično je očekivati da loša ishrana ili nekontrolisani dijabetes mogu doprineti većem riziku od raka tokom vremena, čak i kod ljudi sa dve funkcionalne kopije BRCA2 gena. Ovi nalazi mogu biti korisni za razvoj strategija za prevenciju ili rano otkrivanje raka.

„Metilglioksal se može lako otkriti testom krvi na HbA1C, koji bi se mogao koristiti kao marker za potencijalni rizik kojem smo izloženi“, rekao je Venkitaraman.

„Dalje, visoki nivoi metilglioksala se obično mogu kontrolisati lekovima i dobrom ishranom, otvarajući vrata za proaktivne mere protiv početka razvoja raka“, dodao je on.

Nije sve u genima

Šef splitske laboratorije za tumore Janoš Terzić kaže da ovo otkriće još jednom pokazuje da nije sve u genima.

Iako redovno govorimo o genima koji izazivaju rak, a i sami smo pronašli gen koji je povezan sa rakom jetre (doi: 10.1038/ng.3103), to su proteini čije funkcionisanje sprečava ili podstiče razvoj raka“, kaže Terzić.

„Ovo je jedno od otkrića koje pokazuje da naša sudbina nije zapečaćena u našim genima. To jest, promenom ponašanja zdravom ishranom, vežbanjem, u većini slučajeva možemo izbeći rizike koje smo nasledili. Ali važi i obrnuto, odnosno rizike koje nemamo možemo pokrenuti na rizično ponašanje, jer nemamo rezervnog kad se ovo pokvari“, rekao je Terzić.

Izvor: nova.rs

Ljudi koji su morali prebrzo da odrastu neretko se veoma razlikuju od onih koji su uživali u dugom i srećnom detinjstvu. Za razliku od dece koja su imala slobodu da neguju svoju maštu, kreativnost i avanturistički duh, ove osobe su rano u svom životu bile opterećene obavezama i morale su da se suoče sa teškim životom ili brojnim problemima.

Možda je to bilo zbog loših roditeljskih odluka, možda su morali da budu roditelji mlađoj braći i sestrama, možda je to zbog teških okolnosti kao što su ekstremno siromaštvo, smrtni slučaj u porodici ili ozbiljna bolest... Sam uzrok je nebitan - rezultati prebrzog odrastanja su uvek slični.

Prebrzo odrastanje i te kako utiče na to u kakvog će čoveka dete izrasti, a psiholozi ovaj fenomen nazivaju "parentifikacija". Dakle, ovo je šest najčešćih karakteristika ljudi koji su imali kratko detinjstvo, odnosno koji su morali prebrzo da odrastu.

1. Strogo se drže svog rasporeda

Ljudi koji su bili primorani da prebrzo odrastu uglavnom imaju veoma izraženu samodisciplinu. Pošto su morali da budu deca u koži roditelja, u osnovi su bili primorani da postanu odrasli mnogo pre vremena. Veliki deo tog ponašanja čini strogo pridržavanje rasporeda, što je navika koja ostaje prisutna i kada odrastu.

Oni su tačni, posvećeni, poštuju rokove i često su ranoranioci. To često može da bude pozitivno, ali s druge strane i veoma opterećujuće.

2. Veoma su organizovani

Ovakve osobe su vrlo rano počele da same upravljaju svojim svakodnevnim poslovima i obavezama, što je doprinelo tome da postanu visoko organizovane osobe. Oni često planiraju unapred, prave rasporede i brinu o obavezama ljudi za koje su odgovorni ili za koje brinu, imaju planove za vanredne situacije za potencijalne probleme.

"Parentifikacija predstavlja oblik "promene uloga" u porodici kada dete mora da preuzme odgovornosti roditelja. Dešava se da moraju, osim što se brinu o sebi, da brinu o mlađim članovima porodice, mire "zaraćene" strane u porodičnom krugu, aktivno pomažu roditeljima...", ističe psiholog Imi Lo.

3. U stanju su da preuzmu veliku odgovornost na sebe

Ljudi koji brzo odrastu preuzimaju na sebe mnogo veću odgovornost u odnosu na svoje vršnjake, upravo zato što su mogli da se oslone samo na sebe i nisu imali sa kim da podele teret odgovornosti tokom osetljivih godina odrastanje.

Oni održavaju svoja obećanje i nije im problem da budu lideri kada je to potrebno. Umeju da se suoče sa svojim greškama i po potrebi ih isprave.

4. Oni se direktno suočavaju sa problemima

Pošto su propustili mnogo bezbrižnih aspekata detinjstva, rano su se suočili sa problemima i surovom realnošću. Oni zadržavaju taj obrazac i kada odrastu - direktno se bave problemima, umesto da ih izbegavaju i guraju pod tepih.

Kako su kao deca bili uskraćeni za mogućnost da žmure na probleme ili imaju olakšice, morali su da ulože svoj puni napor da prevaziđu prepreke.

5. Veoma su samokritični

Ljudi koji su prerano odrasli često izrastaju u samokritične pojedince, koji su pritom skloni da krive sebe za situacije kada stvari krenu naopako.

Prerano odrastanje ima brojne prednosti, od kojih smo neke već naveli, ali je na kraju svega ipak veliki teret za dete. Oni koji su prebrzo odrasli naučili su da nose težinu na svojim ramenima i osećaju se odgovornim za sve (i svakog).

"Nijedno dete ne bi trebalo da odraste prerano. Ako ste kao dete bili parentifikovani, a i dalje nosite "ceo svet" na svojim leđima, važno da potražite pomoć kako biste naučili da postavljate granice i brinete o sebi", savetuje psiholog Mark Travers.

6. Trude se da ugode ljudima

Deca koja su bila primorana da prerano odrastu kao odrasli ljudi, nažalost, često imaju narušen osećaj sopstvene vrednosti i osećaju se dostojno samo kada ugađaju drugima i odgovaraju na njihove želje i prohteve.

Često daju prioritet tuđim željama i očekivanjama na uštrb svojih sopstvenih u nadi da će drugu stranu to zadovoljiti.

Izvor: blic.rs

Šta je to što žene odbija kod muškaraca, pa požele nekog drugog?

Većina žena koje varaju to čine jer osećaju da im njihovi partneri ne pomažu u dnevnim obavezama, pokazalo je veliko istraživanje sprovedeno u Francuskoj. Anketa s višestrukim odgovorima u kojoj je učestvovalo 10.000 žena otkrila je da je 73 odsto žena od onih koje su bile neverne partneru to učinilo delom i jer je njihova druga polovina bila nezainteresovana u pomaganju oko kućnih i ostalih poslova koji se tiču zajedničkog života.

Anketu je sproveo Gleedon, veb stranica fokusirana na žene koje su u vezama. Na pitanja su odgovarale isključivo korisnice stranice. One su u anketi mogle dati više razloga šta ih je podstaklo na aferu, a najviše njih je među te odgovore uvrstilo – nebrigu partnera o kućnim poslovima.

U istoj anketi gotovo devet od 10 ispitanica reklo je da ih nervira nedostatak pomoći u obavljanju kućnih poslova, dok je 84 odsto otkrilo da su se zbog toga već svađale sa svojim partnerima.

Ženi opada libido ako partner ne obavlja kućne poslove

Nedavno je takođe sprovedena studija čiji se rezultati naslanjaju na ovo istraživanje. Naime, istraživanje koje je objavljeno u Archives of Sexual Behavior pokazalo je da žene gube želju za vođenjem ljubavi s muškarcima koji odbijaju da obavljaju kućne poslove, piše Index.hr.

Psiholozi Emili A. Haris, Aki Gormezano i Sari van Anders intervjuisali su više od 1.000 žena koje žive s partnerima i imaju decu, a postavljena su im pitanja o nivou seksualne želje, podeli kućnih poslova s ​​muškim partnerima i kako se osećaju u vezi te podele.

Žene koje su obavljale veći deo kućnih poslova imale su značajno manju želju za seksom sa svojim partnerom u poređenju sa ženama u vezama u kojima su muškarci bili više uključeni u obavljanje kućnih poslova. Drugim rečima, žene su znatno više seksualno uzbuđivali muškarci koji su kuvali, čistili i brinuli o deci.

„Moj muž je jedina osoba s kojom sam bila u vezi“: Kako godinama kasnije izgleda brak sa prvom ljubavi

Zašto sam se razvela: Iskreni razlozi zbog kojih su ove stvarne žene iz Srbije stavile tačku na brak – i nijedan nije prevara
Ali najzanimljiviji deo otkrića bio je razlog: nije samo ženski libido oslabio kao odgovor na obavljanje hrpe kućnih poslova, i nije to bilo samo zato što su žene bile zaposlene i iscrpljene od svega toga. Naime, istraživači su pronašli dva specifična posrednička faktora koji tačno objašnjavaju zašto je nejednaka podela kućnih poslova imala toliki uticaj na želju žena.

Žena ne želi da partneru bude majka

Prvo, studija je otkrila da su žene koje na sebe preuzimaju veći deo kućnih poslova verovatno tu dinamiku doživele kao nepoštenu, a taj osećaj nepravednosti u vezi bio je deo onoga što je dovelo do manje želje za njihovim partnerom.

Ovo je važno, ističu istraživači u radu, jer pobija argument da žene preuzimaju više kućnih poslova jer to žele ili zato što jednostavno uživaju u brizi. Iako bi to moglo biti tačno za neke, ova je studija otkrila da su žene u neuravnoteženim partnerstvima zapravo često ogorčene zbog takve situacije.

Drugo, istraživači su otkrili da su žene koje se kod kuće suočavaju s neravnotežom verovatnije osećale da njihov partner zavisi od njih. Taj osećaj da se vaš muškarac oslanja na vas da se brinete za njega i obavljate osnovne životne zadatke umesto njega bio je drugi faktor povezan s manjom seksualnom željom.

Kao što Haris i tim ističu, pranje nečijeg veša, kuvanje za njih, pospremanje za njima i planiranje njihovog društvenog kalendara zadaci su koje ljudi obično obavljaju za decu. Dakle, kada žena mora da obavlja te zadatke za svog muža bez stvarnog reciprociteta ili priznanja, takav odnos odražava odnos majke i deteta što žene, očekivano, ne smatraju previše seksualno uzbudljivim.

Izvor: nova.rs

Sokrat je bio čuveni filozof antičke Grčke, ostavio je neizbrisiv trag u filozofiji svojim dubokim idejama, pronicljivim učenjima i dubokom mudrošću. Uprkos činjenici da nije ostavio svoja pisana dela, njegovo filozofsko nasleđe je sačuvano zahvaljujući radu njegovog učenika Platona i drugih antičkih filozofa.

Verovao je da filozofija treba da postigne praktične rezultate za dobrobit društva. Nastojao je da uspostavi moralni sistem zasnovan na ljudskom razumu, a ne na teološkim principima. Po njemu, čovekov izbor zavisi od njegove želje za srećom, a krajnja mudrost proističe iz poznavanja samog sebe. Dakle, što više čovek zna, imaće veću sposobnost da razmišlja i donosi odluke koje će ga dovesti do istinske sreće.

Pored ličnog razvoja, za srećniji život potrebno je i graditi prijateljstva jer se tako ljudi spajaju i lakše funkcionišu. Sokrat je i umro poštujući volju svoje zajednice, pokušavajući da ojača njenu ulogu. Njegova predavanja su uvek isticala da svaki čovek poseduje određene vrline koje predstavljaju najvredniji deo ljudskog bića i da u životu treba da težimo pronalasku tih vrlina.

Ovo je 7 mudrih Sokratovih smernica za život:

1. O prijateljima

"Ako osoba ima malo prijatelja, onda ima puno životnog iskustva."

Životno iskustvo je skup znanja i veština koje je osoba dobila kao rezultat svojih životnih testova. Ovi testovi mogu biti različiti - lični neuspesi, profesionalni problemi, bankrot, raspad veza, itd. Životno iskustvo nam takođe omogućava da bolje "vidimo" ljude, razumemo iskrenost njihovih odnosa, razumemo motive njihovih postupaka. Sazrevši, pažljivo biramo one koje puštamo bliže sebi, sa kojima provodimo vreme, tražeći sličnosti u interesovanjima i uverenjima. Kako živimo, naš društveni krug se prirodno razvija i menja. U nekom trenutku možemo shvatiti da smo se udaljili od poznanika, kolega ili čak bliskih prijatelja. I to je u redu. Uostalom, što više životnog iskustva, to bolje razumemo ljude i teže ih je pustiti u svoje živote. Ostaju samo najbliži i najposvećeniji.

2. O zdravlju

"Zdravlje nije sve, ali sve bez zdravlja je ništa."

Zdravlje je jedno od najvrednijih dobara u životu čoveka. Na kraju krajeva, ako imamo zdravlje, možemo sebi obezbediti sve što nam je potrebno, raditi ono što volimo, uživati u životu i praviti planove za budućnost. Ali zdravlje nije sve. Na primer, međusobna ljubav i prijateljstvo su veoma važni u životu; bez njih život može izgledati prazno i besciljno. Duhovna harmonija, samorazvoj i uspeh su takođe važni. Međutim, uprkos važnosti ovih aspekata života, bez zdravlja oni deluju beznačajno. Samo kroz zdravlje možemo uživati u svim ostalim životnim zadovoljstvima i izabrati svoj put razvoja i usavršavanja.

3. O pronalaženju sebe

"Upoznajte sebe".

Jedna od najpoznatijih Sokratovih fraza je da je glavni cilj osobe da razume šta zaista želi. Shvatite svoje vrednosti, svoja uverenja, svoje omiljene aktivnosti. U mladosti smo često zaokupljeni materijalnim dobrima, a spoljno odobravanje nam je važno. Međutim, kako godine prolaze, važnost samosvesti postaje sve očiglednija.

4. O životu

"Novac se može kupiti krevet, ali ne i san; hrana - ali ne i apetit; lekovi - ali ne i zdravlje; sluge - ali ne i prijatelji; žene – ali ne i ljubav; stan - ali ne i ognjište; zabava - ali ne i radost; učitelji – ali ne i um."

Naravno, novac i materijalna dobra donose utehu u naše živote. Ali, po Sokratu, iako mogu da zadovolje naše osnovne potrebe, oni ne mogu garantovati miran san, dobro zdravlje, pravo prijateljstvo, smislene ljudske veze, kupiti ljubav, stvoriti topao dom pun ljubavi. Važno je ne samo juriti za novcem, već se fokusirati na dublje i značajnije aspekte ljudskog postojanja za istinsku samospoznaju i sreću.

5. O komunikaciji

"Niko nije tvoj neprijatelj, niko nije tvoj prijatelj, ali svaka osoba je tvoj učitelj"

Umesto da sve delite na dve kategorije – neprijatelje i prijatelje, sa godinama shvatate da su i jedni i drugi potrebni u vašem životu za nešto. Neko nas podržava, neko izdaje, neko vara, a neko neočekivano postaje naš spasitelj. Tek nakon nekog vremena možemo shvatiti zašto su nam u životu bili potrebni određeni ljudi.

6. O poslu

Više od 90% ljudi radi ne po svojoj specijalnosti, već iz potrebe. Najverovatnije 70 odsto ne voli svoj posao, već radi samo zato što ima čitav niz obaveza prema deci, porodici, bankama (krediti i hipoteke), pa ispada začarani krug. Ali, zamislite da se svi ljudi bave onim što im se sviđa – na kraju krajeva, ima onih koji žele da budu učitelji, vaspitači, lekari, građevinari, prodavci. Svako bi bio na svom mestu, rado išao na posao, smeškao se svojim mušterijama. Rad ne bi bio obaveza, već izvor ličnog zadovoljstva i unutrašnje motivacije. Svet bi bio drugačiji.

7. O sreći

"Čovek ne postiže sreću, ne zato što je ne želi, već zato što ne zna od čega se ona sastoji."

Čovek uvek traži sreću, ali je često pomeša sa zadovoljstvom, što daje kratkotrajnu radost. Sreća je nešto dublje i trajnije što se ne može postići preko noći. Sastoji se od mnogo faktora i različitih aspekata života: porodice, karijere, prijateljstva itd. Mnogi ljudi traže sreću u spoljašnjim okolnostima kao što su novac, prestiž, materijalno bogatstvo. Ali radost ovih stvari je privremena. Ako čovek ne pronađe sreću u sebi i ne pronađe smisao, onda će sva zadovoljstva biti prolazna.

Izvor: kurir.rs

Roditelji su neprocenjivo bogatstvo za svakog čoveka. Međutim, važno je biti svestan da njihov život, kao i život svih nas, nije beskonačan, i zbog toga treba da ih cenimo još više.

Doći će vreme kada tvoji roditelji više neće biti tu. U tom trenutku ćete shvatiti vrednost porodice. Niko te neće voleti na isti način kao tvoji roditelji - nesebično, bezuslovno i snažno. Čak i kada ste bili na najnižoj tački u životu, vaši roditelji nikada nisu okrenuli leđa.

Možda su vas kritikovali ili se ponekad naljutili, ali sve je to bilo zato što su pokušavali da vas vaspitaju i nauče važnim životnim lekcijama. Nakon što nestanu, možda ćete požaliti zbog načina na koji ste se prema njima ponašali. Svaki put kada se razbolite, shvatićete koliko su zaista bili dobri.

Osećaćete se usamljeno i preplavljeno, jer oni više neće biti tu da vas uteše i brinu o vama. Bol od njihovog gubitka neće nestati s vremenom, ali ćete naučiti da živite sa tom prazninom. Praznici će postati najtužniji dani kada izgubite roditelje, jer će vam nedostajati njihovo prisustvo u tim posebnim trenucima.

Biće vam teško da slušate kako se drugi ljudi žale na svoje roditelje, jer svaki put kada čujete takve priče, osetićete ljutnju i hteti da ih ispravite. Možda ćete zavideti ljudima koji još uvek imaju roditelje sa sobom. Sve su to normalne emocije i načini na koji se ljudi nose sa svojom tugom zbog gubitka.

Takođe ćete želeti da saznate više o njihovim životima, otkrivajući tajne koje možda niste znali dok su bili tamo. U teškim vremenima, često ćete pomisliti da biste želeli da ih pozovete i podelite sa njima svoje brige i probleme. Sećanje na naše roditelje biće prisutno u mnogim situacijama, jer kada nam je najteže, često im se obraćamo.

Upravo zbog toga će ti trenuci biti teški onima koji su ostali bez roditelja. Tek kada ih izgubimo, shvatićemo koliko su nas voleli i koliko smo bili važni u njihovim životima. Dakle, ako još uvek imate roditelje sa sobom, nemojte čekati da bude prekasno da im pokažete koliko ih volite. Cenite njihovo prisustvo, izrazite svoju ljubav i brigu, provedite vreme sa njima i budite zahvalni za sve trenutke koje delite zajedno.

Izvor: svezazenu.net

Roditelji su za svakog čoveka neprocenjiva vrednost i oslonac u životu. Međutim, važno je biti svestan da njihov život, kao i život svih nas, nije beskrajan, i zbog toga treba da ih cenimo još više dok su sa nama.

Nažalost, doći će trenutak kada vaši roditelji više neće biti tu. U tom trenutku, shvatićete koliku vrednost ima porodica. Niko vas neće voleti na isti način kao vaši roditelji – nesebično, bezuslovno i snažno. Čak i kada ste se nalazili na najnižoj tački u životu, vaši roditelji nikada nisu okretali leđa.

Možda su vas ponekad kritikovali ili se ljutili, ali sve to je bilo zbog toga što su pokušavali da vas odgajaju i nauče važnim životnim lekcijama. Nakon njihovog odlaska, može da vam bude žao zbog načina na koji ste nekada ponašali prema njima. Svaki put kad se razbolite, shvatićete koliko su vam zapravo bili dobri.

Bićete usamljeni jer više neće biti tu da vas teše i brinu o vama. Bol zbog njihovog gubitka neće nestati vremenom, ali ćete naučiti da živite s tom prazninom. Praznici će postati najtužniji dani kada izgubite svoje roditelje, jer ćete osećati nedostatak njihovog prisustva tokom tih posebnih trenutaka.

Biće vam teško da slušate druge ljude kako se žale na svoje roditelje, jer svaki put kada čujete takve priče, osećaćete bes i želju da ih ispravite. Možete osećati zavist prema ljudima koji još uvek imaju svoje roditelje uz sebe. Sve to su normalne emocije i načini na koje ljudi nose svoju tugu zbog gubitka.

Takođe ćete poželeti da znate više o njihovom životu, da otkrijete tajne koje možda niste znali dok su bili tu. U teškim trenucima, često ćete pomisliti kako biste voleli da možete da ih nazovete i podeliti svoje brige i probleme s njima. Sećanje na svoje roditelje biće prisutno u mnogim situacijama, jer kad nam je najteže, često se okrećemo prema njima.

Upravo zbog toga će ti trenuci biti teški onima koji su izgubili svoje roditelje. Tek nakon što ih izgubimo, shvatićemo koliko su nas voleli i koliko smo bili važni u njihovim životima. Zato, ako još uvek imate svoje roditelje uz sebe, nemojte čekati da bude prekasno da im pokažete koliko ih volite. Cenite njihovu prisutnost, izražavajte im ljubav i brigu, provodite vreme s njima i budite zahvalni na svim trenucima koje delite zajedno.

Izvor: svezazenu.net

Dođu zrele godine kada žena nauči dosta o ljubavi, ali i sebi samoj.

10 stvari koje zrela žena neće raditi prekos voje volje.

1. Nikad neće ići na utakmice, ako to stvarno ne voli. Neće da sluša muziku, ili da posećuje restorane u kojima joj nije prijatno, samo zato što "njen muškarac voli tu da boravi." Ona zna da je sasvim uredu da on tamo ide sa drugarima, a da ona ima svoj način zabave.

2. Nikad neće čekati da je muž "zabavi", da joj organizuje vreme... Ona zna da svako od njih ima svoje potrebe i da je sasvim uredu da ona posle ručka ide u šetnju ili na kafu sa drugaricom, dok on kod kuće gleda televiziju.

3. Ne oprašta zanemarivanje. Njen muž mora i treba da se seti njenog rođendana, godišnjice, bilo kog važnog datuma - jer to znači da je poštuje i da poštuje vreme koje zajedno provode.

4. Nikad neće ćutati na ono što joj ne odgovara ili joj se ne sviđa. Ona će stvari isterati na čistac, ako može - popraviće odnos koliko je to u njenoj moći.

5. Nikad neće opravdati muškarca koji uvredi ili povredi ženu, koji se opija ili drogira, kocka ili živi onako kako ne treba.

6. Ne plaše se direktnih pitanja. One su sve već "raščistile" pre braka i u brak nisu ušle noseći prtljag tabu tema sa sobom.

7. Zrela žena nikad neće ostati u braku koji je guši, pored muškarca koji joj ne prija.

8. Neće tolerisati bolesnu ljubomoru od muža, pogotovo ako ona nema nikakvog osnova.

9. Zrela žena shvata da je za brak bitna ljubav, ali i vođenje ljubavi i to nikad ne sme da se promeni.

10. Zrela žena se nikad neće fizički promeniti zbog muškarca, jer ona zna da muškarac treba da je voli zbog nje same, a ne zbog izgleda.

Izvor: direktno.rs

Ljubavni život Alekse Šantića prepun je detalja obavijenih čežnjom i patnjom.

Čuveni pesnik i akademik, Aleksa Šantić rođen je 27. maja 1868. godine u Mostaru, gde je i proveo veći deo svog života.

Otac mu je umro rano, pa je značajan period detinjstva proveo kod strica. Imao je dva brata, Jeftana i Jakova, i jednu sestru Persu, dok mu je druga sestra Zorica umrla još kao beba. Šantić je, kao dete iz trgovačke porodice i sam završio trgovačku školu u Trstu i Ljubljani. Po povratku u Mostar posvetio se književnom i društvenom radu.

Moglo bi se reći da je najveću inspiraciju pronalazio u ljubavi budući da je često bio zaljubljen u žene sa kojima nije mogao da bude. Jedna od njih je i mostarka lepotica Emina, kojoj je posvetio istoimenu pesmu. Naime, pesma govori o večitoj ljubavnoj boli čuvenog pesnika.

Emina je bila imamova ćerka koju je Šantić sretao po komšiluku u kojem je živela njegova sestra. Emina Sefić tek se "zacurila", a priče o njoj kružile su po celoj čaršiji. Mladići su govorili da Sefićeva ćerka nije žensko, već "dženetska hurija" - lepotica iz raja.

"Po sokacima i mahalama krenu priča o hafizovoj šćeri, ljepotici. Kako joj bujna kosa spletena u teške zlatnosmeđe pletenice igra po leđima; kako su joj oči od žežene kadife, usne – zrele trešnje, alice; dva reda zuba – dvi niske bisera; kako joj je Alah podario lice zarudjele breskve; kako joj pod bijelom košuljom zakopčanom sedef – pucetom do pod vrat i pod svilenim, cvjetnim dimijama igra jedro, zdravo tijelo, tanko u struku, mamno u hodu", pričalo se tad o Emini.

Tako je te čarobne noći 1903. godine nastala jedna od najlepših pesama srpske ljubavne poezije. Brat Pero naljutio se na Aleksu zbog "Emine". Glava kuće Šantića smatrao je da je njegov mlađi brat žestoko zabrljao time što je "po novinama telalio" o ćerki imama Sefića. Plašio se da će ovaj potez mladog pesnika oterati mušterije iz radnje i da će Šantići morati maltene da beže iz Mostara. Međutim, imam Salih Sefić ostao je mušterija u "magazi" Šantića, a Mostar nije zamerio na pesmi ispevanoj o "anđelu na zemlji". Šta više, sve glasnije se pevalo sokacima ovog hercegovačkog grada.

Međutim, uprkos velikoj ljubavi, Emina nikada nije bila Šantićeva žena već se udala za drugoga i tako zauvek ostala pesnikova čežnja. Udala se sa 16 godina za jednako lepog Avdagu Koludara i rodila mu je četrnaestoro dece.

Kako je i sama pričala svojoj deci, sa Aleksom Šantićem nikada ni reč nije razmenila, ali sećala ga se do kraja života. Njega i njegovih uglancanih cipela i pantalona tako opeglanih da se o njih čovek mogao poseći. Sećala se žalovitog glasa kojim je pevao u avliji, kao i da mu muslimani Mostara nikad neće zaboraviti činjenicu da je poštujući njihova verska pravila zazidao prozore svoje nove kuće jer su u komšiluku bila ženska deca.

Osuđen na čežnju i platonsku ljubav

Emina nije bila njegova jedina neostvarena ljubav. Naime, Šantić je ludo voleo i Anku Tomlinović. Po Dučićevim rečima, i Anka je neizmerno volela mostarskog romantika.

Anka je bila ćerka vlasnika fotoateljea Stjepana Tomlinovića, koja se doselila u Mostar. Aleksa je pratio svaki njen korak, sedeo u dućanu čekajući da se pojavi kako bi joj se približio. Delovala mu je kao priviđenje... Tajanstvena, sama, ili u pratnji mlađeg brata, šetala je popločanim ulicama Mostara okupirajući misli mladog Šantića.

Viđali su se svakodnevno, i svakog puta bi se slučajno videli, porazgovarali i prošetali. Kasnije mu je kroz smeh priznala da je namerno uvek izlazila u isto vreme, nadajući se da će on shvatiti satnicu i iskoristiti priliku da je vidi. Kada je od drugih saznala da objavljuje pesme, tražila je od Alekse primerke Goluba i Nevena, koje je redovno čitala i komentarisala. Pesnik se kasnije prisećao kako joj je prvi put izjavio ljubav. Napisao je pesmu "Ako hoćeš", baš njoj. Pesma od pet strofa brzo se našla u Ankinim rukama.

Na njegovo iznenađenje, vratila mu je pesmu bez ikakvog komentara. Potom se pozdravila i krenula niz ulicu, ostavljajući pesnika začuđenim. A onda se okrenula, nasmejala i ozbiljno rekla: "A što se tiče onog ako hoćeš – hoću", i otrčala niz ulicu. Međutim, tu su snovi krenuli nizbrdo. Mala mostarska sredina nije umela da prihvati ljubav imućnog Srbina i Hrvatice čiji je otac samo želeo veliki miraz i kuću u kojoj će biti finansijski zbrinut. Osuđena na propast, njihova ljubav je bila ispunjena svađama i raspravkama između Alekse i njegove majke. Sve dok ga jednog dana majka nije dovela ispred ikone Svetog Nikole i zaklela:

"Ako je dovede u kuću, majka će ih mrtve dočekati. Crni pokrov će biti njihovi svatovi".

Shvativši da nema izbora, nesrećni pesnik nije imao snage da se suprotstavi, unezveren je otišao kod Anke da joj traži oproštaj, jer je venčanje nemoguće. Aleksa je prekinuo burnu vezu sa lepom Hrvaticom, koje se sećao do kraja života i kojoj je posvetio većinu svojih ljubavnih pesama. Anka se udala godinu dana kasnije za dosta starijeg čoveka iz Zagreba i zauvek napustila Mostar.

Svatovi su tog dana prošli pored Šantićeve kuće na Brankovcu, dok je on svečanost posmatrao sa prozora, plačući.

Aleksa Šantić preminuo je od tuberkuloze 2. februara 1924. Mostar je toga dana bio zavijen u crno, a stanovnici svih religija skrhani, jer je otišao komšija koji je sve voleo podjednako.

Emina

Sinoć kad se vraćah iz topla hamama,
Prođoh pokraj bašče staroga imama.
Kad tamo u bašči, u hladu jasmina
S ibrikom u ruci stajaše Emina.

Ja kakva je pusta! Tako mi imana,
Stid je ne bi bilo da je kod sultana.
Pa još kada šeće i plećima kreće,
Ni hodžin mi zapis više pomoć' neće!

Ja joj nazvah selam. Al' moga mi dina,
Ne šće ni da čuje lijepa Emina,
Već u srebrn ibrik zahvatila vode,
Pa niz bašču đule zaljevati ode.

S grana vjetar puhnu, pa niz pleći puste
Rasplete joj njene pletenice guste.
Zamirisa kosa, k'o zumbuli plavi,
A meni se krenu bururet u glavi!

Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
Al' meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
Niti haje, alčak, što za njome crko'!

Umro stari pjesnik, umrla Emina
Ostala je pusta, bašča od jasmina.
Salomljen je ibrik, uvelo je cvijeće
Pjesma o Emini, nikad umrijet neće.

Izvor: kurir.rs/cuspajz.com

Kada se Ela Pik iz Linkolnšira osećala loše tokom jednonedeljnog odmora u Grčkoj sa četiri drugarice, gde su proslavljali kraj univerzitetske godine, za sve je okrivila mamurluk. Njen život se potpuno promenio nakon što se vratila sa putovanja i otišla na pregled, gde su lekari otkrili da ima neizlečivi tumor na mozgu i da joj je preostala još godinu dana života,

Na početku putovanja u junu prošle godine, Ela Pik kaže da sve je bilo odlično. Poslednjih nekoliko dana primetila je da joj nije muka, ali da joj je nešto čudno. Mislila je da je mamurna, pa više nije izlazila sa prijateljima niti pila. Sada kada se seti, kaže, očigledno joj je da nije bila zdrava. Simptomi su se samo pogoršali kada se vratila kući, piše DailyMail.

„Posle nedelju dana počele su me teške migrene. Pritisak u potiljku je bio užasan. Uvek sam patila od migrene, ali nikada u ovoj meri. „Levo oko mi se pomerilo ka sredini lica“, kaže 19-godišnjakinja koja je otišla na pregled oka, gde ju je krajnje zabrinuto osoblje odmah uputilo u bolnicu“.

Lekari su pronašli kvržicu na njenom mozgu koja je kasnije dijagnostikovana kao difuzni srednji gliom – neizlečivi i neoperabilni rak, na osnovu kog su joj prošlog jula dali još 12 meseci života. Ovi brzorastući tumori najčešće pogađaju decu, ali se mogu javiti i kod odraslih.

Oni utiču na srednju liniju između dve polovine mozga, i nažalost većina pacijenata umire u roku od godinu dana od postavljanja dijagnoze. Najčešće izazivaju probleme sa ravnotežom i hodanjem, slabost u rukama i nogama, poteškoće u kontroli izraza lica i govora, probleme sa gutanjem i žvakanjem, dvostruki vid i probleme sa kontrolom pokreta očiju. Takođe mogu izazvati mučninu, umor i glavobolju.

Nakon dijagnoze, Pik je morala da odbije intervju za poziciju kabinskog osoblja u britanskoj aviokompaniji, posao o kojem je godinama sanjala. Rekla je da se oseća „umrtvljeno“ otkako je saznala dijagnozu i da se fokusira na to da napravi što više uspomena sa prijateljima i porodicom tokom perioda koji joj je preostao.

„I dalje mi se ne čini realnim, ali svi moji voljeni su zapravo pogođeni više nego ja. Ne mogu tačno da kažem koliko mi je vremena ostalo, jer ne mogu da uradim biopsiju zbog pozicije tumora. Verovatno bi me tokom toga paralisali“, objašnjava ona.

Vratila se na posao kako bi nastavila da živi normalnim životom i nekoliko puta je putovala sa svojom porodicom. Prošle godine je bila podvrgnuta šestonedeljnoj radioterapiji u nadi da će usporiti rast tumora, koji je ostao stabilan i nije rastao nakon lečenja.

„Uvek postoje različiti testovi sa različitim lekovima. Spreman sam da pokušam sve. Nikad ne očekujete da će vam se ovako nešto desiti sa 18 godina“, rekla je.

Izvor: nova.rs

Hazal Bejbasin je tvrdila da je nepravedno doživljavala sebe kao "dramatičnu kraljicu" i da su joj rekli da ima "nisku toleranciju na bol" kada se požalila lekaru preko telefona na mučne glavobolje.

Nekoliko dana kasnije, odlučila je da ode u Hitnu pomoć, gde je snimak mozga pokazao da je sve u redu. Nakon toga, poslali su je kući. Međutim, samo nekoliko minuta po povratku, srušila se na sofu, gde su je pronašli njena mama i brat, i odmah su pozvali Hitnu pomoć.

Izgubila vid

Brzo su je prebacili u bolnicu "Northvick Park" u Londonu, gde je dijagnostikovana intrakranijalna hipertenzija - povećani pritisak oko mozga. Izgubila je vid dve nedelje nakon dolaska u bolnicu.

Kada je premestili u drugu bolnicu, lekari su uspeli da delimično povrate njen vid, ali je ipak bila registrovana kao slepa. Hazal tvrdi da su joj lekari koji su uspeli da sačuvaju deo njenog vida rekli da bi njeno slepilo moglo biti delimično sprečeno da su reagovali ranije.

- Rekli su da je šteta što nisam stigla ranije jer su mogli da mi sačuvaju mnogo više vida - rekla je ona.

Sada, nakon četiri godine, detaljno je podelila svoje teško iskustvo na društvenim mrežama.

Glavobolje su počele u januaru 2019. i trajale su intenzivno tri meseca. Bolela ju je glava toliko jako da je jedva mogla da hoda, što je potpuno promenilo njen život.

Pogrešna dijagnoza

Najgore od svega je bilo što se žalila svom izabranom lekaru, koji je verovao da je to obična glavobolja i prosto nije reagovao.

U video snimcima, opisuje kako joj je vid doslovno nestao preko noći.

- Moja porodica je bila sa mnom u sobi i rekla sam im da upale svetla. Rekli su mi da su svetla već upaljena. Onda sam osetila jeziv osećaj i shvatila da nije samo mutno, već je postalo potpuno mračno. U tom trenutku, sve je postalo potpuno crno, nisam mogla da vidim ništa - rekla je.

Na insistiranje njenog brata, prebačena je u bolnicu "Charing Cross", gde su lekari odmah prepoznali situaciju. Lekari su izvršili lumbalnu punkciju i Hazal je odmah primetila tri trenutna bljeska svetlosti. Nakon desetak dana, deo njenog vida se vratio.

Posle operacije, provela je nedelju dana na intenzivnoj nezi i tri meseca na svakodnevnoj fizioterapiji i treningu kako bi se prilagodila svom stanju.

Danas je registrovana kao slepa osoba, ali se prilagodila novim životnim okolnostima i nastavlja da živi punim životom.

Izvor: direktno.rs

Glumica Branka Katić otvoreno priča o odrastanju sa majkom koja je bolovala od bipolarnog poremećaja.

Brankina majka je bolovala od depresije kada je glumica bila dete, a šta se sve dešavalo kroz godine dobro pamti.

- Moja mama je prvi put pala u depresiju kada sam ja imala 10 godina. Prestala je da jede, da priča, da se kupa, nije htela da ide kod doktora, to je bio potpuni šok jer nismo znali šta se dešava. Kada smo uspeli da odemo kod doktora, a ni to nije htela jer je mislila da je to sramota, da znači da je ona luda ako ide kod psihijatra, to je još jedna od stvari za koju se nadam da je sada malo bolje... U to vreme malo ko je išao na psihoterapije, makar iz tog kruga ljudi koje smo znali - rekla je glumica, dodajući da su majci bili potrebni lekovi.

- Tata, moja starija sestra i ja u prvi mah smo bili u čudu. Nismo znali šta se dešava. Kao da je odjednom postala neka druga osoba. Pre toga je bila vesela i nežna mama. Odjednom je dobila izgubljen, prazan pogled, svega ju je bilo strah. I nije želela pomoć. Dugo je odbijala da odemo kod lekara, kasnije je vrlo teško prihvatila da mora redovno da uzima terapiju, zauvek - kazala je Branka u svojoj ispovesti jednom prilikom.

- Najviše me plašio taj njen pogled i odsutnost, zatvorenost, nesposobnost da podeli svoju muku sa nama i oseti bilo kakve lepe osećaje. Plašila sam se hoće li se ikada uspeti vratiti i opet biti ona moja mama koju volim i znam - dodala je glumica.

- U fazi depresije je bila potpuna otuđenost, izgubljenost, nemogućnost obavljanja bilo koje aktivnosti. Ništa je nije interesovalo, nije htela da bilo ko dolazi - isticala je Branka, kojoj je majka Nada preminula 2022. godine.

"Mama je imala herojske podvige"

Sa druge strane, tu su bile i faze neverovatne energije i ushićenja.

- U plus fazama je umela biti jako naporna, na sasvim drugi način. Tada je bila poput sile koju niko ne može da obuzda. Nije spavala, bila je na momente i jako razdražljiva, ali je par puta i imala herojske podvige. Recimo, uplakanom ocu devojčice iz Irana pomogla je da nađe dobrog hirurga za operaciju kćerke u Beogradu - nastavila je ona za hrvatski "Telegram".

- Moja sestra Maja je požrtvovno uskočila u maminu ulogu i brinula je o svima nama. Kako je devet godina starija, i kako je s mamom uvek bila vrlo bliska, bilo joj je jako teško prihvatiti tako veliku promenu. Tata je tugovao na svoj način, i na početku pogrešno tumačio mamino ponašanje. Mislio je da se mama njemu inati, da sve to radi namerno… - iskreno je ispričala glumica.

"Osetila sam njenu tugu"

Kako kaže, iako je bila veoma mala kada je njena majka ispoljila prve simptome bipolarnog poremećaja, učila je da na nju ne treba da se ljuti.

- Znala sam osetiti tu njenu tugu, razumeti da svet može izgledati i nesavršeno i ružno. Trudila sam se da je nikada ne krivim. Kada sam malo kasnije naučila da je bipolarna depresija pre svega hemijski poremećaj, bilo mi je još više žao što prolazi kroz sve to - istakla je Branka na kraju za pomenut medij.

Izvor: blic.rs

Iako je stalni osećaj tuge čest simptom depresije, javljaju se i drugi simptomi.

Reč depresija uvrežena je u svakodnevnom govoru, pa iako se radi o nazivu bolesti, odnosno mentalnog poremećaja, često se koristi za opis određenog raspoloženja, tuge ili bezvoljnosti.

Možda je i to, kao posledica neznanja, uzrok postojanja mnogih mitova vezanih za depresiju, što doprinosi tome da se oboleli suočavaju s predrasudama i još uvek bivaju stigmatizovani.

Koji su najčešći mitovi o depresiji i zašto u njih ne bi trebalo verovati objasnila je za Centar zdravlja specijalista psihijatrije dr Romana Despetović Jotanović.

Depresija nije prava bolest, nego stvar tuge ili lenjosti

“Bitno je reći da je depresija bolest, a ne prolazni period lošeg raspoloženja”, kaže doktorka Despetović Jotanović i dodaje: da mnogi smatraju da od depresije boluju ‘slabići, pa često oni koji dolaze da potraže pomoć psihijatra imaju osećaj krivice jer su sebi dozvolili da im se ‘to’ dogodi”.

Iako je stalni osećaj tuge čest simptom depresije, javljaju se i drugi simptomi poput promena u apetitu i kvalitetu sna, emocionalnih simptome kao što su osećaj bezvrednosti, kao i promene u ponašanju, na primer, gubitak interesa za uobičajene aktivnosti i obavljanje svakodnevnih obveza, što se često pogrešno tumači kao lenjost.

“Depresija ponekad nema nikakvu vezu s faktorima iz okruženja i može se javiti u periodima života kada se čini da je sve u redu i da nema nikakvog razloga za tugu ili žalost. Posebno je važno naglasiti da nije nečiji izbor niti znak slabosti ili lenjosti”, ističe dr Despetović Jotanović

To je privremeno stanje, koje će vremenom proći

“Depresija je, pojednostavljeno rečeno, najčešće posledica neravnoteže neurotransmitera, hemijskih jedinjenja koji prenose nervne impulse. Takva neravnoteža se održava na funkcionisanje osobe, a uspešno se koriguje lekovima, odnosno antidepresivima. To se može uporediti sa situacijom kada postoji nedostatak hormona štitne žlezde, što utiče na hormonalnu ravnotežu organizma, pa se problem rešava uzimanjem hormona u vidu suplementa“,objašnjava ona.

Kao što se problem sa štitnom žlezdom neće rešiti sam od sebe, tako neće ni depresija. To je zdravstveno stanje koje zahteva lečenje i podršku, a simptomi depresije će se verovatno pogoršati ako se ne leče, pa je važno što ranije potražiti pomoć kako bi se to sprečilo.

Ranije navedeni simptomi ne moraju nužno biti povezani s depresijom jer je sasvim normalno da smo nekad tužni, umorni ili bezvoljni, ali ako su oni prisutni duže od dve nedelje, treba posumnjati na depresiju i obratiti se lekaru.

Depresija se ne može izlečiti

Depresija je bolest koju se u najvećem broju slučajeva može izlečiti ili bar ublažiti, znači nije tačno da se ona ne može izlečiti. Depresija nije bolest “za ceo život”, a prognoza je u većini slučajeva dobra i osobe se vraćaju svojim svakodnevnim aktivnostima.

“Najbolji način lečenja depresije je kombinacija lekova i psihoterapije. Psihoterapija je ‘lečenje razgovorom’, a usmerava se na jačanje postojećih i otkrivanje novih mehanizama nošenja sa stresom i životnim neprilikama. Postoje brojne vrste psihoterapije, a koju će osoba izabrati zavisi od ličnih afiniteta”, smatra doktorka.

Kako navodi, „od lekova se koriste antidepresivi, a njihov efekat počinje da se oseća već kroz dve do tri nedelje.

„Postoji nekoliko grupa antidepresiva s različitim mehanizmima delovanja, a lekar koji propisuje antidepresiv će uzeti u obzir vodeće simptome depresije kod pacijenta, kao i faktore opšteg stanja poput starosti, drugih bolesti i postojeće terapije, te alergije na lekove, i u skladu sa svime navedenim odabrati optimalnu terapiju”, dodaje ona.

Antidepresivi menjaju ličnost i izazivaju zavisnost

Mentalne bolesti u neznanju često povezujemo s ličnošću, a uzimanje lekova poput antidepresiva, za koje se kaže da menjaju “hemiju mozga”, kod mnogih neopravdano izazivaju strah.

“Mehanizam delovanja antidepresiva je uticaj na određene hemijske procese u mozgu, što dovodi do poboljšanja simptoma depresije. Antidepresivi nemaju nikakav uticaj na strukturu ličnosti, štaviše, mnogi ljudi se s poboljšanjem stanja nakon uzimanja antidepresiva ponovo osećaju kao ona osoba pre simptoma ove bolesti“, kaže doktorka.

Ona dodaje da je „strah od zavisnosti od antidepresiva je neutemeljen jer prava zavisnost, praćena žudnjom, zloupotrebom i povećanjem količine leka da bi se postigao efekt, nije zabeležena kod uzimanja antidepresiva, čak i ako se lek uzima više meseci ili godina”.

Depresija pogađa samo žene

“Statistički gledano, od depresije dvostruko češće obolevaju žene, nego muškarci. To se može delimično objasniti hormonskim razlikama, odnosno varijacijama hormona tokom života žene, ali i time da se kod muškaraca simptomi depresije ponekad drugačije manifestuju. Neki od primera su agresivno ponašanje, preterano konzumiranje alkohola ili psihoaktivnih supstanci, hronična razdražljivost, a bitno je obratiti pažnju i na takav oblik promena u funkcionisanju”, smatra dr Despetović Jotanović

U našoj kulturi još mušk.arci se još uvek vaspitavaju da budu “emocionalno snažni”, pa je mnogima neugodno da govore o svojim osećanjima ili potraže pomoć, što je razlog zašto muškarci ređe prijavljuju probleme s depresijom.

Takva kulturna praksa je izrazito opasna jer i za muškarce depresija može imati vrlo ozbiljne posledice, štaviše, statistike pokazuju da su muškarci skloniji tome da počine samoubistvo.

Kada posumnjati na depresiju i šta učiniti?

“Tipični simptomi depresije su sniženo raspoloženje, s naglaskom na to da je u nekim slučajevima raspoloženje izraženije sniženo u jutarnjim satima, te oboleli ističu kako se situacija tokom dana delimično poboljšava”, objašnjava doktorka.

Uz to dolazi gubitak interesa i zadovoljstva u stvarima koje su obolelu osobu prethodno veselile, osećaj smanjene energije, pojačano umaranje, promene apetita, koji može biti i smanjen i povećan, smetnje pri spavanju, smanjeno samopoštovanje, osećaj krivice, pa čak i suicidne misli.

Ako kod sebe ili bliskih osoba prepoznate simptome depresije, ključni korak je potražiti stručnu pomoć.

Izvor: n1info.rs

Da li se više isplati zaduživanje na 30 godina za kupovinu stana ili podstanarski život dilema je koja je uvek aktuelna među onima koji nemaju svoj krov nad glavom.

Poslednjih godina, ona je još teža, rastom cena kirija i kvadrata, naročito u Beogradu. Koliko je isplativa kupovina stana, zavisi od lokacije, cene kvadrata i visine kirije, ali i od kreditne sposobnosti pojedinca i od toga da li ima učešće za stan, jer neke banke traže i 20 odsto od vrednosti nekretnine.

Kalkulator isplativosti nekretnine na portalu 4zida pokazuje da bi se, na primer, kupovina stana od 50 kvadrata na Novom Beogradu kupcu koji inače iznajmljuje stan na ovoj lokaciji isplatila za 16 godina, dok se takva kupovina podstanaru na Voždovcu ne bi isplatila ni za 30 godina.

Period isplativosti se inače računa na osnovu podataka unetih od strane korisnika – cene nekretnine, perioda otplate kredita i visine učešća, kao i visine kamatne stope, prema informacijama dobijenih od strane banaka u kreditnom kalkulatoru.

Prema podacima sa sajta 4zida, cene kvadrata na Novom Beogradu se, u zavisnosti od konkretne lokacije u ovoj opštini, kreću od 2.080 evra do 3.614 evra.

„U proseku je za stan od 50 kvadrata potrebno izdvojiti oko 142.000 evra. S druge strane, prosečna cena mesečne kirije za tu strukturu stana u ovom delu grada je oko 760 evra. Na Voždovcu je za kvadrat u novogradnji potrebno u proseku izdvojiti oko 2.630 evra. Na ovoj opštini je najskuplja lokacija Lekino brdo gde je kvadrat 2.957 evra, a Medaković i Kumodraž su naselja gde cena kvadrata ne prelazi 2.000 evra. Prosečna cena mesečne kirije na Voždovcu za dvosoban stan je 550 evra“, navodi Aleksandra Mihajlović, PR 4zida.

Na Miljakovcu se prosečno oglašene cene kreću od 1.660 evra koliko je potrebno izdvojiti za kvadrat na Miljakovcu III do 1.980 evra na Miljakovcu I.

Dakle, za stan od 50 kvadrata je potrebno oko 83.000 evra. Prema računici 4zida, onome ko razmatra kupovinu stana, a trenutno plaća kiriju koja je u ovom naselju oko 350 evra, to se ne bi isplatilo u narednih 30 godina, već eventualno za 35 godina.

Za razliku od Voždovca, Rakovice, pa i Novog Beograda za kvadrat na Savskom vencu, pre svega u Beogradu na vodi je potrebno duplo više para, jer je prosečno oglašena cena viša od 4.500 evra. Ukoliko neko želi da bude podstanar u Beogradu na vodi moraće da izdvoji u proseku mesečno oko 1.300 evra za dvosoban stan.

Visinu kirije u Beogradu na vodi ilustruje i podatak o isplativosti kupovine stana na ovoj lokaciji, jer bi se, onome ko ga iznajmljuje po tako visokoj ceni kupovina isplatila za samo 12 godina.

Koje su prednosti i mane kupovine i iznajmljivanja stana?

Mirjana Todorović iz agencije „Europolis nekretnine“ kaže da ovo pitanje često zahteva individualni pristup, ali da je, ako posmatramo drugoročno, uvek bolja kupovina.

„Kupovina pruža dugoročnu sigurnost i stabilnost, dok iznajmljivanje može biti fleksibilnije rešenje, posebno za one koji se često sele, ili su u prelaznoj fazi života. Prednosti iznajmljivanja uključuju fleksibilnost, manje početne troškove i manje vlasničke obaveze. Relativno lako je promeniti porostor, bez velikih obaveza i investicija. Mane mogu uključivati neizvesnost u dugoročnom smislu i potencijalno povećanje kirije tokom vremena, dugoročno gledajući ovde je kirija trošak, a ne investicija“, kaže Mirjana Todorović.

Ona smatra da je nekretninu bolje iznajmiti za početak, dok se ne definišu životni planovi, mesto ili država boravka, i ne napravi odgovarajuća finansijska konstrukcija za kupovinu nekretnine.

„Ne postoji univerzalna formula za izračunavanje isplativosti kupovine nekretnine, ali faktori poput cena nekretnina, cena kirije, visine kamatnih stopa na kredite i dugoročnih ciljeva pojedinca igraju ključnu ulogu. Smatra se da ukoliko izdavanjam nekretnine možete da ostvarite povrat na investiciju tokom 20 godina, da je kupovina isplativa. Međutim, ko nekretninu kupuje za rešavanje ličnog ili porodičnog stambenog pitanja, kupovina ima smisla i ako je taj rok nešto duži. Jer nakon 25 godina plaćanja kirije, vi i dalje nemate rešeno stambeno pitanje, za razliku od druge situacije, kada kupite nekretninu i za to vreme plaćate ratu kredita za svoj stan“, ukazuje Mirjana Todorović.

Ona napominje da visoke kamatne stope često otežavaju donošenje odluke o kupovini, dok niže kamate mogu olakšati odluku.

„Tokom perioda rastućih kamata i visokih cena nekretnina, isplativost kupovine može biti upitna. Međutim, dugoročno gledajući, i vrednost nekretnine je u blagom rastu, tako da nekretninu treba kupiti onda kad ste u mogućnosti. Novac koji stoji na računima tokom godina sve manje vredi, dok je nekretnina čuvar vrednosti novca ili generator blagog rasta. Pa kad uzmemo u obzir stopu inflacije koja obara vrednost novca, i efektivnu kamatnu stopu na stambeni kredit, shvatimo, na žalost, da je stopa inflacije ipak viša. Ono što je dobro, jeste što banke dozvoljavaju refinansiranje stambenih kredita pod povoljnijim uslovima, pa ako ste i uzeli nepovoljan kredit, to možete promeniti kada se situacija na bankarskom tržištu promeni“, objašnjava Mirjana Todorović.

Ona napominje da je dobra vest da je posle perioda vrtoglavog skoka euribora ipak došlo do njegove stabilizacije, i da je konačno u blagom padu i da se već osete fleksibilniji pristupi poslovnih banaka kada su u pitanju stambeni krediti.

Izvor: danas.rs

Iva Đorđević (43) je u četiri ujutru stajala u ogromnoj hladnjači i podizala pakete smrznute ribe. Ušla je u dvanaesti sat smene zatvorena u ogromnom frižideru duboko u divljini Aljaske u kojoj čovek ima više šanse da sretne medveda nego nekog svog. Po ko zna koji put kroz glavu joj je prošla sudbina koja je iz rodnog Niša dovela u poslednji ćošak drugog kraja sveta i donela joj nova iskustva ali i neočekivanu internet slavu.

Bila je 2015. godina kada je samohrana majka dvoje dece prvi put čula za mogućnost rada na Aljasci. Skoro deset godina je provela radeći u kladionici i tražeći svaki mogući poslić koji je mogao da poboljša život njene porodice.

„Po struci sam diplomirani ekonomista, ali pozicije u struci za mene u malom mestu nije bilo. Tako sam ja godinama radila po dva posla. Preko nedelje u kladionici, a onda šta uleti, očitavanje struje, prodaja polovne garderobe. Shvatila sam da vrednim radom ovde i dalje samo preživljavam. Počela sam da tražim posao u inostranstvu kada sam na jednoj svadbi od brata čula za fabrike ribe na Aljasci. On je tamo radio i savetovao mi da probam mada je bio skeptičan da li ću izdržati. Mislim se, radim ovde dva posla i gajim decu, pa da vidiš ti šta je naporno. Tek posle tri godine uspela sam da sebi obezbedim mesto u farbici i krenula na put“ kaže za NIN rođena Nišlijka koja je sa porodicom živela u Kruševcu.

Kada je prvi put kročila na buduće radno mesto i osvrnula se oko sebe zavrtelo joj se u glavi.

Sletanje na kraj sveta

„Dok sam u avionu letela za Ameriku mislila sam da imam neku predstavu šta me tamo čeka. Brat me uputio, čitala sam o tome, ali tek kada sam stigla u to mesto Bogu iza tregera svanulo mi je koliko sam zapravo daleko. Dolazim tamo, a ono hladno, duva vetar, kiša lije kao iz kabla. Kilometrima okolo nema ljudi, samo vi u par razbacanih kućica. Sa jedne strane je obala ledene vode, sa druge nepregledna divlja priroda, interneta nema“, opisuje svoje okruženje Iva.

Dobili su kratka uputstva o toku radnog dana, raspoređeni su u barake kontejnerskog tipa koje će im biti dom i rečeno im je da paze na medvede. Tako je počela avantura koja za Ivu traje punih sedam godina.
„Postoji više fabrika ribe na Aljasci, neke su u seocima, a veliki broj njih je usamljeno i izolovano tik uz obalu mora. Od toga kako će vam biti mnogo zavisi za koju kompaniju radite. Nije isto da li radite lososa koji se radi samo leti ili druge vrste ribe poput poloka koje se pecaju čitave godine. Kompanije koje rade duže bolje i plaćaju, a uz to se riba ne vadi dok se za nju ne nađe kupac, pa tako uspešnost sezone i obim posla variraju od godine do godine, od fabrike do fabrike. Jedno ipak možete da očekujete – čeka vas težak rad“, iskrena je Nišlijka.

Sve te velike, krvave pare

Iva je očekivala da će posao na koji je pristala biti naporan ali uslovi koji te čekaju na Aljasci su toliko specifični da dok ih ne doživiš, kaže ona, ne možeš ni da ih zamisliš.

„Počinje mi prva smena u frižideru za ribu, a unutra klizavo i ledeno. Radite sa mašinama koje mogu da vam unište prste, nose se satima paketi teški preko deset kila i to po klizavom i nabijenom prostoru. Lekara nema u blizini, a dešava se da muškarcima od napora pukne bruh. Ljudi lome prste, padaju, lome noge. Nosiš ti zaštitu, štitnike i opremu, trude se da te zaštite ali prosto posao je naporan, koncentracija posle tolikih sati rada popušta i ako nemaš koordinaciju i nisi navikao da potegneš bolje idi kući jer nećeš izdržati, a povredićeš se“, opisuje Đorđevićeva.

„Navodno se poslovi dele na ženske i muške, ali ja sam radila oba. Ženski poslovi su ako me pitate još teži. Muški se rade mahom stojećki, a mene su ženski baš namučili. Zamisli da radiš preko 12 sati pognut kao da pereš ruke u kadi i tako povijen vučeš, pregledaš, sortitaš ribu na pokretnoj traci. Fabrike u kojima radimo su prilagođene Filipincima, niskim ljudima. Ja imam metar sedamdeset. Posle par dana svi su u bolovima, a taj bol kad počne ne staje do kraja sezone samo se šeta od vrata niz kičmu, ramena. Svi piju lekove protiv bolova, stalno neko kašlje. Tako ukočeni radite sa ledenom ribom u posebnim rukavicama kako biste i dalje mogli da napipate kost a da vam ne strada koža od hladnoće, ali ipak vam prsti stalno trnu a nema stajanja jer izlazi i po sto fileta u minuti“, priseća se radnica.

Pored fizičkog rada, ono o čemu mnogi ne razmišljaju je podjednako izazovan psihički danak takvog posla.
„Verujte, tokom tih sati i sati život vam prolazi pred očima. Posao je repetitivan i meni se dešava da razmišljam o prošlosti, propuštenim prilikama, ljudima koje volim i suze mi same krenu. U onoj buci te i ne čuju kako plačeš pa i to prođe i nastaviš da radiš. Mnogi se tako udaljeni od porodice porazmisle, nije retko da se neko vrati u Srbiju i razvede se. Svačega sam se tamo nagledala.

Dešava se da ljudima jave da im je neko blizak umro, majka ili otac, a ne može dovoljno brzo da se sredi prevoz da osoba stigne na sahranu i onda ti sediš pored stranaca u baraci na drugom kraju sveta i tešiš ih kao najrođenije. Dešava se da ljudi odu da zarade za bebu jer su im žene trudne i one se porode pre vremena dok su muževi na Aljasci i tako deliš sve, tugu, sreću, uspomene.

Svi smo tamo jako bliski, upućeni smo jedni na druge. Pomisliš da ne možeš da budeš blizak sa sto ljudi ali kada ti je tih sto ljudi sve oko tebe vlada baš veliki osećaj zajedništva. Nas 11 koji smo otišli prvi put smo baš pazili jedni na druge, daleko da je sve tamo mučno, možeš da stekneš prijatelje za ceo život.

Koliko može da se zaradi na Aljasci

U Srbiji se pročulo da se čišćenje ribe na Aljasci dobro plaća, ali Iva upozorava da je „rad na ribi“ vrlo širok pojam i da zarada može drastično da varira, te da se ljudi ne upuštaju u ovakav posao dok se dobro ne raspitaju na šta tačno pristaju.

„Naravno da me ljudi pitaju koliko na Aljasci može da se zaradi, ali moj odgovor je da to nije laka procena. Za početak, dužina sezone varira, od 35-42 dana je najkraće. Zavisi u kojoj ste fabrici, da li ona radi sezonski ili preko cele godine. Ako radiš na ikri na primer radićeš oko šest sati, ako radiš obradu ribe radi se i više od dvanaest sati, a plaćen si uglavnom po satnici.
Zavisi koliko vam traje smena jer se najviše zaradi na tom prekovremenom radu i zavisi šta radite, ne plaća se sve podjednako. Ako radite oko 35-40 sati nedeljno očekujte oko 2400 dolara mesečno. Ako radite 12 sati bez slobodnih dana mesec dana onda je isplata oko 5000 dolara, a ako radite po 16 sati onda bude oko 8000 – 9000 dolara, a može biti i do 10.000 kada se uradi povrat poreza ako sve popunite kako treba. Stan i hranu ne plaćaš, pa može dosta da se uštedi“, precizira Đorđevićeva.

Amerikanci vole radnike iz Srbije

Stereotip da su naši ljudi lenji pukao je na dalekom severu kao tanak led. Američki poslodavci aktivno traže radnike iz Srbije zbog dobrih rezultata koje naši ljudi godinama ostvaruju.

„Brzo vam postane jasno da naše radnike na Aljasci cene. Nema tu neke filozofije. Uslovi za rad su teški, američki državljani koji imaju papire i mogu da biraju često posle nedelju dana odluče da će ipak da odu negde gde će da zarađuju manje a neće toliko da se lome. Mi Srbi kada smo već prevalili preko pola sveta i dobili vizu koja važi samo za tu kompaniju onda se trudimo da to maksimalno iskoristimo i dajemo sve od sebe. Naši ljudi su vredni, složni i bore se. Ko je došao čak tamo često u startu ima neku motivaciju i konkretan cilj, a kad znaš zašto se mučiš onda ti je nekako i lakše. Sećam se trenutka kada sam u četiri ujutru stajala u frižideru za ribu i radila i bukvalno mi je ceo život prošao kroz glavu. Dosta te testira takav rad ali te i ojača, podvučeš crtu i nastaviš dalje. Rad na Aljasci je kao u vojsci, imaš svoje ljude oko sebe, uđeš u mašinu i biješ svoju bitku. Meni se moja isplatila i dosta dobrog mi je donela. Za ovih sedam godina svašta sam uspela i ponosna sam na to što sam omogućila svojoj porodici“, priča za NIN veteranka ovog posla.

Muka sa medvedom

Iako su ih od prvog dana upozoravali da paze na medvede niko nije tačno znao šta to tačno podrazumeva. Uostalom, vi ste na medveđoj teritoriji a oni su vam prve komšije. Sa zastrašujućom životinjom prvi se jedne sezone susreo baš naš državljanin.
„Rekli su mi da ima medveda ali dugo ih nismo viđali. Pošto je signal u mestašcetu Sivort gde smo bili nikakav išli smo oko pola kilometra od fabrike do same obale da podižemo telefone i lovimo vezu. Jednog dana kolega iz Srbije je otišao da proba da se čuje sa porodicom. Sav srećan se dočepao interneta i bio je na video pozivu sa ženom kada je ugledao medveda iza sebe. Poslednje što je žena čula je „medved, bežim“ i snimak joj se zamrzao na njegove razrogačene oči. Kako je otišao sa plaže tako je pukao internet i javio joj se tek par sati kasnije. Ko zna šta je jadna žena preživela za to vreme“, priča nam Đorđevićeva a smešak joj se čuje u glasu. Sve se ipak dobro završilo.

Neočekivana slava

Iva Đorđević mnogima će biti poznatija pod njenim TikTok nadimkom „Iva sa Aljaske“ pod kojim je na ovoj društvenoj mreži prati oko 70.000 ljudi. Sve je počelo opkladom sa ćerkom kojoj je rekla da će „ako mama napravi Tiktok i dogura do preko 50.000 pratilaca, od nje očekivati jedan veliki uspeh u školi“. U međuvremenu i mama i ćerka su ispunile svoj deo opklade i to sasvim slučajno. Iva je u pauzi za ručak odradila kratak snimak o uslovima rada na Aljasci i postavila ga na Tiktok. Kada joj se završila smena shvatila je da je video otišao u etar, a ona u internet slavu. Od tog dana do danas njeni snimci imaju skoro 800.000 lajkova, a ona uživa znajući da je pomogla našim ljudima da se informišu o opciji za bolji život.

Izvor: nin.rs

Vređanje i podsmevanje među vršnjacima se normalizuje, naziva “dečjim zadirkivanjem” i ignoriše se. Kako da se postavite kad vam dete brizne u plač jer mu drugari u školi govore ružne stvari?

Urednica sajta Zelena učionica Aleksandra Cvjetić otkriva ličnu priču o tome kako je reagovala kada joj se ćerka jednog dana vratila iz škole i briznula u plač jer su joj drugarice rekle da ima ružnu kosu i da je glupa. Prenosimo vam njen tekst.

„S vrata je ušla i kao i svaki roditelj što zna, bez ijedne reči istog trenutka sam znala da nešto nije u redu.

“Mila, šta je bilo?”

“Mama, drugarice su rekle da imam ružnu kosu i da sam glupa” – rekla je i briznula u plač.

Na ovako nešto je retko koji roditelj potpuno spreman. Ali trebalo bi da bude.

Prva stvar koju treba da imate na umu jeste da se ne pridružite emotivnom haosu i ne upadnete u zamku napada na drugarice. To će joj otežati da, sutra kad se s njima pomiri (a pomiriće se), bude iskrena s vama.

Ostala sam mirna i zamolila je da mi ispriča detalje.

“Kaži mi, šta se tačno desilo?”

Kad mi je ispričala sve, najpre sam je pitala šta ona o sebi misli? Da li veruje u to što su drugarice rekle?

Jasno je bilo da ona ne misli da je glupa, ali nije mogla da razume zbog čega bi one bile takve prema njoj.

“Nije mi jasno zašto? Zašto bi rekle tako nešto?!” – pitala je kroz suze.

Onda sam joj rekla jednu važnu istinu.

“Deca se ponašaju onako kako su sama tretirana od strane onih koji ih vole. Ako ti je neko od drugara rekao da si glupa, verovatno je to zato što je njemu to rekao neko drugi, njemu blizak” – kazala sam joj.

(Naravno da ovo nije jedini razlog zbog kog se deca nekad tako ponašaju prema drugarima, ali jeste najčešći.)

“To što je neko prema tebi bio zao, verovatno znači da je prema njemu neko bio zao pre toga.” – rekla sam joj, “Ali to ne opravdava tvoje drugare i ne znači da imaju pravo da budu takvi prema tebi. Samo nam pomaže da razumemo da to što govore i što rade nema baš nikakve veze s tobom.“

Sve vreme sam je držala u krilu dok smo razgovarale. Ona se malo umirila, slušala me i klimala glavom. Videla sam da razume.

“Mi možemo i trebalo bi da razumemo razloge zbog kojih je neko loš prema nama, ali ne moraš da se družiš niti da se igraš s nekim ko se prema tebi tako ponaša. Tad možeš slobodno jasno i glasno da kažeš: ‘Neću se igrati niti ću razgovarati s tobom sve dok se tako ponašaš!’” – rekla sam joj i dodala da je to način na koji treba da se zauzme za sebe.

Tu me je već pogledala zabrinuto.

“Ali, mama, šta ću ako onda stvarno ne budu htele da se igraju sa mnom? Šta ću ako prestanu da me vole?” – upitala me je.

“Nije tvoj zadatak da nekog navedeš da te zavoli. Tvoj zadatak je da budeš onakva kakva jesi. Jer si vredna ljubavi baš takva kakva jesi, ni manje, ni više.”

A evo najvažnije stvari koju svaki roditelj treba da zna. Deca uče šta da očekuju od ljudi u svom životu i kakvo ponašanje treba da tolerišu gotovo isključivo na osnovu njihove veze s nama.

Ako smo mi ljubazni, ako im pokazujemo poštovanje i razumevanje, isto to će očekivati od svojih prijatelja, učitelja, partnera… I isto to će umeti da daju.

Međutim, kad dožive nasilje, naš posao je da ih osnažimo, da im pomognemo da razumeju da to nikad nije zbog njih samih i da ih naučimo da se zauzmu za sebe.

I da bude odmah jasno, ovo je reakcija, lekcija na prvu takvu situaciju. Ako bi se vređanje nastavilo, bez obzira na njene pokušaje da se odbrani, naravno da bih reagovala. Otišla bih u školu i razgovarala sa učiteljicom, pedagogom, direktorom. S kim god da treba. Jer naš posao nije da normalizujemo vređanje i nasilje. Naš je posao da osiguramo da naša deca odrastaju i obrazuju se u sigurnom okruženju koje ih prihvata i ceni.

O ovome se, nažalost, ne govori dovoljno, a vređanje i podsmevanje među vršnjacima se normalizuje, naziva “dečjim zadirkivanjem” i ignoriše. A svakom roditelju je teško da gleda dete koje u takvim situacijama vidno pati. I tu se vidi snaga veze koju smo sa svojim detetom izgradili. Osećaj sigurnosti i i povezanosti koji ima sa svojim roditeljima detetu daje snagu da se suoči sa svim lošim stvarima koje dolaze iz sveta koji ga okružuje.

Zato, kad neko povredi vaše dete, najbolja stvar koju možete da uradite jeste da budete njihova sigurna luka. Da ih bezuslovno volite. Da im stavite do znanja da su vredni svake pažnje i ljubavi. To je najbolji put da ih osnažite da postanu otporni na sve loše što ih stiže kad izađu iz svoje sigurne luke.“

Izvor: nova.rs

Kada u braku nešto ne štima, evo šta da radite da biste to prevazišli.

Divimo se dugim brakovima, srebrnim i zlatnim svadbama, privrženosti koja traje decenijama... I treba, jer brak i jeste savez dvoje ljudi da odgaje zdravo potomstvo i uz njih prožive svoje zemaljske dane.

Stari brakovi imaju svoje priče. Neki počivaju na iskrenoj ljudskoj ljubavi, dok u mnogima navika i tolerancija srode ljude da ne mogu da zamisle život jedno bez drugog. Trpi se, prelazi preko mana, veličaju vrline, a vezivno tkivo su uspomene, kao poklon zajednički provedenog vremena.

Moderni brakovi, uprkos ljubavi, ne pokazuju želju da traju po svaku cenu. Fitilji su kraći, niko ne želi da se muči ni da trpi, a filozofija takvih zajednica glasi: bolje dobar razvod nego loš brak.

A da bi sve prošlo bezbolnije, treba primetiti prve znakove da u bračnoj zajednici nešto ne štima, da se supružnici polako udaljavaju. Najgore je kad okrećemo glavu pred naizgled nevažnim sitnicama, a onda "iznenada" shvatimo da smo davno ostavljeni, iako i dalje živimo u istoj kući.

Zbog toga obratite pažnju na nekoliko signala koji mirišu na kraj.

Previše vremena s drugima

Čini se normalnim da svako od partnera ima sopstveno društvo. Sve je to u redu, ali ako se vreme s drugima povećava u odnosu na vreme koje možete da provedete zajedno, onda je brak ušao u kolotečinu. Ljudi žude za onim što ne dobijaju ili ne žele da dobiju kod kuće. Čim dom postane manje drago mesto od kafića i kafana, čim u njemu nema slobodnih, već samo obaveznih aktivnosti, to je znak da je mužu i ženi zapravo lepše s drugima. Uvek se nađe neki dobar razlog, slavlje koje se ne može izbeći, a gde bračni drug nije poželjan, izgovora ima napretek, i ako se takve situacije sve češće ponavljaju... upalila se crvena lampica! Treba je primetiti.

Tako blizu, a tako daleko

Mnogi brakovi se gase veoma tiho, neprimetno, jer su supružnici - za razliku od onih koji izbivaju iz kuće - zajedno non-stop. Popodnevne i večernje trenutke provode jedno s drugim, ali ako nema onog starog žara da se diskutuje o provedenom danu ili ljudima, ako svako gleda na svom televizoru ono što voli, bliskosti očigledno više nema. Ljudi sede jedni do drugih gledajući film, a u mislima su miljama daleko, ne komentarišu, ne kritikuju, ne dive se, samo su dva tela koja dele isti prostor. Još ako jedno stalno provodi veče igrajući igrice na kompjuteru, a drugo gleda seriju... Blizina ne znači bliskost, a prisustvo bračnog druga nije garancija da je on i emotivno blizu. Prema tome, ako je zajednički provedeno vreme nekvalitetno, otuđeno, bez emocija - otreznite se.

Kuckanje je možda puckanje

Dok jedan nešto priča i objašnjava, drugi uzima telefon, gleda svoj Fejsbuk, piše poruke i uopšte ne sluša partnera... Loš je to znak ako postane praksa. Ljudi su danas zaista okupirani mobilnim telefonima, pomoću njih se i završavaju poslovi, ali je ružno i uvredljivo da se bez izvinjenja on grabi čim se ukaže slobodnih pet minuta, a na biće pored vas ne obraća pažnja. Čim neko počinje da izbegava važne razgovore kao što su ponašanje dece, finansije u kući ili zdravstveni problemi porodice, taj je otplovio iz bračne luke suštinski iako je tu. Bezobzirnost, nekultura, nepoštovanje zrače jače od mobilnog i zato zamolite partnera da ga odloži dok mu govorite bitne stvari. Ili vi odložite svoj telefon, neće pobeći.

Prevelika ljubaznost ili prevelika nervoza

Ne zna se šta je gore: kada jedan od partnera plane za svaku sitnicu ili kada je veoma kulturan i fin kada je atmosfera usijana. U prvom slučaju znači da ga kod vas sve nervira, a u drugom da mu je svejedno šta se zbiva. Za brak još ima nade ako dođe do razgovora, ako se u sličnim situacijama stvari rasprave, dođe do nekog zaključka, makar i ne bio najsrećniji. Partner može da kaže šta mu smeta, i to je dobro za početak. Ali ako se i najmanja svađa završava da neko ode iz kuće, bez objašnjenja izgovorivši otrcanu frazu da "nema tu šta da se priča", onda i - nema. Ne vredi da zavlačite glavu u pesak, isterajte stvari na čistac.

Gde ti je pogled?

Iako partneri najčešće padaju na ženske obline i muške mišiće, pogled je ono što zavodi. Koliko se puta dogodilo da vas pogled nekog neznanca ili neznanke pomeri? Šta tek reći o pogledu nekoga sa kime živite godinama, možda i decenijama? Navikli ste da se volite gledajući, bez reči. I onda jednoga dana primetite da taj pogled ne gleda u vas, već kroz vas. Nema kontakta očima, izbegava se gledanje u oči. On ne zapaža njenu novu frizuru, novu haljinu, a ona ne vidi da je on neobrijan i svejedno joj je što mu je košulja izgužvana. Dovoljan je samo jedan od ovih nagoveštaja da se brak promenio, da polako propada i da je samo pitanje trenutka kada će i ko da svira kraj.

Izvor: direktno.rs

Rakija pre jela, i ispijanje čašiće ili dve je običaj kod kuće ili u restoranu, ali ova navika navodno ne podstiče apetit i ne poboljšava ukus jela, kako mnogi tvrde.

Piće pre jela može da pomogne varenju, ali samo ako izaberete pravo. Rakija to nije.

Rakija, može samo da pokvari jelo, baš kao i varenje, tako što će šokirati želudac.

Ipak ako popijete gorko piće u malim gutljajima, nećete zatvoriti pupoljke ukusa, već ih pripremiti, osim toga stimulisaćete želudačne sokove i olakšati varenje hrane, piše Punkufer.hr.

Zbog toga, umesto ljutih kratkih pića, prema bontonu za stolom, možete piti biljne, gorke napitke koji u sebi imaju malo alkohola.

Ne birajte ništa slatko u čaši jer možete dobiti kiselinu, pa takva pića sačuvajte za kraj obroka, odnosno desert.

Prema legendi, ritualno ispijanje gorkih napitaka pre jela zbog podsticanja varenja datira još iz antičke Grčke, kada je otac medicine, Hipokrat, preporučio ritualno ispijanje aromatizovanog gorkog vina pre jela. Istorija beleži takvu kulturu u drugim drevnim civilizacijama koje su koristile gorka, lagana alkoholna pića u istu svrhu: od Asiraca do Egipćana i Tatara.

Aperitiv je postao popularan tek krajem 18. veka, a posebno je zaživeo u Italiji. Pića kao što su vermut, martini i kampari vremenom su postajala sve popularnija, a ubrzo su nastali i popularni špric, negroni i belini.

Šta je digestiv?
Digestivi se piju na kraju obroka da bi se stimulisala cirkulacija i poboljšala varenje. I dok će Francuzi preporučiti neki konjak, dobru rakiju ili Chartreuse (kartuzijanski biljni liker), Italijani preferiraju rakiju od grožđa, gorki amaro, Fernet-Branco (gorki liker koji sadrži više od 40 biljaka i začina, poput aromatične smole, rabarbara, kamilica, kardamom, aloja, šafran, kantarion i drugi).

Na kraju obroka Nemci nazdravljaju likerima kao što su Krauterlikor i Underberg, dok u Španiji i Portugalu dominiraju ojačana vina. Za koje god piće da se odlučite, budite nežni prema svom zdravlju.

Izvor: danas.rs